NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ZNAK PROTIV KOGA SE GOVORI

Književnici, fariseji itd.

Pomodno ruganje Vladiki Nikolaju je „opšte mesto“ za svakog predstavnika novolevičarske misli u nas. Smatra se pitanjem časti da svaki od njih nešto kaže o ovom „fanatičnom antisemiti“ i „borcu protiv Evrope“. Ima ga čak i u mnogo puta hvaljenim (književno ubogim) delima mladog pokoljenja pisaca zgađenih nad srbskim „nacionalizmom“ i „ksenofobijom“. Tako je Biljana Srbljanović, u svojoj drami izvođenoj kod nas, ali i po Evropi (željnoj da pokaže kakvi su Srbi „fašisti“), ugradila jedan citat iz besede vladike Nikolaja povodom 550-godišnjice Kosovskog boja, kako bi dokazala da je ovaj „mračnjak“ bio „simpatizer Hitlera“. Evo tog citata: „Mi smo deca Božija i ljudi arijevske rase koje je sudba postavila za čuvare najopasnijeg druma i za stražare najsudbonosnije kapije – kapije Evrope…“ Dva lika drame, nacionalistički intelektualci karikature, Stratimirović i Glogov, kao parafrazirajući Nikolaja izgovaraju sledeće „mudrosti“ (koje im u usta stavlja spisateljka): „Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će ta dobra poštenom čoveku? Šta će mu česma, kad je čist iznutra?“
Sasvim u ovom, karikaturalnom stilu, nastavlja Veselin Marković, pisac romana „Izranjanje“ i dobitnik „Vitalove“ nagrade za 2002. godinu. U listu „Danas“ (od 6. jula 2001) Marković je rekao da su knjige vladike Nikolaja „gnusna dela prepuna patološke mržnje prema Jevrejima (i prema katolicima, protestantima, kulturi, čak i ličnoj higijeni)“ Člankopisac nedeljnika „Vreme“, Teofil Pančić, u svojoj zbirci kolumni „Urbani bušmani“, napada „ljotićoide“ koji se dive „neobično visokim mislima Nikolaja Velimirovića“, a zatim veli da su „nikolajevci“ oni koji imaju „uloge u slabo posećenom freak show“ (= predstavi ludaka – V. D.). Tako naši novi književnici i fariseji, blještava budućnost srbskog „otvorenog društva“, od čijeg se bljeska smrkava svugde gde god ona zrači.
Osnivač i urednik tzv. antropološke biblioteke „XX vek“, Ivan Čolović, nosilac, zajedno sa Borkom Pavićević i drugim „kulturnim dekontaminatorima“, francuske Legije časti, obožavalac lika i dela Markiza de Sada, koji je, po njemu, bio „velikan ljudskog (samo)oslobođenja“, nikako nije mogao da se pomiri sa „nezdravim“ zanimanjem Srba za Vladiku Nikolaja (i Oca Justina, naravno). U svojoj knjizi „Politika simbola“, on veli da su Nikolaj i Justin „zapadnu Evropu opisivali kao prostor bez prave, žive vere“, što je „fundamentalistička pozicija“. Nikolaj je, u „Ratu i Bibliji“, takođe isticao da „razvrat u ratu donosi nesreću“, i još je uzdržan odnos prema seksualnosti „pripisivao balkanskim seljacima“. Nikolaja kritikuje i zato što je srbskom narodu i njegovoj misiji davao „univerzalno značenje“… Čolović još veli i da je „Srpska pravoslavna crkva organizovala nekoliko spektakularnih rituala posvećenih zemnim ostacima dvojice Svetaca, Save i Vasilija Ostroškog i jednog crkvenog velikodostojnika – Nikolaja Velimirovića“ (kakve su to svečanosti sa moštima Svetog Save, za koje i vrapci znaju da su ih Turci spalili 1594, ovaj antropolog ne objašnjava!).
U knjizi „Bordel ratnika“ Čolović je, na veoma vešt način, hrišćansku misao Vladike Nikolaja dovodio u vezu sa Miloševićevom kvazipatriotskom propagandom, želeći da dokaže ono što su dokazivali i neprestano nastoje da dokažu, najpre sebi, svi naši evro(po)ljubivi, – a to je da su Srbi nepopravljivi izolacionisti, koji nikad neće stići u Evropu, onu koja je, još u doba Markiza de Sada, oslobođena svakog konzervativizma, zaostalosti i učmalosti.
Petar Luković, rok novinar, dugogodišnji kolumnista različitih časopisa „građanske opcije“, čak postavljen za „sudiju časti“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ogrezao u mržnji prema svemu što pripada narodu od koga i on vodi biološko poreklo („proslavljen“ intervjuom iz marta 2002, datom listu „Prava čoveka“, u kome je rekao da bi on, da ima vlast, novinare nacionaliste streljao i vešao), nije mogao da ne spominje Vladiku Nikolaja, i to kad god mu se pruži prilika. O kakvom „sudiji časti“ je reč, dovoljno je pogledati u Lukovićevom tekstu „Šampon za monstruma“, objavljenom u „Reporteru“ (1. avgusta . Razgnevljen zbog toga što je „Svetigora“ izdala SO „Iznad Istoka i Zapada“, Luković kaže da se „Nikolaj Velimirović nikad u životu nije okupao, pa je tako smrdljiv doživeo da mu srpsko-makedonski rokeri posvete Tribjut album“… Na pitanje novinarke „Bazara“ (18. januar
2001) da li su njegovi „politički komentari nastavak rokenrola drugim sredstvima“, Luković odgovara: „Apsolutno. Nema dogmi, tabua, nedodirljivih. Letos sam imao verbalni duel sa taksistom zato što sam u nekoliko mahova u medijima napao Nikolaja Velimirovića. Pitao me: kako me nije sramota, da li je on za mene svetac, i da li za mene postoji išta sveto? Rekao sam da ga ne volim, da on za mene nije niko, i da ne postoji ništa sveto. Zaustavio je taksi, prekrstio se i rekao da izađem iz kola, jer takvu sotonu odavno nije vozio. Za mene nema nedodirljivih i svetih, i po tom svom osećanju radio sam svih ovih godina. Crkva nije sveta, država još manje, patriotizam ne postoji, vera je privatna stvar i odbijam da o njoj govorim. Ne osećam se pripadnikom nebeskog naroda. Rodio sam se u Kraljevu, a mogao sam u Stokholmu. Ne vidim ni jedan razlog da pišem o veličini srpstva, u tome ne nalazim ništa sveto ni pametno.“ U istom tom intervjuu Luković je priznao da nije čitao ništa od Vladike Nikolaja, ali da su mu njegovi prijatelji slali odlomke na osnovu kojih je on pisao svoje, uslovno govoreći, tekstove. (Uslovno govoreći, ponavljamo, jer nisu to i nisu toliko tekstovi, koliko izlivi mržnje čoveka koji je u sebi srušio sve plemenito i lepo.)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *