Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

Писмо “Групе интелектуалаца”

Крајем 2002. сви значајнији медији су (опет јединствено, као у време Тита и Милошевића) пренели “Писмо упозорења” групе “забринутих интелектуалаца” (Мирко Ђорђевић, Милан Ђорђевић, Филип Давид, Драган Великић, Предраг Чудић, Владимир Арсенијевић, Радмила Лазић, Ласло Вегел, а њима се придружио и Богдан Богдановић), који су јавност упозорили да се Србија тешко ослобађа бремена скоре прошлости, да јој се намеће “конзервативна мисао органицистичког правца”, да заговорници такве мисли наступају “са претњама, са говором мржње и нетолеранцијом, као да не живимо у мирнодопским условима”. Велеумни интелектуалци су уочили опасну спрегу између САНУ, Генералштаба и СПЦ (опет Срби кују заверу против “међународне заједнице”, зар не?) и крикнули у етар: “Не сме бити двоумљења у бирању пута између модернизације и заостајања, између нацизма и демократије, паланке и Европе”!… Ови “храбри” и са свих страна “угрожени” интелектуалци (што се може закључити и по чињеници да су се једва пробили до РТС-а и “Политике” да тамо објаве своја саопштења и потом двадесетак дана испирају мозак становништву Србије својим наступима и приступима) опет су уочили да је највећа опасност у Србији данас од “тоталитарне и недемократске идеологије Милана Недића и Димитрија Љотића”, али понајвише од “тријумфа филозофије паланке Николаја Велимировића”. Открили су да чак постоји и група “николајеваца” која “угрожава највредније тековине српске културе” (вероватно су, барем бивши члан ЦК СК Србије Богдан Богдановић, мислили на “тековине револуције”, јер је код неких “револуција” исто што и “српска култура”…).
Тумачећи свој став, који га је довео до потписивања апела, писац Владимир Арсенијевић, аутор романа “У потпалубљу” и човек који се од НАТО бомбардовања Србије, захваљујући везама са “отвореним друштвом”, склонио у Мексико, у “Сведоку” (од 19. новембра 2002) изјављује: “Био сам запањен кад су познате београдске групе снимиле CD на текстове Николаја Велимировића. Мислим да је дно сваког кича спајање субкултурних појава, каква је рок музика, са религијом. А као друго, ту је и личност владике Николаја и тај чудни еротизам све те српске деснице из четрдесетих, који наилази на необично плодно тло код нас, данас. По мени, то више од свега говори о високом степену збуњености међу људима који на овај или онај начин траже упориште у оним стварима које из овог угла представљају једну ретроспективну утопију… На страну сам владика Велимировић. Питање је само да ли је нама таква личност потребна, у овом тренутку, шта ми то добро можемо да извучемо, ако бисмо доследно пратили оно о чему је он писао. Реч је о човеку који је одбијао да се купа, јер је и чистоћу сматрао злом које долази са Запада.”
Напади наших “интелектуалаца” на Владику Николаја због тога што се није купао (а није се купао, наводно, јер хигијена, опет наводно, долази из Европе!) плод су интелектуалне убогости тих и таквих “интелектуалаца”. Наиме, у “Речима српском народу кроз тамнички прозор”, Свети Николај подсећа Србе да су Европљани, одрекавши се Христа, себи подигли многе идоле. Један од тих идола је и идол физичког здравља, које треба трошити на грехе и страсти. Да би се то здравље сачувало, Европљани се непрестано перу, купају и дотерују, не мислећи о чишћењу душе покајањем. Ту владика Николај следи реч Христову упућену фарисејима: “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу, да буду и споља чисте” (Мт 23,25/26). Овакав став Николајев неко од “интелектуалаца” је схватио као рат против личне хигијене, а остали “интелектуалци” су то преписивали – прво од “еурека мајстора”, па онда један од другог. Тако наши квазилиберални велеумови пишу у стилу “старих, добрих” титовских писама и песама (сећамо ли се стихова: “Друг је Тито послао нам писмо / да чувамо братство и јединство”?) и из тог духа настају њихова “писма упозорења”.
Запањени Арсенијевић би се још више запањио да је прочитао ставове најозбиљнијег домаћег рокера, певача “Партибрејкерса”, Зорана Костића Цанета, који, у интервјуу “Новом виделу” (27. март 2001) каже: “Пошто смо ми одрасли у бетонском атеизму, ниси нешто могао да причаш о Богу, јер би те сви гледали као да си ненормалан, али увек је Бог био присутан, па макар у фазону ‘немој да ме питају данас у школи’. У тешким часовима очајања звали смо Бога/…/ Унутрашњост човека је као гумица на чесми. Она се временом потроши и прокапље. Вера у Бога је та која ‘подмазује’ човека/…/ Вера у Бога је борба против аутоматског живота. Мени је драго кад видим децу од 34 године како се крсте и љубе иконе. На млађима је будућност, а на нама је само да се достојанствено повучемо, достојанствено – у земљи где нема достојанства… Дешава се парадоксална ствар да о томе да ли ће се увести веронаука у школе не одлучују деца него маторци, који су показали да је све што одлуче без везе. Постоје и мудри људи који имају памети и могу да раде на ползу отечеству… Јеромонах Јован Ћулибрк, који је до 1991, док се није замонашио, писао за магазин ‘Ритам’, имао је идеју да се генерација, која се одузимала, сабере. Односно, да се по текстовима владике Николаја направи музика. Ми смо нашли песму ‘Кога ћу да хвалим’ у његовој Лири и направили смо хит…” Тако Цане, озбиљан рокер. Владимир Арсенијевић не може то да разуме, али Цане, који је прошао пут од “бетонског атеизма” до Цркве Христове, може.
У “Блиц њузу” (148/2002) појавио се текст Весне Ташић и Радета Станића: “Ко је ко на српској десници”, у коме се тврди да су рехабилитатори владике Николаја Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића – “транснационалисти”. Шта је то: националисти у трансу? Националисти који слушају транс музику? Интернационалисти, који би да трансцендирају националне границе? Поред “четничких групација”, “милетићеваца”, редакције листа “Двери српске”, међу “транснационалисте” је убачена и група тзв. “николајеваца” (за које нико не зна ко су, шта су, одакле су и где су). Међу опаке десничаре увршћени су Матија Бећковић, Коста Чавошки, Радош Љушић, али и Матеј Арсенијевић и потписник ових редова…
Дакле, Владика Николај је опет крив зато што нас никако не пуштају на том просвећеном Западу, који је наш највећи, ако не и једини, идеал у овом тренутку. Николај је, дакле, тај који кочи, иначе бисмо давно били у Европи. Он је рекао да је Европа “Бела Демонија”, и то само зато што је био родом из паланке и “није се купао” (бар тако кажу “девет јахача денацификације”, преко свог гласноговорника Арсенијевића). А да су видели макар фотографије Николајеве као господина на светским скуповима – нпр. у Еванстону 1954 – не би тако говорили о овом светом човеку, како га назива, нпр. светски познати енглески бискуп Џорџ Бел.
Тако говоре и пишу наши демодирани интелектуални помодари, док највећи интелектуалци Запада, укључујући најсавременије философе постмодернисте и либералну левицу, прозиру и презиру тај исти Запад који жели да поништи све Друго и Другачије. Ево шта о томе каже Жан Бодријар у листу “Le Monde Diplomatique” (новембар 2002): “Мисија Запада (или, боље речено, бившег Запада, пошто он одавно нема сопствене вредности) јесте да разноврсне културе потчини окрутном закону једноумља (подвлачење наше, В. Д). Култура која је изгубила своје вредности мора да се свети другим културама… за такав систем, сваки вид побуне виртуелно постаје терористички…”
Оно о чему данас пише Бодријар Николај је писао још пре Другог светског рата и зато је, у горким речима из Дахауа, Европу назвао Белом Демонијом. Очито је да су “девет јахача денацификације” управо на страни таквог, од Бодријара дефинисаног, западног тоталитаризма, чиме се показује да су управо они, а не “николајевци”, људи који говоре језиком мржње и желе да пониште сваког Другог и право на Другачијост. Једини за њих пожељан Друш је онај Други који једноумно мисли као Они, Ђ. Први… Нарцисоидност, поготову интелектуална, увек је тоталитарна.

Comments are closed.