Omilije

OMILIJE

DRUGA NEDELJA PO VASKRSU
Jevanđelje o ženama mironosicama

Marko 15, 43-47; 16, 7-8. Zač. 69.

Divna je ljubav živih prema živima. Nikad svetlost sunca nije tako divna.
Divna je i ljubav živih prema mrtvima. Nikad tiha mesečina na jezeru nije tako divna.
Čovek je uzvišen, kad brine o živima. Čovek je više nego uzvišen, kad brine o mrtvima.
Čovek često brine o živima iz sebičnosti. No gde je sebičnost u brizi čoveka za mrtve? Hoće li mu mrtvi platiti, ili zablagodariti?
Neke životinje sahranjuju svoje mrtve; i predajući ih grobu, predaju ih i zaboravu. No kad živ čovek sahrani umrlog čoveka, on sahranjuje i jedan deo sebe s mrtvim; i vraća se doma noseći u duši svojoj deo sahranjenog mrtvaca. Ovo je naročito jasno, do užasa jasno, kad srodnik sahranjuje srodnika, i prijatelj prijatelja.
O, grobari, u koliko ste grobova vi već sahranjeni, i koliko mrtvaca žive u vama!
Smrt ima jedno svojstvo ljubavi: ona kao i ljubav obezličava u mnogome one, koji je vide i živi ostanu. Pogrbljena majka hodi na grobove dece svoje. Ko to hodi? To deca u duši majčinoj, i majka, hode dečjim grobovima. U duši majčinoj majka živi samo u jednom tesnom kutu; svu ostalu palatu duše njene zauzimaju deca.
Takav je i Hristos, i to u nesravnjeno većoj meri. On se bio sav stesnio u grob, da bi se ljudi, deca Njegova, mogli raširiti u beskrajnoj palati Raja.
Pogrbljena majka hodi grobovima dece svoje, da ih kao vaskrsne u duši svojoj, da ih okupa suzama svojim, da ih pomiluje mislima svojim. Ljubav majčina spasava mrtvu decu od iščeznuća i uništenja u ovome svetu, bar za neko vreme. Pogrbljeni i popljuvani Gospod uspeo se klecajući ka Svome Krstu i Grobu, da Ljubavlju Svojom istinski vaskrsne ceo čovečji rod, i spase ga zauvek od iščeznuća i uništenja. Samo što je delo Hristovo nesrazmerno veće od dela ma koje osamljene majke u svetu, jer je i ljubav Njegova prema čovečjem rodu nesrazmerno veća od ljubavi ma koje majke u svetu prema deci njenoj.
Ma koliko da je velika ljubav i žalost majke, njoj uvek preostaje suza; i kad u grob i sama siđe, ona ponese sobom preostalih suza. Gospod Isus pak izlio je za Svoju decu, za svu decu ovoga sveta, sve suze do poslednje kapi, i – svu krv do poslednje kapi. Nikada te, o grešniče, skuplje suze neće oplakati, ni živa ni mrtva. Nikada te ni majka, ni žena, ni deca, ni otadžbina neće skuplje platiti nego što te je Hristos Spasitelj platio.
O, osamljeni i sirotni čoveče! ne reci: ko će me ožaliti kad umrem? Ko će me mrtva oplakati? Gle, Gospod Hristos ožalio te je i oplakao i živa i mrtva srdačnije nego što bi to učinila majka.
Ne priliči se nazivati mrtvima one, za koje Hristos iz ljubavi postrada i umre. Oni su živi u Živome Gospodu. Svi ćemo mi to jasno znati onda, kad Gospod poslednji put poseti zemaljsko groblje, i kad trube zatrube.
Ljubav majčina ne može da deli mrtvu decu od žive. Još manje to može ljubav Hristova. Vidovitiji je Gospod od sunca: On vidi blizak kraj onih, koji još žive na zemlji, i vidi početak življenja onih, koji su se upokojili. Za Onoga, koji je stvorio zemlju iz ništa, i telo čovečje iz zemlje, nema razlike izmeću grobova od zemlje i grobova od tela. Da li će pšenica stajati u polju ili u ambaru? kakva je to razlika za domaćina, koji u oba slučaja misli o zrnu pšeničnom a ne o slami i ne o ambaru? Da li su ljudi u telu ili u zemlji – kakva je to razlika vidovitog Domaćina duša ljudskih?
Došavši na zemlju Gospod je učinio dve posete ljudima. Prvo onima, koji žive u grobovima telesnim, a drugo onima, koji žive u grobovima od zemlje. On je umro, da bi posetio Svoju umrlu decu. Ah, kako i majka uveliko umire kad hodi na grobove svoje dece!
Briga za mrtve jedina je briga Božja; ostalo je sve radost Božja. Bog se ne brine za besmrtne angele; On se raduje angelima kao i angeli Njemu. Bog se brine za ljude, za one, koji po slobodi umiru, i koji po slobodi mogu da ožive. Bog se brine neprestano, kako da vaskrsne ljude. Zato Bog neprestano posećuje grobove ljudske, pokretne i nepokretne, sa svetim angelima Svojim. Velika je briga Božja za mrtve; velika je ne zato što Bog ne može da ih vaskrsne, nego što svi mrtvi neće da vaskrsnu. Neće ljudi dobro svoje; i to je velika briga Božja.
O, kako je velika radost na nebu zbog jednoga mrtvog kad oživi, zbog jednog grešnika kad se pokaje! Jedan pokajani grešnik – što je isto što je i umrli dušom pa vaskrsli – čini Bog veću radost nego devedeset i devet angela kojima ne treba pokajanje. Veća je radost na nebu za jednoga grešnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje (Lk. 15, 7).
Kako je plemenita briga za mrtve! Brinući o nama u ovoj dolini mrtvih, angeli Božji brinu Božju brigu. Brinući o mrtvima i mi brinemo Božju brigu, i postajemo kroz to Božji drugovi i Božji satrudnici.
No kad veliki Gospod i Bog naš umre kao čovek, pretovaren gresima ljudskim, ko se pobrinu o Njemu mrtvom od onih, o kojima On brinu od večnosti? Ko poseti grob Njegov? Ko pokaza ljubav svoju prema umrlom? Žene. No ne sve i svakojake žene nego žene mironosice, čije duše behu mirosane besmrtnom ljubavlju Hrista Gospoda. Njihove su duše bile prepune mirisa vere i ljubavi, zato su one i ruke svoje napunile mirisima i pošle na grob, da mirišu telo Hristovo.
O tome govori današnje jevanđelje, tj. o brizi oživelih od nauke Hristove za umrlog Besmrtnika.
U vreme ono, dođe Josif od Arimateje, blagoobrazan savetnik, koji i sam carstva Božjega čekaše, i usudi se te uđe k Pilatu i zaiska telo Hristovo. Još jedan drugi blagoobrazni čovek bio je iz Arimateje, ili Ramatajima, u gori Jefremovoj. To je bio prorok Samuilo (I. Sam. 1, 1). Ovaj Josif pominje se kod sva četvorice jevanđelista, i to isključivo u vezi sa pogrebom umrloga Gospoda. Jovan ga naziva Isusovim tajnim učenikom (19, 38); Luka – mužem dobrim i pravednim (23, 50), Matej – čovekom bogatim. (Jevanđelist ne naziva Josifa bogatim iz sujete kao da bi pokazao, da je Gospod imao i bogatih ljudi među učenicima „nego zato da bi pokazao, kako je on mogao dobiti od Pilata telo Isusovo. Gle, bednom i neznatnom čoveku nije bilo moguće proniknuti do Pilata, predstavnika rimske moći“. Jeronim, Tolk. Mateja). On je bio blagoobrazan po duši, to jest: bojao se Boga i čekao carstvo Božje. Sem svojih izvrsnih duševnih svojstava Josif je bio istovremeno čovek bogat, i čovek od položaja. Marko i Luka nazivaju ga savetnikom. On je bio, dakle, jedan od narodnih starešina, slično Nikodimu. Slično Nikodimu i on je bio prikriven poštovalac, i učenik Gospoda Isusa. No i ako su ova dva čoveka bili prikriveni sledbenici nauke Hristove, ipak su oni bili gotovi, da se izlože opasnosti stojeći uz Hrista. Nikodim je jednom u oči rekao ozlojeđenim starešinama jevrejskim – onda kada su ovi tražili priliku da ubiju Hrista – eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša? Još većoj opasnosti izložio se Josif Arimatejski brinući se o telu Gospoda onda kada su se javni učenici Njegovi bili razbegli, i kada su jevrejski vuci zaklavši Pastira mogli svaki čas jurnuti u ovce. A da je Josifov posao bio opasan, to nagoveštava i sam jevanđelist rečju usudi se. Trebalo je, dakle, više nego hrabrosti, trebalo je drzosti, pa se krenuti Ćesarskom namesniku i moliti se za telo jednoga od raspetih osuđenika. No Josif, „kao velikodušan, odbacio je tada strah i otresao svaku ropkost, i pokazao sebe učenikom Isusa Hrista“. (Nikifor.)
A Pilat se začudi da je već umro; i dozvavši kapetana zapita ga: je li davno umro? I doznavši od kapetana, dade telo Josifu. Oprezan i nepoverljiv Pilat je tip onih vlasnika, koji silom pokoravaju i silom drže tuđe. On nije mogao verovati na reč čak ni jednom takvom čoveku kakav je bio blagoobrazni Josif. A Možda je u istini bilo teško i verovati, da je već izdahnuo na Krstu Onaj, koga je on tek prošle noći osudio na raspeće: Još se Pilat pokazuje i kao veran predstavnik zvanične formalistike rimske: on više veruje jednom stotinaru, kome je stavljeno u dužnost da drži stražu na Golgoti nego jednom uglednom starešini narodnom. Tek kad je stotinar „zvanično“ potvrdio iskaz Josifov, Pilat je učinio Josifu po volji.
I kupivši platno, i skinuvši ga, obavi platnom, i metnu ga u grob koji beše isečen u kamenu, i privali kamen na vrata od groba. Drugi jevanđelist kaže, da je to bio grob samoga Josifa – i metnu ga u novi svoj grob (Mat. 27, 60), u koji nikad niko ne beše metnut (Jov. 19, 41). Da se tako zbude reč proroka Isaije: na smrti bi s bogatim (53, 9). Kad raspnemo naš um svetu i pogrebemo ga u obnovljeno srce, kao u novi grob, tad će um naš oživeti i vaskrsnuti celoga našeg unutrašnjeg čoveka. Nov grob, pa još zapečaćen, težak kamen privaljen na vrata groba (Vrata se pominju zato što je grob bio utesan u samu stenu; otuda se u njega nije silazilo nego ulazilo kao u odaju. Takvi su bili kraljevski grobovi u Misiru, a takvi i obični grobovi u Palestini u to vreme.) straža oko groba – šta to sve znači? to su sve predostrožne mere po mudrosti Božjeg Promisla, da se time kroz vekove zagrađuju usta svima nevernicima, koji bi se trudili da dokazuju, da Hristos ili nije umro, ili da nije vaskrsao, ili pak da je telo Njegovo ukrađeno. Da Josif nije izmolio mrtvo telo u Pilata; da smrt Hristovu nije zvanično potvrdio i kapetan straže; da telo nije sahranjeno i zapečaćeno u prisustvu prijatelja i neprijatelja Hristovih, onda bi se reklo, da Hristos ustvari nije ni umro, no samo obamro, pa se povratio. (Kako je u novije vreme tvrdio Šlajermaher i neki drugi protestanti.) Da grob nije zatvoren teškim kamenom da nije zapečaćen, i da nije bio od straže čuvan, reklo bi se, da je, istina, Hristos umro i sahranjen, no da je ukrađen iz groba od strane učenika. Da pak nije bio sasvim nov grob, reklo bi se, da to nije Hristos vaskrsao nego neki drugi mrtvac, koji je tu ranije sahranjen. I tako sve mere predostrožnosti, koje su Jevreji upotrebili, da uguše istinu, poslužile su, po Božjem Promislu, na utvrđenje istine.
Josif obavi telo Gospoda platnom, platnom čistim (Mat. 27, 59) i položi u grob. Ako hoćemo, da Gospod vaskrsne u nama, moramo Ga držati u čistom telu svome. Jer čisto platno označava čisto telo. Telo nečisto od lukavih strasti i pohote nije mesto gde Gospod vaskrsava i živi.
Jevanđelist Jovan dopunjuje opis ostalih jevanđelista time što kaže, da je i Nikodim došao na sahranu Hristovu, i donese smirne i aloja oko sto litara, i uzeše telo Isusovo (tj. Josif i Nikodim) i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj kod Jevreja da ukopavaju (19, 39-40). („Time on (jevanđelist) hoće da opomene, ako se ne varam, da se pri sličnim uslugama, koje se ukazuju mrtvima, treba držati običaja svakoga naroda“. Avgustin: Besede na Jovanovo Jevanđelje.) O blaženi i preblaženi ovi divni muževi, koji sa ovoliko hrabrosti, brižljivosti i ljubavi uzeše prečisto telo Gospoda, i položiše u grob! Kakav divan primer svima ljubiteljima Gospoda! I kakav užasan ukor onim sveštenicima i svetovnjacima, koji sa stidom od sveta, i nebrižljivo, i bez ljubavi, prilaze k svetome putiru, da u sebe prime prečisto i životvorno telo i prečistu i životvornu krv Gospoda, i to još vaskrslog i živog Gospoda!
No nisu Josif i Nikodim bili jedini od prijatelja Hristovih, koji su lično mogli posvedočiti, da je On umro i da je pogreben bio. Njihova briga oko mrtvog Gospoda delo je koliko ljubavi prema obožavanom Učitelju i Prijatelju, toliko, možda, i dužnosti, koju im je nalagala čovečnost prema jednom stradalniku za pravdu. No evo, na dogledu groba, još dve prijateljske duše, koje pažljivo posmatrahu delo Josifa i Nikodima spremajući se od svoje strane na delo najčistije ljubavi prema Gospodu – dve žene mironosice, Marije Magdaline i Marije Josijeve!
A Marija Magdalina i Marija Josijeva gledahu gde ga polagahu. I pošto prođe subota, Marija Magdalina i Marija Jakovljeva i Salomija kupite mirisa da dođu i da pomažu Isusa. Najpre se pominju dve žene, zatim tri. Dve su bile kao izvidnica svega što se događaše sa Gospodom na Golgoti. One su videle, kako su tajni učenici Hristovi skinuli mrtvo telo sa Krsta; videle su sve šta je dalje učinjeno sa mrtvim telom, i, što je za njih bilo glavno: videle su grob, gde je telo bilo položeno. O, kako bi i one rado pritrčale, da pomognu Josifu i Nikodimu: da operu telo od krvi, da stegnu i isperu rane, da dovedu u red kosu, da saviju i nameste ruke, da pažljivije vežu ubrusom glavu, i telo da obaviju platnom! No nije bio ni običaj ni red, da one zajedno sa muškima rade taj posao: Docnije će one doći, da sve to same urade, i da, povrh toga, još namažu telo Gospoda mirisima. S njima će docnije doći i treća mironosica, njihova prijateljica. Duh Hristov sprijateljio je njih sve.
Ko su ove žene? Marija Magdalina je već poznata. To je ona Marija, koju je Gospod izlečio od besnila, isteravši sedam besova iz nje. Marija Josijeva i Marija Jakovljeva – to je jedna ista ličnost, po tumačenju Otaca. Salomija je bila žena Zavedejeva i mati apostola Jakova i Jovana. Kakva razlika između ovih žena i Eve! One se žure da iz ljubavi budu poslušne i mrtvom Gospodu, dok Eva nije htela biti poslušna ni živom. One – poslušne na Golgoti, na mestu zločina, krvi i zlobe, a Eva neposlušna u – Raju?
I vrlo rano u prvi dan nedelje dođoše na grob kad je sunce izašlo. Svi jevanđelisti slažu se u tome, da je ovaj prvi dan nedelje (ili sedmice) dan vaskrsenja Gospoda, to jest sutradan po suboti, kao što izrično i veli jevanđelist Marko: i pošto prođe subota. Najzad, svi se slažu i u tome, da su žene posetile grob Gospodnji vrlo rano toga dana. U ovome poslednjem kao da malo odstupa jevanđelist Marko kad veli: kad je sunce izašlo. Vrlo je verovatno, da su žene posećivale grob u više mahova, koliko iz ljubavi prema pokojniku toliko i iz straha, da bezočni neprijatelji Hristovi ne oskrnave na neki način grob i telo. („One su čas dolazile čas odlazile u nestrpljenju ne želeći na dugo vreme ostaviti grob Gospoda“. Jeronim: Tolk. Mateja.) Zašto bi i sam Marko izrekao takvu jednu protivrečnost samom sebi kao što je ova: i vrlo rano i kad je sunce izašlo ako on pod suncem ovde ne razume ne fizičko sunce nego samoga Gospoda, saglasno proroku, koji govori: granuće sunce pravde (Malah. 4, 2) misleći na Mesiju? Sunce pravde je već izašlo iz podzemne tame u onom ranom času kada su žene mironosice bile došle na grob. Kao što je Sunce sijalo pre sunca stvorenoga pri prvom stvaranju sveta, tako je ono sada, pri drugom stvaranju, pri obnovljenju sveta, zasijalo se nad istorijom ljudskom pre nego se sunce fizičko zasijalo nad prirodom zemaljskom.
I govorahu među sobom: ko će nam odvaliti kamen od vrata grobnih? Tako su razgovarale žene mironosice penjući se ka Golgoti i ne sluteći nikakvo iznenađenje. Slabe ruke ženske nisu bile dovoljno jake za to, da pokrenu teški kamen sa groba, jer beše vrlo veliki. Sirote žene! One se i ne sećahu, da je posao, za koji se one toliko i s tolikom revnošću žure ka grobu, bio već svršen još za vreme života Gospoda na zemlji. U Vitaniji, u kući Simona gubavoga, za večerom jedna žena izlila je skupoceno nardovo miro na glavu Hristovu. Tada je svevideći Gospod rekao za tu ženu: izlivši miro ovo na telo moje za ukop me prigotovi (Mat. 26, 12). On je provideo jasno, da Njegovo telo u smrti neće imati drugog mirosanja. Pitaćete: pa zašto je Proviđenje dozvolilo, da ove blagočestive žene budu tako gorko razočarane? Da kupe skupoceno miro, da sa strahom dođu kroz tamnu i neprospavanu noć na grob, i da ne svrše onaj čin ljubavi, za koji su toliko žrtvovale? No nije li Proviđenje njihov trud nesravnjeno bogatije nagradilo time, što im je mesto mrtvog tela darovalo živoga Gospoda?
I pogledavši videše da kamen beše odvaljen: jer beše vrlo veliki. I ušavši u grob videše mladića gde sedi s desne strane obučena u belu haljinu; i užasnuše se. Došavši sa svojim narodom do Crvenog Mora Mojsej se našao u muci, kako da proputi put tamo gde nije bilo puta. I kad zavapi Bogu, Crveno se More razdvoji na dve strane, i put se najedanput otvori. Tako sad i sa ženama mironosicama. U velikoj brizi, ko da im odvali kamen od groba, one pogledaše i videše, da kamen beše odvaljen, i one bez smetnje uđoše u grob. No gde je vojnička straža? Nije li ona predstavljala težu prepreku ka grobu nego li teški kamen na vratima groba? Straža je u to vreme ili ležala još obamrla od straha, ili se već bila razbegla po gradu, da mucajući objavljuje ljudima ono što ljudske uši još od praoca Adama nisu čule. Nikoga ne beše oko groba, ko bi im smetao, i nikoga i ništa na vratima groba. No u grobu beše neko, čije lice beše kao munja a odelo kao sneg (Matej). Mladić po izgledu, ustvari angel Božji. Žene se užasnuše, i oboriše lice k zemlji (Luka), jer beše strašno gledati u nezemaljsku pojavu vesnika Božjeg, vesnika najčudnije i najradosnije vesti na zemlji od kad je se pali čovek počeo zemljom hraniti. To što Matej priča, da je angel Božji sedeo na odvaljenoj ploči od groba, a Marko, da je angel bio unutra u grobu, nije nikakva protivrečnost. Žene su mogle najpre videti angela na ploči, a potom su čule njegov glas unutra u grobu. Jer angel nije nešto telesno i teško pokretljivo: u jednom trenutku on se može pojaviti gde hoće. To pak što Luka pominje dva angela a Marko i Matej jednog takođe ne treba da zbunjuju verne. Kada se Gospod rodio u Vitlejemu jedan angel iznenadno je stao među pastire, i uplašiše se vrlo. Malo za tim pak u jedanput postade s angelom mnoštvo vojnika nebeskih (Luka). Možda su legioni angela Božjih prisustvovali na Golgoti pri vaskrsenju Gospoda; kakvo je, dakle, čudo ako su žene mironosice videle čas jednog čas dvojicu?
A on im reče: ne užasavajte se: Isusa tražite Nazarećanina raspetoga? Ustade, nije ovde, evo mesto gde ga položiše. Nego idite, recite učenicima njegovim i Petru, da pred vama ide u Galileju; tamo ćete Ga videti, kao što vam reče. Prekrasni angel Božji najpre umiruje žene i povraća ih od straha i užasa, da bi ih tako prigotovio za neobičnu vest o vaskrsenju Gospoda. Žene su bile najpre iznenađene videvši grob otvoren a potom užasnute što u grobu nisu našle Onoga, koga su tražile, a našle su nekoga, koga nisu očekivale videti.
Zašto angel govori tako opredeljeno: Isusa Nazarećanina raspetoganjega li tražite? Zato da ne bude nikakve sumnje ni pometnje odnosno Onoga, ko je vaskrsao. Ovako opredeljeno govori angel koliko zbog samih žena toliko i zbog svih budućih vekova i pokoljenja. U istoj toj nameri pokazuje angel i prazan grob: evo mesto gde ga položiše! Bilo je suvišno reći ovo ženama, koje su očima videle to što angel rečima kazuje, ali to nije bilo suvišno reći rodu čovečjem, za koga je Gospod umro i vaskrsao. Ustade, nije ovde! Najkrupniju vest u istoriji čovečanstva nebeski vesnik objavljuje najkraće i najprostije što se da zamisliti – ustade, nije ovde! Vaskrse, nije ovde! Za besmrtne vojske angelske veće je iznenađenje bila smrt Gospoda nego li Njegovo vaskrsenje. Za smrtne ljude – obratno.
Potom angel upućuje žene, da jave ovu radosnu novost apostolima, i Petru. Zašto i Petru! Nesumnjivo za to što se Petar osećao smućen mimo sve ostale učenike. Njega je morala savest gristi zbog toga što se tri put odrekao Gospoda, i što je najzad pobegao od Njega. Vernost apostola Jovana, s kojim je Petar najbliže stajao Gospodu, morala je još povećati grižu savesti kod Petra. Jer Jovan nije pobegao nego je ostao pod Krstom raspetoga Gospoda. Jednom rečju, Petar se morao osećati donekle kao izdajnik svoga Gospoda, te mu je moralo biti vrlo nelagodno u društvu apostola, a naročito u društvu presvete Bogomajke. Petar je bio kamen po imenu no ne još kamen i po veri. Njegova kolebljivost i strašljivost činila ga je prezrenim u njegovim sopstvenim očima. Trebalo ga je opet dići na noge i povratiti mu dostojanstvo čoveka i apostola. Čovekoljubivi Gospod to sada i čini: zato angel spominje Petra naročito po imenu.
Zašto angel govori o javljanju Gospoda u Galileji a ne o Njegovom skorijem javljanju u Jerusalimu i oko Jerusalima? Tamo ćete ga videti, kao što vam reče (sravni: Mk.14, 28). Zato što je Galileja predstavljala više neznabožački nego izrailjski predeo, te Gospod hoće Svojim javljanjem tamo, u zemlji neznabožaca, da pokaže učenicima Svojim put Svoga Jevanđelja, glavnu sredinu apostolskog rada i zidanja crkve Božje. Dalje i zato, što će im se On tamo javiti ne pod strahom, pod kojim su oni živeli u Jerusalimu, nego u slobodi, i ne u noći i sumraku, nego usred bela dana. Da se ne kaže: u strahu su velike oči; i pod gnjetom straha i izbezumljenja učenici su videli Gospoda živog u Jerusalimu. Najzad, angel Božji govori o javljanju Gospoda u Galileji, mudro prećutkujući Njegova javljanja u Jerusalimu, da izbije oružje iz ruku pakosnih nevernika, koji bi inače rekli, da su učenici videli utvar pod sugestijom angela, to jest: videli su Ga zato što su s napregnutim duhom očekivali da Ga vide. (Zašto i angel i Gospod govore baš o javljanju u Galileji? „Zato što je ovo javljanje u Galileji bilo najočevidnije i najglavnije: Tamo se Gospod javio ne u domu, pri zatvorenim vratima, no na gori, javno i očevidno. Videvši Ga učenici tamo, pokloniše Mu se; tamo je Isus objavio im s velikom otkrovenošću vlast, danu Mu od oca govoreći: dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Nikifor). A po vaskrsenju mome ja idem pred vama u Galileju, rekao je Gospod. To jest: kao Pobedilac ja ću ići pred vama u svet neznabožački, a vi sledujte mene. I kuda vas god Duh uputi na propoved, gledajte Mene pred sobom – ja ću ići napred i otvarati vam put.
I izašavši pobegoše od groba; jer ih uhvati drhat i užas, i nikom ništa ne rekoše, jer se bojahu. Da li su bile na nebu ili na zemlji? S kim su to govorile? Šta su to čule? Takve stvari ni na san ljudima ne dolaze; a to nije san nego java; od svega je najjasnije to, da je to bila java. O, blaženi drhat i užas, koji spopada čoveka onda kada mu se otvori nebo i kada čuje glas radosti iz besmrtne i slavne domovine svoje, prave domovine svoje! Nije mala stvar videti jednoga od besmrtnika, angela Božjega; nije mala stvar čuti glas iz besmrtnih usta. Lice i huku cele vasione, smrtne i truležne, lakše je podneti nego li lice i glas jednoga besmrtnika, koji je stvoren pre stvorenja vasione, a koji blista lepotom i mladošću lepše od prolećne zore. Kad je prorok Danilo, Božji čovek, čuo glas angela, on veli za sebe: ne osta snage u meni, i lepota mi se pomrači, i ne imah snage – i izvan sebe padoh ničice licem na zemlju (Dan. 10, 8-9). Kako, dakle, da ne obuzme trepet i užas ove slabomoćne žene? Kako da ne pobegnu od groba? Kako da otvore usta i progovore? Gde su reči za imenovanje onoga viđenja? Gospode, kako je neiskaziva čudesna slava Tvoja! Ćutanjem i suzama mi smrtni je lakše izražavamo nego jezikom.
Nikom ništa ne rekoše, jer se bojahu. To jest: nikom ništa ne rekoše uz put; nikome od neprijatelja i krvnika Hristovih, od kojih je vrveo ceo Jerusalim: No, naravno, rekli su apostolima. Jer nisu ni smele ni mogle ne reći, kad im je to od besmrtnika zapoveđeno. Kako bi se usudile ne ispuniti zapovest Božju? Jasno je, dakle, da su žene rekle onima kojima su trebale reći (v. Lk. 24, 10), kao i da nisu rekle ništa i nikome od onih, kojima nisu trebale reći i kojih su se bojali.
Tako se, eto, završila ova jutarnja vaskršnja poseta žena mironosica Grobu Hristovome. Bedni njihovi mirisi, kojima su one htele sačuvati od trulenja Onoga, koji čuva Sobom nebo od trulenja, i kojima su hteli namirisati Onoga, od koga nebo miriše! O, blagouhani Gospode, jedini mirise ljudskog bića i ljudske istorije, kako si Ti divno nagradio ove odane i verne duše, koje Ti ni mrtva u grobu nisu zaboravljale! Od mironosica učinio si ih blagovesnicama Tvoga vaskrsenja i Tvoje slave! One nisu pomazale mirisima Tvoje mrtvo telo, nego si Ti pomazao njihove žive duše jelejem radosti. Kukavice za mrtvim – postale su lastavice novog proleća. Žalosnice sa Tvoga Groba postale su svetiteljke u Carstvu Tvom nebesnom. Njihovim molitvama, Vaskrsli Gospode, spasi nas i pomiluj! Da Te proslavljamo sa Ocem i Duhom Svetim – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *