NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Sveti Nikolaj i Hitler o Starom Zavetu

U „inkriminisanoj“ knjizi Svetog Nikolaja Srbskog, „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“, Stari Zavet je shvaćen kao knjiga Otkrivenja Božjeg u kojoj su dati najdublji uvidi ne samo o sudbini drevnog Izrailja, nego i o sudbini negda hrišćanske Evrope, kao i Srbije. Citirajući starozavetne proroke, poput Jeremije (Jer. 2,13), Nikolaj uzvikuje: „Sveto Pismo je nepogrešno. To je Ustav vasionski od Boga. U Svetom Pismu objašnjena je sudba svakog čoveka i svih naroda. Svaka reč Božja u toj svetoj knjizi nad knjigama jeste istovremeno otkriće istine i putokaz u životu. Sva moderna civilizacija nije pokolebala ni jednu jedinu reč Svetoga Pisma. Sva evropska nauka nije u stanju zameniti ni jednu jedinu zapovest Gospodnju.“ Kasnije, poredeći istoriju Izrailja i istoriju Srbije, Nikolaj ponavlja: „Zato vam kažem: čitajte Sveto Pismo, da bi razumeli istoriju srpsku. Čitajte Bibliju, da bi na mračnom putu sudbi ljudskih imali sveću u rukama.“
Za Nikolaja, najveći Srbin je Sveti Sava, a najveći Jevrejin prorok Mojsije: i jedan i drugi su tužioci svojih naroda pred Bogom kad ti narodi od Boga odstupe. Za Nikolaja, starozavetni prorok Isaija „jedan je od najvećih proroka u istoriji roda ljudskog“; za Nikolaja, Gospod Starog Zaveta je Bog Svemogući, Koji je „hiljade čudesa pokazao u toku četrdeset godina u Egiptu i u pustinji na oči naroda izrailjskog“; za Nikolaja, Tvorac je dao ključeve sudbina ljudi i naroda „preko Svojih proroka i ugodnika Staroga i Novoga Zaveta“; za Nikolaja, Izrailj je u doba Mojsijevo bio Božje izbranje, jer, kako on kaže, „Bog ne izabra kulturne Rimljane, ni presite Egipćane, ni umetničke Jeline, niti mudre Indijce da mu budu izabrani mesijanski narod (podvukao V. D), nego izabra robove jevrejske“; jednom rečju, za Nikolaja Stari Zavet je, kao i Novi, knjiga Božjeg otkrivenja i suda, a starozavetni Jevreji su izabrani narod Božiji.
A za Hitlera?
Hitlerov učitelj, okultista Ditrih Ekart, objavio je 1924. godine knjižicu „Boljševizam od Mojsija do Lenjina – Razgovor između Adolfa Hitlera i mene“. Za Hitlera, Stari Zavet je knjiga koja vodi Lenjinu, i u kojoj se opisuju Jevreji kao porobljivači čovečanstva. Hitler pokazuje Ekartu Stari Zavet, i kaže: „Evo, evo recepta po kome Jevreji uvek pripremaju svoju paklenu čorbu.“ Po Hitleru, nije Gospod pobio prvorođene u Egiptu, nego su to učinili sami Jevreji, udruženi sa lokalnim ološem. „Glavna hulja“ u Egiptu je bio „čedni Josif“, koji je u tuđu zemlju doveo svog oca i braću; govoreći o tome kako naivni nemački učitelji plaču čitajući deci priču o Josifu, Hitler je, po Ekartu, „mračno gledao Knjigu mržnje“ (Stari Zavet). Budući Firer govori o Isusu Navinu kao ubici nevinih naroda, a proroka Isaiju naziva „opsednutim“, jer kaže da se „Gospod razgnevio na sve narode (nejevreje); zatreće ih, predaće ih na pokolj“ (Is. 34, 2, 9,12), i dodaje: „Između Isaije i Isusa Navina prošle su stotine godina, no za sve to vreme paklena mržnja Jevreja prema nejevrejskim vladarima nije se za trunku promenila.“
Za firera, Hristos nije imao nikakve veze sa Starim Zavetom, a za sve je kriv apostol Pavle, koji je Rimskom carstvu doneo ideje: „Svi su ljudi jednaki! Bratstvo! Pacifizam! Nema više časti!“ Po Hitleru, „tako je Jevrejin trijumfovao“, i dodaje: „Trebaće još puno vremena da se hrišćanstvo oporavi od Pavla! O kakve smo mi naivne duše! Jevrejin pobije stotine hrišćana; iznenada primeti da je ostatak postao samo još vatreniji. Tada mu se upali dobro poznata lampica: pretvara se da se preobratio. Zauzima značajnu pozu i motri. I mada se gotovo svim svojim doktrinama razlikuje od ostalih apostola, mi predano slušamo njegove propovedi.“
Hitler i Ekart su zamerali Martinu Luteru što je na nemački preveo „satansku bibliju“ Starog Zaveta, jer su i njega nasankali Jevreji.
Ko god je čitao Svetog Nikolaja Srbskog zna da je za njega Josif Pravedni slika čednosti i čistote i praslika Gospoda Isusa Hrista; zna da je za njega Isus Navin veliki sluga Božji, koji je uveo narod u Zemlju Obećanu i zbog čije vere je Bog zaustavio sunce, da bi Izrailj u borbi pobedio (pogledajmo lik Navinov u Nikolajevoj knjizi „Rat i Biblija“); zna da mu je Isaija „starozavetni evanđelist“, a apostol Pavle „usta Hristova“, čudesni tajnik Bogočovekov. Zato je zaista sramno dovoditi Hitlerovu pagansku antijevrejsku mržnju u vezu sa Nikolajevom hrišćanskom kritikom judaizma zasnovanog na odbacivanju Hrista kao Boga. Zar zbog Hitlerovog paganizma Srbi treba da se odreknu
Nikolajeve vernosti Mesiji Starog i Novog Zaveta? Nikolajev osnovni stav je: Srbi su, kao i svi narodi koji su prihvatili Isusa iz Nazareta, novi Izrailj, koji baštini svešteno nasleđe drevnog Izrailja; no, očito je da nekima smeta ovo otkrivenje o bogoizabranosti pravoslavnih, Crkve Božje, čiji smisao nije u gospodarenju svetom, nego u služenju svim narodima (setimo se Dostojevskovog govora o Puškinu i ruskog – pravoslavnog – shvatanja svečoveštva kao služenja svima u idenju za Hristom). Kako kaže Andrej Kurajev: „Sada neki jevrejski publicisti traže da hrišćanski narodi, kajući se za zločine paganskog nemačkog nacizma, usvoje pogled na Izrailj kao na narod koji, kao i pre, apsolutno unikalno čuva svoju bogoizabranost. Čudan je to način da se boriš protiv nacionalizma – namećući svoj nacionalizam.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *