Omilije

OMILIJE

ČASNI POST NEDELJA DRUGA
Jevanđelje o iscelenju uzetog
(Protumačeno i u šestu nedelju po Duhovima)

Marko,2,1-12.Zač.7.

Prošle nedelje čuli smo jevanđelje o čudotvornom dejstvu velikog i moćnog prisustva Hristovog. Natanail, koji je posumnjao u reči apostola Filipa, da se pojavio u svetu dugoočekivani Mesija, i to u licu Isusa iz Nazareta, – taj isti Natanail čim je došao u prisustvo samoga Gospoda, odmah Ga je priznao i ispovedio kao Sina Božjeg i cara Izrailjeva. Današnje pak jevanđelje govori o prevelikom paštenju i trudu istinskih verujućih ljudi da dođu u prisustvo Hrista Gospoda.
Četvorica ljudi nosili su jednoga raslabljenoga rođaka, ili prijatelja svoga, nosili su ga na postelji – tako je očajan i nepomičan bio raslabljeni. Gurali su se uzalud kroz mnogi narod, da se približe Gospodu, pa kad nisu u tome uspeli, a oni se podigoše na krov od kuće, otkriše krov, i kroz krov, s naporom i mukom, spustiše postelju sa bolesnikom pred noge čudotvornog Iscelitelja. Tako je silna bila vera njihova u Hrista.
A Isus videći veru njihovu, reče uzetome: sinko, opraštaju ti se gresi tvoji. Gospod ne ču ispovest vere njihove, ali vide veru njihovu. Prozorljivost Njegova išla je do najtajnijih dubina srca ljudskog, i razmatrajući te dubine srca Gospod vide veliku veru njihovu. No i Svojim telesnim očima On vide i pozna veru njihovu po paštenju i trudu njihovu da prinesu bolesnika u prisustvo Njegovo. Njihova vera, dakle, bila je očigledna i za duhovni i za telesni vid Gospoda.
Isto je tako očigledno za Gospoda bilo i neverovanje književnika koji behu prisutni ovom događaju i pomišljahu u srcima svojim: što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga? Videvši njihove pomisli u srcu duhom svojim Gospod ih počinje blago ukorevati zbog toga: što tako pomišljate u srcima svojim? Prozorljivi Gospod čita lako nečista srca kao i čista. Kao što je odmah video čisto srca Natanailovo, u kome ne beše lukavstva, tako sada odmah jasno vidi i nečista srca književnička, ispunjena lukavstvom. Pa da bi im pokazao kako On ima vlast i nad telima kao i nad dušama ljudskim, i grehe opraštati i raslabljena tela lečiti, Gospod reče raslabljenome: tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj, i idi doma. Na ovakvu moćnu zapovest bolesnik usta odmah, i uzevši iziđe pred svima, tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga govoreći: nigda toga videli nismo!
Pogledajte, koliko čudnih moći pokazuje Gospod u jedan mah:
On prozire u srca ljudi i otkriva veru kod jednih i lukavstvo kod drugih;
On oprašta duši grehe, i čini dušu zdravom i čistom od prauzroka bolesti i nemoći;
On povraća zdravlje raslabljenom, uzetom telu pomoću Svoje moćne reči.
O, kako je veliko, i strašno, i čudno, i celitelno prisustvo Živoga Gospoda!
No treba doći i stati u prisustvo Živoga Gospoda. To je najglavnija stvar na putu spasenja: doći s verom u prisustvo Gospoda, i osetiti to prisustvo. Ponekad sam Gospod dolazi i otkriva nam svoje blagotvorno prisustvo, kao što je došao Marti i Mariji i Vitaniji, kao što se pokazao iznenadno apostolu Pavlu na drumu, ili drugim apostolima na moru Galilejskom, i na putu za Emaus, i u zatvorenoj sobi, ili Magdaleni u vrtu, ili mnogim svetiteljima u snu i na javi. Ponekad opet ljudi dolaze u prisustvo Gospoda privedeni od apostola, kao što je Andreja priveo Simona Petra, i Filip Natanaila, i kao što su naslednici apostola i misionari priveli ka Gospodu hiljade i milione vernih, i kao što su uopšte jedni verni privodili druge verne. Najzad, ponekad ljudi samo ulažu ogroman trud da dođu u prisustvo Gospoda, kao što je bio slučaj sa ovom četvoricom ljudi, koji se digoše na krov od kuće, da bi svoga bolesnika spustili pred Gospoda. Ovo su tri načina kako se ljudi mogu osetiti u prisustvu Gospoda. Naše je da se paštimo i trudimo doći u prisustvo Gospoda, a Božje je da nas pusti u Svoje prisustvo i ozari nas njime. Zato moramo uzeti obrnutim redom ova tri načina, pa reći: mi moramo e verom i čežnjom činiti sve što do nas stoji da bi došli u prisustvo Gospoda, dalje, moramo sledovati pozivu i uputu svete apostolske Crkve, i crkvenih otaca i učitelja; i najzad, tek posle ispunjenog prvog i drugog uslova. molitveno s nadom očekivati da nas Gospod pripusti k Sebi, i da nas Svojim prisustvom ozari, osnaži, izleči i spase.
Koliki pak treba da bude naš trud za otvaranje prisustva Božjega, najbolje nam pokazuje primer ove četvorice ljudi koji ne prezaju ni od penjanja na krov kuće, niti se ustručavaju ma kakvim stidom ili strahom, da svoga bolesnoga druga spuste s visine u prisustvo Živoga Gospoda. Ovo je primer revnosti – ako ne veći a ono – sličan primeru one udovice koja je neprestano dosađivala nepravednom sudiji s molbom da je spase od njenog suparnika (Lk. 18, 1-5). Ovo znači ispuniti zapovest Gospodnju da se treba svagda moliti Bogu i ne dati da dotuži. Ovo je dokaz istinitosti i druge zapovesti Gospodnje, kucajte i otvoriće vam se (Mat. 7, 7). Ovo je najzad i objašnjenje čudne izreke Hristove: carstvo nebesko na silu se uzima, i usiljivači dobijaju ga (Mat. 11. 12). Gospod, dakle, zahteva od Svojih vernih, da učine sva moguća usilja, da ulože sve trudove, da rade dokle svetlosti imaju, da se mole bez prestanka, da ištu, da traže, da kucaju, da poste, da čine bezbrojna dela milosrća – i sve to u cilju da im se otvori carstvo nebesko, tj. veliko, strašno i životvorno prisustvo Božje. Stražite zato neprestano i molite se Bogu, zapoveda Gospod, da bi se udostojili stati pred sinom čovečjim (Lk. 21, 36). Stražite budno nad srcem svojim, da se ne prilepi k zemlji; stražite nad pomislima svojim, da vas ne udalje od Boga, stražite nad delima svojim, da bi udvostručili talant svoj a ne smanjili ga i upropastili; stražite nad danima svojim, da vas ne bi smrt iznenadila i ugrabila nepokajane, usred greha vašeg. Takva je naša vera pravoslavna: skroz delatelna, skroz molitvena i budna, suzna i usilna. Nijedna druga vera ne predlaže vernima toliko usilja, da bi se udostojili stati pred Sina Božjega. Sva ta usilja predložio je celom svetu, a vernima zapovedio, sam Gospod i Spasitelj naš, a Crkva ih neprestano osvežava ponavljajući ih iz veka u vek, iz pokolenja u pokolenje, i ističući vernima sve veći i veći broj onih duhovnih vitezova, koji zakon Hristov ispuniše i spodobiše se slave i moći neiskazane n na nebu i na zemlji.
No s druge strane ne treba se varati i misliti, da svi ovi trudovi i usilja jednoga čoveka donose spasenje sama po sebi. Ne treba uobražavati, da će čovek jedino svojim trudom i usiljem doći u prisustvo Živoga Gospoda. Ako Gospod neće, niko nikad od smrtnih ne bi mogao stati pred lice Njegovo. Jer sam Gospod, koji je i naredio sve ove trudove usilja, na drugom mestu kaže: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo dužni bili činiti (Lk. 17. 10). I opet na drugom mestu: niko ne može doći k meni ako ga ne privuče otac (Jov. 6, 44). I opet na jednom drugom mestu: bez mene ne možete činiti ništa (Jov. 15, 5). Apostol Pavle pišući Efescima u tom smislu veli: blagodaću ste spaseni (Ef. 2, 5). Šta da kažemo posle ovoga? Da li da kažemo, da su svi naši trudovi za spasenje uzaludni? Da li da pustimo ruke i čekamo dok se Gospod sam ne javi i ne stavi nas Svojom silom u Svoje prisustvo? Ne viče li i sam prorok Isaija: sva je naša pravda kao nečista haljina (64, 6)? Da li dakle, da se manemo svih trudova i svih usilja? No zar onda ne postajemo kao onaj sluga koji je zakopao u zemlju svoj talant i kome je gospodar zbog toga viknuo: zli i lenjivi slugo! Moramo biti trezveni i truditi se da ispunimo zapovesti Gospodnje, koje su jasne kao sunce. Moramo uložiti sav svoj trud, a u Božjoj je vlasti, da naš trud blagoslovi i pusti nas u Svoje prisustvo. Divno je ovo objasnio apostol Pavle govoreći: ja posadih, Apolos zali, a Bog dade te uzraste. Tako niti je onaj što koji sadi niti onaj koji zaleva, nego Bog koji daje te raste (1. Kor. 3,6-7). Od Boga, dakle, zavisi sve, – od Božje sile, mudrosti i milosti. No naše je ipak da sadimo i zalevamo; i mi našu dužnost ne smemo propustiti bez opasnosti da večno propadnemo.
Dužnost je težaka da ore i zaleva, a od Božje sile, mudrosti i milosti zavisi. da li će usev nići, porasti i plod doneti.
Dužnost je naučnika da ispituje n traži, a od Božje sile, mudrosti i milosti zavisi, da li će mu se znanje otkriti. Dužnost je roditelja da svoju decu neguju i vaspitavaju u strahu Božjem, a od Božje sile, mudrosti i milosti zavisi, da li će i dokle deca živeti.
Dužnost je sveštenika da verne uči, obaveštava, ukoreva i ispravlja, a od Božje sile, mudrosti i milosti zavisi, da li će trud sveštenikov uroditi plodom.
Dužnost je sviju nas da se paštimo i trudimo, da bi se udostojili stati u prisustvo Sina Božjega, no od Božje sile, mudrosti i milosti zavisi, da li ćemo biti pripušteni Gospodu.
Ali ne treba da se trudimo bez nadanja u milost Božju. Nego sav naš trud neka bude ozaren nadanjem, da je Gospod blizu nas, i da će nas On primiti u prisustvo lica Svoga. Nema dubljeg i nepresušnijeg izvora od izvora milosti Božje. Kad se bludni sin pokajao posle svoga žalosnoga pada na stupanj svinjskoga života, milosrdni otac izašao mu je u susret, zagrlio ga i oprostio mu. Gospod neumorno izlazi u susret Svojoj pokajanoj deci. On pruža Svoje ruke svima koji se okrenu licem k Njemu. Vazdan pružah ruke svoje narodu nepokornu, govori Gospod za Jevreje (Is. 65, 2). Pa kad Gospod pruža Svoje ruke i k nepokornima, kako li je tek s pokornima? Pokorni prorok David govori: svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem (Ps. 16, 8-9). Pokornim trudbenicima na svome spasenju Gospod, dakle, ne otkazuje prisustvo Svoje.
Zato ne smatrajmo svoj trud uzaludnim, kao što čine bezbožnici i očajnici, nego pašteći se i trudeći do najviše mere nadajmo se u milost Gospoda Boga. Usugubimo naše trudove naročito u vreme Časnoga Posta, kako nam to i Sveta Crkva nalaže. Neka nam pri tome svetle svojim primerom ona četvorica koji se digoše na krov od kuće, i prokopaše krov, i spustiše petoga prijatelja svoga uzeta pred Gospoda. Ako je jedna petina naše duše uzeta ili trula od bolesti, požurimo hitno sa ostale četiri zdrave petine pred Gospoda, i Gospod će učiniti zdravim ono što je bolesno u nama. Ako nas je jedno čuvstvo sablaznilo u ovome svetu, i od sablazni obolelo, požurimo sa ostala četiri čuvstva pred Gospoda, da bi se Gospod smilovao na naše obolelo čuvstvo i iscelio ga. Kad jedan deo tela oboli, lekari preporučuju udvojenu negu, čuvanje i hranjenje ostaloga tela, da bi ono što je zdravo postalo još zdravije i snažnije, i tako odolelo bolesti onoga što je bolesno. Tako je i s našom dušom. Ako smo posumnjali umom, brzo se potrudimo srcem i dušom da pojačamo veru svoju i da oboleli um kroz Gospoda ozdravimo i osnažimo. Ako smo se ogrešili zaboravom molitve, požurimo da delima milosrđa povratimo izgubljenu molitvenost, i obratno.
I Gospod će pogledati na veru našu, i na naša paštenja i trudove, i smilovaće se na nas. I po Svojoj beskrajnoj milosti pustiće nas u prisustvo Svoje, u prisustvo besmrtno i životvorno, kojim žive, krepe se i raduju bezbrojne angelske sile i svetiteljske vojske. Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu neka je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *