Omilije

OMILIJE

VELIKI POST – NEDELJA TREĆA
Jevanđelje o krstu i spasenju duše
(protumačeno i u nedelju posle Krstovdana)

Marko 8. 34-38; 9, 1. Zač. 3.

Velika je sila Istine, i ništa u svetu ne može odoleti toj sili.
Velika je lekovitost Istine, i nema nikakve muke ni nemoći u svetu, od koje Istina nije lek.
U svojoj muci i nemoći bolesnici traže lekara koji će im dati lek od muke i nemoći. Niko ne traži lekara koji bi davao što slaće lekove, nego svak traži lekara koji zna pouzdan lek, bez obzira da li je taj lek sladak, ili gorak, ili bezukusan. I što gorčiji lek jedan lekar prepisuje bolesniku, i što teži način lečenja, to, izgleda, bolesnici više vere imaju u takvoga lekara.
Zašto ljudi samo iz ruku Božjih ne podnose gorak lek? Zašto traže i očekuju samo poslastice iz ruku Božjih? Zato što ne osećaju težinu svoje bolesti od greha, te misle da se samo poslasticama mogu izlečiti.
O, kad bi se ljudi zapitali: zašto su svi lekovi za telesne bolesti tako gorki? Duh Sveti bi im odgovorio: zato da budu slika i izobraženje gorčine lekova duhovnih. Jer kao što su telesne bolesti slika i izobraženje bolesti duhovnih, tako su i telesni lekovi slika i izobraženje lekova duhovnih.
Nisu li bolesti duha, ove glavne i prauzročne bolesti, mnogo teže od bolesti telesnih? Kako onda da lekovi za duh ne budu gorčiji od lekova za telo?
Brižni su i mnogobrižni ljudi za svoje telo; te kad se telo ubolesti, oni ne žale ni truda, ni vremena, ni bogatstva, samo da povrate zdravlje telu. Tada im nikakav lekar nije skup, nikakva banja daleka, nikakav lek gorak; naročito kada im se još nagovesti bliskost smrti telesne. O, kad bi ljudi bili tako brižni i mnogobrižni za svoju dušu! Kad bi tako revnosno tražili duši svojoj leka i lekara! Teško je bosonogu ići po trnju. No ako bosonogi umire od žeći, a s one strane trnja nalazi se izvor vode, neće li se bosonogi pre rešiti da nastupi na trnje, da se iskrvavi i izranjavi samo da dođe do vode radije nego da s ove strane trnja na mekoj travi umre od žeći?
Nemoguće nam je uzeti tako gorak lek govore mnogi raslabljeni od greha. Zato je čovekoljubivi Lekar ljudi prvo sam uzeo gorak lek, najgorčiji lek, i ako je bio zdrav, samo da pokaže bolesnicima da to nije nemoguće. O, koliko je teže zdravome uzeti i progutati bolesnički lek nego bolesnome! No On je uzeo da bi ga uzeli i oni koji su smrtno bolesni.
Nemoguće nam je bosonogim preći njivu trnja, ma koliko da smo žedni i ma koliko da je bujan i svež izvor vode s one strane! govore opet raslabljeni od greha. Za to je čovekoljubivi Gospod sam prešao bos njivu trnja, i sad od one strane viče i priziva žedne ka izvoru žive vode. Moguće je – dovikuje On, Ja sam prošao po najoštrijem trnju i Svojim stopama ga zatupio; hodite, dakle!
Ako je krst lek, nemoguće nam je uzeti taj lek! I ako je krst put, nemoguće nam je poći tim putem! Tako govore bolesni od greha. Zato je čovekoljubivi Gospod uzeo najteži krst na Sebe, da pokaže da je to moguće.
Današnjim Jevanđeljem Gospod preporučuje krst, ovo gorko lekarstvo, svakome ko želi da se spase smrti.
Reče Gospod: ko hoće za mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Ne goni Gospod ljude pred Sobom na krst nego ih poziva da sleduju Njemu, Krstonoscu. Jer pre nego je učinio ovaj poziv On je predskazao Svoje mučenje, naime: da će ga okriviti starešine i glavari sveštenički i književnici, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati (Mark. 7, 31). On je zato i došao, da bude Put. Došao je da bude prvi u mukama i prvi u slavi. Došao je da pokaže da je moguće, i da učini mogućim, sve ono što su ljudi držali nemogućim.
On ne goni ljude i ne primorava, no predlaže i preporučuje. Ko hoće! Po svojoj slobodnoj volji ljudi su pali u bolest greha, po svojoj slobodnoj volji ljudi treba da se leče i ozdrave od greha. On ne krije da je lek gorak, pregorak, no On olakšava ljudima da ga uzmu na taj način što ga On prvi uzima, i ako zdrav, i pokazuje njegovo sjajno dejstvo. Neka se odreče sebe. I prvi čovek, Adam, odrekao se sebe onda kada je pao u greh, no on se odrekao pravoga i istinitoga sebe. Tražeći sada od ljudi da se odreknu sebe Gospod traži, da se oni odreknu lažnoga sebe. Prostije rečeno: Adam se odrekao Istine i prilepio se laži; sada Gospod traži od Adamovih potomaka, da se odreknu laži i prilepe opet Istini, od koje su i otpali. Otuda: odreci se sebe znači: odreci se varljivoga nebića, koje ti se nametnulo na mesto bića tvoga koje je od Boga. Odreci se zemljanosti koja ti je potisnula duhovnost, i strasti koja ti je potisnula dobrodetelj; i ropskoga straha koji je potamneo obraz sinovstva Božjeg u tebi; i roptanja protiv Boga koje ti je umrtvilo duh poslušnosti prema Bogu. Odreci se zlih misli, zlih želja, i zlih dela. Odreci se idolopokloničkog poštovanja prirode i svoga tela. Rečju, odreci se svega onoga što ti smatraš da si ti, a u samoj stvari nisi ti nego đavo, i greh, i trulež, i obmana, i smrt. Avaj, odreci se zlih navika koje su ti postale druga priroda; imeno: te druge prirode odreci se; jer to nije priroda kako ju je Bog stvorio nego nagomilana i otvrdnula obmana i samoobmana u tebi – olicetvorena laž koja hodi pod tvojim imenom, i ti pod njenim.
Šta znači uzeti krst svoj? Znači dragovoljno primiti iz ruku Proviđenja svaku lekovitu gorčinu koja se pruža. Naiđu li velike katastrofe, budi poslušan volji Božjoj kao Noje. Traži li se od tebe požrtvovanje, podaj ga sa onakvom verom u Boga s kakvom je Avram hteo prineti svoga sina na žrtvu. Propadne li imovina, pomru li ti deca iznenadno, i stegne li ljuta bolest, sve podnosi sa strpljenjem ne udaljujući svoga srca od Boga kao Jov. Ostave li te prijatelji i okruže li te sami neprijatelji, snosi sve bez roptanja a s nadom u skoru pomoć Božju, kao što su činili apostoli. Izvedu li te na gubilište za Hrista, budi blagodaran Bogu za takvu čast slično hiljadama hrišćanskih mučenika i mučenica. Od tebe se ne traži da učiniš nešto što nikad niko pre tebe nije učinio, no da sleduješ mnogim primerima drugih koji su ispunili volju Hristovu: apostolima, svetiteljima, ispovednicima i mučenicima. Treba znati još, da tražeći naše raspeće na krstu Gospod traži samo raspeće starog čoveka, to jest čoveka sastavljenog od zlih navika i od službe grehu. Jer tim raspećem umrtvljuje se taj stari skotopodobni čovek u nama i oživljuje novi, bogopodobni, besmrtni. Kao što i govori apostol: stari naš čovek raspe se, i odmah objašnjava zašto se razape – da više ne bi smo služili grehu (Rim. 6, 6). Krst je težak starome, telesnome čoveku, težak je telu sa slastima i željama (Gal. 5, 24) no nije težak čoveku duhovnom. Krst je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo jeste sila Božja (I Kor. 1, 18). Zato se mi hvalimo Krstom Hristovim; i hvalimo se krstom svojim radi Hrista. Gospod ne traži od nas da uzmemo Krst Njegov nego krst svoj. Njegov Krst je najteži. On se nije raspeo na Krst zbog Svojih grehova nego zbog naših; zato je Njegov Krst najteži. Mi se raspinjemo zbog svojih sopstvenih grehova; zato je krst naš lakši. I kad najviše stradamo, ne treba da govorimo da stradamo suviše, i preko mere. Gospod je živ, i On zna meru stradanja naših i ne dopušta da stradamo više nego što možemo. Mera naših stradanja nije manje određena i sračunata nego li mera između dana i noći, ili mera u kretanju zvezda. Povećava li se naše stradanje, otežava li se naš krst, to se povećava i moć Božja, kao što i govori apostol: jer kako se stradanja Hristova umnožavaju na nama tako se i uteha naša umnožava kroz Hrista (II Kor. 1, 5).
Pre svega velika je uteha naša u tome što nas Gospod poziva da idemo za Njim. I neka za mnom ide! govori Gospod. Zašto Gospod tako priziva one koji uzmu na sebe krst svoj? Prvo zato da ne bi pali i slomili se pod krstom. Tako je žalosna slabost ljudskog bića, da je i najjačem čoveku pretežak i najlakši krst, ako ga nosi bez nebesne pomoći. Pogledajte kako očajni postaju nevernici pri najmanjem udaru! Kako se bune protiv neba i zemlje pri jednom ubodu igle! Kako se bespomoćno povijaju levo i desno tražeći oslonca i zaštite u praznini ovoga sveta, i ako smatraju da im svet ne može dati oslonca i zaštite, i da je sav svet jedna očajna praznina! Zato Gospod poziva da za Njim idemo. Jer samo za Njim idući mi ćemo se moći održati pod krstom svojim. U Njemu ćemo naći snagu, hrabrost i utehu. On će nam biti svetlost na tamnome putu, zdravlje u bolesti, drug u samoći, radost u muci i bogatstvo u bedi. Kod telesnog bolesnika ostavlja se svetlost da gori po svu noć. I u noći ovoga života nama je potrebna neugasiva svetlost Hristova, koja će nam olakšavati bolove i održavati nadu u svitanje dana.
Drugi razlog zbog čega Gospod zahteva da se ide za Njim isto je tako važan kao i prvi, i tiče se cilja dragovoljnog odricanja sebe i uzimanja krsta na sebe. I mnogi su se prividno odricali sebe da bi se još više istakli u ovome svetu. Mnogi su nalagali na sebe bezbrojna paštenja i mučenja samo zato da bi im se ljudi divili i slavili ih. Mnogi su to činili, i dan danas čine mahom u neznabožačkim narodima, da bi kroz to zadobili u sebi neku čarolijsku i mađioničarsku moć, da bi kroz istu mogli vladati ljudima, škoditi jednima a koristiti drugima, sve iz pustog ličnog slavoljublja i koristoljublja. Ovakvo samoodricanje nije nikakvo samoodricanje no samovoznošenje, i ovakav krst ne vodi vaskrsenju i spasenju no potpunoj propasti i predaji đavolu u ruke. Onaj pak ko sa svojim krstom hodi za Hristom slobodan je od svake oholosti, svakog prevoznošenja nad drugim ljudima, i od svake želje za svetskom slavom i korišću. Kao što jedan bolesnik uzima gorak lek ne zato da bi pokazao kako on može da proguta tako gorak lek, nego zato da bi ozdravio, tako i pravi hrišćanin odriče se sebe, to jest gnuša se svog bolesnog bića, uzima krst svoj na sebe kao gorak no spasonosan lek, i ide za Hristom, svojim Lekarom i Spasiteljem, ne zato da ga hvale i slave ljudi nego da spase svoju dušu od smrtne ludosti u ovom životu i od crvotočnog ognja u onom.
Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi i jevanđelja, taj će je spasti. Evo reči oštrih i neumitnih! Evo ognja koji hoće da sagori starog čoveka do samog korena, i s korenom! Hristos Gospod nije došao da samo popravi svet nego da ga prestvori, da ga preporodi: da staro gvožđe baci u oganj i salije sve novo. On nije popravljač nego Stvoritelj, On nije krpač nego tkač. Ko hoće da sačuva jedno staro crvljivo drvo, izgubiće ga. Može se on spolja truditi koliko hoće oko drveta – zalevati ga, gladiti ga, ograđivati ga, čuvati ga – crvi će razgristi drvo iznutra, i drvo će neminovno istruleti i propasti. Ko poseče crvljivo drvo, i zajedno s crvima baci ga u oganj, pa obrati pažnju na mlade izdanke, te ove sačuva od crvi, taj će sačuvati drvo. Ko hoće da sačuva svoju staru adamovsku dušu, razgriženu i satrulelu od greha, izgubiće je; jer takvu dušu Bog neće pustiti pred lice Svoje, a što god ne iziđe pred lice Božje biće kao i da ga nema. Ko pak izgubi ovu svoju staru dušu, taj će spasti dušu novu, ponovo rođenu od Duha (Jov. 3, 6), i s Hristom venčanu dušu. Duša upravo i sačinjava naš život, zato se u nekim prevodima Svetoga pisma kaže: Ko hoće život svoj da spase; i: ko izgubi život svoj mene radi, taj će ga spasti. Tumačenje je u oba slučaja istovetno. Jer ko hoće da sačuva svoj smrtni život pošto poto, taj će izgubiti oba života: i smrtni i besmrtni; smrtni zbog toga što ma koliko uspeo da produži svoj život na zemlji, najzad ga smrću mora izgubiti, a besmrtni zbog toga što se oko ovoga nije ni trudio i paštio. Ko se pak trudi da zadobije besmrtni život kroz Hrista, taj će ga zadobiti i sačuvati u večnosti, mada će izgubiti ovaj vremeni smrtni život. Ovaj vremeni i smrtni život čovek može izgubiti radi Hrista i Jevanđelja ili onda kada ga u potrebnom slučaju žrtvuje i mučenički umre za Hrista i Njegovo sveto Jevanđelje, ili pak onda kada prezre ovaj svoj život kao grešan i nedostojan i pruži se svim srcem, svom dušom i svom snagom svojom ka Hristu stavljajući se Njemu u službu, dajući Njemu sve, i nadajući se od Njega svemu. Može neko izgubiti dušu svoju, odnosno život svoj, bilo samoubistvom, bilo žrtvovanjem za neku nepravednu stvar, bilo u svađi i razdoru. Takvome se ne obećava da će sačuvati dušu svoju, odnosno život svoj. Jer se kaže: mene radi i jevanđelja. Samo Hristos i jevanđelje nesravnjivo su bolji od duše naše. To je najveće blago u vremenu i u večnosti, i nijedan čovek ne treba da okleva da žrtvuje sve radi toga nepropadljivog dobra. No zašto Gospod dodaje i jevanđelje! Nije li dovoljno samo reći mene radi? Nije li dovoljno reći samo: mene radi: Nije dovoljno. Gospod veli: mene radi i jevanđelja, da bi time raširio razloge umiranja sebi i življenja Bogu, a kroz to opet povećao i broj onih koji se spasavaju. Spasava se, dakle, onaj ko izgubi život svoj radi Hrista živoga i besmrtnoga. No spasava se i onaj ko izgubi život svoj radi dela Hristovog u svetu i njegove svete nauke. Najzad spasava se i onaj ko izgubi život svoj radi jedne jedine zapovesti Hristove, ili jedne jedine reči Njegove. Gospod je ustavotvorac života; ko se žrtvuje za ustavotvorca žrtvovao se i za Njegov ustav, i obratno, ko se žrtvuje za Njegov ustav žrtvovao se za Njega. Istovetujući Sebe sa Svojim delom i Svojom naukom Gospod time širi mogućnost spasavanja mnogih.
Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a dušu svoju ošteti? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju! Ovim rečima se u mnogome rasvetljuju prethodne reči. Iz njih se vidi da Gospod ceni dušu čovečju više od celoga sveta. Iz njih se vidi takođe, kakvu dušu čovek treba da izgubi da bi dušu sačuvao: dušu oštećenu, dušu poronulu u svet, obremenjenu svetom, i zarobljenu svetom. Izgubi li čovek takvu nazovi dušu, spašće pravu dušu svoju; odbaci li lažan život, zadobiće pravi život svoj.
Šta pomaže zadobiti sav svet, kad je svet namenjen propasti, a oštetiti dušu, namenjenu besmrtnosti? Svet se primiče svome kraju, i najzad će se odbaciti kao oveštala i islužena haljina. Istinite duše, hristoljubive duše, poleteće tada u carstvo besmrtne mladosti. Svršetak sveta početak je novog života duša. Kakva je korist, dakle, čoveku od svega sveta, kad se on uskoro mora rastaviti od svega sveta i kad se i sav svet, u nedalekom vremenu, mora rastaviti od bića i iščeznuti kao odsanjani san? Šta će mu pomoći bespomoćni mrtvac? I kakav će otkup dati za dušu svoju? Gle, i sav svet da je njegov, Bog ne bi primio svet mesto duše. Ali i svet ne pripada čoveku nego Bogu; Bog ga je sazdao i dao čoveku na privremenu poslugu radi jednog više dobra, višeg i dragocenijeg od sveta. Glavni dar koji je Bog darovao čoveku jeste bogoobrazna duša. I taj glavni dar Bog će u svoje vreme tražiti natrag. Ništa čovek ne može vratiti Bogu na mesto duše. Duša je car, a sve ostalo je rob. Neće primiti Bog roba mesto cara, niti išta vremeno mesto besmrtnoga. O, kakav će otkup dati grešnik za dušu svoju? Još dok je čovek u telu u ovome svetu on se zanosi mnogim vrednostima sveta; no kada se odvoji od tela, tada uviđa – avaj da ne bude pozno! da osim Boga i duše ne postoje nikakve druge vrednosti. Tada mu neće moći doći ni pomisao o ma kakvom otkupu i zameni duše. O, kako je jeziv položaj grešne duše kad se pokidaju svi njeni konci sa svetom i Bogom, i kad se ona naga prenaga, siromašna presiromašna, nađe u svetu duhovnom! Koga će da vikne u pomoć? Čije će ime da pomene? Za čij skut da se uhvati padajući u ponor bez kraja – večno padajući u ponor bez kraja? Blaženi su pak oni koji su se u ovome životu priljubili uz Hrista, i koji su privikli Njegovo ime prizivati dan i noć, nerazdvojno od disanja i od otkucaja srca svoga. Oni će nad ponorom znati, koga će viknuti u pomoć. Oni će znati, čije će ime spomenuti. Oni će znati, za čij će se skut uhvatiti. Vaistinu, oni će biti van opasnosti pod okriljem ljubljenoga Gospoda.
No evo glavnoga straha za sve one koji u ovom životu nemaju straha od greha – Gospod govori: jer ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovom preljubotvornom i grešnom i sin će se čovečji postideti njega kad dođe u slavi oca svoga s angelima svetima. Čujte ovo svi verni, i ne računajte preko mere na milosrđe Božje. Zaista, na nepokajane bogohulitelje izlivaće se milost Božja samo u ovom životu, a na Strašnom Sudu pravda će zameniti milost. Čujte ovo svi vi koji se svaki dan bližite neizbežnoj smrti, čujte i uzdrhtite dušom i srcem. Ove reči nije izgovorio neprijatelj vaš no najveći Prijatelj. Ona ista usta koja su i s Krsta oprostila neprijateljima, iskazala su i ove strašne no pravedne reči. Ko se postidi Hrista u ovome svetu, postideće se i Hristos njega na kraju ovoga sveta. Ko se postidi Hrista pred grešnicima, postideće se i Hristos njega pred angelima svetim. Čime ćeš se ponositi, čoveče, ako ćeš se Hrista stideti? Ako ćeš se stideti života, znači ponosićeš se smrću! ako li istine, znači ponosićeš se laži! ako li milosrđa, znači ponosićeš se zlobom! ako li pravde, znači ponosićeš se nepravdom! ako li stradanja na Krstu, znači ponosićeš se idolskom gnusobom! ako li besmrtnosti, znači ponosićeš se smrtnom truleži grobnim smradom! I pred kim najzad imaš da se stidiš Hrista? Da li pred nekim boljim od Hrista? Ne; pošto nema nikoga boljega od Hrista. Znači da se ti stidiš Hrista pred nekim gorim od Hrista. Da li se sin stidi svoga oca pred medvedom, ili ćerka svoje majke pred lisicom? Zašto bi se ti, dakle, stideo Najboljega pred zlim, Najčistijeg pred nečistim, Najmoćnijeg pred ništavnim, Najmudrijeg pred tupavim? Zašto bi se stideo veličanstvenog Gospoda pred rodom preljubotvornim i grešnim? Je li zato što ti ovaj rod neprestano igra pred očima a Gospod se ne vidi? No još malo malo, i Gospod će se pojaviti u slavi, na oblacima od mnogih angela, i rod će ovaj iščeznuti ispred Njegovih nogu kao prašina ispred silnog vetra. Vaistinu, onda se nećeš stideti Gospoda slave nego samoga sebe, ali stid tvoj biće tada beskoristan. Bolje se stideti sada dokle još stid pomaže, stideti se svega pred Hristom a ne Hrista pred svim. Zašto Gospod kaže mene i mojih reni? Ko se postidi mene znači: ko posumnja u Moje božanstvo, i u Moje božansko vaploćenje od Prečiste Deve, i u Moje muke na Krstu, i u Moje vaskrsenje, i ko se zastidi Moje siromaštine u svetu, Moje ljubavi prema grešnicima. Ko se postidi mojih reči znači: ko posumnja u Jevanđelje, ili ko se odrekne moje nauke, ili ko izvrne moje učenje i kroz jeres unese nemir i razdor meću verne, ili ko se pogordi nad Mojim otkrivenjem i pokuša da ga zameni nekom drugom, svojom, naukom, ili ko namerno skrije i prećuti Moje reči pred silnim i moćnim ovoga sveta stideći se Mene i strašeći se za sebe. Reči Hristove su životvorni testament svetu isto kao i Njegove muke, Njegovo telo, i krv Njegova. Gospod ne dvoji Svoje reči od Sebe, niti njima pridaje manju vrednost nego Svojoj ličnosti. Njegova reč je nerazdvojna od Njega. Njegova reč ima silu kao i Njegova ličnost. Zato reče svojim učenicima: vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih (Jov. 15, 3). On je rečju Svojom čistio duše, lečio bolesnike, progonio duhove, vaskrsavao mrtve. Njegova reč je tvoračka, očistitelna, životvorna. Kakvo je to čudo uostalom kad se u Jevanđelju kaže i Bog beše reč (Jov. 1,1)?
Ovaj rod naziva Gospod preljubotvornim u širem smislu, slično starim prorocima koji su i poklonjenje drugim bogovima nazivali preljubom (Jez. 23, 37). Preljubotvoran je svaki onaj ko zaboravi svoju ženu i pođe za tuđom, no preljubotvoran je i svaki onaj ko zaboravi Boga Živoga i počne se klanjati stvorenome svetu. Ko napusti veru u Gospoda i poveruje u ljude, i ko ljubav prema Bogu ostavi i prenese je na ljude ili stvari, taj preljubu tvori. Jednom rečju, svi gresi kojima se tvoja duša udaljava od Boga i vezuje s nekim ili nečim van Boga mogu se nazvati jednim opštim imenom – preljuba, jer svi oni imaju osobine preljube muža ili žene. Ko se, dakle, postidi Hrista Gospoda, Ženika duše ljudske, pred ovakvim preljubotvornim rodom, zaista liči na nevestu koja se pred rasputnim ljudima postidi verenika svoga. Gospod ne kaže samo grešnim rodom nego preljubotvornim i grešnim. Zašto? Zato da bi naročito izobličio preljubotvorstvo. Pod preljubotvorstvom pak ovde se razumeju svi najteži grehovi, otrovni i smrtonosni, koji najviše čoveka odvraćaju od sledovanja za Hristom, od samoodricanja, od krsta i preporođaja.
No, gle, kako je čudan završetak današnjeg jevanđelja: I reče im: zaista vam kažem: ima nekih među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božje da dođe u sili. Rekao bi čovek na prvi pogled, da ove reči nemaju veze sa onim što je prethodno rečeno. Međutim veza je ta jasna, i završetak je divan. Gospod neće da ostavi Svoje verne bez utehe. Pozvavši ih da uzmu svoj krst, da se odreknu i same duše svoje, i zapretivši im strašnom kaznom ako se postide Njega i Njegovih reči, Gospod sada postavlja dugu na nebu posle bure. On hita da objavi i nagradu onima koji Njega poslušaju i pođu za Njim sa svojim krstom. Ta nagrada će nekima stići i pre kraja sveta i Strašnoga Suda, čak i pre kraja njihovog života, ovde na zemlji. Oni neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božje da dođe u sili. Kako je premudar Gospod u besedama Svojim! On nikad ne govori o osudi ne pomenuvši i nagradu; niti izobličava a da i ne pohvaljuje; niti navodi ljude na trnovit put a da ne spomene i radosti na kraju puta; niti izgovara pretnje a da ne da i utehu. On ne ostavlja nebo zastrto tamnim oblacima a da ubrzo ne pokaže sjaj sunca i krasotu duge.
No koji su to koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božje u sili? Gospod govori pred gomilom naroda i učenika Svojih, pa kaže: ima nekih među ovima što stoje ovde. Na koga to, dakle, Gospod misli? Na prvom mestu na sve one koji budu ispunili zapovest Njegovu o nošenju krsta i samoodricanju. Oni će još u ovom životu osetiti na sebi silu carstva Božjega. Na njih će sići Duh Božji, koji će ih očistiti i prosvetiti i otvoriti im vrata tajni nebesnih, kao što je to bio slučaj docnije s apostolima i s arhiđakonom Stefanom. Nisu li apostoli u dan Pedesetnice videli carstvo Božje u sili, onda kad im je bila poslata sila s visine? A Stefan budući pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božju (Dela Ap. 7, 55). Pa jevanđelist Jovan ne vide li carstvo Božje pre svoje telesne smrti? Pa apostol Pavle ne diže li se u treće nebo pre nego što okusi smrt? No ostavimo apostole. Ko zna koliko i koliko je njih od onih koji su u vreme ove propovedi Hristove stajali ovde osetili silu Duha Svetoga i videli carstvo Božje gde dolazi pre rastanka s ovim svetom?
No osim ovoga tumačenja neki svešteni tumači Jevanđelja daju gornjim rečima Hristovim i jedno drugo. Naime, oni odnose gornje reči Spasiteljeve na trojicu učenika, Petra, Jakova i Jovana, koji su ubrzo posle ove propovedi videli na Tavoru Gospoda Preobraženje u društvu sa Mojsejem i Ilijom. Nema sumnje da je ovo tumačenje tačno, no ono ne isključuje ni ono prvo tumačenje. Trojica apostola videli su istini carstvo Božje u sili na gori Tavorskoj, kada se Gospod Isus pokazao u nebesnom sjaju Svome, i kada su se iz onoga sveta pokazali vidljivi Mojsej i Ilija, jedan s jedne drugi s druge strane Gospoda Slave. No nikako ne treba misliti, da je to jedini slučaj gde su smrtni ljudi videli carstvo Božje, kako dolazi u sili. Taj slučaj na Tavoru uistini je veličanstven i na svoj način izuzetan, ali taj slučaj ne isključuje i bezbrojne druge slučajeve gde su smrtni ljudi videli u ovome životu, mada i na drugi način, carstvo Božje u sili i slavi.
Ako hoćemo i mi možemo videti carstvo Božje gde dolazi u sili pre nego li smrt okusimo. Pod kakvim uslovima se to otkriva, današnje Jevanđelje jasno govori. Uzmimo dragovoljno krst svoj i posledujmo Gospodu. Postarajmo se da izgubimo svoju staru dušu, svoj grešni život, i naučimo se da je važnije za čoveka spasti dušu nego li ceo svet zadobiti. Tako ćemo se i mi udostojiti, po milosti Božjoj, da vidimo carstvo Božje, veliko u sili i nesravnjivo u slavi, gde angeli sa svetiteljima danonoćno proslavljaju Živoga Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost – Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *