NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Antisemitizam, antijudaizam, antihrišćanstvo…

„Uveren sam da antisemitizma u toj knjizi nema. Ne smatram jevrejski narod u bilo čemu gorim od ruskog ili nekog drugog naroda. Jednostavno, ja ne smatram Jevreje boljim od svih ostalih naroda. Međutim, sad se čak i to smatra antisemitizmom.“

Đakon Andrej Kurajev

U poslednje vreme se, pored priče o rasističkom, skinhedovskom antijevrejskom raspoloženju, govori i o protivjevrejskim osećanjima Hrišćana. Tako je i vladika Nikolaj je jedan od bogoslova – „antisemita“.
No, pre no što krenemo da se sa ovim problemom suočavamo kao pravoslavni hrišćani treba da sagledamo i drugu stranu. Ako su veliki Oci Crkve, poput Zlatousta, govorili gorke reči o judaizmu, judejski uglednici i teolozi nisu bili ništa manje odlučni. Evo šta o Hristu kaže jedan od najtolerantnijih jevrejskih mislilaca, Majmonid: „Nakon toga nastala je nova sekta koja je kombinovala ova dva metoda, naime, osvajanje i sukob, u jedan, jer je verovala da će ova procedura biti efikasnija u brisanju svakog traga od jevrejske nacije i religije. Ona je, stoga, odlučila da ima pretenzije na proročanstvo i da osnuje jednu novu veru, protivnu Našoj božanskoj religiji, kao i da tvrdi da je ona podjednako Bogom data. Ona se nadala da će time probuditi sumnje i stvoriti zabunu, jer je jedna suprotstavljena drugoj, a obe navodno emaniraju iz božanskog izvora, što bi dovelo do uništenja obe religije. Jer, takav izuzetan plan kuje čovek koji je zavidan i gnevan. On će se boriti da ubije svog neprijatelja i spase svoj vlastiti život, ali kad uvidi da je nemoguće da ostvari svoj cilj, on će smisliti zaveru u kojoj će obojica biti ubijeni.
Prvi koji je usvojio ovaj plan bio je Isus Nazarećanin, neka mu se kosti pretvore u prašinu. On je bio Jevrejin jer mu je majka bila Jevrejka, a otac mu je bio paganin. Jer, u skladu s odredbama našega zakona, dete koje rode Jevrejka i paganin, ili Jevrejka i rob, zakonito je (Jevamot, 45a). Isus je samo figurativno nazvan nezakonitim detetom. On je naveo ljude da veruju da je prorok koga je poslao Bog da razjasni komplikovana mesta u Tori, i da je on Mesija koga je prorekao svaki pojedini prorok. On je tumačio Toru i njena pravila na takav način da dovede do njihovog potpunog uništenja, do ukidanja svih njenih zapovesti i do narušavanja njenih zabrana. Mudraci, neka je blagosloveno sećanje na njih, pošto su postali svesni njegovih planova, pre nego što se njegova reputacija raširila među našim narodom, odmerili su mu prikladnu kaznu.“
Tako Majmonid, koji tvrdi da je Hristos sin paganina i da je s pravom kažnjen, jer je hteo da razori starozavetni zakon. Ali, to nije bilo samo u Srednjem veku. Tako je i danas. Evo šta kaže Andrej Kurajev, pišući o savremenom jevrejskom publicisti Sergeju Lezovu: „Po mišljenju Sergeja Lezova, da bi Crkva sa sebe konačno skinula podozrenje da kultiviše antisemitizam i netoleranciju, treba, navodno, stvoriti novu hristologiju. Antisemitizam hrišćanstva gradi se na tome što je ono ‘uzurpiralo pretenzije Izrailja’ na isključivost njegovog odnosa sa Bogom. (…) Treba se odreći od priznanja Isusa za Mesiju i Boga, treba odbaciti spasonosnost Njegove krsne žrtve, treba priznati da je Isus prosto živeo u svetu starozavetnih normi, ne ostavivši iza sebe ništa novo.“ Lezov je u svojim člancima poput „Novi Zavet i Holokaust“ ustvrdio da je „najvažniji aspekt hrišćanskog antisemitizma – predstava o raspetom Bogu, koji spasava svet od posledica greha. (…) Protumačivši Isusovu smrt kao iskupnu žrtvu u kosmičkoj borbi dobra i zla, autori evanđelja odvojili su Isusa od svake političke realnosti i pravih okolnosti njegove smrti. Podignuta na mitski nivo, ova priča je mitologizovala i Jevreje“. Da bi se, po Lezovu, prevazišao „judeofobski potencijal Novog Zaveta“ treba preispitati „smisaoni, dogmatski centar Hrišćanstva“.
U knjizi savremenog jevrejskog istoričara M. Dajmonta „Jevreji, Bog i istorija“ (Moskva, 1994) o apostolu Pavlu se veli: „Da Pavle živi sada, on bi svoje dane završio u duševnoj bolnici… Ernest Renan ga opisuje kao odvratnog maloJ Jevrejina. Povremeno ga je nalazila malarična groznica. Imao je česte halucinacije, i, po mišljenju nekih naučnika, povremene napade epilepsije.“ A Adin Štajnzalc, rabin, u svom delu „Judaizam i hrišćanstvo“ kaže: „Sledbenici Ješua pokazali su se lakovernim u čudesa, jer su bili neiskusni u zakonu. Jer iz perspektive judaizma mesija ne mora da poseduje natprirodne sposobnosti. On mora da vodi poreklo iz carske dinastije Davidove i da jevrejskom narodudonose oslobođenje od tuđinskog jarma. Uopšte nije posao mesije da brine o dušama svog stada.“
Istorija uzajamnih odnosa hrišćana i sledbenika judaizma složena je i nemamo prostora da je ozbiljno izložimo, ali srž hrišćanstva nije ni u kakvom „antisemitizmu“. Kardinal Lustiže naglašava: „Oci Crkve bez prestanka govore da je Mojsije govorio Izrailju u Božje ime. Ako i kritikuju Jevreje, to je zato što oni nisu ostali verni svom naznačenju i svom zavetu sa Bogom. Ali Oci Crkve su znali Stari Zavet napamet i nikad nije bilo Biblije bez Starog Zaveta.“ Dakle, da se složimo s Lustižeom: „Ono što odbacujem je potpuno homogena vizija istorije koja bi tvrdila da su tokom 20 vekova hrišćanski antijudaizam i ateistički antisemitizam formirali jedan blok.“
A ruski teolog Andrej Kurajev u svom ogledu „Tajna Izrailja“ dodaje: „Hrišćanska misao uzvišenije ocenjuje misiju Izrailja nego sam Izrailj. Hrišćani istoriju Izrailja vide uzvišenijom nego sami sledbenici judaizma, jer u njoj ne vide služenje Izrailja samom sebi, nego njegovo služenje čovečanstvu, sveopštem Novom Zavetu. Izrailj ne postoji sebe radi, ne radi svog uskonacionalnog trijumfa, nego radi svih: doći će Onaj Koga svi narodi očekuju. (…) Zato se Biblija ni ne može čitati kao prosto nacionalna hronika, to jest jevrejskim očima. Samo uzevši (otevši) Bibliju iz ruku Judeja moguće je sačuvati poštovanje čovečanstva prema njoj. Hrišćani nisu ukrali, nego su sačuvali Bibliju. Hrišćani nisu raspalili antisemitizam, nego su ga, na mnogo stoleća, prigušili (podvukao V. D.). Setimo se antike: ‘Pričaju da je Marko Aurelije, putujući za Egipat, prolazio kroz Palestinu i, osećajući odvratnost prema smrdljivim i često buntujućim Judejima, tužno uzviknuo: O Masrkomani, o Kvedi, o Sarmati! Na kraju sam našao ljude gore od vas (Amijan Marcelin, Rimska istorija, 24,5, 5). A Marko Aurelije je – ‘filosof na prestolu’, čovek učen i tolerantan. (…) U doba sadašnje mode razgovara o hrišćanskom antisemitizmu ne treba gubiti iz vida dve činjenice od suštinske važnosti: prvo, judejska dijaspora u toku vekova je, iz nekih razloga, živela samo u hrišćanskom i islamskom okruženju. Zašto Jevreji od „hrišćanskog ugnjetavanja“ nisu pobegli pod pokroviteljstvo ‘tolerantnog’ paganizma? Ako suhrišćani antisemiti koji kipte mržnjom – zašto od njih ne pobeći ne na Zapad od Palestine, nego na Istok, u Indiju i Kinu? Nikakvi sitni sukobi ne mogu da uklone činjenicu: hrišćani su Jevrejima pomogli da prežive. (…) Hrišćani su spasili Bibliju i Izrailj time što su joj dali tumačenje uzvišenije od onog koje su joj davali Jevreji. Hrišćani su spasili Jevreje time što su ‘varvarima’ nametnuli poštovanje prema jevrejskoj Bibliji i dali nebukvalno, nekrvoločno značenje mnogim njenim stihovima. Evo judaističkog komentara na prve stihove Biblije ‘U početku stvori Bog nebo i zemlju’ (Post. 1,1), koji pripadaju najautoritativnijem tumačenju u judaizmu, tumačenju Rašija: ‘Svevišnji je istoriju stvaranja sveta svom narodu pripovedao zato da bi Jevreji znali kako da odgovore ako neki narod sveta ospori pravo narodu Izrailja na zemlju tog naroda, govoreći: ‘Vi ste, navodno, osvajači, koji su sebi prisvojili tuđu zemlju!’ Jevreji će im reći: ‘Sva zemlja pripada Svevišnjem. On je stvorio i dao je kome hoće. A zatim je oteo od njih, kad je smatrao da tako treba i, po volji Svojoj, dao je nama’ (Petoknjižje Mojsijevo, ili Tora, u ruskom prevodu i sa komentarom zasnovanom na klasičnim tumačenjima, red. X. Branovar, Jerusalim, Moskva 1991).’ (…) Kako će se paganin, to jest čovek za koga u Bibliji nema ničeg svetog, odnositi prema agresivnom nacionalizmu Izrailja? (…) Kako se možeš odnositi prema narodu koji sve smatra za svoje potencijalne robove i aktuelne neprijatelje? Bez Hrista je Stari Zavet jedna od najstrašnijih knjiga u istoriji čovečanstva. (…) I druga ključna činjenica iz istorije hrišćansko-jevrejskih odnosa: jedna od prvih tema hrišćanskog bogoslovlja je zaštita Izrailja. ‘Crkva Božja, izbegavajući krajnosti i jednih i drugih (judeja i gnostičara) ide srednjim putem i ne pristaje da se pokori jarmu starozavetnog zakona, i ne dopušta DA SE NA NJEGA HULI – jer je on u svoje vreme bio koristan’ (Sv. Jovan Zlatousti, Šest knjiga o sveštenstvu). Dovoljno je setiti se izrugivanja Kelsa i Julijana, divljih ispada gnostičara Ia račun starozavetne istorije i religije – i opet će postati jasno da je Crkva uklonila pretnju Izrailju. (…) Hrišćani, uzgred, vide mogućnost svetle i stvaralačke budućnosti za Izrailj kao narod. Ako Izrailj jednom primi svog Hrista, on će opet biti prvenac ljubavi BožjeG
Kurajev primećuje da se nacizam u Nemačkoj pojavio kad je nemačko Hrišćanstvo bilo potkopano neopaganizmom – od okultnih društava, poput „Tule“, do darvinističkih i eugeničkih ideja; i taj nacistički rasizam nije imao veze sa hrišćanstvom, nego je bio paganski. Hitler je prvo hteo da se obračuna s Jevrejima, pa sa Hrišćanima.
Svaki religiozno pismen čovek shvata da Hrišćanin ne može da mrzi Jevrejina. Ali, Hrišćanin zna da je judaizam, u najboljem slučaju, PREZRIV, a u najgorem – AGRESIVAN prema hrišćanstvu. Dr Izrael Šahak, jevrejski rodoljub i borac za ljudska prava, koji je preživeo logor za vreme Drugog svetskog rata, u svojoj studiji o odnosu Izrailja prema nejevrejima, kaže: „I samo ime Isus za Jevreje je simbol gnusobe, a ova tradicija još opstaje u narodu.“ Šahak navodi i slučaj kada je verska organizacija „Jad Leakim“ 23. marta 1980. spalila javno na stotine primeraka „Novog Zaveta“. Takođe, Šahak nas podseća i na to da svaki Jevrejin, verujući ili neverujući, ima sva građanska prava u Izraelu, ali ih gubi ako pređe u hrišćansku veru. Ima još mnogo primera takve netrpeljivosti.
Ponavljam: pravoslavni Hrišćanin ne mrzi nikog, jer mu je njegov Bog Koji je postao Čovek zapovedio ljubav i prema neprijateljima. Srbi Jevreje u svojoj istoriji nisu doživljavali kao neprijatelje, nego kao ljude i komšije s kojima se deli dobro i zlo. Recimo, Ženi Lebl u svojoj knjizi o Jevrejima u Srbiji do kraja Drugog svetskog rata kaže i sledeće: „U Pirotu je bilo mnogo Srba koji su ortački radili sa Jevrejima, lepo se slagali, a porodice su im se posećivale i poštovale kao krvni srodnici. (…) Trgovci Piroćanci bez obzira na narodnost putovali su često zajedno po gradovima Balkana, od vašara do vašara. Za sve vreme čuvali su jedan drugog i pomagali se kao rođena braća. (…) Posle venčanja i glavne gozbe mnogi su pravili zasebnu večeru za svoje prijatelje Turke i Jevreje. (…) To se činilo jer Turci nisu pili alkoholna pića, a osim toga ni Turci, ni Jevreji, nisu jeli svinjsko meso, koje je bilo glavna gozba na srpskim trpezama.“
U romanu „Na Drini ćuprija“ vidi se kako su Srbi umeli da se slažu i sa muslimanima, i sa rimokatolicima, i sa Jevrejima. Uopšte, kako zapaža sefardski rabin rodom iz Sarajeva, Eliezer Papo, u Bosni je u to doba bila u upotrebi izreka „Dobar čovjek, ne hvaleći mu vjere“. To jest, on je inoverac – veru mu ne hvalim, jer svoju ispovedam kao istinitu i spasonosnu, ali vidim da je dobar čovek, vidim plemenitost duše njegove, i to priznajem. To znači izraz: „Alal ti vera!“ To jest: „Neka ti je Bogom prosta tvoja (za mene pogrešna) vera, ali ti je postupak za svaku pohvalu!“
Takav je stav pravoslavnih. Ja svoju veru doživljavam kao Bogom otkrivenu (koja mi nije povod da se preuznosim, nego da se bojim – jer ako po njoj ne živim na Strašnom sudu ću proći gore od onih koji za tu veru nisu znali). Ali, Božji lik i Božje dobro vidim u svakom čoveku i svakom želim ono što i sebi. Ako mislim drugačije, greh mi je, i kao greh treba da se pokaje i ispovedi. Srbin se toga uvek držao, dok je bio PRAVOSLAVNI Srbin. Takav je bio i Sveti Nikolaj Srbski: mogao je da ne voli talmudski judaizam kao antihrišćanski, ali je bio spreman da spase Elu Najhauz i njenu majku. Zato ponavljam: Srbin nije mrzitelj nijednog naroda, ako mu se dopusti da se razvija pod blagotvornim uticajem svoje vere i svog Zaveta, Svetosavskog i Svetolazarevskog.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *