NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Bajfordovi intervjui

Boreći se da nas uveri u svoju „objektivnost“ (romantični anahronizam iz XIX veka, dokaz da mlađani Bajford nije dovoljno izučio postmodernističku dekonstrukciju scijentističkih metanaracija), autor knjige „Potiskivanje i poricanje antisemitizma“ u Srbiji je uradio niz intervjua s ljudima koji su mu se učinili značajnim za pristup temi. Da je usvojio postmodernističke „lokalne strategije“ do kraja, ne bi to radio, nego bi intervjue jednostavno izmislio, i kasnije se pozivao na NsepNa roeIsa (kao Danilo Kiš, uhvaćen u prepisivanju priče „Psi i knjige“, koji se pravdao time da je reč o borhesovskom postupku, a Dragana Jeremića, koji ga je u prepisivanju i nepoznavanju francuskog jezika uhvatio, optužio za boljševizam). Ljudi koji su davali intervjue mislili su da je Bajford došao da sazna istinu, ali je on, u stvari, imao jedna drugačiji, frojdovsko-psihoanalitički, zadatak: „Intervjui su imali za cilj da ispitaju na koji način su ljudi privrženi Nikolaju Velimiroviću, u kontekstu govornog dijaloga, savlađujući problem kontroverzi vezanih za njegovo delo.“ (Još da su ležali na kauču, i sećali se kad su prvi put, u detinjstvu, osetili antisemitska raspoloženja! Uostalom, Srbija je velika duševna bolnica, a bajfordi, bajfordičići i bajforderi su tu da je izleče.)
Da su intervjuisani znali kako će se postupiti s njihovim izjavama, učinili bi kao protojerej-stavrofor Milan Janković, koji je svoje odgovore dao u pisanoj formi. I ne bi doživeli sudbinu „Đorđa Janića, za koga Bajford kaže da je s njim „razgovarao oko 100 minuta“, no, ipak, „izvodi iz ovog razgovora ne navode se u studiji“.
Bajford je odlomke iz intervjua, koji su katkad trajali i po četiri sata (recimo, s đakonom Radošem Mladenovićem), svodio na banalnosti, trudeći se da svoje sagovornike predstavi kao intelektualni polusvet, koji ne ume oda obrazloži sopstvene stavove.
Evo šta Bajford uzima iz razgovora sa đakonom Radošem Mladenovićem:
„Pavle, patrijarh naš i sveti čovek došao je u Vrnjačku Banju i ja sam išao da ga posetim. Pitam ga: ‘Vaša Svetosti, kako ste?’ ‘Vrlo dobro, donesite, poslužite đakona’, a žičke sestre su znale da ja imam privilegiju jedne popijene rakije kod vladike Stefana u kabinetu, uvek me služio jednom rakijom kada dođem kod njega. Skuvaju one kafu pa kažu: ‘Vaša Svetosti, da poslužimo đakona rakijom’, a on ćuti. ‘Vaša Svetosti, hoćemo li đakonu rakiju.’ A on ćuti. Ja da bih sada pojačao: ‘Vaša Svetosti, u mom selu kažu, kafa bez rakije to je kao da čovek umre bez sveće.’ ‘O tome se i radi đakone brate, nije ti glavni greh onda kada ga počiniš nego kada počneš da tražiš opravdanje za njega.’ To je naš patrijarh Pavle.“
Dakle, đakon Radoš je pijandura koju patrijarh obuzdava. Ova anegdota se može upotrebiti i za Bajfordov cilj; nije stvar samo u antisemitizmu, nego pre svega u njegovom opravdavanju, kaže Bajford. I to je sve što smo saznali od Mladenovića, inače filosofa po obrazovanju.
A Branimir Nešić, iz „Dveri srpskih“ izgleda ovako:
„Pravoslavni Srbi nemaju taj problem sa Jevrejima, nemaju problem antisemitizma… Srbi nemaju problema ni sa jednim narodom… Ta priča o antisemitizmu u Srbiji ne prolazi, neko može da to postavi… mi imamo toliko činjenica i dokaza… da se neko zaustavlja na kačenju etiketa…“
Bajford dodaje:
„Baš kao ni Sinod Srpske crkve, Nešić ne iznosi detalje relevantnih činjenica i dokaza koji bi mogli da opravdaju tvrdnju o nepostojanju problema ni sa jednim narodom.“
Na minu Bajfordovog „diskursa prećutkivanja“ naleteo je i Matija Bećković. Bećkovićevu izjavu Bajford analizira ovako:
„Nešto ranije tokom intervjua, Bećković je insistirao na semantičkoj razlici između antisemitizma i antijudaizma. /…/ On i ovde ponavlja taj argument i primećuje da je antisemitizam sa biblijskom dimenzijom (odnosno antijudaizam) nešto što je svojstveno hrišćanskom verovanju (u smislu da bi bilo teško pronaći hrišćanina koji ne bi mogao biti optužen za antisemitizam). Bećković istovremeno odbacuje optužbu za antisemitizam (nebiblijske vrste) upućenu Nikolaju Velimiroviću, tako što je, da bi je omalovažio, postavlja uporedo sa jednim ‘ekstremnim’ stavom koji se lako može odbaciti, u ovom konkretnom slučaju sa pretpostavkom da je i sam Hrist bio antisemita.“
Vešt je Bajford, nema šta. Uspeva da isprovocira svoje sagovornike da kažu ono što je njemu bitno, ono što je njemu po volji. Evo šta je napravio od razgovora sa protođakonom Ljubomirom Rankovićem, urednikom „Glasa Crkve“ (Bajforde, majstore! I Višinski i Miloš Minić bi ti pozavideli):
„Protođakon Ljubomir Ranković takođe navodi da govoreći o Jevrejima kao o ‘deci đavola’ u Reči srpskom narodu, ‘Nikolaj samo ponavlja Hristove reči’ što i ‘jeste primereno jednom duhovniku da se drži Hrista i njegovog učenja’. Ranković je, na kraju, počeo da pokazuje znake nervoze što mora da objašnjava Velimirovićeve stavove prema Jevrejima, govoreći:
‘Prema tome, ohladimo malo tu priču o antisemitizmu, jesam antisemita, pa šta sada? Jeste bio antisemita, protiv takvog naroda, naravno da jeste bio i mora biti ako je hrišćanin. Jer je potpuno, potpuno antihristovsko i antijevanđeljsko… On je bio protiv jednog koncepta i doktrine jevrejske religije…’
Termin ‘antisemitizam’ – ovde prkosno upotrebljen – konstruisan je kao stav koji je Velimirović morao da prihvati ‘ako je hrišćanin’. Pritom je značajno što ova izjava sadrži dva suprotna tumačenja onoga protiv čega bi hrišćani trebalo da budu. Iako kaže da je Velimirović bio protiv ‘jednog koncepta i doktrine jevrejske religije’ Ranković istovremeno tvrdi da je Velimirović morao da bude ‘protiv takvog naroda’ i govori o narodu, a ne o verskoj dogmi, dok nešto kasnije objašnjava: ‘Vidi se zverstvo u njihovoj prirodi, bez pardona… Oni su narod bez emocija’. Ovde uočavamo da granica između ‘grešnika’ i ‘greha’ sadržana u staroj hrišćanskoj maksimi ‘voli grešnika, mrzi greh’, nije baš neprobojna.“
Nikad niko neće saznati kako su izgledali pravi stavovi intervjuisanih. Nikad niko neće videti šta je Bajford izbacio, a šta dodao. Razgovori nisu autorizovani. Sve stoji samo kod Bajforda u arhivi (a možda i drugde, kad bude vreme za prva suđenja u novoj, „demokratskoj“ Srbiji, za „govor mržnje“ -hate speech). Zaista, Bajford je čovek koji je zaslužio platu svoju. Za istraživanja, naravno. Za nauku, svakako. Naučnik je to, ej! Kakvi su bili i Miloš Minić i Višinski. (Ili Gebels, doktor književnosti.)
Način na koji je Jovan Bajford ispitivao svoje sagovornike opisao nam je đakon Radoš Mladenović, koji se nalazi na čelu doma Sv. Nikolaja Žičkog u Kraljevu. Njemu je dotični došao i ispričao da sprema doktorat na Oksfordu, o misli i delu Vladike Nikolaja. Predstavio se kao sin Timotija Džona Bajforda, što je đakona Radoša odobrovoljilo, jer je bio poštovalac Bajfordovog režiserskog rada, naročito dečje serije „Neven“. Iako je bio veoma zauzet, đakon je svom gostu posvetio skoro ceo dan. Bilo mu je pomalo čudno što je dotični sve vreme držao uključen diktafon, ali, pošto je mislio da je to u svrhu naučnog rada, nije reagovao. Tema Mladenovićevog izlaganja bila je teorija komunikacije u delu Nikolajevom. Ističući da je pravoslavna vera komunikativna (opštenjska), da je otvorena prema svima, Mladenović je naglasio Nikolajev pravoslavni „kosmopolitizam“ i otvorenost za sve ljude i narode čiji je cilj spasenje i večni život. I Carstvo Božje je, rekao je, preimućstveno opštenje, koje se produžava u beskraj, a ad je upravo nedostatak opštenja. Na kraju, kao dobar domaćin, Mladenović je Bajforda odveo na ručak, i bio zapanjen NEPRISTOJNOŠĆU ovog „naučnika“: mlađani lovac na antisemitizam (koji se lažno predstavio) uključio je diktafon da bi beležio neformalne izjave, šale i sve ono što pripada opuštenoj atmosferi u takvim situacijama. (Odatle je i anegdota o patrijarhu Pavlu i čašici rakije.) Ništa od suštinski važnih elemenata izjave đakona Radoša Mladenovića Bajford nije naveo u svom radu (očito, tako je postupio i sa izjavama ostalih).
Pošteno zarađivanje hleba i ostalog što uz hleb ide. Zar ne, gospodine Bajford?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *