Omilije

OMILIJE

VELIKI POST – NEDELJA PETA
Jevanđelje o službi i stradanju Sina Božjega

Marko, 10, 32-45. Zač. 47.

Smirenja Gospoda našega Isusa Hrista isto je onako za divljenje kao i Njegova čudesa, ukupno sa vaskrsenjem, čudom nad čudima. Obukavši Sebe u skrušeno i ropsko telo čovečje On je postao sluga slugama Svojim.
Zašto se ljudi prave veći i bolji nego što su? Gle, ni trava u polju ne pravi se veća nego što je, niti se ribe u vodi ni ptice u vazduhu prave bolje nego što su. Zašto se ljudi prave veći i bolji nego što su? Zato što su u istini negda bili veći i bolji nego što su sada, pa ih tamno sećanje o tome nagoni da se veličaju i uzdižu, ma na konopcu što ga sami demon zateže i opušta.
Od svih stvari koje se mogu učiniti i naučiti smirenje je najteža nauka za čoveka. Zato je Gospod Isus izrazio nauku o smirenju jasno prejasno kao sunce, kako rečju tako i primerom, da niko nikad ne bi mogao posumnjati u neizmernu i neizbežnu važnost smirenja u delu spasenja čoveka. Zato se i javio u telu ljudskom, koje je došlo Adamu kao kazna posle grehovnoga pada. Obukao se u debelu i grubu odeću osuđenika bezgrešni Gospod i Tvorac prozračnih i svetlosnih heruvima – nije li samo to jasna i dovoljna lekcija o smirenju grešnih ljudi? No tu istu lekciju Gospod je ponovio time što se rodio ne u carskom dvoru nego u ovčarskoj pećini; i time što se družio sa prezrenim grešnicima i siromasima; i time što je prao noge Svojim učenicima; i time što je dragovoljno primio na Sebe sva stradanja ispivši najzad i najgorču čašu u mukama na Krstu. Pa ipak ljudi su najteže shvatali i najneradije usvajali očiglednu lekciju o smirenju. Čak i sami učenici Hristovi, koji su posvakodnevno gledali krotkog i smirenog Gospoda, nisu mogli razumeti Njegovu krotost niti usvojiti Njegovu smirenost. Njihova zanetost samim sobom i briga o njihovoj sopstvenoj časti, slavi i nagradi, ispoljavala se čak i u strašnim trenucima kada je ona najmanje smela doći do izraza. No ona je dolazila do izraza i u tim trenutcima po popuštenju Božjem, da bi se pred vekovima i pokoljenjima očitovala sva slabost, sva grehovna palost, raslabljenost i ništavnost čovečje prirode. Tako naprimer kada je Gospod izrekao strašnu reč o bogatašima: lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo Božje Petar postavlja Gospodu pitanje lične nagrade učenika: šta će dakle biti nama (Mat. 19, 27)? Drugom prilikom opet kada je Gospod izrekao učenicima predskazanje o izdaji, o mučenju i ubistvu Sina Božjeg, učenici su produžili put za Njim prepirući se meću sobom ko je najveći. Poznavši misli i čujući tajne razgovore njihove Hristos je tom prilikom uzeo jedno dete, stavio ga među njih i zagrlivši ga ukoreo detetom prepirače o prvenstvo (Mk. 9. 31-37). Opet tako prilikom Svog poslednjeg putovanja u Jerusalim kada je Gospod još iscrpnije govorio o Svome stradanju predskazujući da će Sin Čovečji biti predan neznabošcima, i narugaće mu se, i biće ga, i popljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan ustaće – u tom svečanom i strašnom trenutku, dakle, kada Gospod Slave predskazuje Svoje krajnje poniženje, zmija gordosti opet diže svoju glavu i pokreće dvojicu od prvih učenika na takvo zaiskivanje kakvo liči više na ruganje časnome i strašnome stradanju Gospodnjem. O ovom poslednjem slučaju govori današnje jevanđelje.
U vreme ono uzevši Isus dvanaestoricu poče im kazivati šta će mu se dogoditi. Ovo nije prvo, ni drugo, no poslednje predskazanje Spasiteljevo o Njegovom skorom mučeništvu. Idući iz Galileje za Jerusalim, da se više u smrtnom telu ne vrati istim putem u nemoćnom telu ljudskom, Gospod ponavlja Svojim učenicima ono što im je već više puta govorio. Zašto im tu istu stvar toliko ponavlja? Zato da bi kod njih iščupao i poslednju klicu gordosti, koju je On u njima još uvek video i koja se baš i ovom prilikom pokazala. Dalje i zato da im ovi strašni događaji ne bi došli iznenadno i sasvim ih razočarali i svaku nadu u srcima njihovim ubili. Ovako, Njegova jasna vidovitost u predskazanju svega što će se zbiti svetliće im kao tajanstvena i čudna luča i osvetljavati i zagrevati duše njihove onda kada nastupe ti mračni trenuci privremene pobede grešnika nad Pravednikom. Najzad još i zato da bi i njih pripremio za njihovo stradanje i njihov krst, jer kad se ovako radi od sirova drveta, šta će biti od suha (Lk. 23, 21)? I ako mene izgnaše i vas će izgnati, rekao je Gospod (Jov. 15, 20). On ide prvi na stradanje, On daje primer svima. Na ovom poslednjem putovanju za Jerusalim Gospod je to izrekao učenicima Svojim ne samo rečima nego i simbolički. Jer kod jevanđelista Marka nalazi se pred današnjim jevanđeljem ova čudna napomena: a kad iđahu u Jerusalim, Isus iđaše pred njima, a oni se čuđahu, i za njim iđahu sa strahom. Izgleda da je On preko običaja bio izmakao napred ispred njih, da im time pokaže kako Svoje dragovoljno hitanje na stradanje i pokornost volji Očevoj tako i Svoje prvenstvo u stradanju. I učenici treba, dakle, da sleduju božanskom Prvencu u stradanju, i da dragovoljno, kao On, pohitaju svome mučeničkom kraju. A učenici se čuđahu, jer ne razumevahu poniženje i smrt Onoga koji se toliko puta pokazao na njihove oči moćniji od ljudi, od prirode i od legiona demona. I iđahu za Njim sa strahom, jer i ako ne razumevahu ipak predosećahu da će se morati zbiti sve ono strašno i nepojamno, o čemu im je On govorio, toliko puta govorio.
Evo uzlazimo u Jerusalim, i sin čovečji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima, i osudiće ga na smrt, i predaće ga neznabošcima; i narugaće mu se, i biće ga, i popljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan ustaće. Sve ovo zbilo se od reči do reči, i tačka po tačku, samo na nekoliko dana docnije. Ovakvo tačno predskazanje mogao je dati samo Onaj, pred čijim očima nema zavese između sadašnjosti i budućnosti, Onaj koji vidi ono što će se dogoditi isto onako jasno kao i ono što se već događa. Uzvišen nad stihijama prirodnim Gospod Isus bio je uzvišen nad vremenima. Događaji svih vremena bili su pred Njim otkriveni kao običnom gledaocu ono što biva na ulici. On koji je mogao videti svu prošlost žene Samarjanke i svu budućnost sveta do kraja vremena, mogao je i lako i jasno videti šta će se s Njim samim dogoditi u razmaku nekoliko dana od ovoga dana kada je poslednji put uzlazio sa Svojim učenicima uz brda Judejska ka Jerusalimu. Dok su učenici očekivali od Njega sve veća i veća čuda i sve veću i veću slavu na svoj ljudski način, dotle je On Sebe gledao usred mnogoljudne gomile vezana, porugana, popljuvana, iskrvavljena i na Krst raspeta. Pred poslednje i najveće čudo On je morao postati smetlište sveta i popljuvana igračka najgadnijih grešnika u svetu. Pre uzdizanja u nebo On se morao spustiti daleko ispod zemlje, ispod groba, do u dno Ada. Pre ulaska u nebesnu slavu i zauzimanja prestola Sudije neba i zemlje On je morao proći kroz šibu i sram. Ne može zrno pšenično roditi rod mnogi ako padnuvši na zemlju ne umre (Jov. 12, 24). Bez stradanja nema vaskrsenja, bez poniženja nema uzvišenja. Kroz tri pune godine On je to objašnjavao Svojim učenicima i evo pred sam rastanak s njima pokazalo se da Ga nisu razumeli. Jer evo s kakvim iskanjem izlaze pred Njega dvojica od prvih apostola.
I pred njega dođoše Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi govoreći: učitelju! hoćemo da nam učiniš što te zamolimo. A on im reče: šta hoćete da vam učinim? A oni mu rekoše: daj nam da sednemo jedan s desne strane tebi a drugi s leve u slavi tvojoj. Eto kakve misli i želje ispunjavahu ove učenike na samom predvečerju velike tragedije njihovog Učitelja! Eto kako je otvrdla i ogrubela ljudska priroda koju je Gospod Iscelitelj težio da oblagorodi i obogotvori! Posle tolikog Njegovog silnog naglašavanja da će prvi biti poslednji a poslednji irvi; posle toliko ponavljanog učenja o izbegavanju svetske slave i prvenstva; posle toliko puta primerom pokazanog smirivanja pred voljom Božjom; i najzad posle strašnog predskazanja Svoga krajnjeg uniženja i nezasluženog stradanja, – ova dvojica učenika, i to dvojica od prvih, usuđuju se iskati od Gospoda svoju ličnu nagradu i svoju ličnu slavu! Gle, oni se ne zadržavaju mislima svojim na predskazanim mukama Gospoda nego samo na predskazanoj slavi Njegovoj. Oni zahtevaju za sebe lavovski deo te slave: jedan od njih da sedne s desne a drugi s leve strane carstvujućeg Gospoda! Kakvi su to prijatelji koje ne muče pre svega predstojeće muke njihovog prijatelja? Vi ste prijatelji moji (Jov. 15, 14), rekao je Gospod njima. A oni se sada nemarno odnose prema mukama Njegovim i zahtevaju svoj deo, i to vrlo krupan deo, one slave koju On ima tek da stekne poniženjem, znojem, krvlju, mukom i bolom. Oni ne nude svoje učešće u stradanjima Njegovim no samo u slavi Njegovoj. Ali našto optuživati ovu dvojicu braće? Gle, sve se ovo zbilo, da bi se otkrila duboka razvraćenost prirode ljudske. Jakovljevo i Jovanovo iskanje slave, bez muka, jeste iskanje svih Adamovih potomaka – uvek isto iskanje slave bez muka. Kad god je Gospod govorio o Svojoj budućoj slavi stalno je naglašavao i muke predhodeće toj slavi. No apostoli Njegovi, kao i svi drugi ljudi, želeli su nekako preskočiti muke i uskočiti u slavu. Ljudima neposvećenim u tajnu Hristovog stradanja ni do dan danas nekako nije jasna veza između stradanja i života, između muke i slave. Oni bi uvek nekako hteli da odvoje život i slavu od stradanja i muke, i ono prvo da blagoslove i usvoje a ovo drugo da prokunu i odbace. To isto su pokušali u ovom slučaju Jakov i Jovan. I ovim svojim pokušajem oni nisu ispoljili samo svoju ličnu slabost no slabost čovečjeg roda uopšte. A Gospod je baš i želeo, da nijedna slabost Njegovih učenika ne ostane neotkrivena zbog opšte koristi celog čovečjeg roda, kome je On i došao kao Lekar i Istočnik Zdravlja. Kroz apostole je otkrivena slabost; na apostolima pokazan je metod Hristovog lečenja; na apostolima najzad objavljeno je i Hristovo zdravlje i sila. Ovom prilikom Gospod je ponovo izneo pred učenike Svoje sliku stradanja Svoga i sliku slave Svoje. Za sinove Zevedejeve to je bilo iskušenje kome su oni podlegli. Naime: oni su izabrali slavu a odbacili stradanje. Gospod je hteo da iscedi i poslednju kap gnoja iz duše Svojih učenika pre nego što se uzdigne na Krst. Njegove reči o stradanju i proslavljanju dejstvovale su kao težak pritisak na duše ove dvojice, i od tog pritiska iscedio se poslednji gnoj gordosti iz njihovih duša. Tu duhovnu operaciju Gospod je vršio nad Svojim najomiljenijim prijateljima radi zdravlja njihovog i radi zdravlja našeg. Da niko od nas ne pomisli, da je već isceljen od grehovne raslabljenosti svoje, ako se neko vreme uzdržavao od zla, postio i činio milostinju prizivajući Gospoda Isusa u pomoć. Gle, ova dva apostola su tri godine nerazdvojno hodili s Gospodom u telu, gledali u Njegovo lice, slušali nauku iz Njegovih usta, posmatrali Njegova čuda, s Njim jeli i pili, pa ipak na kraju krajeva pokazali su kod sebe još neizlečene rane sujete, i samoljublja, i zemnog telesnog mudrovanja, i duhovnog nepoimanja. Oni su još uvek mislili ne po hrišćanski nego po jevrejski, tj. uvek su još verovali u zemaljsko carstvo Mesije, u Njegovu zemaljsku pobedu nad neprijateljima i u Njegovu svetsku slavu i moć, sličnu slavi i moći Davida i Solomona. O, hrišćanine, pomisli i zabrini se: kako ćeš ti izlečiti sebe od ovih rana i kako ćeš dostići savršenstvo smirenja i pokornosti volji Božjoj kad ova dva divna brata nisu mogli to postići ni kroz tri godine dana u neprekidnom ličnom opštenju sa Živim Gospodom? Oni su to postigli docnije kada je ognjeni Duh Božji sišao u srca njihova i razgoreo ih ljubavlju prema Hristu. Tada oni nisu žudeli za slavom mimo stradanja nego su sa stidom od svoje ranije sujete učestvovali svim bićem u mukama Gospoda svoga prikivajući dragovoljno srca svoja na krst Prijatelja svoga.
No oslušnimo šta Gospod odgovara ovim učenicima na njihovu molbu: a Isus im reče: ne znate šta ištete: možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim? A oni mu rekoše: možemo. A Isus im reče: čašu dakle koju ja pijem ispićete, i krštenjem kojim se ja krstim krstićete se; ali da sednete s desne strane meni i s leve, ne mogu ja dati nego kojima je ugotovljeno. Kako je preblag i krotak Gospod! Svaki običan smrtni učitelj ispunio bi se gneva prema takvim svojim učenicima, i viknuo bi: idite od mene, jer ste nesposobni za duhovnu nauku! Tri godine vam govorim i objašnjavam, a vi još uvek govorite kao nerazumni! Međutim Gospod im odgovara jasno no ipak krotko i blago: ne znate šta ištete. To jest: vi ne mislite duhovno no telesno; i ne tražite slavu Božju no slavu svoju. Vi još niste načisto ko sam Ja i kakvo je carstvo Moje. Vi Mene još smatrate Mesijom samo naroda izrailjskog, i Moje carstvo smatrate carovanjem nad tim narodom. Zato se i usuđujete tražiti prvenstvo u takvome carstvu. No, gle, Ja sam Mesija svih naroda, i Spasitelj živih i mrtvih, i Car jednoga carstva nevidljivog, u kome bi sav čovečji rod predstavljao samo jedan deo istog. Bezbrojne angelske vojske raduju se što se samo mogu nazvati slugama u tom carstvu. Serafimima i heruvimima u podnožju prestola Božjeg ne pada ni na um da ištu prvenstvo u tom carstvu. Poslednji u carstvu Mome veći je i veličanstveniji od najvećih i najslavnijih careva ovoga sveta. Ne znate, dakle, šta ištete. Kad bi vi znali carstvo Moje, vi ne bi mislili o svome rangu u njemu nego jedino o putu koji vodi istome: o stradanju i mukama o kojima vam Ja i govorim uvek i uvek kad god govorim o carstvu. Zato da vas ja upitam o onom što je važnije i korisnije od vaših sujetnih briga i želja: možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim! Gospod ovde misli na čašu smrti i na krštenje krvlju, tj. mučeništvom. Ovo je treće krštenje; prvo je Jovanovo krštenje vodom, drugo je Hristovo – vodom i duhom, a samo nekima daje se krštenje krvlju, tj. mučenički venac. Nesumnjivo da je krštenje krvlju skopčano s najvećom žrtvom, ali i s najvećom slavom. Ovim krštenjem imali su se krstiti i apostoli Hristovi. Zato Gospod i upravlja glavnu pažnju učenika na predstojeće im mučeništvo. Jer ništa nema strašnije ni dušegubnije nego poklecnuti u mukama i odreći se Hrista. Tek što je Juda namirisao poniženje i stradanje svoga Učitelja, on se Ovoga odrekao, i time pogubio sebe zauvek. Jer i on je uzalud očekivao zacarenje Hrista u Jerusalimu, a s time i svoju slavu i dobit, pa kad je osetio da će mesto krune Hristos pre poneti trnov venac, on se izmakao i udružio sa onima koji su izgledali bogatiji i slavniji u ovom svetu od Spasitelja.
Na pitanje Hristovo Jakov i Jovan bez oklevanja odgovaraju: možemo. Ovaj odgovor dokazuje ipak, da je ljubav njihova prema Gospodu bila velika. Nesumnjivo da je i ovo strašno pitanje Hristovo o čaši i krštenju uticalo na ovu braću, kao gorak lek na bolesnika, da se ubrzo otrezne i da se ubrzo zastide svojih misli o slavi onda kada je trebalo misliti o stradanju. Nedostižno vešt u rukovanju dušama ljudskim Gospod je tako reći trenutno obrnuo duše Jakova i Jovana uputivši ih od čežnje za slavom na pripremanje za muke i smrt. Kako divna i uzvišena pouka i za sve nas hrišćane! Kad god se mi uobraženjem dižemo u besmrtno carstvo Hristovo i lutamo mislima po njemu tražeći u njemu svoje mesto i svoj rang, Gospod nam upućuje ono isto pitanje koje je uputio sinovima Zevedejevim, naime: možete li piti čašu Moju i krstiti se krštenjem Mojim? On nas uvek trezni i upućuje da brinemo ne o gradu nebesnom u koji još nismo stigli nego o putu koji još stoji nepređen između nas i toga grada. Prvo se moraju česno izdržati sve muke, pa onda se tek ulazi u slavu. Zalud svi naši snovi o slavi, ako nas nepripravljene napadnu muke i mi se odrečemo Gospoda. Tada nas čeka sram mesto slave, i večna paguba mesto života. Blaženi su svi oni između nas koji na pitanje Hristovo, da li mogu ispiti čašu muke za Njega, stoje u svakom času gotovi s odgovorom: Gospode, možemo! A o tome ko će sesti s desne strane Njegove a ko s leve nije važno za nas da znamo. Smireni Gospod govori: to ne mogu ja dati. Tek kad vaskrsne i vaznese se On će kao Bog biti Sudija živim i mrtvim. Sada pak dok je još u smrtnom i neproslavljenom telu, u skromnom položaju sluge celoga sveta; i sada kada tek stoji pred glavnom probom Svoga smirenja i Svoje savršene pokornosti volji Očevoj, pred užasima poniženja i stradanja, On ne će da opredeljuje i raspoređuje mesta i časti u Svome budućem carstvu. Kao čovek On neće da otima od Sebe ono što Njemu pripada kao Bogu. Tek kad je ispio Svoju gorku čašu i krstio se krvavim krštenjem, pred samim Svojim izdisajem na Krstu, On se usudio obećati Raj pokajanom razbojniku. Da bi takvim Svojim držanjem naučio ljude smirenju, i uvek samo smirenju, bez koga bi cela zgrada spasenja bila sagrađena bez temelja. Izjava Gospodnja ne mogu ja dati ne može se nikako tumačiti u tom smislu kao da je Sin Božji niži od Oca po božanstvu u carstvu nebeskom, kako su je neki jeretici tumačili. Jer Onaj koji je rekao ja i otac jedno smo (Jov. 10, 30) nije mogao Sebe oporicati. Reči ne mogu ja dati, mogu se pravilno protumačiti samo kad se tumače po vremenu a ne po večnosti. U vremenu i u Svome poniženom činu telesnog čoveka, i to još u trenutku pred najveće Svoje poniženje Gospod Isus, po Svojoj dobroj volji i radi naše pouke i našeg spasenja, nije hteo pritežavati sva ona prava i svu onu moć koju je posle, kao vaskrsli i proslavljeni Gospod Pobedilac objavio. Tek kad je vaskrsao, kad se proslavio telesno, i kad je pobedio Satanu, svet i smrt, Gospod je objavio Svojim učenicima: dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji (Mat. 28, 18). No celom ovom tumačenju mora se dodati još nešto što pokazuje premudru i svevidovitu obazrivost Gospoda u domostroju ljudskoga spasenja. On hoće da pokaže da u Boga nema pristrašća, nema liceprijatija, jer Bog ne gleda ko je ko (Rim. 2, 11). Hoće Gospod da kaže da apostoli ne treba da budu toliko samouvereni u svoje spasenje i proslavljanje samo zbog toga što su se nazvali Njegovim apostolima. Jer i meću samim apostolima može se naći neko ko će propasti. Carstvo je ugotovano svima onima koji se u ovom životu pokažu dostojni carstva, bez ikakva obzira na zvanje i na spoljašnju približenost Hristu, ili na kakvu srodničku vezu s Njim po telu, kakvu su imala ova dva brata, Jakov i Jovan. Smirenje do samoprezrenja i stradanje do smrti – to su dve lekcije koje Gospod hoće da usadi u srca Svojih učenika počupavši iz njih korov gordosti, samomnjenja, samoprecenjivanja i sujete.
I čuvši to desetorica počeše se srditi na Jakova i Jovana. Srdnja desetorice na onu dvojicu nije dolazila zbog njihovog duhovnijeg i uzvišenijeg poimanja carstva Hristovog od poimanja Jakovljeva i Jovanova nego iz proste ljudske zavisti. Jer zar bi se dalo i zamisliti da je Juda izdajnik imao uzvišeniji pojam o Hristu i Hristovom carstvu nego li Jakov i Jovan? Zašto Jakov i Jovan da uzdižu sebe nad nama ostalim? To je bilo pritajeno pitanje, to i glavna pobuda srdnje i protesta desetorice protiv dvojice. Svojom zavidljivom srdnjom desetorica apostola i nehotično su se pokazali jednomišljenici sa Jakovom i Jovanom u poimanju, odnosno nepoimanju, duhovnog carstva Hristovog i Hristove nebeske slave. No poznato je, da Gospod Isus nije birao najmudrije od mudrih ovoga sveta za svoje učenike nego, naprotiv, gotovo najprostije od prostih. On je to namerno činio, da bi se i u tome pokazala sila i veličina nebesnog Junaka. On je izabrao najmanje, da od njih napravi najveće; izabrao je najprostije, da od njih napravi najmudrije, izabrao je najslabije, da od njih napravi najmoćnije; izabrao je najprezrenije, da od njih napravi najslavnije. I u tome teškom zadatku Gospod je uspeo isto onako sjajno kao u svemu ostalome. I u tome se pokazala ne manja Njegova sila i čudotvorstvo nego i u stišavanju bure i umnožavanju hleba. Otkrivajući nam slabost učenika Hristovih bogoduhnoveni jevanđelisti postižu time dvojak cilj: prvo, kroz to oni otkrivaju i naše sopstvene slabosti; i drugo, pokazuju veličinu sile Hristove i mudrost Njegovog metoda u lečenju i spasavanju ljudi.
Sada kada su i ostalih deset učenika projavili svoje nepoimanje slave Hristove i u isto vreme svoju neizlečenost od obične zemaljske zavidljivosti, Gospod iskorišćuje priliku da ih sve jedanput više pouči smirenju.
A Isus prizvavši ih reče im: vi znate da oni koji se smatraju da vladaju narodima gospodare nad njima, i velikaši njihovi vladaju nad njima. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće da bude prvi među vama, neka bude svima sluga. Evo novog poretka stvari! Evo novog društvenog ustava, nepoznatog i nečuvenog u paganskom svetu pre Hrista! Među neznabošcima gospodari su gospodarili silom i velikaši vladali autoritetom svoje vlasti, ili porekla, ili bogatstva. Oni su gospodarili i vladali, a ostali svi njima se pokoravali iz straha i služili sa trepetom. Oni su se smatrali prvim i starijim i uzvišenijim i boljim zato samo što su se položajem, i vlašću i čašću uzdizali nad ostalim ljudima. Položaj i sila i bogatstvo bili su merilom prvenstva među ljudima. To merilo Gospod Isus odbacuje i ustanovljava služenje kao merilo prvenstva među Svojim vernim. Nije prvi onaj koga na uzvišenju najviše ljudskih očiju vide no onaj koga najviše srdaca ljudskih po dobru osećaju. Kruna ne daje prvenstva sama po sebi niti bogatstvo i sila daju starešinstvo u hrišćanskom društvu. Zvanja i položaji prazne su forme, ako nisu ispunjeni korisnom službom ljudima u ime Hristovo. Svi spoljašnji znaci i simboli prvenstva predstavljaju samo šarenilo za gledanje, ako prvenstvo nije zasluženo službom i pravdano službom. Ko se silom drži na vrhu, držaće se za malo, a kad padne samo će se na dnu moći zadržati. Ko bogatstvom iskupljuje svoje starešinstvo, primaće počasti sa jezika ljudskog i iz ruku ljudskih, no zajedno s tim i prezrenje iz srdaca ljudskih. Ko silom stoji uzvišen nad ljudima, stojaće nad vulkanom mržnje i zavisti, dok se vulkan ne provali i on u njemu ne propadne. Ali među vama da ne bude tako, zapoveda Gospod. Jer takav poredak nije od dobra nego od svetlosti; a vi ste sinovi svetlosti. Među vama neka caruje prvenstvo ljubavi i neka vlada starešinstvo ljubavi. Onaj između vas ko najviše služi braći svojoj iz ljubavi taj je prvi u očima Božjim, i njegovo je prvenstvo trajno i u ovom i u onom svetu. Smrt nema vlasti nad ljubavlju niti nad tekovinama ljubavi. Ko ljubavlju stekne prvenstvo u ovome životu, taj će ga zadržati i u onom; i neće mu se oduzeti nego će se još uvećati i potvrditi potvrdom koja ne gine.
Ko iole zna koliko je zla svetu donela, i dan danas donosi, borba o prvenstvo, taj će shvatiti kako je blagotvorna ova nauka Hristova. Njom se unosi najveći i najblagosloveniji prevrat u društvo ljudsko od kada društvo ljudsko postoji. Udubite se samo u misao, kako bi bilo ljudima, kad bi se ravnali i vrstali po veličini službe i ljubavi namesto što se ravnaju i vrstaju po sili, bogatstvu, raskoši i spoljašnjem znanju? O, koliko bi i koliko onih koji se smatraju poslednjim postali prvim! O kakva bi radost zavladala srcima ljudskim, i kakav red i mir i harmonija! Svak bi se utrkivao da posluži drugima mesto da zavlada nad drugima. Svak bi požurio da da i pomogne mesto da otme i odmogne. Svako srce bilo bi ispunjeno radošću i svetlošću mesto zluradosti i tame. Tada bi đavo sa svećom tražio po svetu bezbožnika, i ne bi ga našao. Jer gde ljubav caruje, tu je Bog vidan i jasan za svakoga. A da ova nauka nije utopija i neostvarljiva sanjarija, pokazuju Hristove završne reči u današnjem jevanđelju: jer sin čovečji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade dušu svoju u otkup za mnoge. Gospod naš nije dao ljudima nijednu zapovest koju On sam nije do savršenstva ispunio, i tako ostavio primer za ugled svima. Zapovest o službi ljudima Gospod je ispunio celim životom svojim na zemlji, ne, nego čak i načinom dolaska Svoga na zemlju, pa Svojom smrću, pa najzad Svojom nesustalom čovekoljubivom delatnošću za ljudski rod kroz Duha Svetoga posle Svoje smrti i Svoga preslavnog vaskresenja. Svojom smrću On je dao život u otkup za mnoge. On ne kaže za sve nego za mnoge, što znači, da Njegovu ljubav neki neće prihvatiti niti Njegovo žrtvovanje oceniti. Njegova služba iz ljubavi ide do stradanja i do smrti. Jer ko služi iz ljubavi, a ne po nekoj nuždi, taj ne preza ni od smrti. I zato što Hristova služba ljudima nije ograničena ni vremenom, ni stradanjem, ni smrću, – zato ona ima karakter savršene otkupne žrtve. Takvom Svojom službom Gospod je iskupio ljude od vlasti đavolske, od greha i smrti. No takvu službu Gospod ne bi mogao ni otpočeti ni svršiti bez prevelikog i nenadmašnog smirenja Svoga. Budući prvi od večnosti On je sebe učinio poslednjim, javivši se u svetu kao sluga i rob, da bi kroz službu ljudima došao opet do Svog nenadmašnog prvenstva i time pokazao ljudima put ka istinitom prvenstvu, ka blagorodnom i trajnom starešinstvu. Jedni su ljudi primili k srcu ovaj primer Sina Božjega, i po Njegovom primeru a u Njegovo ime potpuno se predali službi ljudima iz ljubavi, a drugi su prezreli Njegov primer i Njegovu nauku. Šta je bilo sa prvima a šta sa drugima? O tome nas uči istorija Hristovih apostola.
Juda je odbacio i nauku i primer Hristov i završio je ovaj život sramno i stidno, obesivši se, a ostalih jedanaest koji primiše k srcu reči današnjeg jevanđelja o smirenju i pođoše podražavati Učiteljev primer službe iz ljubavi proslaviše se i na zemlji i na nebu, i u vremenu i u večnosti. Kao Juda prošli su i svi oni koji su odbacili nauku i primer Hristov; a kao ostalih jedanaest apostola prošli su i svi oni koji spasonosnu nauku usvojiše i nenadmašni primer podražavaše. Hiljade Juda odnegovala je zemaljska istorija čovečanstva, no i hiljade hiljada pravoslavnih i vernih učenika i sledbenika Gospoda našeg i Spasa Isusa Hrista. I kao što je Gospod pobedio na kraju Svoje kratkovremene zemaljske istorije, tako će On pobediti i na kraju celokupne i dugotrajne istorije sveta. Vojska spasenih i proslavljenih sledbenika Njegovih biće nesravnjivo veća od vojske Njegovih protivnika a đavolskih prijatelja i bogobornika. O, da bi se i mi našli u vojsci spasenih i proslavljenih! O, da bi se i na nas smilovao Gospod Isus u poslednji dan, kada sunce zemaljsko jednom zažmuri, da nikad više ne progleda! Sladosni i životvorni, Gospode, oprosti nam grehe naše pre toga dana! Prezri sva naša dela kao nečista i ništavna i spasi nas samo po Tvojoj neizmernoj milosti, po kojoj si i došao na zemlju da nas nedostojne spaseš. Tebi neka je slava, Gospode Veliki i Divni, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *