Omilije

OMILIJE

NEDELJA TRIDESET-PRVA
Jevanđelje o slepom Vartimeju

Luka 18, 35-43. Zač. 93.

Mnogo, premnogo stvari ima u svetu koje čovek ili ne upotrebljuje našto su one namenjene ili ih zloupotrebljuje.
Mnogi nose debele zlatne lance na satu – da počnemo s tim – ne zbog sata nego zbog ljudi: da ljudi vide kakve ukrase oni imaju!
Mnogi drže tovne konje i sjajna kola ne zato da se po potrebi mogu voziti, nego na divljenje svetu i na prkos dušmanima! O po sto puta žalosni oni, kojima beslovesni konji i mrtvi točkovi podižu ugled!
Mnogi se odevaju neprilično ne zato da bi sakrili svoju očajnu nagotu i zaštitili telo od studeni i prašine nego da bi povećali svoju lepotu. O, lepoto nezavidna, koju suva trava i zverska koža mogu tako mnogo da uveličaju!
Mnogi pretrpavaju svoju kuću zlatnim i srebrnim posuđem i drugim nepotrebnim nakitima, tek koliko da imaju šta do smrti čuvati od lopova. O, siromašna braćo, zar ne uviđate da čuvate od lopova najvećeg lopova, koji vam je dušu sasvim razgrabio i opusteo? Kad bi dušu svoju tako brižno čuvali kao što čuvate svoje nakite, duša bi vaša nadživela vaše nakite; ovako će vam nakiti nadživeti dušu.
A šta da se tek kaže za jedenje i pijenje, koje je Bog dao ljudima na ishranu tela, a koje ljudi upotrebljuju na upropašćenje i tela i duše?
I šta da se kaže za jezik, koji je dat ljudima da slave Boga, i uče i teše jedan drugog, a koji ljudi upotrebljuju na hulu Boga, na samohvalisanje, na klevetanje, na ozlobljavanje i trovanje duša?
I šta da se kaže za razum koji je dat ljudima na krčenje puta ka božanskoj istini, a koji ljudi upotrebljuju za pomagača i argatina svakoga greha i proroka?
I još, šta da se kaže za srce čovečje, koje je dato ljudima da bude organ ljubavi, organ vida za Boga i nebesni svet, a koje su ljudi prevratili u mešinu svake nečistote: pohotljivosti, srebroljublja, gordosti i mržnje?
To isto se može kazati i za oči. Oči je dao Bog ljudima ne zašto drugo nego da gledajući ovaj svet vide približnu sliku onoga drugoga, bitnog i besmrtnog sveta. No kao što bi neko ko bi se zagledao u senku i zaboravio na drvo kome i pripada ta senka, tako i mnogi ljudi sa očima prikrivajući svoje poglede celoga veka isključivo na ovaj čulni svet savršeno oslepe dušom za Boga i za svet nebesni. Našto su im onda oči? Nisu li onda oči njihove postale dušegubitelji njihovi? Oči im nisu pomogle da nađu put ka večnoj istini nego su ih zavele sa početne dobre staze, na koju Bog postavlja sve mlade duše, u bezizlazni zamršaj i trnjak ovoga sveta, iz koga se ne vidi ništa do samo taj zamršaj i taj trnjak. O, koliko je i koliko ne hiljada no miliona ljudskih bića, kojim su oči donele savršenu propast duše! Da li možemo prebrojati, koliko je careva u istoriji izgubilo carstvo zbog lakomstva očiju? i koliko mudraca pamet? i koliko čestitih ljudi i žena obraz? Koliko je imućnih domova upropašćeno zbog ženskih nakita, savršeno nepotrebnih slepome! Koliko li bolnica napunjeno onima koji su prvo očima zgrešili pa svoj greh platili telesnim truljenjem i duševnim mrakom! Zaista, kad bi čovek mogao prebrojati sve žrtve lakomih i zavodljivih očiju, ne bi mogao ostati da ne uzvikne: treba zavideti slepima!
Zato i Gospod Isus nikada nijednoga telesnog slepca, koji je izišao pred Njega, nije nazvao slepcem, dok je nazvao slepcima narodne starešine, duhovne vođe i književnike, koji su imali oči ali nisu videli ništa (Mat. 13, 15). Jer ko je slep telesnim očima, taj je slep za vreme, i u ovom jednom svetu; a ko je slep duhom, taj je slep za dva sveta, i za ovaj i onaj, i za vreme i za večnost. Telesno slepilo je samo bleda slika duhovnog slepila, i jasna opomena duhovnim slepcima, koji ne vide Boga ni Božjeg carstva, da bi došli k sebi i da bi se lečili dok je još vremena. Preko slepaca telesnih Bog hoće da otkrije slepilo duhovnih slepaca. Ne dolazi slepilo očiju od Boga nego, kao i svi ostali nedostaci i bolesti – od greha ljudskoga. Kad ne bi bilo slepila duhovnoga u ljudima, na mah bi i svi telesni slepci progledali. No dokle god bude bilo slepaca duhovnih, koji duhom ne vide Boga, dotle će Bog slikati njihovo slepilo na zatvorenim očima telesno slepih.
Kad ne bi bilo duhovnog gluvila i nemila u ljudima, na mah bi svi gluvi pročuli i nemi progovorili. Ali dokle god bude bilo ljudi koji nemaju sluha da čuju zakon Božji nit jezika da govore o veličini i slavi Božjoj, dotle će se Bog služiti telesno gluvim i telesno nemim da izrazi duhovno gluvilo i nemilo onih prvih.
Kad ne bi bilo prokaze duhovne, ni sušice, ni uzetosti, ni groznice, niti svih ostalih bolesti duha, na mah bi i svi telesni bolesnici ozdravili od ovih bolesti, koje se javljaju na telu zato što ih oboleli duh goni da se javljaju i njegovo stanje objavljuju. Pa dokle god bude bilo svih ovih bolesti u duhu čovečjem dotle će se te bolesti objavljivati na telima ljudskim.
I tako, dakle, slepilo telesnih očiju ima svoj duboki duhovni smisao, i ima svoje objašnjenje samo i jedino u nauci duhovnoj. Ko ne poznaje nauku duhovnu, taj niti zna, niti može ma gde van oblasti ove nauke saznati, našto je u svetu telesno slepilo, i gluvilo, i nemilo, i našto sve ostale bolesti i neduzi tela čovečjeg. Takav može samo zinuti od čuda pred slepim čovekom, ispuniti se sažaljenjem i reći sam u sebi: hvala Bogu što ja nisam slep! A ko ti kaže, da ti nisi slep? I zašto sažaljevaš onoga koji je od tajanstvenog Promisla poslan preda te iz sažalenja prema tebi? Da nisi ti duhom slep, ne bi se pred tobom ni pojavio slepac. No on se pojavio kao živa dijagnoza tvoje bolesti, tvoga unutrašnjeg slepila. ako je slepac samo izazvao sažalenje kod tebe, i ti se mašio za džep i udelio mu milostinju, to ni ti ni on niste odigrali dobro svoje glavne uloge. Glavna je uloga slepca pri susretu s tobom da ti svojim spoljašnjim slepilom pokaže tvoje unutrašnje slepilo; a glavna je uloga tvoja u tom slučaju da dobro naučiš pokazanu lekciju, da zakukaš nad svojim sopstvenim slepilom, i da trčiš što pre da se lečiš od slepila duha. Kuda da trčiš? Kome da trčiš? Ko je lekar slepih u svetu? Niko od smrtnih ljudi. Samo Onaj koji je sazdao duhovni i telesni vid – On jedini u stanju je izlečiti i duhovno kao i telesno slepilo.
No zašto Gospod Isus, pitaćeš, kad je već imao moć da leči slepe, nije izlečio sve slepe na zemlji? A kako bi se onda očitovalo duhovno slepilo ljudi? Šta bi vredilo pisati knjige o slepilu duhovnom kad ljudi teško uče lekciju i od živih slepaca koje gledaju pred sobom? Dokle god bude bilo slepila duhovnoga dotle će biti i slepila telesnoga.
A sada prosledimo današnje jevanđelje, iz koga će se videti, zašto je Gospod Isus iscelio baš one i samo one slepe koje je iscelio.
U vreme ono, kad se približi Isus k Jerusalimu, jedan slepac seđaše kraj puta proseći. Gospod Isus putovao je ovom prilikom iz Galileje za Jerusalim, pa je bio uzeo put niz dolinu reke Jordana i udario kroz grad Jerihon. Ovo je njegova poslednja poseta ovome gradu. Prva je svakako bila nešto oko tri godine pre ovoga, i to onda kada je Gospod izišao bio sa ostalim narodom na Jordan, da se krsti od Jovana Preteče. Kakva razlika između onda i sada Onda je Gospod išao u masi naroda kao nepoznat; niti je iko u toj masi, oduševljenoj za Jovana, primećivao Njega, Većeg od Jovana, dok Jovan sam nije pružio prst poput Njega i rekao: gle, jagnje Božje! i: ovo je Onaj (Jov. 1, 29-30). A sada su sa njime išli učenici njegovi i narod mnogi (Mk. 10, 46) i glasovita slava, koja je bila doprla čak i do slepaca jerihonskih. Onda je On tek počinjao Svoju božansku misiju, a sada je hodio krvavom i pobedonosnom kraju te misije.
Sve se dešavalo kao slučajno u životu Hristovom, no u stvari se – sve do najmanjih sitnica – teklo je po planu Božjem, sračunatom za ljudsko spasenje. Jedan slepac seđaše kraj puta. Kao slučajno! I kao slučajno naiđe Hristos putem pored njega. Ustvari i to je sve bilo po Božjem Promislu. Gospod je trebao da otvori telesne oči tome ubogome slepcu na nekoliko dana samo pre nego što će Njega duhovni slepci u Jerusalimu raspeti na krstu. On je hteo da verom toga slepca posrami neverovanje jerusalimskih starešina i književnika. Hteo je još jednom da pokaže jasno, da je u ovome svetu ljudskim grehom sve okrenuto naopako, te da vide oni koji ne gledaju a da ne vide oni koji gledaju. Kao što je i On sam ranije kazao, da je došao u ovaj svet da vide koji ne vide, i koji vide da oslepe (Jov. 9, 39). Oni koji su svaki dan u hramu gledali očima u Sveto pismo i tumačili ga narodu, nisu mogli videti Mesiju i Spasitelja u Gospodu Isusu, a ovaj slepac jerihonski, koji niti je mogao čitati Sveto pismo niti, još manje, tumačiti ga, video je u Hristu Gospoda i Spasitelja sveta. Iz Markovog jevanđelja vidi se da je ovaj slepac bio sin nekoga Timeja, zbog čega se i zvao Vartimej. Jevanđelist Matej pominje dva slepca mesto jednog. No to nije nikakva protivrečnost među jevanđelistima, nego, kao i u slučaju sa dva besomučnjaka u Gadari, jedan jevanđelist pominje dvojicu a drugi ističe samo onog koji je bio glavniji i u okolini poznatiji. Mogla su ta dva slepca čak i ne biti zajedno, nego jedan na jednom kraju grada a drugi na drugom. Jer dešavalo se često, da je Gospod u jednom istom mestu činio mnoga čuda i isceljivao mnoge bolesnike u jedan dan. No ovde je reč o jednome, i to o onome koji je bio poznatiji u gradu, o Vartimeju.
Ovaj slepac ne samo da je bio slep nego i siromah, jer se kaže seđaše kraj puta proseći. Prošnja je zanimanje većine slepaca u svetu. Može li ko da ne vidi i u tome prst Božji, što među siromašnim ima najveći broj slepih u svetu? Slepac ako sam ne vidi, on treba neminovno da se što više vidi. Tako on služi ljudima kao živa opomena iz drugoga sveta. Slepac bogataš koji slepuje u četiri svoja zida dvojni je slepac, jer niti vidi niti se vidi, te ostaje beskoristan i sebi i drugima. Siromašan slepac pak prinuđen je da se kreće među ljudima radi prošnje.
I tako Vartimej seđaše, kao i obično, kraj prašljivoga puta i prosaše milostinju od mimoprolaznika.
A kad ču svetinu gde prolazi zapita: šta je to? Silna svetina hrlila je u to doba za Hristom. I šum te svetine čuo je Vartimej svojim izoštrenim sluhom, koji se, kako je poznato, zbog slepila pojačava. I rekoše mu da Isus Nazarećanin prolazi. I on povika govoreći: Isuse, sine Davidov! smiluj se na mene! Dovoljno je bilo samo da čuje to veliko ime, pa da slepi Vartimej odmah poviče iz glasa. To znači, on je već znao Gospoda Isusa ne samo po imenu nego i po delima. On je morao saznati da su mnogi njegovi sapaćenici, slepci, bili isceljeni od Hrista. On mora da je zato već duže vreme priželjkivao, da ovaj jedinstveni Iscelitelj naiđe putem, kraj koga je on provodio svoje dane, slep kao i prašina u kojoj je sedeo, nemajući čemu da se nada u ovome životu osim ili Hristu ili smrti. I zato što je tako dugo priželjkivao Hrista i očekivao Njegov prolazak, Vartimej je već imao na jeziku gotov uzvik: Isuse Sine Davidov! smiluj se na mene! Zašto ga on naziva sinom Davidovim? Zato što je očekivani Mesija imao doći iz Plemena Davidova, kao što se to i desilo, pošto je Presveta Deva Marija bila iz toga plemena. Smiluj se na mene! To jest: daj mi ono što mi samo Ti možeš dati. Smiluj se na prašinu u prašini! Mali ljudi s mukom mi daju groševe, da mogu svoje telo hlebom hraniti. Ti mi pak možeš dati sve što želim. A ja želim samo jedno: da progledam. Ja verujem u milost Tvoju; ja verujem da ćeš mi Ti lakše i dragovoljnije dati očni vid nego što mi ljudi daju groševe. Jer Ti si carski bogataš u darovima i u milosrđu. Isuse, smiluj se na mene!
I prećahu mu oni što iđahu napred da ućuti; a on još više vikaše: sine Davidov, smiluj se na mene! Toliko je svetine bilo, da su jedni jurili napred pred Hristom, dok su drugi hrlili za Njim. Mora da je Vartimej iza svega glasa zapomagao, kad su počeli da ga ćutkaju, pa čak i da mu prete, samo da bi zaćutao. Mora, da je njegov očajni glas nadvikivao sav šum i svu galamu ogromne mase naroda. Mora da je njegova vika postala dosadna mnogima, kad su već bili prinuđeni, da ga ućutkuju. No Vartimej se nije dao ućutkati. On je znao, da je prispeo sudbonosan čas za njega: ili biti isceljen od Hrista Čudotvorca ili pak do smrti ostati ukraj druma okružen doživotnom noći. Zato se on ne obzire ni najmanje na pretnje i ućutkivanja onih koji i pri najvećem milosrđu ne mogu mu ništa više dati osim sitnih groševa, no produžuje da vapije Onome koji mu može dati ono što samo Bog daje. Isuse, smiluj se na mene!
Na žalost, ovakve scene i danas se ponavljaju nebrojeno puta. Mnogi i mnogi koji bi hteli prići ka Gospodu Isusu bivaju sprečavani, i to obično bivaju sprečavani od onih koji napred idu: od narodnih starešina, duhovnih vođa i književnika. Mnoge žedne duše vapiju ka Hristu, no bivaju porugane i ućutkane. I obično prosti i siromašni ljudi, čije srce nije toliko odebljalo od zlobe i poroka, muče se da priđu ka Hristu, i vapiju k Njemu, dok oni koji su izgubili put i zalutali u trnjak ovoga sveta prete im i odbijaju ih od Hrista. I to što biva sa pojedinim ljudima, biva i sa čitavim narodima. Proste mase narodne u celoj Evropi, na primer, vapiju danas ka Hristu kao jedinom vidovitom Putovođi i Spasitelju, dok oni koji prednjače narodima evropskim rugaju se ovima, ućutkavaju ih, a ponegde čak i zabranjuju narodu da to sveto i spasonosno ime i izgovore. Oni, dakle, koji su onda napred išli i ućutkivali slepoga Vartimeja bili su sleplji od ovoga, kao što su sleplje većinom starešine narodne i književnici i takozvani narodni prosvetitelji u Evropi od evropskih seljaka. I tako, i danas kao i onda obistinjavaju se reči Hristove: oni koji ne vide vide, a oni koji vide oslepili su.
No pogledajte, kakav divan primer istrajnosti u veri daje svima nama slepi Vartimej! Njemu prete, no on se na to ne obzire. Njega ućutkavaju, no on sve glasnije viče. šta ima da se obzire na suve trske, koje su slepe iznutra kao on spolja? Njegova žedna duša oseća, da kroz Hrista teče bujica svežeg i savršenog života; oseća, da taj Isus, o kome je toliko slušao i razmišljao nosi nebo na glavi, mudrost na jeziku, milost u srcu i zdravlje u rukama. Šta su prema tome životvornom Isusu svi fariseji, prvosveštenici i književnici, koji se hvale samo svetskim znanjem i prepiru o knjigama i idejama? Suhe trske što na prazno zuje; kosti mrtvačke što škripe trenjem jedna o drugu! Sa svekolikim svoji znanjem, i mudrošću, i vlašću i sujetom, oni ne mogu ništa više dati njemu, očajnome slepcu, osim prljavih i sumnjivo zasluženih groševa. To su ti koji sada sa pretnjom dižu pesnice na njega i ućutkavaju ga, sada kada istinski Mudrac, istinski Čovekoljubac, i istinski Lekar udostojava svetim nogama Svojim prašinu na drumu koja pada na gnile rupe Vartimejevih bivših očiju. Treba li on njih da sluša u ovom sudbonosnom času? Treba li da se uplaši od zujanja suhe trske i klepetanja mrtvačkih kostiju? Ne, nipošto, Vartimeje! Bolje ti je da izdahneš od njihovih udaraca nego da ostaneš ukraj druma zaviseći od njihovih groševa. Ne, nipošto ni ti, o, hrišćanine! Nipošto se ni ti nemoj uplašiti od onih koji stoje između tebe i Hrista, ma oni nosili carske krune na glavi, i gvozdene palice u rukama i sve znanje ovoga sveta u glavi svojoj. Jer sravnjeni s Hristom svi su oni suhe trske i mrtvačke kosti. Niti oni sami vide, niti mogu tebi dati vid; niti oni sami imaju života u sebi, niti ga tebi mogu dati; niti oni sami što znaju, niti mogu tebe naučiti. Sva njihova zemaljska sila i bogatstvo, i mudrost – to su sitne krajcare, koje oni prose u ovoga čulnoga sveta i, ako prosiš u prosjaka, i tebi daju. O, hrišćanine, istraj u tvojoj vici ka Hristu kao slepi Vartimej! Viči, viči sve glasnije, dok te On ne čuje. Neka ti prete; neka ti se podsmevaju duhovni slepci; neka zuje suhe trske; neka škripe mrtvačke kosti – ti samo istrajno viči: Isuse, smiluj se na mene!
Ovaj slepi Vartimej, vaistinu, nije bio slep duhom svojim. Njegova silna i neodoljiva vera u Hrista Gospoda davala je vid duhu njegovom. On je duhom gledao i video Boga, mada očima telesnim nije mogao videti stvorenja Božja. On je gledao i video ono što je glavno, što je moćno, neprolazno, besmrtno, netruležno, i večito živo i radosno. Oni koji su ga ućutkivali bili su pravi i neizlečivi slepci. Zalud su oni trčali pred Hristom kao Njegova avangarda, oni su bili sleplji od Vartimeja; jer oni nisu znali pred kim trče i ko za njima hodi. Kako strašna i veličanstvena pouka za sveštenike Hristove u naše vreme; za one koji napred idu i rukovode duhovnim životom naroda! Neka se zatvore u klet duše svoje, i neka sami razmisle, da li su oni u istini vidovitiji od ovoga slepoga Vartimeja koji nije mogao videti očima drveće, ni kamenje, ni zverove, ni lešine, ali koji je duhom gledao Boga, gledao i video božanstvo Hrista Gospoda? Da li neki od njih ne liče u mnogome na one, što napred iđahu, kad prete istinski verujućim ljudima; kad se smeju nad dušama ljudskim vapijućim ka Živome Hristu; kad ućutkavaju i suzbijaju prave bogomoljce?
Najzad se i Gospod Isus približi, ču viku slepog Vartimeja, i vide one što mu prećahu. A Isus stade i zapovedi da mu ga dovedu. Hiljade njih prolazili su pored očajnoga slepca i nisu zastali ni sažalili se, nego mu, šta više, naređivahu da ćuti, da ne bi vređao uši njihove. A Isus ga vide i stade. Kako da ne stane pred slepcem, kad je i to čovek, a On je i došao u svet zbog ljudi? Kako da ne stane pred čovekom koji Ga viče i traži njegovu pomoć, pred jednim dobrim čovekom, punim vidovite duše? Zašto da žuri u Jerusalim? Tamo su Irod i Pilat i Kajafa, gori i sleplji ljudi od ovoga Vartimeja. Ovaj prosi spasenje od Njega, a oni tešu krst za Njega. Zastade i zapovedi onim nemilosrdnim trkačima napred da i oni zastanu i sažale se nad jednim bratom svojim. O kako bi i danas Gospod zapovedio svima onim prednjacima koji jure za takozvanim napretkom a nebrižno ostavljaju bednu braću svoju u kaljuži kraj njihovog druma progresa da uzalud plaču i viču – kako bi im zapovedio da zastanu! Gle, čovek je za Njega veći od svakog ljudskog spoljašnjeg, lažnog progresa, od sviju civilizacija, univerziteta, knjiga, mašina. Milost je veća od sviju ljudskih fraza, od sviju ljudskih tvorevina, umnih i materijalnih. Trkači unapred rukovode sa malim vrednostima, a Hristos se uvek rukovodi najvećim vrednostima. Trkači unapred su grošićari, koji sabiraju i dele groševe, a Hristos je pravi bogataš koji nosi i deli najveća blaga.
Jevanđelist Marko saopštava, da posle Hristove zapovesti da Mu ga dovedu neki priđoše slepom Vartimeju i viknuše mu: ne boj se, ustani, zove te! A on zbacivši sa sebe haljine svoje ustade, i dođe k Isusu. Vidi se iz ovoga, da je Vartimej dotle sedeći vikao, i užasno vikao, da bi ga Hristos čuo. Izgleda, da on nije mogao da ustane, pre nego je pozvat, od silnog uzbuđenja i straha da Hristos ne prođe ne čuvši ga. A sad, o radosti, kad mu rekoše da ga on zove, – skoči, zbaci sa sebe haljine, i dođe.
Ove reči skrivaju jedan dublji unutrašnji smisao, upravo skrivaju ceo tok spasenja naše duše. U svome duhovnom slepilu i mi sedimo u prašini ovoga sveta. Osetivši blizinu Boga mi u isto vreme najbolnije osećamo svoju zaslepljenost grehom, svoju nemoć, nečistotu, ništavnost. Tada sa suzama počinjemo mi da vičemo Bogu za pomoć, no uvek sedeći, jer ne možemo da se dignemo iz blata greha, ma koliko mrzeli greh, dok ne osetimo da je Bog čuo i uslišio naš vapaj. Ne boj se, ustani, zove te! Probuđenom grešniku potrebno je da čuje ove reči pre nego što se digne iz greha i odlučno priđe k Bogu. Jer osetivši blizinu Onoga i svoju zaslepljenu grešnost čoveka spopada neopisani strah od Suda Božjeg. On sedi kao paralisan, drhti u strahu i viče k Bogu za pomoć. Njemu treba prvo neko da kaže, da se ne boji, pa onda da ustane iz kaljuže svoje nemoći i grešnosti, pa tek onda da ga Bog zove. Ko je taj što će to kazati probuđenom grešniku? Crkva. Ona zato i postoji, da probuđene grešnike ohrabri, da im pomogne da ustanu, i da ih uveri u milost Božju. Ona je za to da svakome ko priziva Boga na spasenje odgovori: ne boj se, ustani, zove te! No zašto Vartimej zbaci sa sebe haljine svoje pre nego što ustade i priđe ka Hristu? I to ima svoj duboki unutrašnji smisao. U dubljem smislu ta haljina označava ono tkivo od greha i poroka u koje je obučena duša zaslepljenih grešnika. Od te haljine greha i jeste slepa duša njihova, te ne vidi Boga; od te kao olovo teške haljine oni ne mogu ni da ustanu niti da priđu Bogu. Oni, dakle, moraju zbaciti tu nečistu i tešku i neprovidnu haljinu sa svoje duše – to jest, prvo moraju odbaciti svaki greh od sebe – da bi se mogli, tek tada, dići i Bogu prići.
Sav drhteći kao struna na guslama slepi Vartimej priđe ka Gospodu Isusu.
A kad mu se približi, zapita ga (Isus): šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode, da progledam. Zašto Hristos pita slepca, šta hoće od Njega, kad On to unapred zna? Zaista, On je unapred znao ne samo šta hoće slepac od Njega nego je unapred znao pre nego je i stigao u Jerihon, da će se sve ovo desiti u Jerihonu što se desilo toga dana. On koji je provideo na četrdeset godina unapred razorenje Jerusalima i raselenje Jevreja po celom svetu, i On koji je provideo kraj ovoga sveta i Strašni Sud na nekoliko hiljada godina pre nego što se ovo ima dogoditi, mogao je lako provideti i šta će se toga dana desiti u Jerihonu, a tim pre i šta slepi Vartimej želi da mu On učini. Ne pita ga On, dakle, zato što ne zna, nego ga pita radi samoga njega, slepoga Vartimeja, i radi prisutnog naroda. Radi njega pita ga, da bi on jasno izrazio svoju želju i otkrio rečima ono što mu srce oseća. Time Gospod daje pouku i svima nama, da je potrebno da svakoj našoj molitvi k Bogu damo jasan izraz. Molitva iskazana rečima kristališe, prečišćava i osnažuje našu molitvu srcem. A radi naroda pita ga Gospod zato, da bi sav narod čuo, šta slepi čovek traži od Njega. Naime, da bi svi čuli, da slepi Vartimej ne prosi od Njega milostinju u groševima nego da prosi jednu milostinju koju mu nisu u stanju smrtni ljudi dati i koju samo jedan živi Bog daje. Jer do toga časa Vartimej nije sasvim jasno bio kazao šta on upravo želi od Hrista, mada je on srcem jasno osećao i umom znao šta traži. Do toga časa on je samo vikao: smiluj se na mene! No on je to isto vikao i drugim ljudima, od kojih je očekivao milostinju u novcu. On je mogao svakom mimoprolazniku vikati: smiluj se na mene! Eto, i zato Gospod hoće da slepac jasno i pred svima kaže, šta on želi da mu Hristos učini.
Gospode, da progledam! Ovim rečima odgovara Vartimej na Hristovo pitanje. Da progledam! Zapazite, da kad se približio Hristu, Vartimej ga ne naziva više ni Isusom ni sinom Davidovim no Gospodom. Kada se, dakle, već približio Hristu, njemu je došlo saznanje, da je Isus Gospod. Tako biva i sa svima vernima: iz daljine njima Hristos izgleda samo čovek, mada veliki čovek. Iz daljine mi Ga imenujemo čovečjim imenom i govorimo o Njegovom zemaljskom poreklu. No kada Mu se približimo; kada osetimo moćni i životvorni dah Njegov, mi tek onda poznajemo, da je On porekla nebesnog, da nije od ovoga sveta, da dolazi iz večnosti u posetu vremenim putnicima, i da je On zaista Gospod.
Gospode, da progledam! govori Mu drhtavi jezik slepog Vartimeja. A Isus reče: progledaj; vera tvoja pomože ti. I odmah progleda, i pođe za njim hvaleći Boga. Samo jedna moćna reč: progledaj! i slepi Vartimej progleda. Ovo nije nikakva sugestija, o kojoj govore tako mnogo gatarski duhovi našega vremena. Nego je ovo moćna božanska reč, koja čim se izreče delo biva stvoreno. Isto kao ono u početku stvaranja što Bog reče da bude svetlost, i bi svetlost! Sugestijom se služe lisice nad kokošima, a ne Bog nad ljudima. Jer ako ovo čudo objašnjavaju sugestijom duhovni slepci kojima je nemila svemoć i blizina Božja, onda treba sugestijom da objasne i usahnuće smokovog drveta na reč Hristovu, i utišavanje bure na moru, i zaustavljanje vetra. No može li se i zamisliti, da neko sugestijom trenutno osuši jedno drvo, i da sugestijom utiša bezživotne elemente, kao što su more i vetar? Ko je ikad imao sugestiju na drveće, vetrove i bure?
Vera tvoja pomože ti. Da bi naučio ljude smirenju i krotosti Gospod Isus govori ove reči. Tako je On često govorio isceljenim od strašnih neduga. Tako je rekao i ženi krvotočnoj, koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi pa se iscelila jednim doticajem haljine Hristove: ne boj se, kćeri, vera tvoja pomogla ti je (Mat. 9, 22)! No kakva je vera pomogla tolikim besomučnim ludacima koje je Gospod iscelio? Kakva je vera pomogla vaskrsenju sina Nainske udovice, kada je Gospod vaskrsao dete iznenadno onda kada niko to nije ni zahtevao ni očekivao? I nije li Gospod vaskrsao Lazara ne po veri Marte i Marije nego nasuprot sumnji njihovoj? Delo davanje vida slepom Vartimeju jeste, dakle, delo Hristove moći, no Gospod hoće da pripiše to delo i veri Vartimejevoj, da bi nas naučio smirenju i krotkosti, da bi satro time glavu satanske gordosti kod ljudi koji udele groš slepcu i nadimaju se srcem kao da su nešto veliko učinili. U duhu Hristove krotosti govori i apostol Pavle: ništa ne činite uz prkos ili za praznu slavu; nego poniznošću činite jedan drugoga većim od sebe (Fil. 2, 3). Rekavši one reči Vartimeju Hristos hoće time i da da čast ljudskom dostojanstvu; hoće da pokaže da su ljudi pozvani da sarađuju Bogu na svemu dobrome. Ako hoćete, ljudi, da znate, u čemu je vaša saradnja Bogu, onda znajte, da je ona u veri u Hrista Gospoda. To je jedino što se od vas traži, i jedino što vi možete učiniti. Verujte, i Bog će vam učiniti ono što želite zbog vere vaše.
I odmah progleda Vartimej, i pođe za njim hvaleći Boga! Čim otvori oči i progleda, vide Vartimej Gospoda Isusa pred sobom. Blago njemu: čim je otvorio oči, video je najdostojniji predmet gledanja! I nije mogao odvratiti svoje oči od Njega, od Njegove krasote i uzvišenosti, nego kao prikovan ode za Njim. Šta zbilja ima drugo i da gleda? Prljavi Jerihon, svoje tamno mučilište? Ili travu što će uvenuti? Ili oblake što će se rasplinuti? Ili stoku što čeka zaklanje? Ili ljude što nezadržano hitaju grobu i trulenju? Ili sav ovaj šareni svet što se u muci rađa, u muci živi i u muci umire čekajući svoj grob i svoj kraj? Ne; Vartimej se zagledao u besmrtnoga Isusa, silnijeg od svega sveta, silnijeg od groba i silnijeg od svih paklenih sila, i pogled mu je ostao na Njemu prikovan. Sve što oko može videti u svetu treba da služi čoveku putokazom za najslađe viđenje, za viđenje Boga. Ako li ne služi tome, onda sve to služi čoveku putokazom u zamršaj, u trnje, u duhovni mrak i u krajnju propast. Vartimej čim je progledao video je Boga bez posredstva prirode, i nije hteo niti mu je bilo od potrebe, da gleda išta drugo. Što da gleda u lice smrti, kad je ugledao Netruležnoga? Što da gleda u prolazno, kad je stao uz Neprolaznoga? Što da se drži nemoćnih stvari ovoga sveta, kada je se uhvatio za Svemoćnoga? I pođe za njim hvaleći Boga. Njegove oči sada upravljaju njegovim jezikom i njegovim nogama i svim telom njegovim i svom dušom njegovom. Gledajući živoga Hrista on sada zna i našto mu je jezik: da slavi Boga. I on počinje slaviti i hvaliti Boga. I tako Vartimej nije zloupotrebio svoje oči na razvrat svoj i propast svoju nego na ono našto je Bog i dao oči čoveku: na gledanje veličine i slave Božje. I sve mnoštvo naroda koje beše tu i koje vide ovo slavno čudo hvaljaše Boga. Dar koji Gospod Isus podari Vartimeju rasprostre se brzo i na mnoge druge, te i mnogi sumnjičari i nevernici, zaslepljeni sumnjom i neverovanjem, otvoriše svoje duhovne oči, i počeše hvaliti Boga.
Sve ovo što se dogodilo sa slepim Vartimejem, događa se i dan danas sa mnogim duhovno slepim ljudima, kada im se povrati vid duhovni. Oni tada pođu za Hristom, i neće da gledaju ništa drugo. Oni tada hvale Boga, i neće da hvale ništa drugo.
O, kolika je bolnica ovaj svet! I najveći broj bolesnika u toj bolnici jesu slepci. I jedini Lekar u toj bolnici jeste Hristos Gospod. O, kakav je prašljiv jerihonski drum ovaj svet, i kakva sve mračna svetina hrli tim drumom! I samo se Jedan kreće po toj svetini, koji može dati vid svima slepcima. To je Hristos Gospod. I jedan telesni slepac, Vartimej, stajao je jedanput usred te svetine od duhovnih slepaca. To je prava razmera i dan danas. I dan danas je broj telesnih slepaca neobično malen prema ogromnom broju duhovnih slepaca, kojima telesni slepci služe samo kao živa opomena, živa slika i živa dijagnoza. No što god se više povećava broj duhovnih slepaca, povećavaće se i broj telesnih slepaca. Može kultura evropska sakriti u bolnice sve telesne slepce, no ne može broj njihov umanjiti. Može ih zatvoriti u zidove da ih svet ne gleda, no u toliko gore po svet! Bezbrojni duhovni slepci tada neće moći više videti na uglovima ulica gradskih i na raskršćima selskim sliku svoje duše i čitati dijagnozu svoje duhovne bolesti.
Otišavši iz Jerihona u Jerusalim Gospod Isus je bio ubijen od duhovnih slepaca, od Iroda, Pilata, Kajafe, i od jedne slepe svetine od glavara i književnika. No jedva Ga je grob držao tri dana, i morao ga je pustiti. On je mogao narediti zemlji da Ga pusti iz groba kao što je naredio slepilu Vartimejevom da iščezne sa očiju Vartimejevih: I grob Njegov postao je kao sjajno oko za sav svet. Gospod je vaskrsao, i kao živ hodi i danas, nevidljiv za telesne no vidljiv za duhovne oči ljudi; hodi po prašljivom drumu ovoga sveta i očekuje, da Ga neki slepac vikne u pomoć: Gospode Isuse, smiluj se na mene! On je gotov da se smiluje na svakoga, ko samo zavapije k Njemu, kao što se smilovao i na Vartimeja. I svak ko dobije od Njega duhovni vid, poći će za Njim i proslaviće Boga. Slava i hvala neka je Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *