NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ZNAK PROTIV KOGA SE GOVORI

„Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj“

Knjiga izvesnog Milorada Tomanića „Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj“ (Medijska knjižara Krug, 2001), oduševljeno je dočekana u krutovima „europokloničke“ – „građanske opcije“, što nije ni čudo s obzirom na količinu mržnje prema Srbskoj Crkvi i narodu koju je dotični pisac uspeo da izlije. Takođe, obradovali sujoj se pojedini predstavnici „Crkve u Hrvata“. Od Srednjeg veka do naših dana za tog Tomanića i kompaniju (jer reč je o kolektivnom radu više srodnih umova i duša) Srbi i njihova Crkva su vaploćenje svega gnusnog i patološkog što je moguće zamisliti (recezent knjige je, očito rado, bio Ivan Čolović, koji je u svojoj spisimaniji otišao toliko daleko da je Tomanića, inače nepoznatog široj naučnoj javnosti, zdušno preporučio).
Knjiga počinje poslednjom decenijom 20. veka i ulogom SPC u ratu na prostorima bivše SFRJ; nastavlja se pogledom u prošlost (lik Vladike Nikolaja), dotiče se Prvog srbskog ustanka i Karađorđa, da bi na kraju udarila na Nemanjiće i Svetog Simeona. Tomanić kreće od tvrdnje da su srbski episkopi bili slični Hitleru i Gebelsu, služeći svojom ratnohuškačkom propagandom genocidu. Recimo, vladika Amfilohije je jednom izjavio: „Hoće Bog nešto veliko od ovog naroda čim ga stavlja u žižu svetskih zbivanja“, a Tomanić nam to tumači tako da su i Nemci pre i tokom Drugog svetskog rata dobijali takve poruke od svojih vođa. I još dodaje: „Psi rata bili su raspomamljeni opojnim mirisom srpskog trolatičnog cveta (UKS – SANU – SPC) i režeći, iskeženih zuba, trgali su lance kojima su bili vezani… Psi rata konačno su pušteni s lanca i krenuli u čerečenje plena.“ Patrijarha Pavla (rugajući se činjenici da je izabran posle devet krugova glasanja) Tomanić naziva „patrijarhom Srpskim iz devetog kruga“. Zatim ga poredi sa Hitlerom i Pavelićem, zato što je 1991. Patrijarh lordu Karingtonu napisao da su Srbi bili, voljom Josipa Broza, prisiljeni da žive s Hrvatima u nepravednim avnojevskim granicama! Ruga se i tome što episkopi, koji su bili „spremni na žrtvu“, nisu izginuli na frontu: „I pored ove zadivljujuće spremnosti na žrtvovanje, iz ratova su svi episkopi izašli i živi i zdravi (izuzev nepažljivog vladike Atanasija Jevtića koji je pao sa visine i slomio vrat)“ Vađenje kostiju Srba iz jama, koje su ustaše pobile u Drugom svetskom ratu, veli Tomanić, bila je ratnohuškačka propaganda Episkopata SPC: „Iskopavanje kostiju iz jama, koje su oni inicirali, pretvorilo se u svetkovinu, u neukusnu paradu koja je, pokazalo se to kasnije, za cilj imala jedino da krv ionako ‘violentnih, silnih, ognjevitih ljudi’ dinarskog tipa (Jovan Cvijić) još više proključa.“ Tu je, dalje, i ruganje celoj srbskoj krštenoj istoriji: „Moglo bi se reći da je srpski narod kroz istoriju trpeo dve vrste vođa svoje krvi i vere. Jedni su bili čvrstog stava, nesavitljive kičme i nepopustljivi pred jačima od sebe. Reči obraz, ponos i dostojanstvo koristili su kao poštapalice. Drugi, pak, skloniji diplomatiji, znali su da se sagnu i bez tuđe pomoći, izbegavajući tako dodatne i nepotrebne neprijatnosti. Oni prvi, koji su iz ne sasvim razjašnjenih razloga Srbima uvek bili draži, obično su završavali na tri načina – ginuli su, poput Kneza Lazara, ostavljajući narod na milost i nemilost protivniku; posle poraza bežali i spasavali glavu, poput Karađorđa, takođe ostavljajući narod na cedilu; i naknadno se saginjali, poput Slobodana Miloševića, pružajući narodu zadovoljstvo da uživa u plodovima njihovog prethodno izraženog ponosa i dostojanstva.“ Tomanić se ruga Karađorđu, kao onome ko, oponašajući kneza Lazara, ipak nije uspeo da oslobodi Srbe od Turaka, jer je Turska, iako „bolesnik“, bila jača od Srba. A o Nemanji? – Pred Vizantincima je „savio kičmu i prihvatio poniženja“; prema bogumilima je sproveo „brz i efikasan genocid i izgon“; bogumili su pobegli u Bosnu pod „Nemanjinim terorom“. Knezu Lazaru nije palo na pamet da se ponizi i da „bez uzaludnih gubitaka prihvati uslove moćnijeg protivnika“, pa je „ne slušajući savete ni samoga Gospoda… za samo jedan dan do propasti doveo državu koju su njegovi prethodnici gradili dva i po veka“. I još dodaje Tomanić: „Uporedimo li ponašanje srpskih vitezova sa ponašanjem samoga Isusa Hrista pred raspeće, reklo bi se da je Sin Božiji sa manje oduševljenja prihvatio žrtvu za čitavo čovečanstvo nego hrabri Srbi za svoje Otačastvo.“ Tako je govorio Tomanić, novi inkvizitor nad Srbskom Crkvom koji, osim novina i iz konteksta istrgnutih citata, izgleda da je slabo šta u životu čitao. Jer da jeste, znao bi da monahinja Jefimija nije bila udovica „kralja Vukašina Mrnjavčevića“, i da nikakvog genocida nad bogumilima nije bilo (bilo je rata, u kome su se sudarile vojske, a ne ubijanja nenaoružanih). Pošavši od vladika Atanasija i Amfilohija, Tomanić je stigao da Nemanju proglasi „velikim istrebiteljem“ i njegovu borbu protiv bogumila nazove „genocidom“, uporedivši ga sa ustašama u Drugom svetskom ratu; na kraju, udario je, u svom neokrižarskom pohodu, na Svetog Atanasija Velikog i njegovo objašnjenje pravedne borbe u hrišćanskom smislu te reči… Tako je sproveden pravi jezuitski purgatorijom nad Srbima.
Ovo intelektualno raskošno argumentisanje i njegova metodologija („reduction ad absurdum“) kojima se Tomanić služi poznati su nam još iz pouka Svetog ave Doroteja, monaha iz Svete Zemlje, koji je opisao slučaj svog sabrata. Taj „redukcionista“, koga je sveti Dorotej pokušao da urazumi, počeo je prezirući i ponižavajući svoje najbliže, a na kraju došao do poricanja i Svetitelja i same Svete Trojice! Na kraju, pogordivši se protiv samoga Boga, sebe je lišio uma. I Tomanićev put je isti: od ruganja vladikama Srbske Crkve i patrijarhu Pavlu, preko sprdanja sa Karađorđem i srbskim stradanjem pod Austrijom i Turskom, do obračuna sa Svetim Simeonom i Svetim knezom Lazarom i tvrdnje da je Srbska Crkva „stvorena, učvršćena i uvećana na ljudskoj krvi, i to uglavnom delanjem trojice najistaknutijih predstavnika dinastije
Nemanjića: Stefana Nemanje, Kralja Milutina i Stefana Dušana“. Na kraju, Tomanić ističe da je i sam Isus bio „pacifista“, koji se uklanjao (Mt 12,14-15) i sakrivao (Jn 8,59) od onih koji su želeli da Ga ubiju, što je, po Tomaniću, direktno suprotno ponašanju Kneza Lazara, a, izgleda, preporučljivo za Srbe kao odnos prema svim srbskim neprijateljima: Srbi, naime, treba da se od svih sakrivaju i beže, da budu podatljivi i lakeji svakome, poput Tomanića i sličnih mu lumena.
Ako Tomanić ovako piše o najsvetijim ličnostima srbske istorije, onda nije čudo što o Vladiki Nikolaju piše kao o „čoveku koji je nosio odlikovanje nacističke Nemačke i koji je u trenutku lucidnosti otkrio da postoje značajne sličnosti između Adolfa Hitlera i Svetoga Save“. On zamera „Glasu Crkve“ koji je „samovoljno“, bez odluke Sabora, počeo da slavi Nikolaja kao Sveca (a ne zna da većina srbskog pravoslavnog naroda i dobra polovina pravoslavnih u svetu priznaju i poštuju Nikolaja kao Sveca, davno pre „Glasa Crkve“). Pri tom se pretvara da ne zna da je Hitler te 1935. godine (kada je Nikolaj držao govor o Svetom Savi, pa rekao da vođa nemačkog naroda pokušava ono što je nekad uradio Sveti Sava, ali da će mu to teško poći za rukom (to jest, osnivanje nacionalne Crkve), u Evropi još uvek slovio za velikog i uvažavanog državnika! To je vreme kada Engleska tetoše Hitlera, a bankari sa Vol Strita sarađuju s Firerovom privredom (poznati američki multimilioner Rokfeler je, recimo, poslovao sa „IG Farbenom“ sve do 1942). U to vreme, Zapad se divi Hitleru koji diže Nemačku iz pepela… Ali, po Tomaniću, jedini „hitlerovac“ je Nikolaj!
Tomanić optužuje Crkvu da je taj Nikolajev rukopis „krila“, što dodatno samo pokazuje kakvi beskrupulozni klevetnici napadaju Nikolaja i SPC! I on, kao i Đorđević, tvrdi da je Nikolaj u Dahauu bio samo u „počasnom zatvoru“, u kome mu nije falila ni dlaka s glave, a Nemci ga nisu čak ni obrijali. Hranio se hranom koju su jeli „nemački oficiri“! Nikolaj je mogao i da piše, što pokazuje njegov „antisemitski spis“ Kroz tamnički prozor. Nikolaj je Hitlerov „istomišljenik bar kad su Jevreji bili u pitanju“ itd. itsl.
I još veli Tomanić, za kraj: „Ako ste neonacista i želite svoje mišljenje da potkrepite citirajući neki autoritet koji afirmativno govori o Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao što smo već videli, naći ćete ono što vam je potrebno.“ Naravno, kao ni Đorđević, tako ni Tomanić, i ostali iz „sovjeta lukavnujuščih“, neće ni da pomenu višestruku, i pre i tokom rata, i posle rata Nikolajevu kritiku fašizma i nacizma, kao i svakog totalitarizma (pa i savremenog američkog „demokratskog totalitarizma“).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *