NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Vladika Nikolaj i antisemitizam

Jedna od glavnih optužbi na račun Vladike Nikolaja tiče se njegove tobožnje antisemitske mržnje prema jevrejskom narodu. Zaista, u delu nastalom u Dahau, „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ (koje Sveti Nikolaj Žički nije objavio za života, nego je to učinjeno tek 1985. godine, u vreme prvog izdavanja sabranih dela njegovih), nalaze se pojedina oštra mesta usmerena ka kritici „ŽIDA“. Reč „Žid“ je crkvenoslovenska i označava pripadnika religije koja se formirala pošto je deo jevrejskog naroda odbio da primi kao Mesiju Gospoda Isusa Hrista, Boga Koji je postao Čovek. Niko od pravoslavnih Hrišćana nikad, međutim, nije zaboravljao da je spasenje „od Judejaca“ (Jn 4,22), i da je Majka Božija cvet jevrejskog naroda, a da su sveti apostoli i sva prva Crkva jevrejskog porekla. Nikolaj, kao uzvišeni bogoslov i hristoljubac, nije ovo gubio iz vida; samo je tvrdio da se Evropa, Bela Demonija, otpavši od Hrista, združila sa sledbenicima talmudskog judaizma u mržnji prema Hristu (Koji se u Talmudu naziva „sinom bludnice“ i „lažnim prorokom“ i Čiji se sledbenici proklinju).
S tim u vezi, potpuno je u pravu Vladika Amfilohije koji je u svom ogledu „Bogočovovječanski etos Vladike Nikolaja“ rekao: „Vladika Nikolaj voli svoj narod nesebičnom ljubavlju. Upravo zato što ga voli, od svojih mladih dana izobličava njegove mane i poroke. Tačno kao biblijski Proroci. Ako bi mjerili Vladiku Nikolaja prema njegovim gorkim i oporim riječima, koje je ne jednom izgovorio i zapisao o svom narodu, prema onome čime ga je i kako ga je izobličavao, mogli bi ga proglasiti za najvećeg srbomrsca i antisrbina u srpskom narodu i njegovoj istoriji. No, upravo to njegovo izobličavanje zla u srpskom narodu, njegovih zabluda i zastranjenja, pokazuje da ga je on zaista duboko volio. Ta proročka dimenzija njegove ličnosti i njegove ljubavi, naročito u zrelim godinama, ključ je za mnogo šta što je on napisao i izgovorio, kako o svome narodu, tako i o Evropi i Jevrejima. Niko nije toliko volio jevrejski izabrani Božiji narod, koliko su ga voljeli njegovi proroci. Onaj, međutim, koji je iole upoznat sa proročkim spisima, znaće da niko nije toliko radikalno izobličio taj narod, njegove mane i nedostatke, naročito njegovo bogoodstupništvo, koliko su to učinili upravo njegovi proroci. Uzmimo na primjer proroke Isaiju, Jeremiju, ili neke druge velike i male proroke, ili recimo u svoje vrijeme proroka Iliju. Hoćemo li zbog tog izobličavanja nazvati proroke Božije antisemitima, mrziteljima svoga roda? Ili se ovdje radi, kao što se i radi, o ljudima ogromne Božije ljubavi, koja kara upravo zato što voli? Tako je i Apostol Pavle, Jevrejin i jevrejskog roda, bio spreman da izgubi dušu svoju i svoje spasenje, ne bi li se spasao njegov narod (Rm 9,15). Ali je taj isti Apostol Pavle nazivao svoj narod ‘psima’ (Flp 3,2), ne iz mržnje prema njima, nego ne bi li ga otrijeznio i priveo Bogu i vječnom prosvećenju u Hristu. Takvog kova bio je i Vladika Nikolaj. U tom proročkom duhu treba shvatiti sve ono oporo i gorko što on piše o svom srpskom narodu, o Evropi, o Izrailskom narodu. /…/ Svjestan ogromne odgovornosti i uloge u istoriji, pozitivne i negativne, onog prvog izabranog Božijeg naroda, svjestan dobra koje nosi ali i velikih opasnosti koje taj narod svojim bogootuđenjem prouzrokuje i donosi kako sebi tako i cijelom svijetu, Vladika pribjegava na trenutke u odnosu na njega upotrebi proročkog jezika, izobličavajući ga ne mržnje radi prema njemu nego radi jedne dublje hristolike i hristovske ljubavi i brige za njegovo izbavljenje i spasenje. Tako treba shvatiti i njegove gorke i opore riječi o Evropi kao i o svom sopstvenom narodu. U tom kontekstu treba razumijeti njegovu osnovnu koncepciju, viziju istorije Starog i Novog Izrailja i sveukupnog čovječanstva.“
Za vreme Drugog svetskog rata, i sam pod nemačkom stražom, rizikujući svoj život i bezbednost, Vladika Nikolaj spasava trsteničku Jevrejku Elu Najhauz i njenu majku. Sa ocem Elinim, Jevrejinom, Nikolaj je pre rata bio POBRATIM (da li bi se ostrašćeni mrzitelj Jevreja bratimio s Jevrejinom?).[1] Građanin Izraela, Jerusalimljanin i Jevrejin Samuel Avijatar, u svom ogledu „Sinovi Srbije i Sinovi Izrailja“, izgovorenom na skupu posvećenom Svetom Nikolaju u Žiči u januaru 2003, osetivši ko je Vladika, rekao je: „Nacistički Satana znao je dobro zašto ga je utamničio. Utamničio ga je jer je čovek Božiji. Jer je odbio da se odrekne Boga. On sobom simvolizuje Srbiju, jer je došao iz prestone kraljevske Žiče, Žiče Svetog Save, koji je podigao srpski šator u taboru Izrailja.“
U povici na Nikolaja zbog antisemitizma zaista ima mnogo licemerja. Jer, ono što se zamera njemu, oprašta se drugima, istinskim mrziteljima Jevreja i čak iskrenim sledbenicima Hitlera, što Nikolaj nikad nije bio. Filip David, koji Vladiku Nikolaja neprestano napada, ume da upotrebi i drugačije reči, pune razumevanja, kada su u pitanju pisci koji mu se, iz ovih ili onih razloga, dopadaju. Evo šta on kaže u svom intervjuu „Večernjim novostima“: „Pisci, kao i političari, u javnim raspravama često greše, nekad ozbiljno i teško. Prisetimo se samo iz bliže istorije književnosti Knuta Hamsuna, Ezre Paunda i Selina, koji su, podržavajući na javnoj političkoj sceni neke od izrazito loših ideologija i ideja, krajnje desnice i fašizma, ali su u svojim delima na ubedljiv način negirali svoje političke stavove. I ne samo to, nego su, poput Luja Ferdinanda Selina, napisali najbolje antiratne romane. Jedno je, dakle, direktno političko angažovanje, a nešto sasvim drugo književni rad“ (Večernje Novosti, 13. januar 2002).
Šta su govorili Knut Hamsun, Paund i Selin, kojima Filip David prašta? Nobelovac Knut Hamsun 7. maja 1945, posle Hitlerovog samoubistva, kaže: „Nisam dostojan da svečano govorim o Adolfu Hitleru… On je bio ratnik, ratnik za čovečanstvo, i propovednik Jevanđelja o pravima svih naroda. Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg reda, a istorijska sudbina mu je bila da je morao delovati u vremenu neprimerene surovosti koja ga je na krajuubila. Ovako bi svaki Zapadnoevropljanin trebalo da gleda na Adolfa Hitlera, a mi, njegove bliske pristalice, priklanjamo glave pred njegovom smrću.“ A Ezra Paund? On je govorio o „jevrejskoj bolesti“ koja je zarazila Hrišćanstvo asketizmom, prezirom prema prirodi, i bio je propagandista koji se oglašavao sa Musolinijevog radija. Francuski pisac Selin je u „Pokolju za džabaka“ pozivao na pogrom Jevreja, i govorio: „Da su se manje šepurili po celoj planeti, da su manje zezali čoveka, možda ne bi nagraisali.“ I još: „Dovoljno je pogledati, malo pobliže, tu divnu njušku tipičnog ješe, pa da zauvek… Te večito neiskrene oči, da se od njih prebledi… Taj stisnuti osmeh, te nozdrve koje se šire: hijena… Jevreji su ti koji poseduju sve zlato ovoga sveta… Naša civilizacija je jevrejska – mi smo svi podjevreji“ itd. A za Nikolaja, koji ima molitvu za jevrejski narod, i koji je 1940, početkom rata, pisao svom narodu u eparhiji žičkoj da se mole za one koji stradaju u ratu (i za Jevreje, naravno), nema razumevanja…
No, ostavimo naše „građanske pisce“ sebi i sopstvenoj savesti. Objasnimo o čemu je kod Nikolaja reč.
Nikolaj je, kao svetitelj Hristov, celokupnu stvarnost merio i proveravao Hristom. Sve što udaljava od Hrista vodi u večnu smrt. Sveti Nikolaj je znao da samo Otkrivenje dato Crkvi Božijoj jeste spasonosna vera; zato on oštro govori i o drugim religijama, kojima se Evropljani okreću, bežeći od Hrista. Tako i o hinduizmu i „staklenim očima Indije“ u spisu „Teodul“: „Oči modernog zapadnjaka sklapaju se od ushićenja i zaprepašćenja pred nedostižnom i utančanom umetnošću istočnih hramova. Dli kad unutra uđe u te hramove, da vidi sadržaj njihov i čuje namenu njihovu, on razrogačenih očiju i otvorenih usta, užasnut, okreće leđa i beži. Jedan prekrasni hram u Egiptu posvećen je crnome biku Apisu, drugi nekoj drugoj životinji, treći trećoj. U nekim hramovima bogovski su se negovali volovi, u drugima krokodili, u trećima buljine. U Indiji: u jednoj pagodi krave su svete životinje, U Drugoj majmuni, u trećoj zmije. I dan danas. /…/ U indijskim Vedama nalazi se sledeće strašno učenje: ‘Istina i laž su relativne, i obe su neophodne kao sastavni deo iluzije’ (Pranova veda, I 24). Zaista strašno. Demon je dakle ravnomoćan Bogu, Šiva razoritelj ravnopravan sa Višnuom zidateljem! U vrhovnoj trijadi indijskoj laž sedi pored istine, i zlo caruje pored dobra. No i jedno i drugo, kažu, jeste iluzija!“ Za Svetog Nikolaja, Indija je zemlja u kojoj nema istine, kojoj, uprkos njenom ogromnom religioznom potencijalu, demon zapoveda. I zato joj Sveti Nikolaj poručuje: „Krsti se, Indijo, šta čekaš? Ne pomaže Bog koji samo zapoveda, i grmi, a ne daje lični primer. Ne spasava ni Krišna ni Šiva, nego spasava Hristos, koji sa očišćenjem počinje, i sam daje primer očišćenja.“ I za islam Sveti Nikolaj zna da nije istinita, ni Bogom otkrivena vera: „Upitajmo muslimane, ko je otkrio Muhamedu jednoga netrojičnog Boga, koji nije ni Otac ni Sin ni Duh Sveti. Niko, osim on sam tumačeći oba hrišćanska Zaveta, Stari i Novi, na svoj način, samovoljan način, i, kako on tvrdi, angel Džebriel. A mi ne primismo istinu, po reči svetoga apostola Pavla, ni od angela ni od čoveka nego od samoga Boga, koji se javio ljudima u telu, da im otvori carstvo nebesno i povede ih u to blagosloveno carstvo.“ Eto, Nikolaj nije samo „antisemita“, nego je i „antihinduista“, i „antimusliman“. A nije ni jedno ni drugo ni treće, nego Sluga Hrista, Neujednačitelja i Neujednačivog (tako Ga sam zove u „Žetvama Gospodnjim“), Boga koji je Ljubav i Istina. Za Svetog Nikolaja nije bilo, niti je moglo biti religijskog relativizma, tako milog duhu našeg doba („Svi putevi vode ka Bogu“). On je voleo ljude, ali je odbacivao laži i zablude; za ljude i narode se svagda molio, ali njihove idole je rušio svim duhovnim silama.
Sa istom takvom strogošću i surovošću ljubavi Sveti Nikolaj je govorio i o svom narodu: „Šta čekate, Srbi? Hoćete li da budete bačeni u staro zarđalo gvožđe, kao što su mnogi narodi već bačeni, ili ćete se jednom od ognja stradanja osvestiti i zasijati kao narod Boga Živoga? Hteli ovo ili ono, Bog će učiniti od vas ono što On hoće po želji velikih hristoljubivih predaka vaših. To jest bacaće vas u peć ognjenu i u potop i pod tuđinski mač, i u tunel mraka i neviđenja, i u bezdane bezboštva i zločina, dokle god se ne osvestite i ne povratite k Bogu i k sebi. Zar se ne stidite, i zar ste baš sasvim izgubili stid? Pet stotina godina Bog vas je bacao u oganj i stavljao na Svoj nakovanj, da bi varnice iz tebe izletale po celome svetu, i na kraju krajeva, čim ti je Gospod dao oslobođenje, koje si ti shvatio kao odularenje, ti si se pokazao kao sirovo gvožđe, a ne čelik. Da li se stidiš? Da je Bog pola hiljade godina dresirao divlje zveri, zar se ne bi pokazale bolje od tebe?“ („Kroz tamnički prozor“).
Dakle, Sveti Nikolaj se pre svega obraćao svom narodu, koji mu je bio Bogom poveren na duhovno staranje. S tim u vezi, naročito je pokazan primer iz „Teodula“, u kome Vladika govori o evanđeljskoj priči o zlim vinogradarima, čije osnovno značenje se tiče farisejske sekte među Jevrejima doba Hristovog. Evo šta veli žički Zlatoust: „Priča o zlim vinogradarima odnosi se uglavnom na Jevreje, koji izbiše, kamenovaše ili ubiše Božije proroke i izaslanike, poslane od Boga da prime plod od njih kao Božijeg vinograda rukosada. Najzad ubiše i Sina Božijeg Mesiju. Ali je ova priča tipična za svakog nehatnog hrišćanina, koji ne daje Bogu nikakva roda od duše svoje, nego odbacuje i prezire proroke, apostole, oce i učitelje, pa najzad odbacuje i Sina Božijeg svoga Spasitelja! Zbog toga biva i on od Boga proklet i odbačen. Da ne bude to s nama Srbima, brate Teodule!“
Dakle, Sveti Nikolaj o Jevrejima govori, a misli pre svega na svoj narod. I to je u potpunosti u skladu s egzegetskom tradicijom Svetih
Otaca. Evo kako je u VI veku o farisejstvu govorio Sveti Maksim Ispovednik: „Ono što je rekao Gospod naš, žaleći se na fariseje, primenjujem na nas, sadašnje licemere. Ne vezujemo li mi ljudima bremena teška i nezgodna za nošenje, a sami se ne trudimo ni prstom da maknemo? Ne činimo ii mi svoja dela da bismo se pred ljudima pokazali? Ne volimo li i sami da sedimo na prvim mestima za trpezama i sabranjima, a one, koji nam ne odaju takvu počast, ne smatramo li smrtnim neprijateljima? Zar nismo uzeli ključeve znanja i ne zatvaramo li Carstvo Božije pred ljudima, umesto da im damo da uđu i da sami uđemo? Ne obilazimo li mi more i kopno da nađemo jednog učenika, i kad se to desi, ne činimo li ga sinom pakla, dvaput gorim od sebe? Nismo li mi vođi slepi, koji oceđuju komarca, a proždiru kamilu? Ne čistimo li mi spolja čašu i zdelu, a iznutra smo puni grabeži, pljačke i neuzdržanja? Ne gradimo li mi spomenike i ne ukrašavamo li grobove apostola, a sami smo slični njihovim ubicama?“
Napadi na Svetog Nikolaja Žičkog zbog antisemitizma su samo pokušaj da se spreči da narod čita ono drugo, suštinsko, što je Vladika hteo da Srbi najdublje pojme – a to je da bez Hrista i života po zakonu Božijem srbskom narodu nema opstanka i spasa, ni privremenog ni večnog. „Građani“ jako dobro znaju o čemu je reč, ali svesno šire maglu i prodaju zjala, tvrdeći, recimo, da je kult Nikolajev podsticao niko drugi do – Slobodan Milošević (tako poznati pornoljub, apologeta Markiza de Sada, Ivan Čolović, veli: „U Miloševićevo vreme uspostavljen je pravi kult Nikolaja Velimirovića, jednog, blago rečeno, kontroverznog pravoslavnog sveštenika i teologa, antisemite, koji je Hitlera upoređivao sa Svetim Savom. Njegov kult se i danas učvršćuje, populariše, ugrađuje u zgradu novih, demokratskih srpskih ideala. Rokeri pišu muziku prema njegovim tekstovima“ – „Vreme“, 2. XII 2001).
Filip David i slični njemu spremni su da oproste i Hamsunu, i Paundu, i Selinu, iako su to bili iskreni sledbenici nacizma, fašizma i čak pričali o „pokolju za džabaka“ nad Jevrejima, samo zato što su bili umetnici po njihovom kalupu. Sa fašizmom su flertovali i Viljem Batler Jejts, koji je pisao pesme za „plave košulje“, irski fašistički pokret, D. X. Lorens, koji je imao simpatije prema Musolinijevom poduhvatu, Luiđi Pirandelo, dugogodišnji član fašističke partije, Tomazo Marineti, koji je slavio rat i pokolje u Etiopiji, naravno, i Martin Hajdeger, rektor Univerziteta u Frajburgu i štićenik vođe SA odreda, Ernsta Rema… I svima njima je oprošteno, i svi su ušli u istoriju kulture sa svojim delima, samo Srbima ne sme da bude drag Sveti Nikolaj Žički, jer je bio „antisemita“ i „uporedio Hitlera sa Svetim Savom“. Ne pomaže mu ništa što je pisao protiv Hitlera, ustao protiv državnog pakta sa Hitlerom, bio zatočen po ličnom Hitlerovom naređenju… To je objektivnost naših „nezavisnih“ intelektualaca, koji su, po svemu sudeći, nezavisni samo od poštenja i dobrog ukusa… Ali, svačije će delo izaći na videlo. I ničija ne gori do zore.


NAPOMENE:

  1. Pismo Ele Trifunović (rođ. Najhauz), u arhivi Patrijaršije je otkrio i objavio sveštenik Velibor Džomić, vredni istraživač novije istorije SPC. Hvala mu zbog toga! (nap. V. D.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *