NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

O kontekstualizaciji i dekontekstualizaciji

Otac Jovana Bajforda, Timoti Džon, svojevremeno je radio, na Televiziji Beograd, dečju seriju „Neven“. Čovek je gleda i ne veruje: koliko je sve to politički nekorektno! Čika Jova Zmaj (Mića Tomić) stalno morališe deci, uči ih lepom ponašanju, izlaže poruzi kreativnost slobodoumnih dečaka kakav je Pura Moca (Miki Manojlović, Petar Kralj). Čika Ilija Acin (igra ga Milan Srdoč) redovno koristi batinu da bi disciplinovao đake u „školi života“. Svetski putnik Nikola Kirić (Miki Manojlović, Petar Kralj) evropocentrično izruguje običaje obojenih neevropljana (recimo, kanibala). Lik Engleza Totena (Miki Manojlović, Petar Kralj) dat je kao lik imperijalnog moćnika (u pozadini se često čuje, a katkad i peva, pesma „Rule, Britania!“). Militaristički kult se neguje kroz lik Pere P. Markovića, pukovnika u penziji. Ima prezira prema nacionalnim manjinama: Šandor Vilovski, mađioničar, Mađar (Milutin Butković, Miloš Žutić) sa svojim pomoćnicom Mici (Marina Koljubajeva) predstavljen je kao čist idiot. Ima i homofobije: kad Pera P. Marković i Englez Toten zaplešu, a Pera spusti ruku malo niže na bok Totenu, Toten ga udari po ruci („Otkud zna da mu se ne sviđa ako nije probao?“). Jednom rečju, Timoti Džon Bajford je srbski nacionalista, muški šovinista, zagovornik nasilja u vaspitanju dece i homofob… I još repriziraju „Neven“, pa ga čak i prodaju na DVD-u!
Ovako bi to moglo da se analizira, da je potpisnik ovih redova sklon bajfordizaciji konteksta, to jest uništavanju kontekstualnih koordinata u kojima se neko delo pojavilo. Ali, potpisnik ovih redova kaže: Timoti Džon Bajford snimio je najbolju domaću dečju TV seriju! Samo je hteo da pokaže kako se, metodom Staljinovog državnog tužioca Višinskog i metodom Titovog tužioca na procesu đeneralu Mihailoviću, Miloša Minića, sve može dokazati. A imam puno „osvetničko pravo“. Jovan Bajford je moj tekst „Srbi i Jevreji“ čiji je cilj bio da se bori protiv rasizma i prostačke mržnje među nama, proglasio za „antisemitski“. Tekst sam pisao jer mi je strašno što je doba u kome živimo proizvelo „skinse“, decu koja čitaju Hitlera i dive se ovom krvoloku koji je stajao iza genocida nad Srbima i drugim narodima našeg prostora u Drugom svetskom ratu. Ali, Bajford me je učlanio u kriptohitlerovce. Sveti arhijerejski sinod SPC je, vođen sličnim motivima, u svom saopštenju od 5. februara 2002. godine istakao da je „blagodareći, uveliko, baš blagotvornom duhovnom uticaju Pravoslavlja kao vere i kao životne prakse srpski narod jedan od onih evropskih i hrišćanskih naroda, nažalost malobrojnih, u kojima nisu postojala antijevrejska osećanja i raspoloženja, a kamoli nehrišćanski progoni i neljudski pogromi Jevreja, što i jeste teško izbrisiva mrlja u istoriji i na savesti pojedinih naroda“. A Vladimir Dimitrijević je zapisao da „pravoslavni hrišćanin ne može mrzeti jevrejski narod. Ako je neki pravoslavni narod to dokazao, bili su to Srbi“.
Bajford je i Sinod SPC i potpisnika ovih redova optužio da su, frojdovski gledano, odlučnim „ne“ antijevrejskoj mržnji u stvari potvrdili da tu nešto ima. Čim tvrde da ne mrze, u stvari mrze! Kipte od mržnje! Dimitrijević ne može da odgovara u ime Sinoda, ali o svom članku može ponešto da kaže.
Bajford se služi svojim omiljenim, logičkogramatičkim, akrobacijama da bi pokazao Dimitrijevića kao nekog ko pretvara „poricanje antisemitizma“ u „retorički samodovoljan“ argument, jer „argument je retorički koncipiran tako da crpi snagu iz pretpostavke o postojanju konsenzusa“. Posle takvih tvrdnji „nije potrebno reći ništa više, ni ponuditi bilo kakvo dodatno objašnjenje“. Što je, naravno, laž: ceo moj tekst se sastoji ne samo od retoričkih tvrdnji, nego i od iznošenja činjenica. Navodio sam činjenice iz prošlosti srbskojevrejskih odnosa; podsetio, sa istinskim poštovanjem, na Jevreje koji su, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, dali živote za Srbiju; i istakao da su Srbi pozdravili osnivanje jevrejske države u Palestini; pomenuo to kako su Srbi spasavali Jevreje od nacista, obilno citirao Mirka Rajcera, koji je bio u vojsci đenerala Mihailovića, i koji je opijen srbskim slobodoljubljem i širokogrudošću. Ceo tekst je pun primera – ali, Bajford ne navodi nijedan, nego se zaustavlja na ograničenjima za Jevreje u XIX veku, do Berlinskog kongresa, koja su postojala u Srbiji Mihaila Obrenovića (pri čemu zaboravlja politiku favorizovanja Jevreja, koju je sprovodio Miloš Obrenović). Da i ne govorimo o tome da Bajford pokušava da Dimitrijevićev antisemitizam dokaže pozivan>em na činjenicu da je dotični optužio Holbruka, Medlin Olbrajt i Veslija Klarka za srbofobiju. Pri tom, Bajford ne kaže da sam istakao istinoljubive Jevreje, Noama Čomskog i Emila Vlajkija, kao primer da ne treba uopštavati. (A može ih se navesti još: sjajni Džered Izrael, čiji sajt „Carevo novo odelo“ pokazuje sve zločine evroameričkih globalista prema Srbima, upravo je jedan od takvih.)
Sve se može dokazati, samo ako se hoće (a Bajford hoće). Njegov engleski čitalac ne zna ništa ni o Nikolaju, ni o Srbima, osim da su Srbi zločinci iz Srebrenice, novi Hitlerovi sledbenici. Njegov čitalac nikad neće znati da je Bajford sekao tekst Vladimira Dimitrijevića i izbacivao ono što mu ne odgovara. Neće znati ni da se Bajford lažno predstavljao ljudima od kojih je uzimao intervjue, da bi ih posle isecao po svojim potrebama.
Da, sve to engleski (i ini) čitaoci neće znati. Ali, to ne menja činjenicu da je „Neven“ bio odlična dečja TV serija.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *