Omilije

OMILIJE

VELIKI PETAK
Jevanđelje o Bogu među razbojnicima

Hristos na Golgoti! Spasitelj na Krstu! Pravednik u mukama! Čovekoljubac ubijen od ljudi! Ko ima savesti, neka se stidi! Ko ima srca, neka plače! Ko ima razuma, neka razume!
S čime da se sravni ovaj događaj, kao bezdan tajanstven, kao zemlja težak, kao pakao jezovit? Od miliona prosvednevnih bivanja u prostranoj vasioni, koje oči naše gledaju i uši naše slušaju, s kojim bivanjem da se uporedi ovaj bezimeni zločin na Golgoti? Da li s jagnjetom usred gladnih vukova? Ili sa nevinim mladencem u žvalama zmijskog cara? Ili sa majkom, okruženom sumasšedšim sinovima i kćerima? Ili sa veštakom, upalom u mašinu, koju je on sam sazdao, i mrcvarenom na smrt točkovima te mašine? Da li sa Aveljom, koga brat ubi? No to veći grešnik ubi manjeg grešnika, a ovde je zločin nad bezgrešnim. Da li sa Josifom, koga braća prodadoše u Egipat? No to je greh prema bratu ali ne i prema dobrotvoru, a ovde je greh prema Dobrotvoru. Da li sa pravednim Jovom, čije telo pretvori Satana u gnoj, i smrad, i ručak crvi? No to se zli Satana podiže protiv stvorenja Božjeg, a ovde se stvorenje podiže protiv Stvoritelja? Da li sa divnim Davidom, protiv koga diže bunu sin mu Avesalom? No ovo je mala kazna Božja za veliki greh Davidov, a ovde je Pravednik, Pravednik, najveći Pravednik pod najvećim, najvećim stradanjem!
Milostivi Samarjanin, koji je spasavao čovečanstvo od razbojničkih povreda, sam je pao u ruke razbojnika. Sedam vrsti razbojnika okružili su Ga. Prvog razbojnika predstavlja Satana, drugog starešine i vođe naroda jevrejskog, trećeg Juda, četvrtog Pilat, petog Varava, šestog nepokajani zločinac na krstu, i sedmog pokajani zločinac na krstu. Zastanimo za čas i rasmotrimo ovu razbojničku družinu, usred koje visi raspet Sin Božji, u krvi i ranama. Na prvo mesto dolazi Satana, najveći pakosnik roda ljudskog. On je otac laži i razbojnik nad razbojnicima. Dvojaka su njegova kušanja, kojima on kuša rod ljudski, da bi ga upropastio: on kuša slašću i kuša mukom. Na početku on je kušao Gospoda na Gori Iskušenja slašću, vlašću i bogatstvom, sada pak na kraju, on Ga kuša mukom. Kada je bio pobeđen i posramljen pri prvom kušanju, on je ostavio Gospoda i pobegao do Njega. No nije Ga ostavio sasvim nego samo za neko vreme, Tako stoji napisano u Jevanđelju: otide od Njega za neko vreme (Lk. 4, 13). Ovo neko vreme je isteklo, i, evo, on se ponovo javlja. Sada mu nije bilo nužno, da se javlja otkriveno i vidljivo; sada je on delovao kroz ljude, kroz sinove tame, koji su od velike svetlosti Hristove oslepili, i u slepilu svome predali se u ruke Satani i poslužili kao njegovo oruđe protiv Hrista Gospoda. No on je tu, blizu svakog jezika, koji huli na Hrista, na svakim ustima, koja pljuju prečisto lice Njegovo, pri svakoj ruci, koja Ga šiba i trnovim vencem bode, u svakom srcu, koje gori ognjem zavisti ili mržnje prema Njemu.
Drugi razbojnik to su voće i starešine naroda jevrejskog, političke, verske i intelektualne voće toga naroda. To su književnici, fariseji, sadukeji i sveštenici. Na čelu sviju stoji car Irod. Na razbojništvo protiv Gospoda njih je pokrenula zavist i strah, zavist prema moćnijem, umnijem i boljem od sebe, i strah za svoj položaj, vlast, čast i bogatstvo u slučaju, da sav narod stane uz Hrista. Ništa ne pomaže, gle, svet ide za njim (Jov. 12, 19), vajkali su se oni u svojoj nemoći, zavisti i strahu. U čemu je pak njihovo razbojništvo prema Gospodu? U tome što su Ga bez zakonskog saslušanja i suđenja uhvatili i ubili. U Jevanđelju piše, da se glavari sveštenički i književnici i starešine narodne u dvoru Kajafinom savetovaše kako bi Isusa iz prevare uhvatili i ubili (Mat. 26, 34). Oni se, dakle, nisu savetovali, kako da Ga tuže sudu i kako da Njegove tobožnje krivice iznesu pred sud, pa da Mu sud sudi, nego kako će Ga uhvatiti i ubiti, i to prevarom! Kada je pravdoljubivi Nikodim predlagao, da se Gospod najpre od strane suda sasluša, te da se dozna šta čini, oni su s negodovanjem i podsmehom odbacili taj predlog (Jov. 7, 50-52).
Treći razbojnik je Juda, vajni i žalosni apostol. Satana je ušao u krv Hristovu iz bogomržnje i čovekomržnje; starešine i vođe narodne ušle su u krv pravedničku iz zavisti i straha; Juda se pak pridružio Satani i narodnim starešinama iz srebroljublja. Njegov zločin sastojao se u tome, što je za prljavih trideset srebrnika izdao svoga Učitelja i Dobrotvora. Svoj zločin on je sam priznao pred tim istim starešinama, koji su ga i najmili za delo izdaje. Ja sagreših, veli, što izdadoh krv pravu. I bacivši srebrnike u crkvi iziđe, i otide te se obesi. (Mat. 27, 4-5). A i sama njegova odvratna smrt svedoči protiv njega, jer stoji za njega napisano ovako: i obesivši se puče po sredi, i izasu se sva utroba njegova (Dela Ap. 1, 18).
Četvrti razbojnik je Pilat, ćesarski namesnik u Jerusalimu, i u tajanstvenom smislu predstavnik paganskog, neznabožačkog sveta u osudi Bogočoveka. Koliko je on prezirao Jevreje, toliko i Jevreji njega. U početku on se nikako nije hteo mešati u suđenje Hristu. Uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu (Jov. 18, 31). Tako je rekao tužiteljima Hristovim. Potom je stao na stranu Hristovu, i posle izvesnog saslušanja objavio Jevrejima: ja nikakve krivice ne nalazim na njemu (18, 38). Najzad, ustrašen od pretnje: ako ovoga pustiš nisi prijatelj ćesaru, Pilat presudi da bude kao što oni ištu (Jov. 19, 12; Lk. 23, 24), i naredi da Hrista šibaju i razapnu. Zločin Pilatov sastoji se u tome, što je mogao a nije hteo zaštititi pravednika. Gle, sam je on rekao Gospodu: vlast imam raspeti te, i vlast imam pustiti te (Jov. 19, 10). Ovim priznanjem Pilat je za uvek natovario na sebe odgovornost za ubistvo Hrista. Šta je navelo Pilata na ovaj zločin, i šta ga je gurnulo u družinu ostalih razbojnika? Slabodušnost i strah, slabodušnost u odbrani pravde, i strah za svoj položaj i za milost ćesarevu.
Peti razbojnik bio je Varava. On je u to vreme ležao u tamnici za bunu i za krv (Lk. 23, 19). Zbog takvih nedela on je i po jevrejskom i po rimskom zakonu zasluživao smrt. Lično i svesno on se nije ništa ogrešio o Hrista. Ogrešili su se oni, koji su njega pretpostavili Hristu. Pomoću Varave razbojnika Pilat je mislio spasti Hrista od smrti; Jevreji su pak pomoću nevinoga Hrista spasli Varavu. Naime: Pilat je stavio Jevrejima na glasanje i slobodan izvor. Hrista ili Varavu; i slični su izabrali sebi sličnog. Boga ili razbojnika? I razbojnici su glasali za razbojnika!
Šesti i sedmi razbojnik bili su oni zločinci, koji su na Golgoti visili svak na svome krstu, jedan s desne a drugi s leve strane Hristu, kao što je vidoviti Isaija proročanski provideo i predskazao: i bi metnut među zločince (53, 12). Jedan od tih razbojnika i u smrtnim mukama izgovarao je ustima svojim hule a drugi molitve. Evo dva čoveka u istovetnom položaju: obojica prikovani na krst, obojica pri rastanku sa ovim svetom ne očekujući ništa više od ovoga sveta! Pa kako različni ipak! Evo utuka svima onima, koji viču: stavite ljude u isti materijalan položaj, dajte im svima istu čast i imanje, pa će svi i duhom biti isti! Jedan razbojnik izdišući ruga se Sinu Božjem: ako si ti Hristos, pomozi sebi i nama! A drugi se moli Gospodu: opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje (Lk. 23, 39-42)! Krsne muke jednome su ubile i telo i dušu, a drugome su ubile telo i spasle dušu. Krst Hristov bio je jednome na sablazan a drugome na spasenje.
Takvi su bili razbojnici oko Hrista. No o blagodati Božja! pomozi nam da pre nego što osudimo one razbojnike, koji Gospoda ljubavi prikovaše na krst, rasmotrimo svoj sopstveni život i ispitamo, da li i mi ne pripadamo toj istoj razbojničkoj družini. O kad bi mi bili bar kao onaj sedmi razbojnik, koji se na krstu pokajao, i u muci telesnoj potražio i našao spasenja svojoj grešnoj duši!
Ako neko diše mržnjom prema Bogu i ljudima, taj je najbliži drug Satani i najoštrije oruđe njegovo.
Ako je neko ispunjen zavišću prema bogougodnim ljudima i slugama Hristovim, taj je razbojnik i bogoubica isto onako kao Irod, Ana i Kajafa, i ostale voće i starešine naroda jevrejskog.
Ako je neko srebroljubiv, taj nije daleko od bogoizdajstva, i njegov najbliži drug u razbojničkoj družini ovoga sveta jeste Juda.
Ako je neko slabodušan u odbrani pravednika i toliko bojažljiv za svoj položaj i svoju ugodnost, da se čak saglasi i na ubistvo pravednika, razbojnik je on isto onako kao i Pilat.
Pravi li neko bune i proliva li ljudsku krv, pa neko drugi postrada mesto njega, bilo po kakvoj omašci suda ili po nevaljalstvu ljudi, on je razbojnik onako isto kao i Varava.
Huli li neko na Boga celoga svog života, bilo delima bilo rečima, i stoji li bogohulstvo na jeziku njegovom čak i na samrtnom času – vaistinu, takvome je duhovni brat onaj bogohulni razbojnik na krstu.
Blagosloven pak neka je onaj, koji dopavši muka zbog svojih grehova ne huli ni na koga i ne osuđuje nikoga, nego se seća greha svojih i vapije Bogu za oproštaj i spasenje! Blagosloven neka je onaj sedmi razbojnik, koji razumede muke svoje na krstu kao zaslužene muke za svoje grehe, i razumede muke nevinog Spasitelja kao nezaslužne muke, za grehe drugih ljudi, te se pokaja, isprosi milost Božju, i obre se prvi u Raju večnog života zajedno sa Spasiteljem! Tri otkrovenja dođoše nam kroz njega: spasonosnost pokajanja, ma i na samrtnom času, spasonosnost molitve k Bogu, i brzina Božjeg milosrđa. Divan primer ostavi on svima nama, koji se ma kakvim grehom uprljasmo, od Boga odvojismo i u zločince ubrojasmo. Svaki je greh zločin prema Bogu, i svaki ko ma i jedan jedini greh učini, ubraja se u razbojnike, to jest u sluge Satane. Neka niko, dakle, u muci ne ropće, da mu muka ne bi bila na pogibao mesto na spasenje. Nego neka mrak muke osvetljava razmišljanjem o svojim gresima, kajanjem i molitvom. Tako mu samo muka neće biti na pogibao nego na spasenje.
A sada kada smo videli sve razbojnike oko Hrista Gospoda, zastanimo za čas i pred samim Gospodom, i posmotrimo kakav izgleda On među razbojnicima. Pre svega obazrimo se za čas na vrt Getsimanski, gde umorni učenici spavaju a Gospod kleči na molitvi i u borbi – oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti. – Znoj pak njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju. Nerazdvojno je božanstvo Hristovo od Njegovog čovečanstva, no pred našim očima čas se projavljuje više jedno čas više drugo. Posmatrajući Ga kao slabačka mladenca u pećini, mi vidimo čoveka. Posmatrajući Ga u bekstvu za Egipat, ili u dugogodišnjem ćutljivom radu u Nazaretu, opet mi vidimo čoveka. Videći Ga žedna, i gladna, i umorna od putovanja, mi gledamo čoveka. No kada Ga posmatramo, kako mrtve vaskrsava, hleb umnožava, besomučne i prokažene isceljuje, buru utišava, vetrove zaustavlja, po vodi hodi kao po suhu – tada zaista ne vidimo pred sobom čoveka nego Boga. U vrtu Getsimanskom mi Ga vidimo i kao Boga i kao čoveka. Kao Boga – jer dok tri najbolja čoveka u svetu, tri prva apostola Njegova, od umora spavaju, dotle On neumorno bdi na molitvi klečeći. Kao Boga – jer ko je ikad mogao i smeo osloviti Boga sa rečima: Oče moj, osim Njega Jedinoga, koji je kao Sin saznavao Svoju jednobitnost sa Bogom Ocem? kao Boga – jer ko bi se od smrtnih ljudi usudio reći, da će se na njegovu reč sleteti oko njega dvanest legiona angela? Kao Čoveka – jer, gle, kao čovek On kleči u prašini zemnoj; kao čovek znoji se od muke; kao čovek vodi borbu sam sa sobom; kao čovek užasava se stradanja i smrti; kao čovek moli, da Ga mimoiđe gorka čaša bola.
Ko može opisati i izmeriti bol Hristov one strašne noći uoči Raspeća? Bol duše i tela! Ako je na Krstu bio veći bol telesni, ovde je bio veći bol duševni. Jer se kaže, da On beše u borenju. To je unutrašnje, duševno borenje; to je objašnjavanje sa Ocem; to je tajanstveno savetovanje Čoveka sa bespredelnom Božanskom Trojicom o nečem, od čega zavisi sav stvoreni svet od početka do kraja. Na jednoj strani preužasni bol čoveka, od koga se lije krvav znoj u hladnoj noći, a na drugoj strani Božji plan ljudskog spasenja. Ovo dvoje stajalo je u borbi. Ovo dvoje trebalo je da se izmiri. Čovek je vikao: ako je moguće da me mimoiđe čaša ova! Bogočovek (Poslušni Sin) je dodavao: ali opet ne kako ja hoću nego kako ti. A Bog je opredeljivao, da se čaša mora ispiti. I kad se Čovek izmirio sa opredeljenjem Boga, mir se ponovno povratio duši Njegovoj, onaj nikad neviđeni mir na zemlji, koga više nije moglo pokolebati ni izdajstvo, ni pljuvanje, ni podsmevanje, ni šamaranje, ni trnov venac, ni laž, ni kleveta, ni neblagodarnost, ni sav bezumni urnebes unaokolo, pa čak ni muka na Krstu. Gospod Isus odneo je glavnu pobedu nad Satanom u vrtu Getsimanskom, i to odneo ju je poslušnošću prema Bogu Ocu. Neposlušnošću prema Bogu Adam je pobeđen od Satane; poslušnošću prema Bogu Hristos je pobedio Satanu, i spasao Adama i njegov rod. U vrtu Rajskom Satana je pobedio čoveka, u vrtu Getsimanskom Čovek je pobedio Satanu. To je i bilo ono borenje, koje jevanđelist spominje. Trebao je baš čovek da pobedi, čovek a ne Bog, da bi tako svi ljudi imali pred sobom primer borbe i pobede, primer čovečanski, kome se može podražavati. Zato je Bog i pustio Čoveka Isusa, da se bori sa Satanom i svekolikom silom njegovom. Otuda i preužasni bol Čoveka; otuda i uzvik: da me mimoiđe čaša ova! Otuda i znoj kao kaplje krvi sa lica Čovekovog. No ako je telo slabo, duh je srčan. I duh je odneo pobedu najpre nad telom a potom i nad Satanom. Možda Satana nije mogao dokučiti, da je on potpuno pobeđen u vrtu Getsimanskom, te je produžio likovati gledajući Gospoda porugana, raspeta i umrtvljena. No kada se Gospod, kroz smrt i grob, spustio kao grom u carstvo Satanino, tada je satana saznao, da je njegova tobožnja pobeda na Golgoti samo svršetak njegovog poraza u vrtu Getsimanskom.
Kao što je Gospod Isus gladovao i žeđovao kao čovek; kao što se zamarao kao čovek; kao što je kao čovek jeo i spavao, hodio i govorio, plakao i radovao se, tako je On kao čovek i stradao. Da niko od nas, dakle, ne kaže: lako je bilo Njemu stradati – On je bio Bog! ali kako ću ja da podnesem stradanje? Takav govor je samo izgovor, koji potiče od neznanja i od lenosti duha. Ustvari, nije lako bilo Hristu stradati, jer On nije stradao kao Bog nego kao čovek. I još, teže je bilo stradati Njemu, Nevinome i Bezgrešnome, nego nama, krivim i grešnim. Ne zaboravimo nikad, da kad mi stradamo, stradamo za svoje grehe. Gospod Isus pak nije stradao zbog Sebe i za Sebe, nego zbog ljudi i za ljude, zbog mnogih ljudi i za sve grehe ljudske. A kad jedan greh donese Adamu smrt, kad jedan greh udari na Kainovo čelo večni žig stida; kad zbog dva tri greha David onoliko postrada; kad zbog mnogih greha Jerusalim bi razoren i Izrailj odveden u ropstvo – možete misliti, kakvo je stradanje morao podneti Onaj, na Koga su se natovarile planine svih grehova ljudskih iz svih stoleća i svih pokolenja! Tu su strašni gresi, od kojih se zemlja cepala i gutala ljude i stoku; tu su gresi, od kojih su propadali gradovi i narodi; tu su gresi, od kojih je dolazio potop, i glad, i suša, i pomor, i skakavac, i gusenica; tu su gresi, koji su proizvodili ratove među ljudima, pustoš i razor; pa gresi, koji su otvarali kapije duše ljudske i naseljavali ljude bezumnim duhovima; pa gresi, od kojih se sunce pomračivalo i more kolebalo i reke presušivale. Šta da nabrajamo? Može li se izbrojati pesak u moru i trava u polju? Svi ti gresi, od kojih je svaki pojedini smrtonosan kao otrov od najljuće zmije – jer je plata za greh smrt (Rim. 6, 23) – svi do jednoga svalili su se na nevinog Čoveka Isusa. On grehe naše uze. Kakvo čudo onda, što sa Njegovog čela pada znoj kao kaplje krvi! Kakvo čudo, ako On vapije: da me mimoiđe čaša ova! Gle, jedva ko umre za pravednika, a Hristos umre za bezbožnike (Rim. 5, 6-7)! Zamisli sebe, da si izveden na gubilište za jednoga pravednika, pa ćeš videti kako je to teško. A zamisli sebe na gubilištu za razbojnika, i to za razbojnika koji je prema tebi vršio razbojništvo – zamisli, da si izveden na smrt radi njegovog spasenja! Od same pomisli znoj će te obliti. Tada ćeš donekle pojmiti krvav znoj Hristov. I tada ćeš, ustrašen, zadivljen, izbezumljen, uzviknuti: evo Čoveka, koji je Bog!
Evo čoveka! uzviknuo je Pilat pred ruljom jevrejskom pokazujući Hrista pod trnovim vencem i u skerletnoj haljini. Zašto je to uzviknuo Pilat? Da li iz divljenja dostojanstvenosti, mirnoći i ćutljivosti Hristovoj, ili s namerom da izazove sažalenje kod Jevreja? Možda i jedno i drugo. Uzviknimo i mi s divljenjem: evo Čoveka? Evo pravog, istinskog, prekrasnog Čoveka, kakvoga je Bog mislio onda kad je stvarao Adama. Evo Čoveka krotkog, smernog i poslušnog volji Božjoj, kakav je Adam bio u Raju pre greha i izgnanja. Evo Čoveka bez mržnje i zlobe, sa nekolebljivim mirom posred bure mržnje i zlobe ljudske i demonske! Njegova borba svršena je u vrtu Getsimanskom. Onda kada je treći i poslednji put uzviknuo ka Ocu: neka bude volja tvoja! nastao je mir u duši Njegovoj. Taj mir davao Mu je dostojanstvo, koje je dražilo Jevreje i izazivalo divljenje kod Pilata. On je predao telo Svoje volji Oca Svoga, kao što je malo posle predao u ruke Njegove duh Svoj. Svoju čovečansku volju On je potpuno pokorio božanskoj volji Oca nebesnog. Ne želeći nikome zla Nezlobivo Jagnje klecalo je pod teškim Krstom ka Golgoti. Nije toliko težilo na Njemu drvo od Krsta koliko gresi roda ljudskog, gresi, koji su zajedno sa Njegovim telom imali da budu prikovani na to drvo.
No šta govorimo, da Hristos u tim strašnim časovima nikome nije zla želeo? Time je samo polovina rečena. On je svima i svakome samo dobro želeo. No i time nije sve rečeno. On nije samo želeo dobro nego je do Svog izdisaja radio na dobru ljudi. Čak i sa samoga Krsta On je radio za dobro ljudi, za dobro onih koji su Ga na drvo ekserima zakovali. Sve što je mogao učiniti za njih u krsnim mukama On je učinio, naime: oprostio im je greh njihov.
Oče, oprosti im, jer ne znadu šta čine. Ovo nije samo dobra želja, ovo je dobro delo. Najveće dobro delo, koje grešni ljudi mogu potrebovati od Boga. Sa Krsta, ispod ruke smrti, sav savijen od bola, Gospod je ispunjen brigom za spasenje ljudi. On izvinjava ljude njihovim neznanjem. On se moli za razbojnike, koji Ga gvožđem zakivaju i kopljem probadaju. On i raspet ispunjava Svoje velike zapovesti, date ljudima: zapovest o neprestanoj molitvi, zapovest o milosrđu, zapovest o opraštanju, zapovest o ljubavi. Ko je ikad pavši u ruke razbojnika molio se za dobro razbojnika, molio se za njihovo spasenje, brinuo o njima, izvinjavao njihovo nedelo? I najbolji ljudi kad su padali u ruke razbojnika molili su se Bogu samo za svoje spasenje, mislili o svome dobru, brinuli se za sebe, i opravdavali sebe. I najpravedniji ljudi pre Hrista nisu se mogli uzdići do molitve za zlotvore svoje. Svak je prizivao i Boga i ljude na osvetu prema svojim zlotvorima. A Gospod, evo, izvinjava Svoje zlotvore, brine o njima, oprašta im, i moli se za njih. Kakve sitnice mi zlopamtimo! Za kakve sitnice se gnevimo i svetimo! I to mi, koji svaki dan izazivamo gnev Božji prestupajući Njegove svete zapovesti bilo nečistim mislima, bilo nečistim željama, bilo nepravednim delima! Niko od nas ne može se nazvati čovekom, ako nije čovekoljubiv. Čovekoljublje samo može nas učiniti čovekom, pravim i istinitim čovekom. Uzalud gledamo u Gospoda na Krstu, uzalud slušamo Njegovu poslednju molitvu za grešnike – ako čovekoljublja nemamo, i mi spadamo u onu razbojničku družinu, koja je Njega nepravedno osudila i ubila. Neka nas, dakle, ne ispunjava samo divljenje prema Gospodu Čovekoljupcu, nego uz divljenje i stid, ukoliko se ona molitva sa Krsta i na nas odnosi.
„Što veća ljubav to veće i stradanje“ – kaže sveti Teodor Studit. Ako ne umemo još da izmerimo kolika je ljubav Gospoda Isusa prema nama, postarajmo se da izmerimo stradanje Njegovo za nas. A stradanje Njegovo za nas toliko je veliko i strašno bilo, da ga je i zemlja osetila i zatresla se; osetilo ga je i sunce i pomrčalo; i kamenje – raspalo se; i zavesa – i rascepila se; i grobovi otvorili se; i mrtvi podigli se i kapetan pod Krstom – i priznao Sina Božjega; i razbojnik na krstu – i pokajao se. Neka, dakle, naše srce ne bude sleplje od zemlje, tvrđe od kamena, neosetljivije od groba, i mrtvije od mrtvaca. Nego pokajmo se kao razbojnik na krstu, i poklonimo se Sinu Božjem kao kapetan Pilatov pod Krstom. Da bi i mi tako, sa mnogom svetom braćom i sestrama, bili za uvek iskupljeni od smrti stradanjem Hristovim, očišćeni prečistom krvlju Njegovom, zagrljeni raširenim rukama Njegovim svetim, i udostojeni besmrtnoga carstva Njegovog. Jer ko to prenebregne, taj će ostati u ovome životu u antihristovoj razbojničkoj družini, a u životu onom imati udeo sa nepokajanim razbojnicima, daleko, daleko, predaleko od lica Božja. Jer ako je Bog jednom bio sa razbojnicima na zemlji, neće nikad biti s njima na nebu.
Poklonimo se, dakle, stradanjima Gospoda, raspetoga za nas grešne. Ispovedimo i proslavimo Njegovo sveto ime. Slava Mu i hvala kao istinitom Čoveku i istinitom Bogu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i u svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *