ODGOVORI PREDRAGU ILIĆU
Vladika Lavrentije i štampanje Sabranih dela Svetog Nikolaja Žičkog
Vladika šabački (nekad zapadnoevropski) Lavrentije, učinio je veoma mnogo za svoj narod – objavljujući Nikolajeva dela u doba najžešće komunističke strahovlade. U svojoj knjizi, Jovan Bajford pokušava da dokaže kako su Nikolajevi sledbenici svesno i namerno falsifikovali njegovu biografiju i stvaralaštvo, s jednim jedinim ciljem – da stvore „mit“ o Nikolajevoj svetosti i mučeništvu. Bajford i njemu slični prave se naivni, kao da nikad nisu čuli za Titov komunizam i progone vernika u epohi tog totalitarizma s holivudski nasmešenim licem.
Zato je veoma bitno da se podsetimo šta se zaista dešavalo. Evo šta, u intervju u datom časopisu „Justin“ (1/2006) o tim vremenima kaže vladika Lavrentije:
„U mome životu, vladika Nikolaj je odigrao veoma važnu ulogu. Dok njega nisam čitao, ja sam lutao kroz život. On je taj koji me je, kroz svoja dela, uputio na pravi jevanđelski život. Dok sam pohađao Bogosloviju, a i kasnije, njegova dela bila su mi omiljena literatura. Međutim, posle okupacije, vladika ovde nije bio baš omiljena ličnost, čak je i njegovo ime bilo zabranjeno da se spominje. Prota Milisav Protić iz Guče godinama je bio njegov saradnik i tokom četrdeset godina sakupljao je vladičina dela. Već negde 1939. ili 1940. godine, postojala je ideja da se ta vladičina dela izdaju povodom četrdeset godina njegove službe, ali pošto vladika to nije hteo, prota Milisav je ta prikupljena dela sačuvao. Kada sam ja izabran za vikarnog episkopa i postavljen za urednika Pravoslavlja, prota Milisav je bio na funkciji tehničkog urednika, pa je, kao veliki ljubitelj Nikolajevog dela, predložio da nešto od toga objavimo, kako bi ostalo sačuvano. Tako smo, po prvi put, štampali Prolog, ali pod nazivom Žitija Svetih i bez navođenja imena autora, a zatim smo izdali i Religiju Njegoševu.
Da bih Vam pokazao kako je tada bilo teško bilo šta štampati, moram da Vam ispričam sledeću epizodu. U to vreme, kao što sam rekao, bio sam vikarni episkop i urednik Pravoslavlja. Patrijarh German je, kao vrlo mudar čovek, bio sastavio jedan redakcioni odbor koji je čitao tekstove koji su trebali da budu objavljeni u Pravoslavlju, kako bi se izbegli problemi sa vlastima. Treba da imate na umu kako je u to vreme Pravoslavlje bilo jedini crkveni list, pa je štampano u tiražu od četrdeset i sedam hiljada primeraka. Dakle, svaki rukopis koji je trebalo da bude objavljen morao je pažljivo da se pročita, jer postojala je mogućnost da čitav list bude zabranjen. Pojavio se negde članak u kome se neki od Hrvata žalio kako Srbi nikako da im oproste Drugi svetski rat, na šta je prota Ivančević reagovao napisom u kome se pitao ‘pa dokle samo Srbi da praštaju – treba i drugi da praštaju!’ Na to ja, kao odgovorni urednik upitam: ‘Pa zar ne bi ovaj članak mogao da nam napravi neku neprijatnost?’, na što su mi rekli: ‘Zašto, kada je to istina.’ – I tako, prođe taj članak. Sedeo sam baš u ovoj istoj sobi kad dođe neki balavac, star možda petnaest ili šesnaest godina i upita me: ‘Da li ste vi vikarni Episkop Moravički?’ Ja kažem da jesam, a on mi predade pismo od okružnog javnog tužioca grada Beograda. Kada sam otvorio, vidim optužbe na osnovu člana o položaju verskih zajednica i na osnovu člana o širenju verske i nacionalne netrpeljivosti. Pitao me je gde se taj primerak Pravoslavlja nalazi, pa sam ga poveo u magacin, smešten u podrumu Patrijaršije. Od ukupnog tiraža, ostalo je svega nekoliko stotina primeraka – sve je već bilo poslato. Nakon što je zatečene primerke plombirao, počeo je da se raspituje gde su sve otišli ostali primerci – došao je u osam ujutru, a ni do dva po podne nije završio, čak ni sa zapisivanjem adresa na koje je odjednom poslato više od sto primeraka. Posle smo čuli kako je policija u nekim krajevima išla od kuće do kuće i zaplenjivala, a u drugim mestima niko nije dolazio. Tom broju je posle desetostruko skočila cena, tražili su ljudi: ‘Gde je onaj zabranjeni broj, da vidimo šta je u njemu napisano?’
Eto, takva su to vremena bila. Posle nekog vremena prota Milisav meni kaže, kada sam ja 1969. godine izabran za Episkopa Zapadnoevropskog i Australije: ‘Daj, Lavrentije, da probamo da štampamo dela vladike Nikolaja. Ja sam većinu sakupio u po tri primerka’, kaže Milisav – da mi ne bi ovi zaplenili sve i uništili. Jedan primerak je zazidan iza ormara u mojoj spavaćoj sobi (to zna samo moj najstariji sin), jedan se nalazi na zvoniku Crkve u Mirijevu, a treći primerak je u manastiru Vujnu; pa, ako bi jedan komplet i uništili, da znate gde su ostali.’ /…/
Mnogo su nam pomogli Nemci. Znate, dve Nikolajeve doktorske disertacije su objavljene na nemačkom. Nemci, naročito religiozni i studenti veoma su dobro znali ko je Nikolaj Velimirović. Zapeli smo iz petnih žila i uz velike napore i pomoć Nemaca, prvo smo napravili sopstvenu štampariju.
Ubrzo zatim meni Milisav počne da šalje pomalo materijala, a ja iznosim, bojim se da ponesem sve, na granici će mi naći pa će mi uništiti; nego malo-pomalo. Tako, objavimo mi prve tri knjige: Ohridski Prolog, Omilije i Besede pod Gorom. Posle u novinama pročitam, kako je Vlada Jugoslavije, u Službenom listu objavila zabranu rasturanja tih knjiga u zemlji. Kada sam došao na jedno zasedanje Sabora, pozove me Krsta Leković, pukovnik tadašnje UDBE, koji je bio nadležan za odnose sa verskim zajednicama. Pitao me je zašto štampam Nikolaja, on je državni neprijatelj, kome su te knjige danas potrebne i slično a ja mu odgovorim: ‘Meni su potrebne! Ja ih čitam!’ Pretio je da će i bombu da nam baci u štampariju, na šta sam mu odgovorio da nema veze, pošto smo osigurani na dva miliona maraka. Kada je video da pretnje ne pomažu, nastavio je sa ubeđivanjem: ‘Nemoj da se igraš glavom, ti znaš da je to kažnjivo, možeš da odgovaraš zakonski, možeš i zatvor da zaglaviš. Ti znaš da je Nikolaj bio narodni neprijatelj!’ Kažem: ‘Bože sačuvaj! Nikolaj je bio veliki mislilac, i njega ovaj sitni partizanski posao nije interesovao. On je gledao uzvišene poslove, nikada nije napadao ljude ili zajednice, nego je bio protiv zla u njima. Zar Vi nama hoćete da, u najslobodnijoj zemlji na svetu, zabranite da štampamo molitvenik, jer šta su drugo Omilije i Ohridski Prolog nego molitvenik? Deset godina među mojim sveštenicima i vernicima pričam da mi ovde imamo verske slobode, ko hoće u Crkvu da ide, da se Bogu moli, neće mu niko zabraniti, a ko neće, on će naći stotine razloga. Kada bih sad ja njima tamo rekao da mi Vi ne date da štampam Ohridski Prolog, s pravom bi me pitali, gde mi je ta sloboda? Mi koji tamo živimo hoćemo da koristimo blagodati te slobode, a Vi možete samo da zabranite da se to rastura ovde. Mi to, uostalom, i nismo štampali da se čita ovde’ – a ruku na srce, naravno da jesmo štampali najviše za otadžbinu.
Tako sam ja i dalje krišom ta dela iznosio iz zemlje, dok jednom iz novina nisam saznao da je umro prota Milisav. Smesta sam doleteo u zemlju – kod rodbine je prota ostavio pismo za mene, dva dana pred smrt, sa uputstvima šta i kako dalje. Međutim, nikako da nađemo načina kako da dela unesemo u zemlju, sve dok me u Londonu nisu posavetovali da pošaljem preporučenom poštom, koja je tamo osigurana na pet funti. Pošta je dakle dužna da nadoknadi troškove ako se sa pošiljkom nešto dogodi. Naravno, izvan Srbije su svi dobili, a ovde niko.
Ipak, kada je počeo da se otapa led jednopartijskog sistema, a prve ‘ljubičice’ demokratije počele da se pomalo probijaju, obratio sam se tadašnjem ministru vera Dragojloviću i upitao ga da li na neki način možemo da unesemo vladikina dela?’ On nam je odgovorio kako ništa ne može da nam pomogne, ali da probamo, pa kako bude. /…/ Bila je 1989. godina. Doteramo mi na carinu čitavih dvadeset tona knjša, kamionom firme ‘Špedicija – Bugojno’. Da sve bude interesantnije vozači – jedan musliman, a jedan Hrvat, vrlo čestiti ljudi, čak su nam pomagali i oko utovara. Čekali smo na carini u Beogradu od jutra do tri sata popodne, a niko ne sme da nas carini. Dođe jedan čovek i kaže mi: ‘Vladiko, niko ne sme da Vas carini. I tako su poslali mene, kažu, ti poznaješ te popove. Moja supruga Vas poznaje iz Nemačke, iz manastira Himelstira. Bila je udata za jednog neuropsihijatra, nekog Rakića u Holandiji, kasnije su se oni razveli, pa se ona preudala za mene, i sve mi je najlepše pričala o Vama.’
Tako smo mi te knjige doterali u Srbiju. Nismo imali gde da smestimo dvadeset tona knjiga, jednostavno smo ih istovarili u hodnicima Patrijaršije. Službenik sa carine je sve to popisao i rekao da čuvamo pod katancem i nikako ne rasturamo, dok ne stigne odluka sa carine, ali nije imalo gde. Knjige su tako stajale na otvorenom po hodnicima, svako je mogao da uzme šta poželi – tako je vladika Nikolaj počeo opet da ulazi u narod, a dovoljno je ostalo da podignemo i manastir Svetom Nikolaju u Sokolu. /…/ Posle izvesnog vremena zove mene isti onaj pukovnik UDBE, kao da li bi mi tamo u našoj štampariji u Himelstiru štampali neke skupljene članke koji su štampali on i još jedan u sarajevskom Oslobođenju, o Krunoslavu Draganoviću – bio je to jedan od glavnih ustaša u Bosni, koji je Pavelića izveo iz Jugoslavije. Tada je takva politika bila, da su naše, četnike i ostale ubijali, a ovome su dozvolili da se vrati u Jugoslaviju i to skoro na svoju bivšu župu u Kupresu. Ova dva pukovnika UDBE su ovoga saslušavali i to u nastavcima objavljivali, pa su sada hteli da to skupa objave. Pitao sam ga: ‘Pa, gospodine Lekoviću, vi ste rekli da ćete bombu da bacite na našu štampariju? Uostalom, jeftinije Vam je to ovde da štampate’, i tako ga se otarasim.
A bilo je i nekih interesantnih i komičnih scena. Hvali mi se tako pokojna igumanija u manastiru Tavni, kaže ima jedan naš čovek ovde iz komšiluka, radi na carini u Horgošu. I donese mi jednog dana Omilije, pa reče: ‘Mati, ovo sam zaplenio od jednoga čoveka, znao sam da tebi to treba.’ Treba da znate da nas je štampanje jedne knjige koštalo 38.000 maraka!“
Eto kako se pravio „mit“ o Nikolaju – pod neprestanim pretnjama UDBE, u strahu da li će se uopšte uspeti, da li će biti dovoljno novca da se dela štampaju. UDBA preti bacanjem bombe u štampariju u kojoj se pripremaju Nikolajeva dela, a dela Hajdegera, nacističkog rektora univerziteta u Frajburgu, nailaze na oduševljen prijem… I posle dođe Bajford, i priča o srbskim pravoslavnim mitovima… A sekundira mu Ilić, kome je Krsta Leković bio kolega „u struci“.
