Omilije

OMILIJE

VELIKI POST – NEDELJA ŠESTA
Jevanđelje o razdelenju stada u prisustvu Pastira

Jov. 12, 1-18. Zač. 41.

Ko donosi radost domu jednom? Dobar gost.
Ko donosi još veću radost domu jednom? Prijatelj doma.
Ko donosi najveću radost domu jednom? Domaćin doma kada dođe posle dužeg odsustva.
Blago rukama koje prihvatiše Hrista Gospoda kao dobrog gosta, i ugostiše Ga!
Blago ustima koja Ga pozdraviše kao prijatelja!
Blago dušama koje Mu se pokloniše s pohvalnom pesmom kao domaćinu!
Ali neki Ga ne poznaše i ne primiše, niti kao gosta, niti kao prijatelja, niti kao domaćina, nego svojim rukama digoše kamen na Njega, i svojim smrtnim dušama pripremiše smrt telu Njegovom.
Takvo je božansko svojstvo Gospoda Isusa, da gde god se On pojavio, Bog u čovečjem telu, ljudi su se delili nadesno i nalevo od Njega, kao što će se podeliti pri Njegovoj pojavi poslednjega dana zemaljske istorije. I dan danas kad se povede razgovor u svetovnom društvu o Gospodu Isusu, ljudi se dele nadesno i nalevo. Kako li je tek oštra morala biti ta deoba u dane Njegovog telesnog života na zemlji!
Današnje jevanđelje opisuje dva slučaja takve oštre podeljenosti meću ljudima u odnosu prema Gospodu našem. U prvom slučaju, na večeri u selu Vitaniji, prisutni su se bili tako podelili, da su na jednoj strani bili apostoli, vaskrsli Lazar i njegove sestre, Marta i Marija, koje su gostile Gospoda, a na drugoj Juda izdajnik, koji je protestvovao što je Marija izlevala mirisno ulje na glavu Gospoda. U drugom slučaju, na jednoj strani bio je narod koji je svečano dočekivao Gospoda pri ulasku Mu u Jerusalim, a na drugoj fariseji, književnici i prvosveštenici, koji su se savetovali da ubiju ne samo Hrista no i Njegovog prijatelja Lazara. Na šest dana pre pashe dođe Isus u Vitaniju gde beše Lazar što umre, koga vaskrese od mrtvih. Gde je bio Gospod pre toga? Iz prethodnog jevanđelja vidi se da se On odmah po vaskrsenju Lazara udaljio blizu pustinje u neki grad Jefrem. A udaljio se iz proste ostorožnosti da Ga starešine jevrejske ne uhvate i ne ubiju. Jer vaskrsenje Lazara uzbunilo je ove bezumne starešine više od sviju drugih čuda Njegovih. Vidi se da je ovaj Lazar bio čovek čuven i znamenit, što svedoče i mnogobrojne posete domu njegovu kako u vreme njegove smrti tako i po vaskrsenju. Mnogi od Judejaca behu došli k Marti i Mariji da ih teše za bratom njihovim (Jov. 11, 19); i: mnogi njega radi iđahu da vide čudo sotvoreno na njemu Gospodom (12, 11). Pa kako još nije bilo došlo Njegovo vreme, Gospod se povukao dalje od Jerusalima i sklonio od zlokovarnih neprijatelja Svojih. I ovo je On učinio radi nas. Prvo zato, da se Njegova smrt ne bi desila u tajnosti nego pred stotinama hiljada svedoka, koji su se o Pashi sabirali u Jerusalim; da bi tako ceo svet znao da je On nesumnjivo umro, te da bi posle bilo očigledno i nesumnjivo čudo Njegovog vaskrsenja. Drugo zato, da nas nauči savršenoj pokornosti volji Božjoj, te da i mi ne jurimo u smrt pošto poto, po našim sopstvenim saobraženjima, nego da ispitujemo volju Božju i da budemo gotovi postradati onoga časa koji nam se otkrije. Jer ako se potpuno predamo volji Božjoj ni dlaka s glave naše neće poginuti (Lk. 21. 18), i sve će nam se desiti u ono vreme u koje treba da se desi, a ne pre i ne posle. Ako smo dostojni da umremo mučeničkom smrću za Hrista Gospoda, i ako smo pri tom potpunce pokorni volji Božjoj ištući pri tom slavu Božju a ne našu, onda će naša mučenička smrt doći u vreme i na način kako je to najkorisnije i za nas i za naše bližnje. Ne treba, dakle, misliti, da je Gospod Isus izbegavao smrt sklanjajući se ispred Svojih dželata: On je nije izbegavao nego samo odlagao do onoga časa koji je Ocem Njegovim bio određen, do onoga časa kada će smrt Njegova doneti najviše koristi svetu. A da Gospod nije imao straha od stradanja i smrti jasno je iz Jevanđelja kao svetlost sunca. Tako jednom je On proricao Svoje stradanje i smrt, kad ga je Petar počeo odgovarati od takvih misli s uveravanjem da mu se to neće desiti, Gospod je zapretio Petru i rekao strašne reči: idi od mene, Satano, jer ti ne misliš što je Božje nego što je ljudsko (Mk. 8, 32-33)!
Na šest dana pred Pashu Gospod se opet vratio u Vitaniju, gde je živeo Njegov prijatelj Lazar, koga je On vaskrsao iz mrtvih. Tu je za Njega bila spremljena večera. I onde mu zgotoviše večeru, i Marta služaše, a i Lazar seđaše s njim za trpezom. Jevanđelist Jovan prećutkuje dom gde je bila ta večera. Moglo bi se misliti na prvi pogled da je to bilo u domu samoga Lazara. No prema jevanđelistima Mateju (26, 6) i Marku (14, 3) izgleda jasno, da je večera bila u domu Simona gubavoga, pošto se kod ta dva jevanđelista opisuje istovetan događaj kao i kod Jovana. Inače bi se moralo pretpostaviti da se taj istovetni događaj desio dva puta u Vitaniji, i to u vrlo kratkom razmaku vremena: jednom u domu Lazarevom a drugi put u domu Simona gubavog, što je manje verovatno. Ovaj Simon ukazivao je svoje gostoprimstvo Gospodu nesumnjivo iz razloga što je Gospodom bio isceljen od gube. Jer se ne da ni zamisliti, s obzirom na strašnu strogost Mojsejevog zakona, da bi jedan gubav čovek priređivao večere i pozivao tolike goste, kada ni najbliži njegovi srodnici nisu smeli imati s njim nikakva dodira. A i Lazar seđaše s njim za trpezom. Jevanđelist naročito ističe ovo, da time pokaže stvarnost Lazareva vaskrsenja. Vaskrsli mrtvac živeo je svojim običnim životom telesnih ljudi: kretao se, išao u goste, jeo i pio. On nije bio jedna trenutna senka, koja se nekom opsenom pojavila pred ljudima pa ubrzo iščezla, no živ, zdrav i normalan čovek kakav je bio pre svoje smrti i bolesti. Gospod ga je vaskrsnuo i udaljio se iz Vitanije u grad Jefrem na nekoliko dana. I u prisustvu i u odsustvu Hristovom vaskrsli Lazar podjednako je bio živ čovek; da se ne pomisli i ne kaže, dakle, da se tobož Lazar samo u prisustvu i pod „sugestijom“ Hristovom pojavljivao ljudima kao živ. Sada pak kada se Gospod ponovo vratio u Vitaniju, evo Lazar sedi s Njim za trpezom i gostuje u svoga suseda – a možda i srodnika – Simona. Kako divan prizor! Gospod sedi za večerom sa dva čoveka kojima je On dao više nego što im sva vasiona može dati: jednoga je podigao iz mrtvih a drugoga je iscelio od gube. Jednome je telo trulelo od groba a drugome od gube. On je Svojom čudotvornom silom povratio prvome život a drugome zdravlje. I sada, pred sam Svoj polazak na časni krst, On se sklanja kod njih i nalazi u njima blagodarne prijatelje. O, kad bi svi mi znali koliko nas Hristos svaki dan spasava od truleži ove zemlje i gube ovoga strasnog života, mi bi Ga neprestano gostili u srcu svome, i ne bi Ga puštali da ode ispod krova naše duše!
A Marija uzevši litru pravoga nardova mnogocenog mira pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge njegove, a kuća se napuni mirisa od mira. Prva dva jevanđelista pišu, da je žena prosula miro na Hristovu glavu, pri čemu sveti Marko još dodaje: razbivši sklenicu levaše mu na glavu. Najskupocenija mira držana su u dobro zalemljenim i tvrdo zapečaćenim sklenicama. Žena je razbila grlić od stakleta, pa je onda izlevala miro najpre po Njegovoj glavi pa onda – u znak neizmernog poštovanja prema Njemu i svoje sopstvene smirenosti – i po nogama. Ona se nije trudila da lagano otvori staklo nego ga je razbila još i zato što je imala nameru da sve miro, bez ostatka, izlije na Gospoda. I tako, dok je Marta služila po kući i oko trpeze kao i uvek, dotle je Marija na svoj način odavala poštu čudotvornom Učitelju. Dve rođene sestre izražavale su svoje poštovanje prema Gospodu na dva razna načina. Drugom jednom prilikom kad je opet Marta služila a Marija sedela kraj nogu Hristovih i slušala Njegove svete reči, Gospod je odao veću pohvalu Mariji no Marti rekavši: Marija je dobri dijel izabrala (Lk. 10, 42) hoteći time da istakne pretežnu važnost duhovne revnosti nad telesnom revnošću. Sada pak Marija je nabavila skupoceno nardovo miro i, po istočnome običaju, levala ga po glavi i po nogama Onoga koji je Svojom nadprirodnom čistotom omivao i mirosavao njenu dušu. Pri ovome događaju prisutni su se podelili u osećaju, svi su ćutali i ćutanjem odobravali postupak Marijin, no jedan samo od njih niti je ćutao niti je taj postupak odobravao. Evo kako jevanđelist, koji je i sam bio prisutan tu, opisuje negodovanje toga jednoga: onda reče jedan od učenika njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji ga nameravaše izdati: zašto se ovo miro ne prodade za trista groša i ne dade siromasima? A ovo ne reče što se staraše za siromahe nego što beše lopov, i imaše kovčežić, i nosaše što metaše u nj. Prema prvoj dvojici jevanđelista nije sam Juda negodovao nego i ostali učenici (Matej) ili još neki od prisutnih (Marko). Da su još neki negodovali, bilo tajno u duši bilo poluglasno, jasno je i iz odgovora Hristovog u današnjem jevanđelju: ne dirajte u nju …. jer siromahe svagda imate sa sobom a mene nemate. Gospod, dakle, odgovara u množini. No ma koliko njih da je negodovalo i ma kako da je opažljivo bilo njihovo negodovanje, glavno je da je Juda najljuće, najglasnije i najizrazitije negodovao. Zašto jevanđelist Jovan spominje samo njega? I to još ga naročito beleži sa punim imenom, i sa oznakom izdajnika? Da ga čitaoci ne bi pomešali sa drugim Judom apostolom. Juda protestvuje, dakle, zašto se ono skupoceno miro izli badava a ne prodade, i novac ne razdeli siromasima. On označava i visoku cenu toga mirisnog ulja: trista penjaza, ili trista groša. To je zaista visoka cena jedne skenice mira; to iznosi nekoliko zlatnih dukata. No to baš pokazuje previsoko strahopoštovanje koje je Marija imala prema Gospodu Isusu. Ko zna koliko je vremena ona štedela dok je zaštedela toliki novac, da ga odjednom utroši, i time ovekoveči jedan trenutak vremena? Judu je duboko zabolelo to što tih nekoliko zlatnih dukata nisu zveknuli u njegov kovčežić. Jevanđelist otvoreno kaže da on beše lopov. Naravno, da je Gospod to znao, tj. znao je, da Juda podkrada kovčežić, u koji su sabirane dobrovoljne žrtve za izdržavanje siromaha. No i ako je to Gospod znao, On nikad nije hteo izobličiti Judu za krađu, možda zato što je On duboko prezirao novac, te nije hteo o tome uopšte da govori, a možda i zato što je čekao čas, pa da u jednoj reči kaže o Judi sve što se moglo kazati. Evo te strašne reči, koju Gospod reče o Judi pred učenicima Svojim: Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas đavo (Jov. 6, 70-71)? Našto, dakle, nazivati Judu samo lopovom, kad je on zaslužio da se nazove đavolom?
Na njegovo negodovanje evo šta Gospod odgovara: Ne dirajte je; ona je to sačuvala za dan moga pogreba. Jer siromahe svagda imate sa sobom a mene nemate svagda. O, da divna i dirljiva odgovora! Ona ista usta koja su izrekla: milosti hoću a ne žrtve, i koja su kazala bogatome mladiću: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima – ta ista usta sada opravdavaju Mariji zbog prosipanja skupocenog mira. Nije li tu kakva protivrečnost? Ne, nikako; jer ne živi čovek samo o hlebu, i jer i ovo delo Marijino jeste koliko žrtva toliko i milost, i to milost prema najvećem Siromahu koji je ikada hodio po ovoj zemlji. Jer nije toliko siromah onaj ko je oduvek bio siromah i čiji su đedovi i prađedovi bili siromasi, ali je pravi siromah jedan car kad se izjednači sa siromasima, a šta tek da kažemo za Cara nad carevima koji je od postanka carovao nad besmrtnim vojskama angelskim, pa je iz čovekoljublja učinio se čovekom rodivši se u pećini i postavši sluga svima? Volovi i ovce pozajmili su Mu svoju štalu kao novorođenom mladencu, a po smrti ko će Mu pristojno pomazati mrtvo telo Njegovo, bar onoliko koliko je to običaj i sa siromasima kad umru? Evo ko – Marija. Kao Duhom naučena ona unapred svršava ovaj čin pomazanja tela Hristovoga pripremajući ga tako za pogreb. Za nju, ovo je tajna večera, na kojoj ona svršava jednu tajnu ne nad živim nego nad mrtvim Gospodom. Kao da je znala, da će moćni Čudotvorac koji je njenog brata povratio među žive i gubavog domaćina večere među zdrave kroz dva tri dana pasti u ruke zločinaca koji će ga zločinačkom smrću umoriti. Zato – ne dirajte u nju; pustite je neka vrši pogrebni obred nada Mnom. A siromahe ćete svagda imati sa sobom, pa se starajte da na njima ispunite zapovest Moju o milosrđu. Što učinite siromasima, učinili ste Meni; no isto tako: što učiniste Meni, učinili ste siromasima. Ono što Meni učiniste Ja ću trostruko vratiti i vama i siromasima vašim. Još je Gospod rekao: zaista vam kažem: gde se god uspropoveda jevanđelje ovo po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njezin (Mk. 14, 9). Vidite li kako naš carstveni Gospod carski nagrađuje učinjenu Mu uslugu! On nagrađuje ljubav stostrukom ljubavlju, i potrošenih trista groša, za kojima je Juda toliko žalio, On otplaćuje Mariji besmrtnom slavom. Za trista groša, koje bi kradljivi Juda sakrio u mrak zajedno sa imenom Marijinim, Marija je kupila neisplativi biser, naime jednu korisnu pouku milionima i milijardama hrišćana, pouku o tom kako Gospod carski plaća onima koji Njemu služe.
Razumede pak mnogi narod iz Judeje da je (on) onde i dođoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara koga podiže iz mrtvih. A prvosveštenici se dogovoriše da i Lazara ubiju, jer mnogi njega radi iđahu iz Judeje i verovahu u Isusa. Evo opet ljudi podeljenih od sile Hristove! Jedni idu da vide čudotvorca, i Lazara, čudo Čudotvorčevo; a drugi se dogovaraju da ubiju obojicu, ne samo Hrista nego i Lazara. Zašto Lazara? Da bi tako uništili i živog svedoka čudotvorstva Hristovog. No zašto se onda nisu dogovorili da pobiju i sve ostale ljude, žene i decu, na kojima je Gospod pokazao Svoju božansku moć, – sve slepe koji su progledali, i gluve koji su pročuli, i neme koji su progovorili, i sumasšedše koji su se urazumeli, i mrtve koji su vaskrsnuli, i gubave koji su očišćeni, i uzete koji su isceljeni, i raslabljene, hrome, besne, i ostale i ostale, koji su čudom ozdravljeni? Svedoci Hristove čudotvorne moći postojali su po gradovima i selima na sve strane zemlje izrailjske. Zašto se prvosveštenici ne dogovoriše, da sve njih pobiju, nego samo Lazara? Ne zato što su se ovi zli ljudi bojali krvi i što su žalili ljude nego samo zato što je to bilo neizvodljivo i po njih same opasno. A Lazara su naročito hteli ubiti zato što je njegovo vaskrsenje izazvalo, izgleda, veće uzbuđenje po Judeji nego ma koje drugo čudo Spasiteljevo; pa onda i zato što je mnogi narod vrveo da vidi Lazara i videvši ga počeo verovati u Gospoda Isusa; a možda još i zato što je Pasha bila sasvim blisko, pa su se bojali da sav narod koji se o Pashi sabira u Jerusalim ne krene za Vitaniju da vidi oživelog mrtvaca i ne poveruje u Hrista. I tako dok je narod tražio spasenja, dotle su se njegove duhovne vođe trudile da mu zagrade i spreče put ka spasenju. No sav trud ovih zlobnih vođa narodnih protiv Božjega dela ostao je uzaludan. Što god su više oni pritiskivali delo Božje, to je ono više izbijalo na videlo. To se pokazalo jasno i docnije sa crkvom Hristovom do dana današnjega: čitave vojske protivnika Hristove crkve napadale su ovu i spolja i iznutra, no svi ti napadi ne samo što nisu uspeli da je sruše nego su joj, na protiv, baš time pomogli da se raširi i da se utvrdi u svetu. Ne mogu slabe ljudske ruke vojevati protiv Svemoćnoga Tvorca i Njegovog dela. Ono što On hoće biva uprkos svih protivnih sila u Paklu i na zemlji.
Događaj koji se dalje opisuje u današnjem jevanđelju pokazuje koliko je narod bio otvoreniji za istinu od svojih vođa, i koliko velikodušniji i blagodarniji. Taj događaj poznat je pod imenom svečanog ulaska Hristovog u Jerusalim. A sutradan mnogi od naroda koji beše došao na praznik čuvši da Isus ide u Jerusalim uzeše grane od palme i iziđoše mi na susret, i vikahu mu govoreći: Osana! blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev. Sutradan, po večeri u Vitaniji, Gospod se krenuo za Jerusalim, za grad koji ubija proroke. No Jerusalim nije bio obitalište samo tesnogrudih fariseja, i nadmenih književnika, i bogobornih prvosveštenika, no jedan neviđeni mravinjak od ljudskih bića, jedan ogroman logor od hadžija i bogomoljaca. Za vreme pashe Jerusalim je u sebi imao skoro onoliko ljudskih duša koliko i Rim, tadašnja prestonica sveta. Ta nepregledna masa ljudskih bića sabirala se u Jerusalim, da kao bude bliže Bogu. Ne može se reći, da srce nezavedene mase narodne nije vidovito. U ovome slučaju i ovoga dana ono je uistini naslutio čudnovatu blizinu Boga i providelo je u Gospodu Isusu željenoga Cara iz kolena Davidova. Zato kad je Gospod silazio niz Goru Maslinsku, ovaj narod uzlazio je uz tu istu Goru Njemu u sretanje. Jedni prostirahu svoje haljine na putu pred Njim, drugi odsecahu grane od maslina i drugog drveća i njima urešavahu put, treći naročito birahu za tu svrhu palmove grane, a svi zajedno ispunjeni radošću pozdravljahu Ga klicanjem Osana! Osana sinu Davidovu! Osana na visini! Blagosloven car Izrailjev koji dolazi u ime Gospodnje! Nasuprot gvozdenome gnjetu rimskom; nasuprot pokvarenosti i partizanskom sitničarstvu svojih starešina, duša narodna verovala je u mogućnost čuda Božjega koje će celokupno nesnosno stanje trenutno izmeniti. I narodna duša je osetila da je nosilac toga čuda Isus Gospod. Zato Njega i pozdravlja tako radosno. Kako će On izvesti tu temeljitu promenu u toku stvari narod nije znao; on je vaspitavan da zna samo za jedan način izvođenja te promene, naime pomoću cara iz kolena Davidova, koji će se zacariti u Jerusalimu na prestolu Davidovu. Narod je stoga gledao u Isusu toga cara i pozdravljao Ga s radošću i nadom, da će se On ovom prilikom zacariti u Jerusalimu nasuprot Rimu i nasuprot Jerusalimu. No ta vera narodna izazvala je strah kod fariseja; i ta radost narodna izazvala je gnjev njihov. Zato neki od fariseja rekoše Hristu, da im zapreti da tako ne kliču. A krotki Gospod, svesan neodoljivosti sile Svoje, odgovori im: ako oni ućute, kamenje će progovoriti (Lk. 19, 39-40). Tako im odgovori Car nad carevima, preobučen u siromaha i jašući na magaretu. Jer jevanđelisti opisuju da je Gospod pri ovom veličanstvenom ulasku jahao na magaretu.
A Isus našavši magare usede na njega, kao što je pisano: ne boj se, kćeri Sionova, evo car tvoj ide sedeći na magaretu. Drugi jevanđelisti iscrpno opisuju, kako je siromašni Gospod, bez igde ikakve svojine, došao do magareta. Zato sveti Jovan prelazi preko toga, kao poznatog, i samo veli našavši magare. Najiscrpnije jevanđelist Luka (19, 30-35) opisuje čudo prozorljivosti i vlasti Hristove kojom je Gospod došao do tog magareta. Idite u to selo prema vama, rekao je Gospod nekim učenicima, i kad uđete u njega naći ćete magare privezano na koje nikakav čovek nikad nije usedao; odrešite ga i dovedite. Učenici su pošli po zapovesti, i zaista našli su sve kako im je rečeno. S magaretom je bila i magarica, mater njegova. Zašto Gospod nije uzjahao na magaricu nego na magare, na kome niko nikad dotle nije jahao? Zato što se magarica nije dala ni jahati ni voditi. Magarica predstavlja narod izrailjski, a magare narode neznabožačke. Tako tumače Sveti Oci, i tumačenje je njihovo nesumnjivo tačno. Izrailj će odbaciti Hrista, a neznabošci će Ga prihvatiti. Neznabošci će uglavnom proneti Hrista kroz istoriju, i zajedno s Njim će ući u Višnji Jerusalim, u carstvo nebesno.
Ali ovi učenici njegovi ne razumeše pre: nego kad se proslavi Isus onda se opomenuše da ovo beše za njega pisano, i ovo mu učiniše. A, uopšte, vrlo malo razumeše učenici od svega što se zbivaše s njihovim Učiteljem sve dokle im se ne otvori um da razumeju i dokle ih ne ozari Duh Božji u vidu plamenih jezika. Tek tada razumeše sve i opomenuše se svega.
A narod svedočaše koji beše pre s njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih. Zato ga i srete narod, jer čuše da on učini ovo dobro. Ovde je reč o dve vrste naroda: o jednima koji su bili prisutni svedoci vaskrsenja Lazareva u Vitaniji, i o svemu ostalom narodu, stečenome u Jerusalimu, koji ču od onih prvih o čudu nad Lazarom. Prvi svedočiše, a drugi zbog tog svedočanstva izađoše i sretoše Ga. I dok se dim od žrtava dizao kod hrama Solomonova; dok su se književnici s dosadom prepirali o mrtva slova zakona Mojsejevog; dok su otupeli sveštenici gordeljivo raspoređivali tok svečanosti, dok su se starešine narodne pućile i pokazivale narodu kao u samouverenju, da se sav taj narod skupio radi njih; i dok su leviti tačno i zadovoljno odvajali delove žrtava koje njima pripadaju – dotle je narod čeznuo za čudom i Čudotvorcem. Zato su sada nepregledni talasi ljudskih bića, okrenuti leđima hramu Solomonovu u Jerusalimu, i žrtvenicima i sveštenicima, i celoj toj nemoćnoj mašineriji izveštačenog varoškog društva, okrenuti leđima svemu tome upravljali lica svoja ka Gori Maslinskoj, niz koju je silazio Čudotvorac. Jer šta mogu pomoći mrtve kule jerusalimske, sa živim mrtvacima u njima, gladnoj i žednoj duši narodnoj, koja traži prozor na zatvorenom nebu i viđenje Boga Živoga? Obe gordosti, koje su ispunjavale i prepunjavale Jerusalim, i rimska i farisejska, nisu bile u stanju učiniti ni jednu dlaku belom ili crnom. A gle, niz Maslinsku Goru spušta se Onaj, koji je Svojim glasom izazvao četvorodnevnog mrtvaca iz groba vaskrsnuvši ga iz mrtvih i povrativši ga iz grobne truleži!
O, da bi i mi svi odvratili duh svoj od gorde no nemoćne mašinerije ovoga sveta, i upravili ga ka gori nebesnoj, poput Hrista Cara! O, kad bi i mi upravili sve naše nadanje samo u njega! Naša duša traži pobedioca i smrti, koje sva vasiona sama sobom ne može pobediti. Hristos je taj Pobedilac. Naša duša gladni i žedni za Carem smirenim i moćnim, smirenim zbog Svoje moći i moćnim zbog Svoje smirenosti, za Carem prijateljem svakoga od nas pojedinačno, za Carem čijoj vlasti nema granice i čijem čovekoljublju nema mere. Takav je Car Hristos Gospod. Njemu, dakle, uskliknimo svi: Osana, osana! Njemu neka je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *