Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Свети Николај и Хитлер о Старом Завету

У “инкриминисаној” књизи Светог Николаја Србског, “Речи српском народу кроз тамнички прозор”, Стари Завет је схваћен као књига Откривења Божјег у којој су дати најдубљи увиди не само о судбини древног Израиља, него и о судбини негда хришћанске Европе, као и Србије. Цитирајући старозаветне пророке, попут Јеремије (Јер. 2,13), Николај узвикује: “Свето Писмо је непогрешно. То је Устав васионски од Бога. У Светом Писму објашњена је судба сваког човека и свих народа. Свака реч Божја у тој светој књизи над књигама јесте истовремено откриће истине и путоказ у животу. Сва модерна цивилизација није поколебала ни једну једину реч Светога Писма. Сва европска наука није у стању заменити ни једну једину заповест Господњу.” Касније, поредећи историју Израиља и историју Србије, Николај понавља: “Зато вам кажем: читајте Свето Писмо, да би разумели историју српску. Читајте Библију, да би на мрачном путу судби људских имали свећу у рукама.”
За Николаја, највећи Србин је Свети Сава, а највећи Јеврејин пророк Мојсије: и један и други су тужиоци својих народа пред Богом кад ти народи од Бога одступе. За Николаја, старозаветни пророк Исаија “један је од највећих пророка у историји рода људског”; за Николаја, Господ Старог Завета је Бог Свемогући, Који је “хиљаде чудеса показао у току четрдесет година у Египту и у пустињи на очи народа израиљског”; за Николаја, Творац је дао кључеве судбина људи и народа “преко Својих пророка и угодника Старога и Новога Завета”; за Николаја, Израиљ је у доба Мојсијево био Божје избрање, јер, како он каже, “Бог не изабра културне Римљане, ни пресите Египћане, ни уметничке Јелине, нити мудре Индијце да му буду изабрани месијански народ (подвукао В. Д), него изабра робове јеврејске”; једном речју, за Николаја Стари Завет је, као и Нови, књига Божјег откривења и суда, а старозаветни Јевреји су изабрани народ Божији.
А за Хитлера?
Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, објавио је 1924. године књижицу “Бољшевизам од Мојсија до Лењина – Разговор између Адолфа Хитлера и мене”. За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер показује Екарту Стари Завет, и каже: “Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу.” По Хитлеру, није Господ побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. “Главна хуља” у Египту је био “чедни Јосиф”, који је у туђу земљу довео свог оца и браћу; говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, “мрачно гледао Књигу мржње” (Стари Завет). Будући Фирер говори о Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива “опседнутим”, јер каже да се “Господ разгневио на све народе (нејевреје); затреће их, предаће их на покољ” (Ис. 34, 2, 9,12), и додаје: “Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила.”
За фирера, Христос није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео идеје: “Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!” По Хитлеру, “тако је Јеврејин тријумфовао”, и додаје: “Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди.”
Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео “сатанску библију” Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји.
Ко год је читао Светог Николаја Србског зна да је за њега Јосиф Праведни слика чедности и чистоте и праслика Господа Исуса Христа; зна да је за њега Исус Навин велики слуга Божји, који је увео народ у Земљу Обећану и због чије вере је Бог зауставио сунце, да би Израиљ у борби победио (погледајмо лик Навинов у Николајевој књизи “Рат и Библија”); зна да му је Исаија “старозаветни еванђелист”, а апостол Павле “уста Христова”, чудесни тајник Богочовеков. Зато је заиста срамно доводити Хитлерову паганску антијеврејску мржњу у везу са Николајевом хришћанском критиком јудаизма заснованог на одбацивању Христа као Бога. Зар због Хитлеровог паганизма Срби треба да се одрекну
Николајеве верности Месији Старог и Новог Завета? Николајев основни став је: Срби су, као и сви народи који су прихватили Исуса из Назарета, нови Израиљ, који баштини свештено наслеђе древног Израиља; но, очито је да некима смета ово откривење о богоизабраности православних, Цркве Божје, чији смисао није у господарењу светом, него у служењу свим народима (сетимо се Достојевсковог говора о Пушкину и руског – православног – схватања свечовештва као служења свима у идењу за Христом). Како каже Андреј Курајев: “Сада неки јеврејски публицисти траже да хришћански народи, кајући се за злочине паганског немачког нацизма, усвоје поглед на Израиљ као на народ који, као и пре, апсолутно уникално чува своју богоизабраност. Чудан је то начин да се бориш против национализма – намећући свој национализам.”

Comments are closed.