Omilije

OMILIJE

NEDELJA TRIDESET DRUGA
Jevanđelje o pokajanom Zakheju

Luka 19, 1-10. Zač. 94.

Ko hoće da vidi Hrista, mora se duhom dići visoko iznad prirode, jer je Hristos veći od prirode. Jedna visoka planina lakše se vidi s brda nego iz doline. Zakhej je bio malen, pa obuzet željom da vidi Hrista popeo se na drvo visoko.
Ko hoće da se sretne s Hristom, mora se očistiti, jer se sreta sa Svetiteljem nad svetiteljima. Zakhej je bio uprljan srebroljubljem i nemilosrđem, pa je pri susretu s Hristom požurio da se očisti pokajanjem i delima milosrđa.
Pokajanje je napuštanje svih rasputnih puteva, kojima su hodile čovekove noge, i čovekove misli i želje, i povraćanje na nov put, na put Hristov. No kako će se pokajati grešan čovek dok se u srcu svome ne sretne s Bogom i ne zastidi sebe? Pre nego je mali Zakhej video Hrista očima, on se sreo s njim u srcu svom i zastideo od svih puteva svojih.
Pokajanje i bol od samoobmane kojom se grešan čovek dugo uljuškavao, dugo predugo, upravo dotle dok nije osetio bol od samoobmane. No sam taj bol vodi očajanju i samoubistvu, ako s njim nije vezan i stid i strah od Boga. Samo tada taj bol od samoobmane nije ubitačan nego lekovit. Blaženi Avgustin osetio je najpre ubitačan bol od samoobmane, koji bi mu ubio i dušu i telo, da ga ubrzo nije sustigao stid i strah od Boga.
Pokajanje je iznenadno uviđanje svoje gubavosti i vapijanje za lek i lekara. Kao kad čovek crne kose dugo ne vidi sebe u ogledalu, pa kad iznenadno stane pred ogledalo – a on sav sed! Tako i nepokajan grešnik dugo misli i tvrdi, da on ima zdravu i bezgrešnu dušu, dok mu se jednoga dana iznenadno ne otvori vid duhovni i on ne sagleda dušu svoju svu gubavu. No kako će sagledati gubu na svojoj duši, ako se ne pogleda u ogledalo? A gde je to ogledalo? Hristos je to ogledalo, u kome se svak vidi onakav kakav je. To jedinstveno ogledalo i dato je čovečanstvu, da se ljudi ogledaju i da vide kakvi su. Jer u Hristu kao u najčistijem ogledalu svak vidi sebe bolesna i ružna, i još vidi prvobitnu krasnu sliku svoju, kakav je on bio i kakav bi trebao opet da bude. I grešni Zakhej, spolja zdrav i izgledan, saznavši za Gospoda Isusa opazio je strašnoga gubavca u samom sebi, i strašni bol, od koga nije bilo lekara na zemlji osim Hrista.
Pokajanje je početak lečenja od samovolje, početak pokoravanja volji Božjoj. Živeći po svojoj volji čovek se brzo spušta sa svoga carskog dostojanstva u obor skotova i u jazbinu zverova. Nikad nijedan čovek na zemlji nije mogao hoditi za svojom voljom i ostati čovek. Čovek ne znači samovolja; čovek, pravi čovek, znači potpuna pokornost višoj volji, vidovitoj i nepogrešnoj volji Božjoj. U kućama ludila i jauka stanuju samovoljni, u kućama krajnje tame i škrguta zuba. Njihovo je telo tama i škrgut zuba; njihova je duša tama i škrgut zuba. Samovolja otvara vrata za crva neumornog, koji glođe grešniku i dušu i telo. Pokajanje je otkriće crvinjaka u sebi. Avaj, kad se zapatiše toliki crvi u meni! Avaj, ko će me isprazniti od tolikih gadnih crvi u meni! Tako vapije užasnuti grešnik, kada mu se otkrije vid te sagleda ono što živi u njemu.
Današnje jevanđelje opisuje jednog pokajanog grešnika, maloga Zakheja, koji se digao na visinu, da bi video Hrista previsokoga; koji se pokajanjem očistio, da bi sreo Hrista prečistoga; i koji se iscelio od duševne gube srebroljublja i nemilosrđa silom Hrista svesilnoga. Mnogo je grešnika obratio Gospod u pokajnike, mnogo izgubljenih našao i spasao; mnogo zalutalih dovikao i vratio na put pravi; no Proviđenje je htelo, da se u Jevanđelju zapišu samo nekoliki primeri pokajnika, i to oni koji su tipični i poučni za sva pokolenja ljudska. Primer apostola Petra pokazuje ponovljeno padanje zbog straha od ljudi i ponovljeno pokajanje zbog ljubavi Božje. Primer žene grešnice pokazuje prokazu bluda i iscelenje od te prokaze. Primer Zakheja pokazuje prokazu srebroljublja i iscelenje od te prokaze. Primer pokajanog razbojnika na krstu pokazuje mogućnost i spasonosnost pokajanja najtežih prestupnika čak i na samrtnom času. Sve su ovo primeri punonadeždnog pokajanja, koje vodi životu. Sve su ovo obrasci pokajanja, koji su izneti pred nas, da bi mi prema svome grehovnome stanju znali izabrati put i način svoga sopstvenoga spasenja. No ima i pokajanja ubitačnog i smrtonosnog, beznadežnog i samoubilačkog. Takvo je bilo pokajanje Jude izdajnika. Ja sagreših, reče, što izdadoh krv pravu. I otide te se obesi (Mat. 27, 5). Ovakvo pokajanje, koje vodi očajanju i samoubistvu, nije hrišćansko blagosloveno pokajanje, nego satanska razdraženost protiv sebe, protiv sveta i života; satansko gađenje od sebe, od sveta i života. No zadržimo se danas na divnom primeru spasonosnog pokajanja maloga Zakheja, o kome i priča današnje jevanđelje.
U vreme ono kad uđe Isus u Jerihon i prolažaše kroza nj, i gle, čovek po imenu Zakhej, koji beše starešina nad carinicima, i beše bogat, i iskaše da vidi Isusa da ga pozna, i ne mogaše od naroda, jer beše maloga rasta. Pa istrčavši napred pope se na (drvo) sikomoru da ga vidi, jer mu je onuda trebalo proći. To je bilo u ono vreme kada je Gospod učinio i drugo jedno čudo u Jerihonu, naime: kada je povratio vid slepome Vartimeju. Jer i ovo što je Gospod učinio sa Zakhejom jedva da je manje čudo od iscelenja slepoga. Vartimeju je On otvorio telesne oči a ovome Zakheju duhovne. Vartimeju je skinuo slepilo s očiju, a Zakheju skinuo je slepilo s duše. Vartimeju je otvorio prozore da vidi Božja čuda u materijalnom svetu, a Zakheju je otvorio prozor za Božja čuda u nebesnom, duhovnom, svetu. Čudo nad Vartimejem objašnjeno je čudom nad Zakhejom. Otvaranje telesnog vida treba da posluži otvaranju vida duhovnoga. Svako čudo koje je Gospod Isus sotvorio imalo je prvenstveno svoj duhovni cilj, koji se u glavnom sastojao u tome, da se zaslepljenom čovečanstvu otvori duhovni vid, te da uvidi prisutnost božju, moć Božju, i milosrđe Božje. Taj cilj je postignut delimično, recimo pri iscelenju deset prokaženih ljudi; jer samo jedan od njih iscelivši se telesno iscelio se i dušom, i povratio se da blagodari Gospodu (Lk. 17, 12-20). No na slepom Vartimeju, kao i u većini drugih slučajeva, taj cilj je postignut potpuno. Progledavši telesnim očima od reči Gospodnje slepi Vartimej je odmah progledao i duhom svojim, jer je odmah poznao prisutnost Božju, moć Božju i milosrđe Božje – i odmah progleda i pođe za njim hvaleći Boga (Lk. 18, 43). I ne samo da slepi Vartimej progleda nego i mnogi drugi duhom progledaše videći čudo sotvoreno Gospodom nad Vartimejem; jer se kaže: i svi ljudi koji videše hvaljahu Boga. Verovatno da je ovo čudo uticalo i na carinika Zakheja, da mu se otvori duhovni vid. Nesumnjivo je pak, da je on morao pre toga čuti mnogo o čudesnim delima i čudesnoj ličnosti Gospoda Isusa, kada se u njemu zarodila tako jedna neodoljiva želja da Ga vidi, da je čak morao gurati se napred ispred gomile ljudi, viših rastom od njega, pa još i penjati se na drvo, da bi samo ostvario svoju želju. Carinici su smatrani za vrlo grešne i nečiste, jer naplaćuju porez od naroda za državu oni su pri tom nemilosrdno globili narod u svoju korist. Zato su carinici stavljani naravno sa neznabošcima (Mat. 18, 17). Pa kad su takav zao glas uživali carinici uopšte, na kakvom li je zlom glasu tek morao biti jedan starešina nad carinicima? A jedan takav zloglasni starešina carinički bio je i ovaj mali Zakhej. Bio je starešina carinički i bio je bogat, to jest bio je preziran i bio je zaviđen. Prezrenje i zavist – to su uvek dva zbližena zida izmeću kojih se duša jednog bogatog grešnika provlači u ovom životu. No u grešniku Zakheju probudio se čovek Zakhej, koji se uzbunio protiv grešnika u sebi, i pojurio svom silom napred i na visinu, da vidi Hrista, da vidi čoveka bez greha, da vidi svoj neuprljani, prečisti praobraz. Uspe se, dakle, čovek Zakhej na visoko, račvasto i stepenasto sikomorno drvo ukraj puta kojim je trebao proći Gospod.
I kad dođe Isus na ono mesto, pogledavši gore vide ga i reče mu. Zakheju! pohitaj i siđi jer mi danas valja biti u tvojoj kući. I on pohita i siđe; i primi ga radujući se. Iz ovih reči izlazi kao da nije Zakhej prvi smotrio Gospoda no Gospod njega. Pogledavši gore vide ga i oslovi ga. Svojim duhovnim vidom Gospod je video Zakheja i mnogo ranije, a Svojim telesnim očima vide ga kad dođe na ono mesto. I ako je mali Zakhej pobegao iz mase naroda i popeo se na drvo, ipak je Gospod njega pre smotrio sa zemlje i iz mase naroda nego li on Gospoda sa visine drveta. O, kako je vidovit Gospod Bog naš! On nas vidi i onda kada mi to i ne slutimo. Kada Ga mi tražimo čineći sve moguće napore, da bi ga našli i videli, On stoji blizu nas i gleda u nas. Uvek On pre vidi nas nego mi Njega. Kada bi mi uprli svoj umni pogled poput Njega, tražeći Njega, želeći samo Njega, tada bi se On nama javio i viknuo nas po imenu, da bi i mi sišli sa visokih i opasnih litica čulnog mudrovanja i spustili se u srce svoje – spustili se molitvenim umom u srce svoje – u pravu kuću svoju. Tada bi Gospod i svakom od nas rekao: danas mi valja biti u tvojoj kući. Jer kad um čovečji siđe u srce, i u srcu okupa se suzama pružajući se ka živome Bogu, tada srce postaje mesto sastanka Boga i čoveka. To je unutrašnji ili duhovni smisao ovoga događaja.
I on pohita i siđe, i primi ga radujući se. Kako da ne pohita na glas koji mrtve oživljava i vetrove zaustavlja i besomučne umiruje i tvrda srca grešnička rastvara u suze? Kako da ne primi Onoga koga je želeo samo izdaleka kradimice sagledati? I kako da se ne raduje radošću neiskazanom kad vidi Njega u svome domu, u koji se niko sem izvikanih grešnika nije usuđivao nogom stupiti? No tako Gospod miluje kad miluje. Tako Gospod daruje kad daruje. Očajnim ribarima prepunjava mreže ribom, tako da se mreže cepaju, hiljade gladnih ljudi u pustinji hrani obilato, tako da preostaju mnoge kotarice komađa; bolesnima koji mole za pomoć daruje ne samo zdravlje telesno no i duhovno; grešnicima i grešnicama ne oprašta jedne grehe a druge zadržava nego im prašta sve. Svuda carski potezi, carska milost, i carska raskoš u darovanju! Tako i u ovom slučaju: Zakhej želi samo da Ga vidi, a On se ne samo daje videti, nego žuri da prvi oslovi Zakheja, i još ulazi pod krov doma njegovog. Tako postupa Gospod. A evo kako postupaju obični grešni ljudi, samohvalisavi i samozvani poštenjakovići:
I svi, kad videše, vikahu na njega govoreći da grešnome čoveku uđe u kuću. O, neizrečene nesreće ljudske od toga što je jezik brži od uma! Ozlobljeni dušom i raslabljeni umom ovi ljudi viču, podsmevaju se i ropću pre nego što su razmislili o nameri Gospoda Isusa i o mogućoj promeni srca grešnoga Zakheja. Svojom kratkom mišlju oni misle, da Gospod Isus ulazi u dom Zakhejev iz neznanja kakav je grešnik Zakhej. Tako su fariseji kratkomisleno sudili i onom prilikom kada je Gospod dozvolio bio ženi grešnici da Mu mije noge – da je on prorok znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica (Lk. 7, 39). Tako su sudili i tako sude i danas svi oni ljudi koji misle čulnim razumom i cene ljude po spoljašnosti, a ne poznaju dubine ni milosrđa Božjeg ni srca ljudskog. Hristos je više puta rekao, da je došao u ovaj svet zbog grešnika, a najviše zbog najvećih grešnika. Pa kao što lekar ne hita zdravim u posetu nego bolesnim, tako je i Gospod hitao ne zdravim od pravde no bolesnim od greha. Ne kaže se u jevanđelju, da je Gospod ovom prilikom svratio u kuću ma koga pravednika u Jerihonu, međutim pohitao je da svrati u kuću grešnoga Zakheja. Ne postupa li tako i svaki razuman lekar kad ulazi u bolnicu? Ne hita li on prvo postelji najtežih bolesnika? Cela zemlja predstavlja jednu veliku bolnicu, prepunu bolesnika zaraženih grehom. Svi su ljudi bolesni u sravnjenju za zdravljem Hristovim; svi nemoćni u sravnjenju sa moći Hristovom; svi ružni u sravnjenju sa krasotom Hristovom. Ali među ljudima ima bolesnih i bolesnijih, nemoćnih i nemoćnijih, ružnih i ružnijih. Prvi se zovu pravednicima a drugi grešnicima. I nebesni Lekar, koji nije došao na zemlju radi razonođenja no radi hitnog lečenja i spasavanja okuženih, hitao je prvo najkužnijim u pomoć. Zato je On jeo i pio s grešnicima; zato je dozvoljavao da Mu grešnice plaču pred nogama; zato je i ušao pod krov grešnoga Zakheja. No uostalom ovaj Zakhej u trenutku kada se sreo sa Hristom nije ni izdaleka bio najkužniji čovek u Jerihonu. Njegovo se srce najedanput promenilo, i on je u samoj stvari postao u tom trenutku mnogo zdraviji, mnogo moćniji i mnogo lepši pravednik od sviju onih roptača i podsmevača. Jer on se pokajao za sve grehe svoje, i srce se njegovo najedanput izmenilo. A da se njegovo srce bilo izmenilo pokazuje ovo što sleduje: a Zakhej stade i reče Gospodu. Gospode? evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako sam kome zakinuo vratiću četvoro onoliko. Ko je to od njega zahtevao? Niko. Ko ga je optužio za otmicu tuđega? Niko. Samo prisustvo prečistoga i bezgrešnoga Gospoda Zakhej je osetio kao optužbu sebe, i samo to prisustvo, bez reči, ispovesti i objašnjenja, pobudilo ga je na ovaj korak. Pokajničko srce bez reči se sporazumeva s Bogom. Pokajniku Bog brzo otkriva šta treba dalje činiti. Je li se samo čovek srcem pokajao zbog svog greha, Bog ga odmah Svojom silom pobuđuje da sotvori plodove pokajanja. Još Sveti Jovan Preteča pokazao je ljudima ceo metod istinskog pokajanja. On je prvo prizivao ljude k pokajanju: pokajte se? A odmah zatim: rodite, dakle, rod dostojan pokajanja (Mat. 3, 2-8)! Evo grešnika koji ceo taj metod ubrzo prelazi i izvršuje ga! Čuvši samo za Gospoda Isusa Zakhej se uzbunio protiv samoga sebe, videvši Ga on se iskreno zgadio od svoje grešnosti; a sada kada mu je preblagi Lekar ukazao toliku pažnju i ušao u dom njegov, on tvori plodove pokajanja. On zna svoju glavnu bolest, i evo, odmah upotrebljuje i glavni lek protiv te bolesti. Srebroljublje je Zakhejeva bolest; milosrđe lek od te bolesti. Još stari su rekli: ko ljubi novce ne će se nasititi novaca (Propov. 5, 10). Zakhej je ljubio novce i proveo ceo dotadašnji život sabirajući novce svima načinima, a najviše grešnim načinima. To je bolest koja nezadržano vuče čoveka u propast. To je oganj koji se sve većma razgoreva što se bogatstvo većma umnožava. Nema te sume novaca koja može srebroljupca zasititi. Kao što oganj ne ume da kaže: ne mećite više drva u mene, dosta mi je! tako i strast srebroljublja ne ume da izgovori reč: dosta! Od ove strasti čovek se ne može sam svojom silom spasti. Nju može zagasiti jedino prisustvo Božje koje unosi stid i strah u srce čovekovo, a pored stida i straha još i poznanje nečega boljega od srebra i zlata. Bez prisustva Hristovoga Zakhej bi proživeo svoj grešni vek kao i svi drugi carinici, i umro bi prezren, proklinjan i – zaboravljen. Niti bi se ikada ime njegovo spomenulo u Jevanđelju na zemlji ni u Knjizi Živih na nebu. No prisustvo Živoga Gospoda oživelo je dušu njegovu, dotle umrtvljenu strašću srebroljublja, i učinilo ga novim čovekom, preporođenim i vaskrslim iz mrtvih. Ovo je besmrtna pouka svima ljudima, da se niko od smrtnih ne može spasti od svoje grehovne bolesti bez pomoći Gospoda Isusa.
No pogledajte, na koji način ispoveda Zakhej svoj greh. On ne kaže: Gospode, ja sam čovek grešan! Niti kaže: srebroljublje je bolest moja! Ne; nego prilažući plodove pokajanja on već time ispoveda i svoj greh, i svoju bolest. Evo pola imanja svoga daću siromasima! Nije li ovo jasna ispovest, da je bogatstvo strast njegova? I ako sam kome zakinuo vratiću četvoro onoliko. Nije li ovo opet jasna ispovest, da je njegovo bogatstvo stečeno grešnim načinima? On nije prethodno rekao Gospodu: grešan sam, i kajem se! To je on ćutke ispovedio Gospodu u srcu svome, i Gospod je ćutke primio njegovu ispovest i njegovo pokajanje. Za Gospoda je važnije, da čovek srcem prizna i ispovedi svoju bolest i da zavapije za pomoć nego jezikom. Jer jezik može i slagati a srce ne laže. Pogledajte, dalje, kako se Zakhej iskupljuje od svoga greha, i kakve napore čini sa svoje strane da bi izašao na svetlost iz senke zlokobne strasti srebroljublja! On odmah nudi polovinu svoga imanja siromasima, – on koji je svaki dobijeni dinar milovao i sklanjao od očiju ljudi; on koji nikad nije poznao slast davanja! No to nije sve. On se upinje svom snagom da popravi i zagladi učinjene nepravde prema ljudima, i nudi da plati četvorostruko svakome od koga je nešto nepravedno uzeo. Mojsejev zakon mnogo blaže postupa prema grešnicima nego li što je ovaj Zakhej postupio prema samom sebi. U Mojsejevom zakonu se veli: čovek ili žena kad učini kakav greh ljudski te zgreši Gospodu i bude ona duša kriva, tad neka priznadu greh koji su učinili, i ko je kriv neka vrati celo čime je kriv i neka dometne ozgo peti deo i da onome kome je skrivio (Mojs. 5, 6-7). Tako je propisano bilo za one koji priznaju svoj greh. Priznavajući svoj greh Zakhej bi, dakle, imao po zakonu da vrati svakome kome je nešto zakinuo onoliko koliko je zakinuo i povrh toga još i jednu petinu od toga. No Zakhej postupa prema sebi surovije od zakona; on na sebe hoće da primeni onu odredbu zakona koja je važila za lopove i lupeže, koji ne priznaju svoje nedelo, no koji budu uhvaćeni na nedelu; on hoće da četvorostruko plati svakom kome je nešto zakinuo (II Mojs. 22, 1). Tako svaki pravi pokajnik postaje milosrdan prema drugima i nemilosrdan prema sebi samom.
A Isus mu reče: danas dođe spasenja kući ovoj, jer je i ovo sin Avraamov. Ovo beše odgovor Gospoda Isusa malome Zakheju na njegovo srdačno pokajanje, na njegovu duhovnu radost, i na pokazane plodove pokajanja. Sledeće i završne pak reči: jer je sin čovečji došao da potraži i spase što je izgubljeno – behu odgovor Hristov kratkomislenim mudracima i vikačima, koji se srđahu na Hrista što uđe u kuću grešnika. Dok su hodili ulicom kući Zakhejevoj; dok su gunđali i vikali protiv ove neprilične posete, dotle je Gospod ćutao i čekao. Šta je čekao? Čekao je, da se potpuno obelodani i srce nečovekoljubivih gunđala i srce pokajanog Zakheja; pustio je demona zlobe da se ispne do vrha svoga likovanja, da bi vidnija i očiglednija za sve bila njegova propast. Takav je metod Božje pobede. Bog ne žuri nikad da pri prvom susretu sa zlom pokaže slabost zla i Svoju moć, nego čeka dok se zlo ne uzvisi u svojoj nadmenosti do oblaka, pa ga onda jednim dahom Svojim rasipa u ništa. Tako je ništavno zlo pred silom Božjom, da kad Bog ne bi pustio zlo da poraste dokle ono može da raste, pa onda izašao sa silom Svojom, ne bi ljudima nikad bila jasna veličina sile Božje. Pustivši na volju i adske i zemaljske sile na Golgoti, Svemoćni je odmah po tom pokazao i adu i zemlji neslućenu silu svoju kroz Vaskresenje. Istim tim metodom služi se Gospod i u ovom slučaju sa Zakhejem. On hodi mirno kući Zakhejevoj; vikači viču, gunđači gunđaju, podsmevači se podsmevaju, no On ćuti i hodi. On ulazi u kuću Zakhejevu; samozvani pravednici ostaju van praga doma grešnikova iz straha da se ne uprljaju; i opet vikači produžuju još glasnije da viču, gunđači da gunđaju, i podsmevači da se podsmevaju. I tako triumf zlobe dostiže svoj vrhunac. Svi oni koji viču, gunđaju i podsmevaju se, već su postali uvereni, da su oni potpuno u pravu a Hristos u nepravu; da oni poznaju dobro grešnika Zakheja a Hristos da ga ne poznaje; da se oni drže čvrsto zakona a Hristos da je prestupio zakon prestupivši prag doma grešnikova; da se oni ne dadu prevariti a Hristos da se prevario! Otuda logičan zaključak za njih, da Hristos niti je pravi učitelj, ni prorok ni Mesija; jer da je sve to, ili ma šta od toga, On bi znao ko je Zakhej, i ne bi ulazio pod njegov krov. Dakle: mi Jerihonci danas smo uhvatili Isusa Hrista u klopci, i mi ćemo sada da spasemo svet od jedne velike samoobmane kao da je On Mesija i Božji Sin! – To je triumf; to je pobeda; to je dizanje zla do oblaka. A za sve to vreme Zakhej raste sve boljim i novijim čovekom. I Gospod gledajući manje na šarenu i zlobnu masu nego na obnovljenje srca Zakhejev, mirno stoji i čeka da se sve svrši, pa da onda On dođe do reči. A kada se zloba diže do oblaka, i kada spade sva tvrda plesan sa staroga srca grešnikova, tada Zakhej otvori usta i reče pred svima reč, reč neočekivanu ni od koga osim Hrista: evo pola imanja svoga daću siromasima! Nije li to neočekivani grom što razgoni nadmeni oblak? Zašto se sada najedanput ućutaste vi, Jerohinci? Zašto još ne vičete, ne gunđate, i ne podsmevate se? Zašto vam se prekide reč u grlu? ko se prevario: Hristos ili vi? Ko je poznao Zakheja bolje: vi ili Hristos? ko je sad veći pravednik: vi ili Zakhej?
Kako je mio i krotak Gospod! Kao nazlobivo jagnje On i ovom prilikom stoji među ljudima, ozlobljenim od nevidljivih vukova. I kako je miran i siguran u Svoje pobede, sada kao i uvek! Kako spokojno čeka Svoj red! A kad dođe Njegov red On se prvo obraća bolesniku zbog koga je i svratio s puta u dom njegov: danas dođe spasenje kući ovoj. Ovim rečima Nebesni Lekar daje uverenje bolesniku, da je ozdravio i da je gotov da bude pušten iz bolnice među zdrave. Slepilo je skinuto s njegove duše kao i sa Vartimejevih očiju, i on se sad može slobodno kretati na putu pravde i milosti. No da bi ovo uverenje bilo jasnije i svima onima koji su unaokolo stajali, Gospod još dodaje: jer je i ovo sin Avraamov. Pravi sin Avramov, po duhu i istini, a ne samo po imenu i po telu kao ostali koji su se hvalili svojim Avraamovskim poreklom jedino po imenu i po telu! Avraam je bio čovekoljubiv, bogobojažljiv, gostoljubiv, nesrebroljubiv, veran, krotak i radostan Božjim Duhom. Takav je, evo, postao i mali Zakhej. Avraam je zbog svojih visokih dobrodetelji postao duhovni rodonačalnik svih pravednika. Otuda, evo, i Zakhej kroz pokajanje postaje njegov pravi potomak, njegov sin po duhu. To Gospod objavljuje, Zakheju na utehu a njegovim tužiocima na razmišljanje. I još ovima poslednjim On objavljuje: jer je sin čovečji došao da potraži i spase što je izgubljeno. To jest: da potraži imenom one grešnike koje niko ne traži a svi odbacuju, i da spase imenom one koje i svet i oni sami sebe smatraju izgubljenim. Jer Veliki Junak nije sišao sa neba toliko da spasava malo prostudele koliko gubave i slepe, besomučne i uzete, i da vaskrsava mrtve iz grobova. Na drugom mestu Gospod govori: ja nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mat. 9, 13; I Tim. 1, 15). O, braćo, znate li, da se ova reč i na nas odnosi? Znate li, da smo i mi grešnici zbog kojih je Gospod Junak sišao na zemlju? Neizreciva. ljubav prema nama svela Ga je s neba na zemlju, da traži izgubljene i spasava grešne. O, ugledajte se na maloga Zakheja, koji željom svojom da vidi Gospoda postade veliki. Gle, i sada se Hristos približuje k nama kao nekad k Zakheju, okružen masom naroda, neizbrojnom masom i pravednika i gunđača. Sva istorija ljudska od dve hiljade godina tutnji za Njim i oko Njega i nadnosi se nad nas. Zar ne čujete žubor i tutanj? To se sva prošlost nosi prema vama i pored vas. A u sredini mnogomilione mase korača smerni Gospod Spasitelj. Požurite i popnite se na visinu da bi videli Gospoda. Sve ostalo što je bilo i što jeste nije toliko dostojno gledanja. Uzdignite se iz kaljavog puta kojim ste do sada gacali, uzdignite se na drvo visoko: On će nesumnjivo naići na vas. O, preblažen onaj koga bude oslovio najslađi glas, čijom se slašću i angeli opijaju!
Vaistinu pokajanje je prva stepenica na lestvici što vodi u carstvo Božje. Nikad niko nije mogao kročiti na drugu stepenicu dok prvo nije stupio na ovu prvu. U praznini ovoga života pokajanje je prvo i jedino pravilno kucanje na nebesnu dver. Možete vi koliko hoćete kucati prstima u zidove jednog doma; niko vas neće čuti i niko vam neće otvoriti. No kucajte na vrata, i vrata će vam se otvoriti. Pokajanje je kucanje ne u zid nego u prava vrata što vode ka svetlosti i ka spasenju. Ko se istinski pokaje i poželi da uće u dom Oca svog nebesnog, taj je već zakucao na jedine dveri kroz koje se u taj dom može ući.
Srebroljublje zaslepljuje; Hristos jedini daje vid slepima. Srebroljublje usamljuje čoveka i okiva ga ropskim lancima; Hristos izvodi usamljenika iz usamljenosti i uvodi ga u društvo angela, i oslobađava sužnja, i čini ga slobodnim. I svima pokajnicima koji se propinju da Ga vide On se pokazuje; a kome se On pokaže, tome se otkrivaju i pokazuju sve tajne neba i zemlje, i sva neizmerna i neprolazna blaga, koja je Bog od stvorenja sveta pripremio onima koji Ga ljube. Zato neka je slava i hvala Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *