Omilije

OMILIJE

PRVA NEDELJA PO VASKRSU
Jevanđelje o sumnji i veri apostola Tome

Jovan 20, 19-31. Zač. 65.

Kako je divan odnos majke i deteta! S jedne strane ljubav i žrtva, s druge strane vera i poslušnost.
Ima li nekog drugog puta k sreći za dete osim da veruje majci i sluša majku? Ima li većeg čudovišta od deteta, koje ne veruje svojoj majci i ne sluša svoju majku?
Vera je najčedniji put saznanja. Ko sa toga puta skrene, taj postaje nečedan, nečist.
Vera je najbrži put saznanja. Ko sa toga puta skrene, taj stupa na put zadocnjenja.
Gde ima vere, ima i saveta; gde nema vere, savet ne pomaže.
Gde ima vere, ima i razgovora među dvojicom; gde vera oskudeva, oskudeva i razgovor; tad sumnja i kušanje zauzimaju mesto razgovora.
Tuđin tuđinu ne veruje, srodan srodnome veruje. Kad se nastani vera među tuđine, tuđini postaju srodnici; kad iščezne vera među srodnicima, srodnici postaju tuđini.
Kako bi mogao mirno spavati domaćin, koji bi zatvorio u jedan obor vuka i ovcu? Kako li može biti vedar i spokojan čovek, u čiju je dušu uskočila sumnja i ustremila se na veru njegovu?
Kad vera nema sumnju za suseda, onda je duša čovekova spokojna i snažna, a lice vedro.
O, kako je plačevan prizor kad se sretnu dva smrtna čoveka, oba stvorena od Onoga koji je stvorio i serafime, pa jedan drugom govori kušajući, i jedan drugog sluša sumnjajući!
Samo je jedan drugi prizor plačevniji od ovoga, a to je kad stvoreni čovek sluša jevanđelsku reč svoga Stvoritelja i sumnja u nju.
Veliki Mojsej samo je jednom posumnjao u reč Božju, i zato je bio kažnjen da ne uđe u zemlju, ka kojoj je putovao četrdeset godina. Prorok Zaharija nije poverovao rečima arhangela Gavrila o rođenju Jovana Preteče, i u tom trenutku ostao je nem.
A kako je tek strašno kažnjena prva sumnja praroditelja naših! Adam i Eva izgnani su iz Raja zato što su posumnjali u reč Božju a poverovali svojim očima, poverovali sebi i đavolu.
Dok su ljudski praroditelji držali veru samo u reč Božju, dotle je sve bilo i za njih i za sva stvorenja dobro veoma (Post. 1, 31). A čim oni tu veru prekršiše, Raj se zatvori, i na vrata Raja bi postavljen heruvim s plamenim mačem, da se nikad niko od sumnjala i nevernih u Raj ne povrati.
Od svih plačevnih slučajeva čovečjeg neverovanja Bogu dva slučaja su najplačevnija i najneverovatnija za razumno biće u svoj istoriji sveta: Prvi slučaj stoji u vezi sa drvetom poznanja a drugi sa drvetom života. U prvom slučaju Bog je opomenuo rajske ljude pred smrtnom opasnošću od Satane, u drugom slučaju Bog je pokazao smrtnom rodu Adamovom besmrtni život u vaskrslom Hristu. Kad je Bog rekao ljudima, da ne idu u smrt, oni su pošli u smrt. Kad je Bog pozvao ljude da priđu Životu, mnogi nisu hteli prići.
Svi ljudi vole život, vole radost, žele besmrtnost, čeznu za bogatstvom sreće. Međutim, kad im Bog sve to otkriva i nudi, neki se ustežu i sumnjaju. Sumnjaju stanovnici ove plačevne doline, da ima neko carstvo života bolje od ovoga! Sumnjaju robovi smrti, da može biti neka država Božja bez smrti! Sumnjaju drugovi crvi i gusenica, da ih Bog može obratiti u besmrtne careve, u drugove svetlih angela!
Sumnja ljudi u Hristovo otkrovenje poslednja je bolest ljudi u velikoj svetskoj bolnici: Od te bolesti svet nema leka. Jer je vaskrsli Hristos jedini lek, pa ko taj lek ne primi, kako će ozdraviti?
Svoje otkrovenje istine Gospod Isus potvrdio je Svojom vaskršnjom pobedom nad smrću. Ko ne veruje u Njegovo vaskrsenje iz mrtvih, kako može verovati u sve ostalo što je On rekao i učinio? Jer koja bi pamet mogla verovati, da je On uistini vaskrsavao mrtve a sam ostao u grobu i istrunuo? Koji bi jezik mogao ispovediti, da su Njegove reči – reči života, ako se Njegov život za navek ugasio na Krstu Golgotskom? O, braćo moja, Gospod je vaskrsao i živi! Kakav dokaz neko još može potrebovati, kad je najdokazniji fakt u istoriji sveta? Promisao Božji iz čovekoljublja tako je uredio, da je to najdokazniji fakt u istoriji sveta.
Od svih događaja u celokupnoj prošlosti čovečanstva nijedan nije tako jasno dokazan kao događaj vaskrsenja Gospoda. Gospod Isus došao je među ljude kad je vera u ljudima bila najslabija; zato je Promisao Božji uredio, da vaskrsenje Gospoda bude dostupno ljudima i sa najslabijom verom. Zašto Bog ne reče Adamu i Evi nešto više o opasnosti od jedenja od zabranjenog drveta u Raju? Zašto im ne pruži ni jedan dokaz zato, nego samo izreče kratku zabranu? Vaistinu zato što su Adam i Eva bili tada bezgrešni, i kao bezgrešni silni u veri. A vaskrsenje Hristovo Bog dokaza mnogobrojnim dokazima, i više nego dokazima, – naime: pokazima. Jer u vreme vaskrsenja Hristova ljudski rod beše grešan, pregrešan, i u veri slab, preslab.
Današnje jevanđelje pruža jedan osobiti dokaz vaskrsenja Hristova, jedan dokaz, koji je utvrdio u veri apostola Tomu, i pored Tome hiljade drugih hrišćana od početka istorije spasenja do danas.
A kad bi u veče onaj prvi dan nedelje, i vrata bejahu zatvorena gde bejahu učenici njegovi sabrani od straha jevrejskoga, dođe Isus i stade na sredu i reče im: mir vam! Prvi dan nedelje to je sutradan po suboti, što je jasno iz Markovog jevanđelja; gde se kaže: i pošto prođe subota u prvi dan nedelje (Mk. 16, 1-2). To je nedelja; onaj isti dan, u koji je rano izjutra Gospod vaskrsao. Pozno u veče dakle, toga istoga dana učenici Njegovi behu sabrani, svi osim Tome, u nekoj kući u Jerusalimu. Zbilo se sve kako je i prorečeno: pastir je udaren i ovce se razbegle (Mk. 14, 27). No apostoli ipak nisu bili kao beslovesne ovce, da se razbegnu kud koji; oni su se opet ubrzo sabrali na jedno mesto, da svi zajedno čekaju dalje razviće događaja, da se svi zajedno Bogu mole i jedan drugog hrabre. Iz straha od Jevreja oni su držali vrata zaključana. Jer su se oni nesumnjivo morali živo sećati proročanstva njihovog Učitelja, koji im je unapred prorekao gonjenje po sudovima i bijenje po zbornicama (Mat. 10, 17). Ili zar su i mogli zaboraviti tako strašne reči kao ove: doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini (Jov. 16, 2)? U ostalom strahovanje apostola u te dane, kada se na njihove oči izvršio bezumni i krvavi zločin nad njihovim Učiteljem, više je nego razumljiv. Šta su mogli oni, slabomoćni ljudi, za sebe očekivati od krvavih do očiju starešina jevrejskih, kad su već poznali vapijuću nesavesnost ovih u procesu sa bezgrešnim i svemoćnim Čudotvorcem Hristom? No Hristos i dok je u grobu bio promišljao je o njima da im se nikako zlo ne desi; da ne izdadu drug druga, i da se ne razbegnu na četiri strane sveta pre nego vide Njega živa i proslavljena.
I evo, ovoga četvrtoga večera od kako su se učenici odvojili od uhvaćenog i na sud odvedenog Gospoda, a prvoga posle Njegovog vaskrsenja, Gospod im se javlja živ i proslavljen. On ulazi među njih i staje na sredu dok vrata ostaju neotvorena i zaključana. Kao što su sva čuda Gospoda Isusa celishodna i sračunata na korist ljudi tako i ovo čudo. A da je Gospod čudesnim načinom ušao u zaključanu sobu, naš Jevanđelist ne ostavlja mesta za sumnju. Takvim načinom Gospod se pojavio među Svojim učenicima prvo zato da ih ne bi preplašio kucanjem na vrata. Oni su bili već dovoljno preplašeni od Jevreja, i čovekoljubivi Gospod nije želeo da čak ni za trenut povećava njihov strah. A drugo – što je mnogo pretežnije – i zato da pokaže Svoju povraćenu svemoć posle prividne nemoći i prividnog poraza za poslednja dva tri dana. Uskoro, posle ovoga, On će to izraziti i rečima: dade mi se svaka moć na nebu i na zemlji (Mat. 28, 18). Kako bi Gospod bez ovakvog moćnog čuda povratio kod učenika pokolebanu veru u Sebe? Kako bi se pobeđeni objavio kao pobedilac? Kako bi se On poniženi, popljuvani, smrvljeni, ubijeni, i sahranjeni, pokazao drugčije kao proslavljeni? Kako bi On inače mogao uveriti Svoje prijatelje da muke i smrt nisu ništa oduzele od njegove sile nego, na protiv, mnogo dodale Njegovoj sili kao čoveka? Najzad kakva tvar može se opreti volji Presvetoga i Prečistoga? Svetosti i čistoti sva priroda je pokorna. I dok je On bio u smrtnome telu Njegovoj volji pokoravala su se mora i vetrovi. Kako bi sad Njemu, u proslavljenom telu mogli stati nasuprot drvena vrata i kameni zidovi? Kad On to samo hoće, – a On to hoće onda kad je celishodno, kao u ovom slučaju – sva stvar postaje kao i da nije: prostor i vreme, tvrdoća i tečnost predmeta, visina i dubina, unutrašnje i spoljašnje – sve postaje bezrazlično, slabo, otvoreno, pokorno i prazno od ma kakve otporne sile.
Mir vam! Ovim rečima pozdravlja Pobedilac smrti Svoju malenu vojsku. Gospod će blagosloviti narod svoj mirom – tako prorok David proviđa kroz tmine vekova ovaj svetli trenutak (Ps. 29, 11). Mir vam – ovo je, istina, običan istočnjački pozdrav, no u ustima Hristovim ovaj pozdrav ima naročitu sadržinu i naročiti značaj. Ranije, na rastanku sa Svojim učenicima, Gospod je rekao: mir svoj dajem vam, ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše (Jov. 14, 27). U prazan sud svetski On je nalio Svoje vino; uobičajenom pozdravu svetskom On je dao rajsku sočnost i slast. Kad ljudi bez unutrašnjeg mira, uznemireni svetskim brigama, govore: mir vam! oni nude ono što sami nemaju. Od tog njihovog pozdrava, s toga, niti se povećava njihov mir niti mir onih, koje oni mirom pozdravljaju. Kada to govore, oni govore po običaju i iz učtivosti, besmisleno, prazno: govore to isto i kad se sastaju da se vesele kao i kad se sastaju da se sude i obmanjuju. Hristos daje drugo i drukčije. On daje ono što uistini ima. Njegov mir je mir pobedioca, koji je pobedio sve. Otuda je Njegov mir radost, hrabrost, zdravlje, tišina i snaga. I ne daje ga On kao što svet daje, to jest: ne daje ga samo jezikom nego svom dušom, svim srcem i svim umom Svojim, kao što se ljubav ljubavi daje. Dajući Svoj mir njima On na čudotvoran način prenosi tako reći Svoje biće u njih. To je mir Božji, koji prevazilazi svaki um (Filip. 4, 7); takav mir označava carovanje Boga u duši čovekovoj. Takav mir je vrhunac, plod i kruna duhovnog života pravog hrišćanina.
Pozdravivši Svoje učenike Gospod počinje da ih uverava, da On nije duh, kako je neko od njih mogao u tom trenutku pomisliti (Lk. 24, 37), no istiniti i živi njihov učitelj i Gospod:
I ovo rekavši pokaza im ruke i rebra svoja. Onda se učenici obradovaše videvši Gospoda. Zbog čega je Gospod pokazao ruke i rebra? Jasno, zbog rana, nanešenih Mu na Krstu, klincima i kopljem. Pokazujući im svoje rane Gospod hoće i da ih uveri i da ih opomene; da ih uveri, da je to On, jer ko bi drugi imao te rane na rukama i pod rebrima osim Njega? da ih opomene pak, da će On nositi ožiljke tih rana i u Svojoj besmrtnoj slavi kao večito svedočanstvo Njegove ljubavi i Njegovog stradanja za rod ljudski.
Tada se učenici obradovaše, jer videše i poznaše Svoga Gospoda. Pronicljivi Spasitelj predskazao je ranije čak i ovaj radosni trenutak Njegovog ponovnog sastanka s učenicima. To je bilo pred samo Njegovo stradanje, kada su učenici bili veoma ožalošćeni. On, kome je kao čoveku najpotrebnija bila uteha uoči muka na Krstu, zaboravio je na Sebe i trudio se da uteši ožalošćene učenike: vi imate sad žalost, ali opet ću vas videti, i radovaće se srce vaše (Jov. 16, 22). Evo trenutka kad se obistini to divno proročanstvo! Evo iznenadnog preobraženja žalosnih srca u radosna srca!
A Isus im reče opet: mir vam; kao što otac posla mene, i ja šaljem vas. Zašto im Gospod ponovo govori: mir vam? Jer hoće da ih naoruža dvostrukim mirom za borbu, koja im predstoji i u koju ih On šalje: prvo, mirom unutrašnjim, i drugo, mirom spoljašnjim. Drugim rečima: mirom prema samom sebi i mirom prema svetu. Kad im je prvi put rekao: mir vam! On im je pokazao, da je On među njima, njihov istiniti Gospod, telom i duhom. Time im je hteo reći: kad imate unutrašnju borbu sa strastima i pomislima i željama ovoga sveta, i ja budem u sredini vašoj, to jest u srcu vašem, ne bojte se ništa. Ja sam mir i tvorac mira u srcima vašim. Sada pak, kada ih šalje u svet, to jest u spoljašnju borbu sa svetom, On ih ponovo pozdravlja i ispraća mirom, da se ne bi ubojali sveta, da bi istrajali u borbi, i da bi bili sejači mira u srcima ljudskim. To je suvišak mira, koji im On daje, jer oni treba ne samo da imaju mir u sebi i za sebe nego i da ga daju i drugima, kao što im je i ranije zapovedio: a ulazeći u kuću nazovite joj: mir kući ovoj (Mat. 10, 12)! Još se ovo dvostruko davanje mira može protumačiti kao davanje mira duši i telu, kao što i tumače neki Sveti Oci. Uostalom, mir u telu i mir u svetu na kraju predstavlja jedan isti mir, jer i šta je svet drugo do telesna želja i želja očiju (I Jov. 1, 16)?
Pošto ih je tako naoružao dvostrukim mirom, prepunim obiljem mira, Gospod ih šalje u svet. Kako ih šalje? Kao što otac posla mene, i ja šaljem vas. A Otac posla Sina iz ljubavi prema onima kojima Ga posla. On pokaza ljubav k nama i posla sina svojega (I Jov. 4, 10; Jov. 3, 16). Iz ljubavi prema rodu ljudskom, evo, i Gospod Hristos šalje učenike svoje. Dalje, Otac posla Sina u svet sa silom i vlašću: sve je meni predao otac (Mat. 11, 27) sve što ima otac moje je (Jov. 16, 16). I vaskrsli Gospod, evo, daje Svojim učenicima silu i vlast da dreše i vežu, kao što će se malo docnije videti. Dalje, sam je Gospod rekao, da je poslat od Oca ne da tvori volju Svoju no volju Očevu (Jov. 6, 38). Isto tako i On sada šalje učenike Svoje ne da tvore volju svoju no volju Njegovu. Dalje, i ako je poslat od Oca Gospod se nije ni za trenut odvajao od Oca: nisam sam, nego ja i otac koji me posla (Jov. 8, 16). Isto tako i On šalje učenike u svet obećavajući im, da će i On biti s njima u sve dane do svršetka veka (Mat. 28, 20). Dalje, da bi naučio smirenju bezumno gordi rod ljudski Gospod je pripisivao Ocu Svome i sva dela Svoja (Jov. 5, 19) i svu nauku Svoju (Jov. 7, 16). I On opominje učenike na smirenost govoreći im: bez mene ne možete činiti ništa (Jov. 15, 5). Najzad, On ih šalje kao ovce među vukove, jer je i sam tako poslan bio. Oni su sami svedoci bili, kako su se grešnici kao vuci saurlali bili oko Njega poslednjih dana, i kako su Ga sa vučjom krvožednošću mukama umorili. No On im je sada živi svedok, da grešnici kad ubijaju sebe i kad ubijaju druge, uvek ubijaju samo sebe a ne druge. Njegova pobeda jemstvo je i njihove pobede u budućnosti.
I ovo rekavši dunu i reče im: primite Duh sveti. Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće im se. Mi smo videli, dakle, kako je Gospod prvo naoružao Svoje učenike obiljem mira, potom kako im je uzvisio dostojanstvo sravnivši njihovo apostolstvo sa Svojim i šaljući ih onako kako je On bio poslan od Oca, a sada evo vidimo, kako im on daje silu i vlast. Silu im daje dunuvši im u lice, a vlast kroz reč koju im reče. Obnovitelj sveta postupa kao i Stvoritelj sveta. Uobličivši čoveka od prašine zemaljske Stvoritelj je dunuo u njega duh životni te, posta čovek duša živa (Post. 2, 7). Isto tako Obnovitelj sveta sada postupa. On udahnjava duh životni u ljude, onemoćale od greha. Svojim životvornim dahom On oživljava, obnovljava, upravo vaskrsava ozemljanele i začmale duše ljudske. Dunuvši u lica učenika Gospod im reče: primite duh sveti! Ovo je prvo davanje Duha Svetoga. Drugo će biti u pedeseti dan posle ovoga znamenitoga večera. Ovo prvo davanje je radi oživljenja i osnaženja samih učenika, a ono drugo radi njihove apostolske službe u svetu – da, radi oživljenja sveta. Davši im tako silu Gospod im sada daje i vlast, da opraštaju grehe, i da zadržavaju grehe. O, kako mnogo trpi svet od ljudi, koji se hvataju vlasti nemajući u sebi sile Božje, nemajući Duha Svetoga! Bič je za ljude bezsilni čovek, koji se dočepa vlasti sudije i starešine. To je lešina privezana u sedlo nezauzdana konja. Tako biva među neznabošcima, gde se vlast otima; no tako ne sme da biva među hrišćanima, gde se vlast od Boga daje onima, kojima se prvo daje sila Duha Svetoga. Pogledajte, kako je sve strojno i smišljeno i premudro u carstvu, koje Hristos zida!
Vlast praštanja greha i zadržavanja greha, vlast drešenja i vezanja Gospod je još ranije obećao najpre apostolu Petru (Mat. 16, 19) a potom i ostalim apostolima (Mat. 18, 18). To obećanje Svoje Gospod evo ispunjava na sam dan Svoga preslavnog vaskrsenja. Sada On ne izdvaja Petra od ostalih, nego svima daje podjednako i silu i vlast. Nikad Gospod nije dao Petru posebice silu i vlast, nego mu je dao posebice samo obećanje, i to u jednom svetlom trenutku Petrova nadahnuća, kada je on ispovedio Hrista kao sina Boga živoga. U znak odobravanja te ispovesti a i radi utvrđenja svih učenika u toj veri Gospod je dao Petru ono isto obećanje, koje je malo posle toga dao svima Svojim učenicima, i koje je prema svima podjednako i ispunio evo sada na dan Svoga vaskrsenja. Ovu silu i vlast apostoli su docnije prenosili na svoje sledbenike, episkope, a preko ovih na sveštenike, tako da ta sila i vlast i do dana današnjega dejstvuje i vlada u crkvi Božjoj.
A Toma, zvani Blizanac, jedan od dvanaestorice, ne beše onde s njima kada dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: videsmo Gospoda. A on im reče: dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i ne metnem prst moj u rane od klinaca, i ne metnem ruku moju u rebra njegova, neću verovati. Toma nije imao nadimak blizanac, nego blizanac je značenje njegovog imena na jevrejskom jeziku. Možda je njemu i dato ovo ime po tajanstvenom i nedokučivom promislu, da označi dvojstvenost njegove duše, dvojstvenost od sumnje i vere. Za sve vreme njegovog hođenja za Gospodom nigde se naročito ne ističe ni njegova vera ni njegova sumnja. Jednom prilikom projavio je on svoju ličnu hrabrost i odanost prema Gospodu, i to iz nedorazumljenja. To je bilo onom prilikom, kad je stigao glas o smrti Lazarevoj, i kad je Gospod pozvao svoje učenike: hajdemo k njemu! Toma je razumeo, da ih Gospod poziva u smrt, jer još nije razumevao, da za živoga Gospoda nema mrtvih, niti je mogao duhom prozreti u nameru Hrista, da vaskrsne Lazara. Ovako piše jevanđelist: onda Toma, koji se zvaše Blizanac, reče učenicima: hajdemo i mi da pomremo s Njim (Jov. 11, 16)! I ako su ove reči rečene iz nedorazumljenja, ipak one karakterišu jedno hrabro i odano srce. Tom prilikom Toma je bio svedok vaskrsenja Lazareva, kao što je drugom prilikom bio svedok i vaskrsenja sina Nainske udovice. Pri vaskrsenju Jairove kćeri on, istina, nije bio prisutan lično u mrtvačkoj sobi, kamo su bili pozvati samo trojica vrhovnih apostola, ali zato se ipak nigde ne govori, da je on posumnjao u to čudesno delo Gospoda. Najzad, on je bio svedok sviju najvećih čuda Hristovih kroz nekoliko godina. On je znao za Hristovo predskazanje, da će treći dan vaskrsnuti. Sada je saznao od desetorice svojih drugova, da im se Gospod živ javio i pokazo rane Svoje. Čuo je, da su Petar i Jovan našli grob prazan. To je isto mogao čuti i od žena mironosica. Čuo je, da je Marija Magdalina videla vaskrslog Gospoda i da je govorila s Njim. Čuo je još, da su dvojima od učenika toga dana putovali s Njim živim u Emaus. Sve je to Toma čuo i saznao, no svemu tome Toma nije verovao. A nije verovao svemu tome zato što on lično nije video Vaskrslog. Njegovo neverovanje ide čak dotle, da on daje na znanje, da ni sam svojim očima neće verovati, kad Ga bude video, sve dok rukama ne opipa rane njegove. Zaista, ljudski posmatrajući: neobična i nepojamna tvrdokorost i upornost u neverovanju! No ko može dokučiti, kako stoji ova stvar posmatrana s gledišta božanskog domostrojstva? Jer i jačina vere zavisi od blagodati Božje. Ko može dokučiti tajanstvene dubine Božjeg promisla? Ko može reći, ko li ne reći, da Bog Promislitelj nije hteo ovde Tomino neverovanje iskoristiti na verovanje mnogih? U svakom slučaju ovde su se objavile jasno dve stvari: Strahotna obolelost ljudske prirode, projavljena u upornom neverovanju jednoga apostola, koji je imao bezbrojne razloge da veruje, i preobilje Božje mudrosti i Božje ljubavi. Po čistoti i svetosti Svojoj Bog se ne služi zlom za dobro, niti se služi zlim sredstvima da postigne dobre ciljeve, ali po mudrosti i ljubavi Svojoj prema ljudima On ispravlja naše zle puteve i okreće ih na dobro.
Toma se zariče, da neće poverovati sve dok ne metne ruke svoje i prste svoje u rane Hristove. Nesumnjivo on to govori zato što su mu drugovi pričali, da im je sam Gospod pokazao rane Svoje na rukama i pod rebrima. No evo preblagog Gospoda da uveri nevernoga Tomu:
I posle osam dana opet behu učenici njegovi unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad bejahu vrata zatvorena, i stade među njih i reče: mir vam. Opet u voskresni dan, opet učenici sabrani zajedno, opet vrata zatvorena, i opet Isus stade među njih i reče: mir vam! Sve isto kao i pri prvom javljanju, s tom razlikom samo, što je sad i Toma bio u društvu ostalih učenika. Kao da je sam Gospod hteo da se javi Tomi pri savršeno istim okolnostima, da bi tako opravdao pred Tomom iskaze desetorice učenika o Svojoj prvoj pojavi. No zašto se Gospod javio po drugi put tek osmi dan a ne pre? Prvo zato, da bi istovetnost okolnosti bila potpuna, jer i prvi put se javio u nedeljni dan pa se sada opet javlja u nedeljni dan. Drugo zato, da se Tomino neverovanje potpuno obelodani i dugim iščekivanjem još i pojača. Treće zato, da bi privikao Svoje učenike, da budu strpljivi i istrajni u molitvi za utvrđenje svoga bližnjega u veri. Jer bez sumnje učenici su se molili Gospodu, da se ponovo javi radi Tome. Četvrto i zato, da bi učenici uvideli svu nemoć svoju i svu uzaludnost napora svojih u objavljivanju vaskrsloga Gospoda bez pomoći Njegove. Najzad, možda i zato, što broj osam označava poslednje vreme, navečerje drugoga dolaska Hristova, kada će ljudi, slično Tomi, biti vrlo slabi u veri, idući samo za svojim čulima, i verujući samo onome što je dostupno čulnim opažajima. Jer i tada će ljudi govoriti, slično Tomi: dok ne vidimo, ne verujemo. I daće im se da vide. Tada će proplakati sva plemena na zemlji, i ugledaće sina čovečjeg (Mat. 24,30)
Potom reče Tomi: pruži prst tvoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran no veran. I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Radi Tome Gospod se i javio po drugi put, radi jednog čoveka, jednog grešnika. Onaj, koga horovi angelski okružavahu, s radosnim klicanjem Njemu kao pobeditelju smrti, ostavlja Svoje nebesno stado i hita da spase jednu zalutalu ovcu. Neka se postide od Njegovog primera svi oni ljudi, koji kad dođu do velike slave i sile u ovome svetu zaborave svoje nemoćne i bedne prijatelje, pa se još sa stidom i prezrenjem uklanjaju od njih. Zbog Svog čovekoljublja Gospod ne preza ni od kakva poniženja ni od kakva truda. Iz čovekoljublja On silazi po drugi put u jednu skromnu sobu u Jerusalimu, kao proslavljen i svesilan. O, ta blagoslovena soba, iz koje se izlilo više blagoslova na rod čovečji nego iz svih palata carskih!
Kad se gospod pokazao Tomi, Toma je radosno uzviknuo: Gospod moj i Bog moj! Tim rečima Toma je priznao Hrista kao čoveka i kao Boga, oboje u jednoj živoj ličnosti. A sad dodir proslavljenog Gospoda bio je dovoljan da da Tomi onu blagodat Duha, ono obnovljenje života, i onu vlast praštanja i zadržavanja greha, koju je Gospod na osam dana ranije dao ostalim apostolima rečju i duhnovenjem. Jer kad je Gospod još kao neproslavljen, u smrtnome telu, mogao kroz dodir toga tela isceliti krvotočnu ženu i ispuniti je silom i zdravljem, tim pre je On mogao, u Svom vaskrslom i proslavljenom telu, podariti Tomi kroz prikosnovenje svu onu silu i vlast, koju je podario bio drugim apostolima na drugi način. Naravno, nije isključeno, da je Gospod baš i na isti način podario ovom prilikom silu i vlast Tomi kao ranije i ostalim učenicima, mada se o tome u Jevanđelju ne govori. Jer ni izdaleka nije sve zapisano, što je Gospod rekao i učinio posle Svoga slavnoga vaskrsenja, kao što malo docnije jevanđelist sam to izrično potvrđuje. Glavno je, da je i Toma, na ovaj ili onaj način, primio od Gospoda onakvu istu silu i vlast kao i ostali učenici, što se, u ostalom, docnije jasno pokazalo u njegovoj apostolskoj službi, u čudotvornim delima i u herojskoj smrti. (Iz žitija sv. apostola Tome vidi se, da je on zbog svoje neustrašive propovedi o vaskrslom Gospodu Hristu bio osuđen na smrt. Pet vojnika proboli su sa pet kopalja ovoga hrabroga vojnika Hristova.)
Povrativ i utvrdiv veru u Tomi Gospod ga blago ukoreva: Isus mu reče: pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše a verovaše. Gospod hoće da kaže; ti si, Tomo, poverovao čulima više nego duhu. Hteo si čulima da se uveriš, i evo ja sam ti zato dao priliku, i ti si se tak sad uverio pošto si me video i dodirnuo. No blago onima koji ne videše a verovaše, to jest, koji ne videše očima nego samo prozreše duhom i primiše veru srcem. Blago onima koji poverovaše u Hrista i Njegovo Jevanđelje a Hrista ne videše telesnim očima niti Ga dodirnuše rukama. Blago detetu, koje poveruje svemu onome što majka govori, a ne hodi sa sumnjom da sve ispita svojim očima i rukama. Neka bude vaša reč: da, da; ne, ne (Mat. 5, 37). Gospod je toliko puta već rekao, da će vaskrsnuti, i trebalo Mu je verovati. No, da bi neverne uverio i pokolebane utvrdio Gospod nije ostao samo pri proročanstvu Svoga vaskrsenja, nego se mnogo puta javio posle vaskrsenja. Njemu je bilo iznad svega stalo do tada, da apostoli, a kroz ove i svi verni, nepokolebljivo poveruju u Njegovo vaskrsenje iz mrtvih. To je temelj vere i kruna radosti za jednoga hrišćanina. Zato je premudri Gospod učinio sve, da zadovolji i duh i čula Svojih apostola, te da se nikad niko ne bi pokolebao u veri, da je On, Gospod, živ i proslavljen. Mada je duh ono što oživljava, telo ne pomaže ništa (Jov. 6, 63), i mada čula mogu ljude obmanuti brže nego duh, ipak snishodljivi Gospod snishodio je nemoći ljudskoj i učinio je sve, da zadovolji i čulni razum ljudi, i njihovu čulnu logiku. Otuda je vaskrsenje Gospoda uistini ostalo, i danas stoji, kao najdokazaniji fakt u istoriji ljudskoj. Jer koji drugi fakt iz daleke prošlosti stoji tako svestrano i pažljivo dokazan kao ovaj?
A i mnoga druga čudesa učini Isus pred učenicima svojim koja nisu pisana u knjizi ovoj. A ova se napisaše, da verujete da Isus jeste Hristos sin Božji i da verujući imate život u ime njegovo. Najverovatnije, da jevanđelist Jovan ovde misli na čudesa, koja učini Gospod posle vaskrsenja. To se vidi najpre iz veze sa prethodnim opisom javljanja vaskrslog Gospoda. To se vidi, dalje, iz Dela Apostolskih, gde se kaže, da Gospod posle svoga stradanja pokaza sebe živa mnogim i istinitim znacima (čudesima), i javlja im se četrdeset dana, i govori o carstvu Božjem (1, 3). Gde su opisana sva ova mnoga i istinita čudesa u toku četrdest dana? Nigde. I sam Jovan priznaje, da ona nisu pisana u knjizi ovoj, to jest u Jevanđelju. Najzad, da naš Jevanđelist misli ovde samo na čudesa posle vaskrsenja Gospoda a ne na sva čudesa kroz sav život Njegov vidi se iz reči, kojima ovaj isti Jevanđelist završuje svoje jevanđelje: a ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kao bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jov. 21, 25). Ove se reči odnose na sva čuda, koja učini Gospod kroz sav život Svoj na zemlji, i pre vaskrsenja i posle. Međutim one reči iz današnjeg jevanđelja ne mogu imati isto značenje kao i ove, kojima Sveti Jovan završuje svoje jevanđelje. Jer, našto bi se ponavljao?
Ovoliko koliko se pak napisa u Jevanđelju, napisa se s jednim određenim ciljem, naime: da verujete da Isus jeste Hristos sin Božji. To jest, da ne čekate drugog Mesiju i Spasitelja sveta, jer Onaj, koji je trebao doći, došao je. Onaj, koga su prorokovali proroci u Izrailju i Sibile među neznabošcima, pojavio se u istini. Ovoliko koliko se napisa, napisa se još i zato, da verujući imate život u ime njegovo. Naime, da kroz tu veru, koja je Tomi i čulno potvrđena, imate život večni. Vidi se i iz ovoga, kako ove završne reči u današnjem jevanđelju stoje u vezi sa prethodnim događajem, sa Tomom i njegovim neverovanjem. Nije se, dakle, Gospod javio Tomi samo radi Tome nego i radi sviju nas, koji tražimo istinu i život. Svojim javljanjem Tomi preblagi Gospod je pomogao i svima nama, da lakše verujemo u Njega, Vaskrsloga i Živoga, i da kroz tu veru imamo udela u večnoj istini i večnom životu. U ime njegovo, dodaje Jevanđelist. Zašto u ime njegovo? Zato što nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mogli spasti (Dela Ap. 4, 12). Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se (Rim. 10, 13). Samo je ono pravi život, što se u ime Gospoda Isusa traži i dobija. Sve drugo je smrt i trulež. U žarkoj pustinji ljudske istorije vaskrsli Hristos je jedini otvoreni i nepresušni izvor, koji zapaja, osvežava i oživljava. Sve drugo, što se zamornom i žednom putniku može učiniti izvorom, nije izvor no sjaj vrelog peska, sličan sjaju vode, ili đavolski prizrak.
Unutrašnji smisao današnjeg jevanđelja tiče se unutrašnje drame duše čovekove. Ko želi, da se vaskrsli i živi Gospod javi Duhom Božjim u duši njegovoj, taj mora zatvoriti i zaključati odaju duše svoje, da je sačuva od navale spoljašnjega, telesnoga sveta. („Podražavaj mudrosti pčela: one kad vide roj osa da leti oko njih ostaju unutra u košnici, i tako izbegavaju povredu od napadača“. Mitropolit Teolipt Dobrotoljubie.) Isto kao što su se apostoli zaključali od krvožednih i materijalističnih Jevreja. Jevreji predstavljaju, po unutrašnjem smislu, čulnost i materijalizam. Tako revnosno čuvanoj duši pod ključem javiće se Gospod u slavi. Javiće se krasni Ženik mudroj nevesti Svojoj. Kada se pak Gospod javi, strah od spoljašnjeg sveta iščeznuće, i mir će ispuniti dušu. No ne samo mir. Gospod je uvek donosilac mnogih darova odjedanput; darujući mir On daruje u isto vreme i radost, i silu, i hrabrost; On utvrđuje veru; On pojačava život. No i kad nam se Gospod javi, i donese nam sve ove dragocene darove, ipak ostaje sumnja u nekom kutu naše duše. Taj kut predstavlja nevernoga Tomu. Da bi i taj kut osvetlili i zagrejali blagodaću Duha Gospodnjega, mi treba da budemo istrajni u molitvi Gospodu, i strpljivi u čekanju, ne prestajući da budemo dušom zatvoreni i zaključani od spoljašnjeg sveta, od telesnih želja i prohteva. Tada će se čovekoljubivi Gospod smilovati na nas, i učiniti nam po molitvi. I ponovo će se javiti i Svojim blagodatnim prisustvom osvetliti i poslednji mračni kut naše duše. Tada, i samo tada, mi ćemo se moći nazvati živim dušama i po blagodati sinovima Božjim. A sve to zbog zasluga Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, kome neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *