Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET PETA
Jevanđelje o milostivom Samarjaninu

Luka 10, 25-37. Zač. 53.

Gospod Isus Hristos došao je da promeni mere i sudove ljudske.
Ljudi su merili prirodu samu sobom. I mera je bila pogrešna.
Ljudi su merili dušu telom. I veličina duše spustila se u milimetre.
Ljudi su merili Boga čovekom. I Bog je izgledao zavisan od čoveka.
Ljudi su merili vrlinu brzinom uspeha. I vrlina je postala i jevtina i tiranska.
Ljudi su se hvalili svojim napretkom mereći sebe sa životinjama, koje uvek tapkaju po istom putu i na istom mestu. Ovu hvalidbu nebo je prezrelo, a životinje je nisu ni primetile.
Pa su ljudi još merili srodstvo i bliskost čoveka prema čoveku ili po krvi, ili po mislima, ili po razdaljini domova i sela u kojima su živeli na zemlji, ili po govorima, ili po stotine drugih oznaka. No sve ove mere srodstva i bliskosti nisu mogle ljude ni sroditi ni zbližiti.
Sve su mere ljudske bile pogrešne i svi sudovi lažni. I Hristos je došao da spase ljude od neznanja i laži, i da promeni merila i sudove ljudske. I promenio ih je. Oni, koji su usvojili Njegove mere i sudove, spasli su se istinom i pravdom; a oni, koji su ostali pri starim merama i sudovima, i do ovoga dana tumaraju po mraku i trguju sa plesnivim zabludama.
Ne meri se priroda sama sobom, jer je ona data na poslugu čoveku, te joj je čovek mera.
Ne meri se duša telom, jer je telo dato duši na poslugu. Zato je duša mera tela. Ne meri se Bog čovekom, kao što se lončar ne meri loncem. Ne mere za Boga, jer Bog je mera svemu i Sudija svima.
Ne meri se vrlina brzim uspehom. Jer točak koji se brzo digne iz blata, brzo se opet okrene u blato. Nego se vrlina meri zakonom Božjim.
Ne meri se čovečji napredak životinjskim nenapretkom, nego skraćenjem razdaljine između čoveka od Boga.
A prava mera srodstva, koja ljude – ljude i narode – istinski srođava i zbližava nije toliko krv koliko milosrđe. Beda jednog čoveka i milosrđe drugog srađa i zbližava dva čoveka više nego krv rođene braće. Jer svaka krvna veza jeste privremena, i ima nekog značaja samo u ovom vremenom životu služeći kao slika trajne i večne veze srodstva duhovnoga. A duhovni blizanci, koji se rode pri susretu bede i milosrđa, ostaju samo braća za večnost. Krvnoj braći, rođenoj po krvi, Bog je samo Stvoritelj; a duhovnoj braći, rođenoj od milosrđa, Bog je Otac.
Ovu novu meru srodstva i bliskosti među ljudima predlaže Gospod Isus čovečanstvu jevanđelskom pričom o milostivom Samarjaninu – predlaže, velimo, a ne nameće, jer spasenje nije nametanje, nego milostivo predlaganje od strane Gospoda i dobrovoljno usvajanje od strane čoveka. – Blago onom ko dobrovoljno usvoji ovu novu meru, jer će imati mnogo braće i srodnika u besmrtnom carstvu Hristovom! A priča glasi ovako:
U vreme ono, gle, zakonik neki pristupi k Isusu i kušajući ga reče: šta ću činiti da nasledim život večni? Upropašćujući svoj život kušanjem on traži tobož da nasledi život večni! Ustvari ovaj kušač nije ni mislio na svoj život nego na Hristov; to jest, njemu nije stalo bilo do toga kako svoj život da sačuva nego kako Hristov da ugrozi. On je želeo da nađe krivicu kod Hrista, smrtonosnu krivicu protiv zakona Mojsejeva, da bi Ga mogao optužiti, te tako Njega pogubiti a sebe, kao vešta zakonika i advokata, proslaviti među sebi sličnima. No zašto on pita o životu večnom, kad je malo šta o tom mogao doznati iz dotadašnjeg zakona? Nije li ovo jedina nagrada što zakon obećava onima koji ga ispunjavaju: da dugo poživiš na zemlji (II Mojs. 20, 12; Ef. 6, 2-3)? Istina, proroci govore o večnome carstvu Mesije, a osobito prorok Danilo govori o večnom carstvu svetitelja, no Jevreji u vreme Hristovo shvatali su večnost samo kao dugovremenost na zemlji. Otuda je najverovatnije, da je ovaj zakonik morao ili sam lično čuti ili preko drugog saznati, da Gospod Isus javlja večni život i to različit od jevrejskog poimanja večnosti. Nenavisnik Boga i roda čovečjeg, koji je bez uspeha lično kušao Gospoda u pustinji, produžuje sada da Ga kuša kroz sobom zaslepljene ljude. Jer da đavo nije bio zaslepio zakonike, ne bi li najprirodnije bilo, da ovi kao tumači i poznavaoci zakona i proroka prvi raspoznadu Hrista Gospoda, i prvi Mu se poklone, i pođu pred Njim kao Njegovi vesnici, da objavljuju narodu blagovest o došavšem Caru i Mesiji?
A on (Isus) mu reče: šta je napisano u zakonu? Kako čitaš? A on odgovarajući reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svoga kao samoga sebe. Gospod zna šta je u srcu zakonika; pa proničući njegovu zlobu neće da mu odgovori na pitanje nego ga On slišava zakon – šta je napisano u zakonu? kako čitaš? To su dva pitanja; prvo: znaš li šta je u pogledu toga napisano? i drugo: kako ti to napisano čitaš i razumeš? Kako je napisano, to su mogli znati svi zakonici; no kako treba duhom razumeti to što je napisano, niko od njih u to vreme nije znao. I ne samo u to vreme nego još izodavna. Još Mojsej pred smrt svoju ukorava Jevreje zbog slepoće duhovne govoreći: ali vam ne dade Gospod srca da razumete, ni očiju da vidite, ni ušiju da čujete do ovoga dana (V Mojs. 29, 4). Čudnovato izgleda odkud ovaj zakonik jevrejski da istakne baš ove dve zapovesti Božje kao najspasonosnije, čudnovato iz dva razloga: prvo što te dve zapovesti u Mojsejevom zakonu nisu istaknute na prvo mesto sa ostalim glavnim zapovestima; šta više, nisu stavljene ni jedna pored druge ovako kako ih zakonik navodi, nego čak jedna od njih je napisana u jednoj knjizi Mojsejevoj, a druga u drugoj (III Mojs. 19, 18; V Mojs. 6, 5); i drugo, čudnovato je to i zato što su Jevreji koliko toliko starali se da ispune druge zapovesti Božje, ali zapovesti o ljubavi nikad. Oni se nikad nisu mogli uzdići do ljubavi k Bogu no samo do straha od Boga. Što je zakonik ipak sabrao ove dve zapovesti jednu uz drugu i njih istakao kao najspasonosnije, to se može objasniti samo time, što je on morao doznati, da Gospod Isus ove zapovesti o ljubavi stavlja na vrh lestvica svih zapovesti i svih dobrodetelji.
Šta, dakle, odgovori Gospod zakoniku? Reče mu pak: to čini i bićeš živ. Vidite kako Gospod ne zahteva od slabih da ponesu najveći teret, nego postupno prema njihovoj moći? Poznavajući tvrdo i neobrezano srce zakonikovo On mu ne govori: veruj u mene kao Sina Božjega, i idi prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, i uzmi krst svoj, pa hajde za Mnom, ne obzirući se nazad! Ne; nego mu preporučuje samo da ispuni ono što je sam saznao i izrekao kao glavno u zakonu. Dosta je za njega i to. Jer ako bude u istini ljubio Boga i bližnjega, njemu će se kroz tu ljubav brzo otkriti i istina o Hristu Gospodu. Kad je bogati mladić, drugom prilikom, postavio Gospodu ovako isto pitanje, samo bez kušanja: šta da činim i nasledim život večni? Gospod mu nije ni spomenuo pozitivne zapovesti o ljubavi nego više negativne zapovesti: ne preljubi, ne ubi, ne ukradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i mater. Tek kad je mladić rekao da je ispunio ove zapovesti, Gospod mu zadaje teži zadatak: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima (Lk. 18, 18). Naučite se iz ovoga prevelikoj mudrosti Gospoda kao božanskog Učitelja. On naređuje svakome da ispuni onu zapovest Božju koju zna; pa kad nju ispuni i sazna drugu, naređuje mu da ispuni i tu drugu, pa onda i treću, i četvrtu, i tako dalje. On ne navaljuje teška bremena na slaba leđa, nego prema jačini leđa i breme. To je isto vreme i strašni ukor svima onima između nas, koji žele sve više i više da poznaju volju Božju, a međutim ne staraju se da ispune ono, što su već poznali. Niko se neće spasti samim poznanjem volje Božje nego ispunjenjem. Naprotiv, oni koji budu mnogo poznali a malo ispunili biće strašnije osuđeni, nego oni koji budu znali i malo ispunili. Zato Gospod i reče zakoniku: to čini i bićeš živ. To jest: vidim da poznaješ te velike zapovesti o ljubavi, no vidim u isto vreme da ih ne ispunjavaš; zato ne vredi ništa da te još učim sve dok to naučeno ne ispuniš. Ukor od ovih reči Spasiteljevih morao je zakonik osetiti, kad pokuša da se pravda: a on htede da se opravda, pa reče Isusu: a ko je bližnji moj? Ovo pitanje pokazuje njegovo žalosno opravdanje, naime: on ne zna još ko je bližnji njegov; iz čega je jasno da nije ni ispunio zapovest o ljubavi prema bližnjem. I tako, mesto da uhvati Hrista u reči, on se sam nalazi uhvaćen, i prinuđen, da se pravda. Spremajući zamku Gospodu, on se sam zapleo u nju. Tako su Jevreji uvek prolazili kad go su kušali Hrista. Kušajući Gospoda oni su Ga time sve više proslavljali a sebe upropašćivali, i odlazili od Njega posramljeni kao i onaj otac laži – Satana u pustinji. Čime je ovaj zakonik proslavio Hrista kušajući Ga? Time što Mu je dao povoda da ispriča priču o milostivom Samarjaninu i iskaže božanstveno učenje o tome, ko je naš bližnji, spasonosno učenje za sva pokoljenja ljudska do kraja vremena. Ko je bližnji moj?
A Isus odgovarajući reče: čovek neki silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše razbojnici, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga polumrtva. A slučajno silažaše tim putem sveštenik neki, i videvši ga mimoiđe. A tako i Levit kad je bio na onom mestu, pristupi i videvši ga mimoiđe. Ko je taj čovek koji silažaše iz Jerusalima u Jerihon? To je Adam i sav rod ljudski što je proizašao od Adama. Jerusalim označava nebesko obitalište prvostepenog čoveka u rajskoj moći i krasoti, u blizini Boga i svetih angela Božjih; Jerihon – zemnu dolinu plača i smrti. Razbojnici su zli dusi, bezbrojne sluge Satane, koji je i naveo Adama na greh neposlušnosti prema Bogu. Kao najveći pakosnici roda ljudskog zli dusi napadaju na ljude, svlače sa njihove duše božansku odeždu straha, vere i blagočešća; ranjavaju dušu gresima i porocima, i onda se privremeno udaljuju, dok duša kraj druma života u očajanju leži ne mogući da krene ni napred ni nazad. Sveštenik i Levit označavaju Stari zavet, i to: sveštenik označava Mojsejev zakon a Levit proroke. Izbijenom i ranjavom čovečanstvu Bog je poslao dva lekara sa izvesnim lekovima, jedno je bio zakon a drugo proroci. No ni jedan ni drugi lekar nisu se usudili lečiti glavne i najdublje rane bolesnika, nanete mu samim đavolima, nego su se zaustavljali samo pred manjim mukama, nanetim čoveku od čoveka. Zato se i kaže, da i jedan i drugi videvši ovoga teško ranjenog bolesnika mimoiđoše. Mojsejev zakon samo je video čovečanstvo kao teškog bolesnika, no videvši mimoiđe. Proroci su ne samo videli nego su i pristupili bolesniku, pa tek onda mimoišli. Petoknjižje Mojsejevo je opisalo bolest čovečanstva i utvrdilo je, da toj bolesti na zemlji nema leka, nego da je pravi lek u Boga na nebesima. Proroci su prišli bliže poluživoj i izdišućoj duši čovečanstva, takođe utvrdili još pogoršanu bolest i utešili bolesnika rekavši mu: mi nemamo leka, no evo, ide za nama Mesija, nebeski Lekar. I oni su mimoišli. Tada je naišao i pravi Lekar.
A Samarjanin nekakav hodeći dođe kod njega, i videvši ga sažali se. I pristupivši zavi mu rane, i zali uljem i vinom, i posadi ga na svoga skota i dovede u gostionicu, i potrudi se oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva srebrnika te dade krčmaru, i reče mu: podvori ga, i što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim. Ko je ovaj Samarjanin? To je sam Gospod Isus Hristos. Zašto Sebe naziva Gospod Samarjaninom? Zato što su Jevreji Jerusalimski prezirali Samarjane kao nečiste idolopoklonike. I nisu se mešali niti su opštili jedni s drugima. Zato je i rekla žena Samarjanka Gospodu na bunaru Jakovljevom: kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene žene Samarjanke da piješ (Jov. 4, 9)? Tako su, dakle, Samarjani smatrali Hrista Jevrejinom, dok su Ga pak Jevreji nazivali Samarjaninom: Ti si Samarjanin, i đavo je u tebi (Jov. 8, 48)! Govoreći ovu priču jevrejskom zakoniku Gospod sam Sebe predstavlja pod vidom Samarjanina, iz beskrajne smirenosti, da bi tako i nas naučio, da i pod najprezrenijim imenom i zvanjem mi možemo učiniti veliko dobro, i ponekad čak veće nego ljudi sa velikim i slavnim imenom i zvanjem. Još naziva Gospod Sebe Samarjaninom iz ljubavi prema grešnicima. Samarjanin je značilo isto što i grešnik. I kad su Ga Jevreji nazvali Samarjaninom Gospod se nije branio od toga. On je ulazio pod krov grešnika, i sa ovima jeo i pio; pa čak se i izjasnio otvoreno, da je zbog grešnika i došao u ovaj svet – zbog grešnika a ne zbog pravednika. No zar je moglo biti i Jednog jedinog pravednika u Njegovom prisustvu? Nisu li svi ljudi bili poklopljeni grehom kao tamnim oblakom? I nisu li duše sviju bile izubijane i nagrđene od zlih duhova? Još naziva Gospod Sebe Samarjaninom, da nas time pouči, da ne očekujemo Božju silu da se pokaže samo kroz velike i slavne ovoga sveta, nego da s poštovanjem i pažnjom oslušnemo šta misle i govore ljudi mali i prezreni od ovoga sveta. Jer Bog se često služi trskom da razbije gvozdene zidove, i ribarima da posrami careve, i onim što je najniže da posrami ono što je najvažnije u očima ljudi. Kao što i govori apostol Pavle: što je ludo pred svetom ono izbra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svetom ono izbra Bog da posrami jako (I Kor. 1, 27). Nazvavši Sebe Samarjaninom Gospod time daje znati, da uzalud svet čeka spasenje od moćne rimske carevine i od ćesara Tiverija, – spasenje svetu Bog je ustrojio u najprezrenijem narodu u rimskoj carevini, u jevrejskom, i među najprezrenijim od Jevreja, galilejskim ribarima, koji su prezreni bili od nadutih književnika kao idolopoklonički Samarjani. Duh je Božji slobodan, Duh diše gde hoće (Jov. 3, 8) i ne obzire se na ljudske rangove ni ocene. Ono što je kod ljudi visoko, ništavno je pred Bogom, i ono što je ništavno pred ljudima, visoko je pred Bogom.
Gospod dođe nad čovečji rod – dođe nad njega. Bolestan i očajan ležao je čovečji rod, a Lekar dođe nad njega. Svi su ljudi grešni, i svi leže prostrti po zemlji, pripijeni za zemlju, samo bezgrešni Gospod, čisti i zdravi Lekar, stoji uspravno. K svojima dođe, kaže se na drugom mestu (Jov. 1, 11), da označi da je On došao obučen u telo kao i svi drugi ljudi, ne razlikujući se spolja od besmrtnih bolesnika i grešnika. A ovde se kaže; dođe nad njega, da označi razliku Njegovu, u snazi, u zdravlju, u besmrtnosti i bezgrešnosti, od smrtnih bolesnika i grešnika.
On vide ranjenika, kao što ga i sveštenik vide; i On pristupi ranjeniku, kao što mu i Levit pristupi; no On učini nešto više, mnogo više, nego sveštenik i Levit. On se sažali, zavi mu rane, zali ih uljem i vinom, posadi ga na svoga skota, dovede u gostionicu, potrudi se oko njega, plati gostioničaru za dalji trud oko njega, i obeća i dalje brinuti o ranjeniku i trošiti se oko njegova lečenja. I tako, dok sveštenik zadrža se samo na jednom golom viđenju ranjenika; i dok se Levit zadrža na viđenju i pristupanju ka ranjeniku, dotle Mesija, nebeski Lekar, učini deset stvari za njega – deset (broj koji označava punoću brojeva), da se time pokaže punoća brige, staranja i ljubavi Gospoda i Spasa našega oko spasenja našega. On ga ne previ samo i ne ostavi kraj druma, jer to ne bi bila potpuna pomoć; niti ga samo donese u gostionicu i ode, jer bi gostioničar rekao da on nema čime negovati bolesnika, te da ga mora izbaciti napolje; zato mu On plati unapred njegov trud i trošak. Na ovome bi se zadržao i najmilosrdniji čovek. Ali Gospod ide još dalje. On obećava i nadalje brinuti o bolesniku i vratiti se da ga obiđe, i doplatiti gostioničaru što bude još trebalo. Ovo je punoća milosrđa! Pa još kad se zna, da ovo ne čini brat nego Samarjanin Jevrejinu, neprijatelj neprijatelju, onda se mora reći: ovo je nadzemaljsko, nebesko, božansko milosrđe. Eto to je slika Hristovog milosrđa prema čovečjem rodu.
No šta označava previjanje rana? Šta ulje i vino? Šta skot? Šta dva srebrenika, gostionica, gostioničar, i povratak Samarjanina? Previjanje rana označava neposredan dodir Hrista sa bolesnim rodom ljudskim. Svojim prečistim ustima On je govorio ljudima u uši, Svojim prečistim rukama On se doticao slepih očiju, gluvih ušiju, gubavih tela, mrtvih leševa. Melemom se privijaju rane. Sam Gospod je taj nebeski melem za grešno čovečanstvo. On je samoga Sebe privio na rane čovečanstva. Ulje i vino označavaju milost i istinu. Dobri Lekar prvo je pomilovao bolesnika, pa onda mu dao lek. No i milost je lek, i nauka je lek. Radujte se, govori Gospodar prvo, pa onda uči, opominje, preti. Ne boj se, govori Gospod knezu Jairu, pa onda vaskrsava njegovu kćer. Ne plači, govori Gospod Nainskoj udovici, pa onda diže iz mrtvih njenoga sina. Gospod je prvo pokazao milost pa onda prineo žrtvu. Njegov dolazak u svet u telu čovečjem, u telu skotskom, najveća je milost od svih dela milosrđa; a Njegova žrtva na Krstu najveća je od svih žrtava od početka do kraja sveta. Milost i pravdu pevam, govori prorok David (Ps. 101. 1). Milost je blaga kao ulje; pravda je dobra no nešto i opora za grešne kao vino za bolesne. Kao što ulje blaži ranu tela, tako milost Gospodnja blaži namučenu i ogorčenu dušu ljudsku; i kao što vino gorči no zagreva utrobu, tako istina i pravda Božja gorči grešnoj duši, no kad se duboko spusti u nju, zagreva je i snaži je.
Skot označava telo ljudsko, koje je i sam Gospod na Sebe uzeo, da bi bio bliži i razumljiviji. Kao što dobar pastir kad nađe izgubljenu ovcu meće ovu na svoje rame i radosno je nosi toru svome, tako je i Gospod uzeo na sebe zalutale da i oni budu tamo gde je On. U ovome svetu uistini ljudi žive među demonima kao ovce među vukovima. Gospod je Pastir dobri, koji je došao da potraži Svoje ovce i da ih Svojim telom zakloni od vukova; i došavši sažali Mu se nad ljudima jer bejahu kao ovce bez pastira (Mk. 6, 34). Telo ljudsko slika se ovde kao skot, da se time pokaže beslovesnost samoga tela bez slovesne duše. Uistini, čovek je po telu skot kao i svaki drugi skot. U ovakvo skotsko telo čovek je obučen posle Adamova greha. I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljinu od kože, i obuče ih u njih (Post. 3, 21). To je bilo onda kada je Adam grehom neposlušnosti pokazao se sasvim nag i kada se sakrio od lica Božja. Po svojoj beskrajnoj krotosti i beskrajnoj ljubavi prema ranjenom i polumrtvom čovečanstvu Živi i Besmrtni Gospod i sam se obukao u ovu užasnu, kožnu, i beslovesnu haljinu, telesnu. Da bi kao Bog bio dostupačniji ljudima, da bi kao Lekar bio pristupačniji; da bi kao Pastir bio poznatiji ovcama.
Gostionica označava svetu, sabornu i apostolsku crkvu, a gostioničar apostole i njihove naslednike, pastire i učitelje Crkve. Crkva je osnovana još za zemnoga života Hristovoga, jer se kaže, da Samarjanin donese ranjenika u gostionicu i potrudi se oko njega. Gospod je Osnivač Crkve i prvi trudbenik u Crkvi Svojoj. Dok se On lično trudio oko ranjenika, ne spominje se gostioničar. Tek sutradan, pošto je njegovo zemno vreme isteklo, On se obraća gostioničaru i predaje bolesnika njegovoj nezi.
Dva srebrnika označavaju, po nekim tumačima, dva zaveta Božja ljudima: Stari zavet i Novi zavet. To je Sveto pismo, Sveto Otkrivenje milosti i istine Božje. Niko se ne može spasti od greha, od rana nanesenih duši njegovoj, dok koliko toliko ne pozna milost i istinu Božju, otkrivenu u Svetom pismu. Kao što čovek samo pri velikoj svetlosti jarkoga sunca vidi sve puteve pred sobom i bira kojim treba da uputi noge svoje, tako isto jedino pri velikoj svetlosti Svetoga pisma čovek gleda i vidi pred sobom sve puteve dobra i zla, i razlikuje jedne od drugih. No ova dva srebrnika označavaju i dve prirode u Gospodu Isusu, božansku i čovečansku. Obe ove prirode Gospod je doneo sobom u ovaj svet i stavio ih na službu rodu čovečjem. Niko se ne može spasti od teških rana greha, ko ne prizna ove dve prirode u Gospodu Isusu. Jer rane greha leče se milošću i istinom; jedan lek bez drugoga nije lek. Gospod nije mogao pokazati savršenu milost prema ljudima, da se nije rodio u telu kao čovek; niti je On kao čovek mogao otkriti savršenu istinu, da nije bio Bog. – Još dva srebrnika označavaju telo i krv Hristovu, kojima se u crkvu doneti grešnici leče i hrane. Ranjeniku treba i zavoj, i pomazanje, i hrana. To je savršeno lečenje. Treba i – hrana, i to dobra hrana. I kao što dobra hrana, koju lekari preporučuju bolesniku zavijenom i pomazanom u postelji, menja, snaži i čisti krv, tj. ono što čini osnov u organskom životu čovekovom, tako i ova božanska hrana, telo i krv Hristova, iz osnova menja, snaži i čisti dušu čovekovu. Celokupno telesno lečenje bolesnika jeste samo slika lečenja duhovnoga. I kao što, dakle, pri telesnom lečenju malo pomaže sve, ako se bolesnik ne hrani, tako i pri duhovnom lečenju malo pomaže sve, ako se obraćeni grešnici ne hrane dobrom duhovnom hranom, tj. telom i krvlju Hristovom. A telo i krv Hristova u osnovu opet znače milost i istinu.
Kad se vratim – ove reči označavaju drugi dolazak Hristov. Kada On ponovo dođe kao Sudija, ne u poniženoj skotskoj odeždi nego obučen u besmrtni sjaj i slavu, tada će Ga gostioničari, pastiri i učitelji Crkve Njegove, poznati kao negdašnjeg Samarjanina koji je predao njima na stvaranje bolne duše grešnika. No On neće više biti milostivi Samarjanin, nego pravedni Sudija, koji će svakome dati po pravdi. Naravno, kad bi Gospod sudio po čistoj nebeskoj pravdi, malo bi se ko spasao ognja večnoga. No On poznaje nemoć našu i bolest našu, i sudiće svakom sa mnogim obzirima tako da će čak i jednu čašu studene vode, pruženu žednome u Njegovo ime, računati u zaslugu (Mat. 10, 42). Ipak ne treba se suviše zavaravati i predavati se nebrižnosti. Ovde je reč o pastirima crkvenim, o vođama duhovnim. Njima je dato više i vlasti i blagodati, pa će se od njih više i tražiti. Oni su so zemlji; ako so obljutavi, baca se, i nogama se gazi (Mat. 5, 13). Još je Gospod rekao, da će mnogi prvi biti poslednji, a poslednji prvi (Mat. 19, 30). A sveštenici su prvi u duhovnoj gostionici Hristovoj. Oni su pozvani da ustaju oko bolesnika, da im rane nadgledaju i leče, i da ih hrane životnom hranom Hristovom za časnom trpezom Jagnjeta Božjeg. Teško njima, ako to ne čine. Mogu oni biti prvi u ovom kratkoročnom životu, no u večnom životu oni neće imati udela. Još je Gospod rekao: teško čoveku kroz koga dolazi sablazan (Mat. 18, 7). A ni od jednog čoveka u svetu ne može doći tolika sablazan kao od nebrižnog sveštenika, Njegov mali greh sablažnjava više nego veliki greh drugih ljudi. Blago pak duhovnim pastirima, koji verno ispunjavaju zavet odsutnoga milostivog Samarjanina, rukujući čestito i razumno sa Njegova dva srebrenika. Doći će dan i čas kad će Gospod svakome od njih posebice reći: slugo dobri i verni, – uđi u radost gospodara svoga (Mat. 25, 21)!
Ispričavši ovu mnogosadržajnu i mnogoznačajnu priču Gospod upita zakonika: šta misliš dakle, koji je od ove trojice bio bližnji onome što je bio pao među razbojnike? A on reče: onaj koji se smilovao na njega. A Isus mu reče: idi i ti čini tako. Premda zakonik ni izdaleka nije shvatio svu dubinu i širinu ove priče Hristove, on je morao priznati istinitost njenu u onoliko u koliko ju je on shvatio, naravno samo po njenom spoljašnjem slikovnom smislu. On nije mogao nepriznati, da je milostivi Samarjanin bio istinski i jedini bližnji izubijanom i izranjavljenom čoveku ukraj puta. On nije mogao reći: sveštenik je bio njegov bližnji, pošto je i sveštenik kao i on bio Jevrejin. Niti je mogao reći: Levit je bio njegov bližnji pošto su obojica bili od iste rase, od istog naroda i od istoga jezika. Jer, to bi se suviše protivilo čak i njegovoj nesavesnoj savesti. Beskorisno je srodstvo po imenu, i po rasi, i po narodnosti, i po jeziku tamo gde je potrebna milost, i samo milost. Milosrđe je novi temelj srodstva koje ustanovljava Hristos meću ljudima. To nije uvideo zakonik; no ono što je njegov um uvideo u tom Jednom danom slučaju, on je morao priznati. Idi, i ti čini tako, veli mu Gospod. To jest: ako želiš da naslediš život večni, onda tako moraš čitati zapovest Božju o ljubavi, a ne onako kako je čitate vi, zakonici i književnici. Jer vi gledate u tu zapovest kao u zlatno tele, i obožavate je kao idola, a ne znate njen božanski i spasonosni smisao. Vi smatrate bližnjim samo Jevrejina, jer cenite po imenu, i po krvi, i po jeziku; čak ne ni svakoga Jevrejina nego samo onoga smatrate svojim bližnjim, ko je pripadnik vaše partije, bilo zakoničke, ili farisejske, ili sedukejske; pa čak ne ni svakoga partizana svoga nego samo onoga od koga imate koristi, česti i pohvale. I tako, vi ste zapovest Božju o ljubavi protumačili kao koristoljublje, i zato je ta božanska zapovest postala za vas pravo zlatno tele kao ono pod Horivom kome su se klanjala praoci vaši. Vi se, naime, klanjate toj zapovesti, no niti je razumete niti ispunjavate. Verovatno da je zakonik mogao shvatiti priču Hristovu u ovom smislu, i da je morao otići zastiđen. On koji je došao da zastidi! a koliko bi se tek morao on zastideti, da je mogao shvatiti da se ova priča još i lično na njega odnosi! Gle, i on je jedan takav putnik iz nebeskog Jerusalima za prljavi Jerihon zemaljski, putnik koga su đavoli obnažili od blagodati Božje, izubijali, izranjavili i ostavili ukraj druma. Mojsejev zakon i Proroci prolaze mimo njega i ne mogu da mu pomognu. I evo, sada kada mu Gospod priča ovu priču, milostivi Samarjanin već se nadneo nad njegovu bolesnu dušu, zavija je i pomazuje uljem i vinom. I on je to sam osetio, inače ne bi priznao istinitost Hristove pouke. Da li se on dao potom odneti u gostionicu – tj. u crkvu – i sasvim izlečiti, to Bog Sveznajući zna. Jevanđelje dalje o tom ne govori.
I tako, obilaznim putem Hristos je doveo ovoga zakonika da i nesvesno u duši prizna Njega, Hrista, kao svoga najbližega i najsrodnijega. Doveo ga je Gospod na to, da i nesvesno prizna da reči: ljubi svoga bližnjega kao sebe samoga znače: ljubi Gospoda Isusa Hrista kao sebe samoga. Nama pak ostaje, da svesno i razumno to priznamo i ispovedimo. Naš najbliži bližnji je Gospod Isus, a kroz Njega bližnji su nam i svi ostali ljudi koji su u bedi, i kojima mi svojim milosrđem u ime Gospoda možemo pomoći. Nad svakoga od nas nadneo se Gospod Isus, i za svakoga od nas On je ostavio ona dva srebrnika da se lečimo dok On ne dođe. Dok On ne dođe u srca naša, tako da Ga više ne gledamo nadneta nad vama, nego da Ga gledamo useljena i uživljena u srcima našim! Tada ćemo tek biti zdravi, jer tada će izvor zdravlja biti u srcima našim.
No pogledajte, kako ovom pričom Gospod spaja obe zapovesti o ljubavi u jednu jedinu! Ljubeći Njega kao svoga bližnjega mi ljubimo time i Boga i čoveka, i tako ispunjavamo u jedan mah obe zapovesti o ljubavi. Do dolaska Gospoda Isusa u svet ove dve zapovesti bile su podvojene. No s Njegovim dolaskom one su se slile u jedno. U samoj stvari savršena ljubav ne može ni biti podvojena niti odnositi se na dva predmeta. U Starom Zavetu one su bile podvojene, jer Stari Zavet je pripremna škola za veliku školu ljubavi. U pripremnoj školi raščlanjene su stvari, koje su organski spojene. Kad se taj ujedinjeni i vaploćeni Organizam ljubavi pojavio u Gospodu Isusu, namah je ta raščlanjenost i podvojenost postala kao da je nema. Isus Hristos je ovaploćena ljubav i prema Bogu i prema čoveku. Od ove ljubavi nema veće u svima svetovima, ni vremenim ni večnim. I tako je doneto u svet novo, sasvim novo načelo ljubavi, nova i jedina zapovest o ljubavi, koja se može i ovako iskazati: ljubi Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom snagom svojom i svom mišlju svojom; ljubi Ga kao sebe samog. Kroz tu ćeš ljubav, jedinu i nerazdelnu, ljubiti i Boga i ljude. Napusti lažnu nadu, o, smrtni čoveče, da ćeš ikad moći ljubiti Boga bez i mimo Hrista. I ne zanosi se lažju, da ćeš ikad moći ljubiti ljude bez i mimo Hrista. On je sišao s neba i nadneo se nad tobom, ranjenim i bolesnim. Pogledaj u lice Njegovo i poznaj svoj praobraz! Pogledaj glavnog i najbližeg Srodnika svog! Samo kroz Njega možeš postati istinski srodnik Bogu i milostivi srodnik ljudima. I kad poznaš svoje srodstvo s Njim, svako drugo srodstvo zemaljsko izgledaće ti kao senka i slika pravog i besmrtnog srodstva. Tad ćeš i ti ići i činiti kao On; to jest smatraćeš bedne, i žalosne, i gole, i ranjene, i izubijane, i bačene ukraj druma kao svoje najbliže srodnike, bliže od drugih srodnika. I tad ćeš nadnositi, ne toliko svoje koliko Njegovo lice nad njih; Njegovim zavojem zavijaćeš im rane, a Njegovim uljem i vinom pomazivaćeš ih.
I tako, i ova priča, od koje je kušač zakonik nešto malo shvatio i koristio se, obuhvata sobom i tumači svu istoriju ljudsku od početka do kraja, i svu istoriju našega spasenja od početka do kraja. Njom nas Gospod uči, da samo kroz Njega mi možemo postati srodnici Božji i srodnici ljudi. Samo kroz to srodstvo s Hristom dobijaju sva druga srodstva naša blagorodstvo i dostojanstvo. Njom nas On poziva na mnogozasluženu ljubav prema Sebi, na ljubav koja nam istom svetlošću osvetljava i Boga i ljude, pa čak i naše neprijatelje. Jer i ljubav prema neprijateljima moguća je samo iz jednog i istog ognjišta ljubavi, Gospoda Isusa Hrista, Bogočoveka i Spasa našeg. Njemu neka je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *