Omilije

OMILIJE

ČASNI POST – NEDELJA PRVA
Jevanđelje o Gospodu Sveznajućem i o čoveku bez lukavstva

Jovan 1, 43-51. Zač. 5.

Kako je veliko i strašno prisustvo Božje – o kako je veliko i strašno prisustvo Živoga Boga!
U trepetu pred Njim stoje angelske sile; serafimi zakrivaju krilima lica svoja od presjajne svetlosti i neizrazive krasote.
Kako je sjajno sunce! kako je krasno zvezdano nebo! kako je silno valovito more! kako su veličanstvene gorostasne planine! kako su strašni gromonosni oblaci i ognjeni vulkani! kako su umilne cvećane livade sa hladnim izvorima i belim stadima! No sve su to samo dela ruku Božjih: sve je to smrtna tvar besmrtnoga Tvorca. Pa kad je tvar tako krasna, kakav je tek Tvorac!
Kad se srce čovečje ispunjava strahom, ili radošću, ili suzama u prisustvu tvari Božje, kako li je tek u prisustvu Svemogućeg i Živog Tvorca?
Koja smrtna tvar može stati u blizini Besmrtnoga i ne rastopiti se? Koji li smrtan čovek pogledati u lice Božje i živ ostati? Gle, strašno je i prestrašno sagledati i lice angela Božjega a kamoli lice Boga! Opisujući svoje viđenje angela Božjega prorok Danilo govori: i ne osta snage u meni, i lepota moja obrati se u rugobu (Dan. 10, 8)! Tako je nemoćan i najmoćniji čovek, i tako rugoban samom sebi izgleda i najkrasniji muž, u prisustvu presvetloga angela Božjeg, kome je telo kao hrisolit, i lice mu kao munja, a oči mu kao lučevi zapaljeni (Dan. 10, 6). Onoga preslavnog jutra kada je Gospod Isus vaskrsao gle, zemlja se zatrese vrlo, jer angel Gospodnji siđe s neba.I lice njegovo bejaše kao munja i odelo njegovo kao sneg. I u strahu od njega uzdrhtaše stražari i postadoše kao mrtvi (Mat. 28, 2-4). Takav je samo sluga Carev – a kakav li je tek Car? O, kad bi ljudi znali; kad bi neprestano znali, i kad nijednoga trenutka ne bi gubili to znanje, da su takvi munjenosni i belosnežni angeli blizu njih, sasvim blizu njih! To znanje, koje je kod proroka i svih vidovitih ljudi bilo viđenje, i činilo je ove beskrajno krotkim n smirenim pred nebeskim svetom, a odlučnim i gnevnim prema nepokajanim, zaslepljenim grešnicima. Jedanput ss prorok Jelisej pomoli Bogu. da Bog otvori oči njegovom momku. te da vidi ono što je sam prorok mogao videti. I Bog usliši molitvu velikog proroka, i otvoriše se oči momku njegovom te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jeliseja (II Car. 6, 17).
A kakvo li je tek viđenje Cara nad nebesnim vojskama, o kakvo li je veličanstveno i strašno viđenje samoga Cara nad nebeskim vojskama! Kad se veliki prorok Isaija udostojio tog viđenja, uzviknuo je u strahu i užasu: jaoh meni! pogiboh! jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana. jer cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima (Is. 6. 5)!
O, kad bi ljudi znali, da ih Car Gospod neprestano gleda – taj isti veličanstveni i nepromenljivi Car Gospod koga je Isaija jedanput ugledao i ispunio se strahom i užasom! Ne bi tad ljudima padao na um nikakav greh i nikakva nečistota. Video čovek Boga ili ne video, Bog njega gleda. Nije li to jeza za bogohulnika? Nije li to uteha za hrišćanina stradalnika?
I ne samo trojedini Bog da nas gleda i vidi u svakom času našeg života nego i sva vojska nebesnih angela i proslavljenih svetitelja. Milioni očiju gledaju nas kao jednim okom. Milioni dobrih želja prate nas na našoj trnovitoj i mračnoj stazi života; i milioni ruku pružaju nam se u pomoć kao jedna ruka. Vođena Duhom Svetim Crkva Božja na zemlji potrudila se da ovu veličanstvenu, strašnu i umilnu stvarnost predstavi vernima pomoću mnogobrojnih ikona na ikonostasu, koje izobražavaju nevidljivi svet nebesnih sila i napominju na stalno prisustvo tih sila u svetu. Poštujući ikone mi ne poštujemo drvo i boju na drvetu nego poštujemo te žive i prisutne nebesne sile. Imajući strah od ikona mi imamo strah od tih sila. Osećajući utehu i radost od ikona mi ustvari osećamo utehu i radost od tih nebesnih sila koje su izobražene na ikonama. Samo bezumni. i zlim duhovima ispunjeni ljudi, smatrali su ikonopoklonstvo kao idolopoklonstvo. Ko je vekovima vodio borbu protiv idolopoklonstva ako ne Crkva Pravoslavna? Ko je drugi dao milione žrtava u toj pobedonosnoj borbi? Ko je drugi srušio idolopoklonstvo? Pa zar Crkva koja je srušila idolopoklonstvo da bude idolopoklonička? Takvu porugu pa Crkvu Božju bacali su nečisti jeretici, koji su mislili čulnim a ne duhovnim razumom. Po grubosti svoga rasuđivanja oni nisu mogli da razlikuju ikonopoštovanje od idolopoklonstva. Kad nisu mogli uspeti svojim slabim razlozima, jeretici su digli oganj i mač protiv ikona i ikonopoštovatelja. Ognjem su spaljivali ikone a mačem su sekli pravoverne. No kako je Božja sila jača i od ognja i od mača, to su jeretici najzad pali i propali, a ikone su ostale i nadalje da krase Božje hramove i da podsećaju verne na veliko i strašno prisustvo Boga i nebesnih sila u životu ljudskom na zemlji. U spomen pobede nad ikonoborcima i na toržestveno uspostavljanje poštovanja ikona u vreme Patrijarha Metodija, blagočestive carice Teodore i sina joj Mihaila, sveti i bogonosni oci odredili su ovu prvu nedelju Časnoga Posta za praznovanje toga događaja. Ova nedelja nazvana je i Nedeljom Pravoslavlja za spomen pobede pravoslavnog veroispovedanja nad jeretičkim zanovetanjima i zemnim mudrovanjima. U vezi s tim izabrano je da se na današnji dan čita jevanđelje o Natanailu, o sumnji ovoga u Hrista dok je stajao daleko od Hrista. i o njegovom obraćanju čim je došao u blizinu Hristovu. Da se time pokaže kako potreba Božjeg prisustva za obraćanje malovernih u veru tako i čudotvorna moćnost toga prisustva!
U vreme ono namisli Isus izići u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: hajde za mnom. A Filip beše iz Vitsaide iz grada Andrejeva i Petrova. Posle Svoga krštenja na Jordanu Gospod Isus uputio se u Galileju, gde je trebao da otpočne Svoj rad. Razvraćeni um Judeje nije bio dostojan da Gospod otpočne Svoje delo među Judejcima. Judeja sa Jerusalimom po svojoj zemnosti i čulnosti bila je pala niže od neznabožačkih predela. Galileja je bila neznabožačka, naseljena uglavnom Grcima, Rimljanima i Sircima, i samo nešto prošarana Jevrejima. Jevreji iz Judeje prezirali su Galileju kao zemlju neznabožačku, zemlju mraka i neznanja. Baš u toj preziranoj zemlji trebalo je da zasvetli videlo veliko, prema proročkim rečima: Galileja neznabožačka…narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onima koji sede u zemlji smrtne seni zasvetliće videlo (Is. 9, 1-2). Otvorivši Svoja božanska usta prvo u toj Galileji, koja je predstavljala mešavinu naroda, Gospod je već time istakao svečovečansku namenu Svoga Jevanđelja. Pojavivši se pak prvo u tome mračnom i neznatnom kutiću Palestine On je time pokazao koliko Svoju smirenost toliko i osudu bezumne gordosti pomračenog i razvraćenog Jerusalima.
Andreja je najpre sam pošao za Gospodom i bez poziva, i priveo je svoga brata Simona Petra (Jov. 1, 35 – ), dok Filipa Gospod poziva: hajde za mnom! Da je Filip odmah sledovao pozivu bez ikakva oklevanja jasno je iz toga što on, zagrejan revnošću za Hrista, počinje smesta i druge da vrbuje i privodi svome Gospodu. Brza odluka Filipova da odmah sleduje Gospodu može se tumačiti time što je on možda pre toga čuo o Hristu od svojih suseda, Andreja i Petra, pošto su svi bili iz jednog istog mesta, Vitsaide, a možda i od drugih; no najverovatnije je, da ga je obajavajuća ličnost samoga Gospoda namah pokrenula da ostavi sve, da zaboravi sve, i da za Njim pođe. No moćna ličnost Hristova toliko je osvojila Filipa, da je, kao što rekosmo, ne samo on pošao za Njim, nego je odmah počeo s apostolisanjem, tj. sa pridobijanjem drugih ljudi za Hrista, jer se kaže dalje:
Filip nađe Natanaila i reče mu: za koga Mojsej pisa u zakonu i proroci, nađosmo ga, Isusa sina Josifova iz Nazareta. Kako prosto Filip govori! Ovo dve čežnjive ljudske duše razgovaraju, Filipova i Natanailova! Filip ne kaže: nađosmo obećanog Mesiju, niti Sina Davidova, niti cara Izrailjeva, niti Gospoda Hrista; on samo nagoveštava Natanailu: onoga za koga pisahu Mojsej i proroci nađosmo Ga. To govori duša ispunjena čudom i radošću. Najsilnija osećanja ne biraju reči, no izražavaju se prosto, ponekad preprosto, kao da su uverena sama u sebe, da će se njihova sila osetiti i kroz najprostije reči. Slaba i lažna osećanja prave sebi srebrne trube od gromkih i bujnih reči, da bi se pokazala jača i istinitija nego što su. Svakako su Filip i Natanail i ranije razgovarali među sobom o Obećanome, o Prorečenome, o Dugočekanome. To je bio običan predmet razgovora pravih Izrailjaca, svih čistih i žednih duša. Nađosmo ga, govori Filip. To jest: On se nije pojavio kao munja što potresa oblake i zastrašava zemlju; niti je pao iznenadno na zemlju kao meteor; niti se uzvisio na carskom prestolu u Jerusalimu, kamo su bili uprti pogledi kratkovidih fariseja i nerazumnih književnika i ostalih iščekivača Mesije. On je rastao i živeo tu u Galileji, među nama, evo već trideset godina, i mi Ga ne poznasmo; rastao je kao pitoma loza među divljim lozama, pa Ga je teško bilo poznati, dok nije sazreo i počeo plod pokazivati. Bio je još kao blago zariveno u zemlju; zemlja se odgrnula i blago se zasijalo. On se nije isticao ni nametao: mi Ga videsmo i poznasmo. Kao jagnje je krotak, kao sunce vidovit, kao proleće privlačan, kao Bog moćan. On je iz Nazareta, sin Josifov. Ko može znati, kako je sve Filip opisivao Hrista Natanailu? Ko može ponoviti ceo njihov razgovor? Jevanđelist saopštava ukratko samo ono što je najglavnije. I sve što je Natanail čuo od Filipa moglo ga je samo obradovati. No jedno ga je zbunilo i učinilo malovernim, naime, kako to da se Mesija pojavi iz Nazareta? Filip naziva Isusa sinom Josifovim možda zato što i sam još nije znao o prevelikoj tajni začeća Bogomajke od Duha Svetoga, a možda i samo zato da bi bio što kraći i razumljiviji pred jednim čovekom, koji je tek imao biti postepeno uveden u tajnu Božjeg vaploćenja. Možda Filip već ovde postupa misionarski, po metodu apostolskom, opisanom docnije od apostola Pavla: slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga (I Kor. 9, 22). Natanail je bio još slab, neuveden, neposvećen, i prema njemu se apostol odnosi kao prema slabome.
I reče mu Natanail: iz Nazareta može li biti što dobro? Reče mu Filip: dođi i vidi. Pitanje Natanailovo ne treba razumeti kao jednu zluradu opasku tvrdokornog i odricajućeg srca nego kao bojazan jednog iskrenog srca, da mu se prijatelj njegov slučajno nije grubo prevario. Sara se u sebi nasmejala kada joj je Gospod objavio, da će sina roditi u starosti (I Mojs. 18, 12). To je radost koja želi sumnjom da se utvrdi. I Natanail nije mogao nikad u životu čuti radosniju vest od ove koju mu je doneo Filip. No kao što je svaka radost vidovita za smetnje i senke, tako i radost Natanailova. Natanailova radost odmah se razbila o reč Nazaret. Kako da Mesija dođe iz Nazareta? Nije li Vitlejem označen od proroka kao mesto Njegovog rođenja? Nisu li pokolenja i pokolenja gledala u grad Davidov e čežnjom, da tamo ugledaju očekivanog carevića i cara? Svakako se Filip morao prevariti! No Filip neće ni da se upusti u objašnjenja i dokazivanja; niti hoće ma šta od sebe da odgovori Natanailu na njegovu primedbu. On mu samo veli: doći i vidi! Kako pobedonosno zvuče ove reči: dođi i vidi! Samo dođi i vidi, Natanaile. ja ti ne mogu dokazati, no Njegovo prisustvo dokazaće ti sve. Ja ti ne mogu odgovoriti ni na to ni na druga tvoja pitanja, no Njegovo samo prisustvo odgovor je kome se ti ne možeš protiviti. Samo hajde sa mnom u Njegovo prisustvo – dođi i vidi! – Natanail se saglasi i pođe sa Filipom.
A Isus videvši Natanaila gde ide k njemu reče za njega: evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. Kako divna pohvala! pa još iz čijih usta! No šta to znači Izrailjac u kome nema lukavstva! To znači – čovek koji je ispunjen onim što je suprotno lukavstvu. tj. Bogom: bogomislijem, bogočežnjivošću, traženjem Boga, čekanjem Boga, nadanjem u Boga. To je čovek koji se predao jednome gospodaru, Bogu, i neće da zna za drugog gospodara; čovek, u kome princip zla nije mogao uhvatiti korena. No to ukazivanje Hristovo na Natanaila kao pranog Izrailjca jeste u isto vreme i isticanje žalosne činjenice, kako je malo bilo preostalo pravih Izrailjaca. Zato i sam Gospod, kao obradovan, uzvikuje: evo pravoga Izrailjca! Evo jednoga pravoga među mnogima lažnim! Evo jednoga koji nije samo po imenu Izrailjac nego po duhu! Iako je Gospod iz daljine mogao saznati sumnju u Njega koju je Natanail izrazio rečima Filipu, ipak On pohvaljuje Natanaila kao pravog Izrailjca bez lukavstva. Da li ga pohvaljuje da ga pridobije? Ne, nego sercevedac ne obzire se na reči no gleda u srce čoveka. Mi ni po čem ne vidimo niti možemo na listovima Jevanđelja da pročitamo, da je Natanail bio čovek bez lukavstva, no Gospod je gledao u srce i to mu u srcu pročitao. Možda su ostali apostoli koji su bili oko Hrista ostali začuđeni ovim pohvalnim rečima Hristovim, no Hristos je ostavio vremenu, da se apostolima otkrije istinitost Njegove pohvale. I sam Natanail bio je iznenađen ovom neočekivanom pohvalom, pa reče mu Natanail: kako me poznaješ? Odgovori Isus i reče mu: pre nego te pozva Filip videh te kad bejaše pod smokvom. Vidite, kako se Natanail pokazuje odmah kao čovek bez lukavstva. Čovek sa lukavstvom zauzet je samim sobom i nije mu do drugih ljudi. Čoveku sa lukavstvom gode pohvale i laske. Da je Natanail bio čovek sa lukavstvom, on bi se osećao opijen ovom pohvalom Hristovom, i počeo bi Mu zahvaljivati, ili u pritvornoj skromnosti odbijati tu pohvalu od sebe. No Natanailu je više stalo do istine nego do pohvale, više mu je stalo do Hrista nego do samoga sebe. Zato ne primajući niti odbijajući izrečenu pohvalu Natanail se ustremljava sa jednim otvorenim pitanjem koje je imalo za cilj da mu otkrije istinu o Hristu. Kako me poznaješ? Gle, mi se prvi put u životu susrećemo! Da si me oslovio po imenu, manje bi me iznenadio; jer ime se nekako može brzo doznati i pogoditi; ali me iznenađuje veoma to, da ti tako brzo poznaješ ime moga srca i moje savesti, to jest nečega što je najskrivenije u čoveku, i što čovek najteže otkriva i svojim bliskim prijateljima. Kako me poznaješ? Na ovo pitanje Gospod mu odgovara otkrivanjem jedne druge, spoljašnje tajne: pre nego te pozva Filip, videh te kad bejaše pod smokvom. Onaj koji poznaje tajne duha lako poznaje i tajne tela. I Onaj koji vidi krstanje misli i čuje tajanstveni šapat misli u čoveku, još lakše vidi kretanje tela čovečjeg i čuje reči sa jezika čovečjeg. Pre nego je Filip i pristupio k Natanailu Gospod ga je video gde sedi pod smokovim drvetom; i pre nego je Filip i pomislio i poći k Natanailu Gospod je video i znao srce Natanailovo. Po Njegovom promislu Filip je i pristupio Natanailu i pozvao ga da dođe i vidi. Kamo će se skriti čovek od pogleda Božjega? Kamo će se skloniti od velikog n strašnog prisustva Njegovog? Razmišljajući o ovom velikom i strašnom prisustvu Psalmist se obraća Svevidećem Bogu i govori: ti znaš kad sednem i kad ustanem; ti znaš pomisli moje izdaleka. Kad hodim i kad se odmaram, ti si oko mene, i sve puteve moje. vidiš. Još nema reči na jeziku mom, a ti, Gospode, gle, već sve znaš. Sastrag i spreda ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju. Kuda bi otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bi utekao (Ps. 139)? Hristos je čudo istorije zemaljske ne samo zbog sotvorenih čuda i zbog vaskresenja nego, ne manje, i zbog svudaprisutnosti Svoga duha i Svoga sveznanja. Budući na zemlji On je bio istovremeno i na nebu. Gledajući ljude on je u isto vreme video Satanu kako spade s neba. Sretajući se s ljudima On je pogađao njihovu prošlost i njihovu budućnost. Misli ljudske on je čitao kao iz otvorene knjige. Usled slave i pohvale ljudske On je govorio Svojim učenicima o Svome stradanju; usred stradanja govorio je o Svojoj bliskoj pobedi i slavi. Gledajući mermerni hram jerusalimski On je video njegovo razorenje. Sa Mojsejem i Ilijom razgovarao je kao sa Svojim živim savremenicima. Živeći u ograničenom telu On je video sve što proishodi na nebu, i čuo je razgovor između grešnoga bogataša u Paklu sa Avramom u Raju. Provideo je iz daljine, gde stoje vezani magarica i magare, i tamo uputio Svoje učenike da ih dovedu. Provideo je iz daljine čoveka u gradu koji nosi vodu u krčagu, i uputio učenike Svoje u sretanje tome čoveku s nalogom da Mu spreme pashu. Njegovom duhovnom vzoru vremena nisu mogla staviti nikakvu zavesu. Sve što je bilo i što će biti On je gledao kao ono što već biva pred nogama Njegovim. Niti je prostor za Njega imao razdaljine. Ono što se dešavalo ma gde u svetu On je gledao kao da se dešavalo na dogledu Njegovih telesnih očiju. Ono što se zbivalo u zatvorenom prostoru kao da se zbivalo na otvorenom polju. Pa čak i ono što se događalo u najzatvorenijem prostoru, u srcima ljudskim, pred njim je bilo otkriveno i javno. Ova svudaprisutnost i sveznanje Gospoda Isusa Hrista porazila je Natanaila ne manje nego Petra bogati ribolov na moru, i ostale učenike idenje po moru, i utišavanje bure i vetrova. Poznavajući srca ljudska Gospod je znao, koja će od Njegovih božanskih moći više dejstvovati na koga učenika. Ako je Petra najviše začuđavala Njegova vlast nad prirodom, Natanaila je, evo, mogla najviše začuditi Njegova vidovitost i Njegovo sveznanje. Znajući sve Gospod je prema Svome sveznanju i upravljao Svoju božansku ekonomiju spasenja ljudi. Možda je to Filip već u te prve dane svoga apostolstva i nazreo, kad je kazao Natanailu: dođi i vidi! Filip je bio uveren, da će premudri i svesilni Gospod otkriti Sebe Natanailu na način koji je najpodesniji za duh i karakter Natanailov. On je možda samo donekle predosećao ono što je posle jasno znao, kakve se bezbrojne i prečudne tajne kriju u trošnim čovečjim grudima njegovog Učitelja. Vaistinu, tajne šire od nebesa i duže od vremena skrivale su se u grudima Bogočoveka! Da li je Hristos Gospod otkrio ili iskazao jedan hiljaditi deo od onih tajni i moći koje su se skrivale u Njemu? Svakako da nije. Ogromna većina Njegovih tajni i moći ostala neotkrivena i neiskazana, da se tek otkrije i pokaže svetima u Njegovom nebesnom carstvu. Toliko je bilo sile u Njemu, da se On nije upinjao da čini čuda, no više se trudio da se uzdrži da ne učini suviše čuda. Od njegove strane samo je onoliko rečeno, otkriveno i učinjeno, koliko je potrebno za spasenje naše bez pritiska i nasilja na našu volju, na naš slobodan izbor, i slobodno opredeljenje.
No pogledajmo udivljenoga Natanaila šta odgovara Gospodu: odgovori Natanail i reče: Ravi! ti si sin Božji, ti si car Izrailjev. To govore ona ista usta koja su malo pre toga rekla Filipu: iz Nazareta može li biti šta dobro? Kakva čudna promena! Kakvo naglo ushićenje! O, braćo, kako je veliko i čudotvorno prisustvo Božje! Nema reči koja bi ga iskazala, niti ruke koja bi ga napisala, ali ima srca koja ga mogu osetiti, i osetivši ustreperiti kao jutarnja rosa pri susretu sa zracima sunčanim. Ne ubeđuje li dovoljno ovaj događaj, zašto se morao kao slabi čovek radi ljudskog spasenja? Ko bi Ga mogao izdržati da se javio kao plameni angel? Pa još da se mogao javiti kao slabi čovek radi ljudskog spasenja? Ko bi Ga mogao izdržati da se Javio kao plameni angel? Pa još da se javio kao Bog, neobučen i nezaklonjen zavesom tela, u Svojoj večnoj sili i slavi – ko bi Ga mogao sagledati i živ ostati? Ko bi mogao Njegov glas čuti i ne raspasti se u prašinu? Ne bi li se sva zemlja pretvorila u paru od bliskoga daha Njegovoga? Pogledajte, kako je silno i Njegovo ublaženo prisustvo! Kako u jednome času obrće srce čovekovo i menja misli čovekove! Ko je mogao i pomisliti samo na nekoliko trenutaka pre ovoga razgovora Hrista s Natanailom, da će Natanail kroz nekoliko trenutaka ispovediti, da je takozvani sin Josifov i Učitelj, i Sin Božji, i Car Izrailjev? I ako Natanail možda u tom trenutku pod carem Izrailjevim zamišlja zemaljskog cara Izrailjevog, što je u skladu sa tadašnjim sveopštim mišljenjem o Mesiji, ipak za jednoga početnika u ispovedanju Hrista i sledovanju Hrista ovo je više nego dovoljno. Jer Natanail Ga uz to imenuje još Sinom Božjim, čime uzdiže ličnost Hristovu visoko iznad vulgarnog shvatanja Hrista kao običnog zemaljskog cara na prestolu Davidovu.
Odgovori Isus i reče mu: što ti kazah da te videh pod smokvom zato veruješ; videćeš više od ovoga. I reče mu: zaista, zaista vam kažem: odsele ćete videti nebo otvoreno i angele Božje gde ulaze i silaze, k sinu čovečjemu. Gospod, dakle, smatra da je otkrio Natanailu samo jednu malu tajnu o Sebi rekavši mu da ga je video pod smokvom. Njegova vidovitost na takvoj nevelikoj razdaljini na zemlji jeste samo kao jedan zrak Njegove sveobuhvatne sunčane vidovitosti. Zbog čistote svoje duše Natanailu je i to malo bilo dovoljno da poveruje. Nečisti i lukavi fariseji i književnici jerusalimski gledali su kako Gospod leči gubave, kako daje vid slepim, kako vaskrsava mrtve, pa ipak nisu mogli poverovati. A gle Natanaila, pravoga Izrailjca, kako veruje i ispoveda samo zbog malo odškrinutih vrata čudesa! Videćeš više od ovoga, obećava mu Gospod. Šta će videti? Nebo otvoreno, i angele gde uzlaze i silaze k sinu čovečjem. Gospod se obraća s ovim rečima Natanailu, no ovo obećaše svima, jer veli: zaista, zaista vam kažem. A daće se to obećanje neminovno ispuniti pokazuje silan naglasak toga obećanja: zaista, zaista! Od samoga početka angeli su služili Spasitelju, silazeći s neba i uzlazeći na nebo. Angel se javio Zahariji da mu objavi rođenje velikog Preteče Hristovog. Angel se javio Presvetoj Devi da joj saopšti preveliku tajnu Rođenja Gospoda. Nebo se pokazalo otvoreno pastirima vitlejemskim, i angeli su silazili pevajući radosnu pesmu izmirenja Boga sa ljudima. Angeli su silazili i uzlazili da obaveste i upute Josifa i istočne zvezdare. Kad je Gospod pobedio sva iskušenja i iskušenja Satane u pustinji, angeli su sišli i služili Mu. U Njegovim predsmrtnim mukama u vrtu Getsimanskom angel Mu se javio da Ga krepi. Pri Njegovom Vaskrsenju angeli su sišli na grob Njegov. Pri Njegovom Vaznesenju sa zemlje na nebo dva angela u belim odeždama sišla su i javila se učenicima. Posle Njegovog Vaznesenja angeli su se javljali često Njegovim apostolima, a potom i mnogim i premnogim Njegovim ugodnicima, mučenicima i svetiteljima. Nije li sveti prvomučenik Stefan video nebo otvoreno? Nije li se apostol Pavle uspeo do trećega neba? Nisu li apostolu i jevanđelistu Jovanu otkrivena bezbrojna čuda nebesa, i vremena i večnosti? I do dana današnjega mnogim čistim i bogonosnim dušama javljaju se angeli, i mnogi pokajani i od greha oprošteni vide nebo otvoreno. O, koliko i koliko puta su se do danas obistinile reči Gospoda Isusa o otvorenom nebu i o silazećim i uzlazećim angelima! Gospod je i sišao na zemlju da pokaže ljudima otvoreno nebo. Pre Hrista samo maleni broj proroka i bogougodnika udostojavao se videti otvoreno nebo, no posle Hrista čitave vojske nebovidaca dizale su se vidovitim duhom svojim u nebesku visinu i sretale sa angelskim vojskama nebesnim. Nebo je vazdan otvoreno prema ljudima, no ljudi su zatvoreni prema nebu, te gledajući ne vide i slušajući ne čuju. Hristos je skinuo slepilo ne samo sa nekolikih telesno slepih nego sa miliona duhom slepih ljudi. I slepi su progledali i videli nebo otvoreno. I danas slepi progledaju i vide nebo otvoreno. A šta znači nebo otvoreno ako ne prisustvo Živoga Boga i Njegovih bezbrojnih sila? Šta pak znači prisustvo Živoga Boga no strah i užas nečistim i grešnim, a život i radost čistim i pravednim? Od toga velikog i strašnog prisustva nas zasad zaklanja tamna zavesa našega tela. No skoro. sasvim skoro će se skinuti i baciti ta zavesa, i mi ćemo se naći potpuno u otvorenom nebu, i to oni koji su pokajani i čisti među nama – u večnom životvornom prisustvu Živoga Boga, a nepokajani, bogohulni i nečisti – u večitom odsustvu od Njega, u muci i tami krajnjoj.
Pritecimo s toga čovekoljubivome Gospodu Isusu i dok još nisu svi naši dani odbrojani, ispovedimo ime Njegovo, kao jedino spasavajuće ime, a zavapimo za pomoć, jedinu nevarljivu i spasonosnu pomoć. Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj i spasi nas grešne! Tebi neka je slava, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *