NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ZNAK PROTIV KOGA SE GOVORI

Mirko Đorđević i veština krivotvorenja

Da potpisnik ovih redova ima više književnog dara, on bi odnos Mirka Đorđevića prema vladiki Nikolaju opisao parafrazirajući „Legendu o Velikom Inkvizitoru“ Dostojevskog. Umesto renesansne Sevilje, pred nama bi se našao Beograd s kraja 20. i početka 21. veka; umesto Hrista, ulicama Beograda bi, dočekan oduševljenim narodom, koračao Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, Hristov Srbin, a umesto Velikog Inkvizitora, mršavog i bledih usana, pojavio bi se Mirko Đorđević, sa očima koje retko gledaju u sagovornika… Mirko Đorđević, Veliki Falsifikator, bi odveo Nikolaja na sastanak, recimo, redakcije lista „Republika“ ili „Helsinškog odbora za ljudska prava“, i počeo sa paškvilom, koja bi sadržala i ovakve rečenice: „Najčešće se pominje Nikolajevo ‘mučeništvo’ u vreme boravka u logoru Dahau, ali svi podaci koji postoje, uključujući i sećanje samog žičkog propovednika, ne potvrđuju nikakvo mučeništvo… To legendarno ‘mučeništvo’ je jednostavno u funkciji prećutkivanja neugodnih stranica jedne potisnute istorije – u vreme okupacije jedan deo episkopata naše Crkve je bio pristao uz Nedića, a kada je reč o stavu prema progonima Jevreja stvari stoje još neugodnije i to je ono o čemu se još ne govori kod nas. ‘Bog je poslao nemačkom narodu jednog dalekovidog firera’, stoji u Patrijarhovoj izjavi za ‘Munchens neuseste Nachrichten’ – i mi verujemo njemu i njegovoj iskrenoj reči, a Mitropolit Josif je službeno zabranio prelazak Jevreja na Hrišćanstvo, što je značilo zapečaćivanje njihove sudbine o čemu, uostalom – da ne bismo navodili ono što je poznato – svedoče i reči doktora X. Turnera koji je javljao Hitleru da je ‘u Srbiji jevrejsko pitanje rešeno’. Velimirovićev antisemitizam – i ne samo njegov – se jednostavno prećutkuje… Velimirović je bio rečiti propovednik demagog koji u svojim besedama, kao i knjigama uopšte, ‘sve zamenjuje velikim opsenarstvom simvola i signala’. I upravo tome – toj populističkoj umešnosti – on i duguje najviše, upravo toj veštini on duguje i svoju posthumnu slavu ideologa propovednika u jednom vremenu – to su važni znaci vremena – koje je tome pogodovalo više nego što je to bilo ranije, za života velikog propovednika… On duboko oseća čovekovu teskobu u svetu, svest o čovekovoj nedovoljnosti je kod njega trajno uznemirena, ali tu teskobu i to ‘stanje’ on nikada ne uspeva da iskaže teološkim ili filozofskim jezikom… Sve ono kod Velimirovića o ‘proroku čije je lice bilo okrenuto Aziji’ – njegovo oponašanje ‘evroazijaca’ – o Evropi koja je trula i bez duha – jednostavno su varijacije, dosta nevešte, poznatih mesta iz Rozenbergovog ‘Mita XX veka’…
I u teološkom i u filozofskom smislu – pa i šire u domenu misli – Velimirović ostaje jedna karakteristična provincijalna pojava. On se formirao u palanci i uistinu nečim izvan palanke on je tek ozračen, pa se ni njegova misao ne može poimati bez duha palanke…“
Ova gomila laži u jedva nekoliko rečenica morala bi se analizirati u čitavom istorijskom ogledu. Srećom, postoje ozbiljne istoriografske studije o Srbskoj Crkvi za vreme Drugog svetskog rata. Među njima je i „Golgota Srpske Pravoslavne Crkve 1941-1945“ dr Veljka Đurića, u kojoj se jasno vidi da Nemci uopšte nisu mogli da nametnu bilo kakvu ozbiljniju saradnju SPC. Veliki Falsifikator Đorđević ne navodi koji je to deo episkopata pristao uz Nedića, kad Sveti arhijerejski sabor nije hteo da izda ili potpiše nijedan njegov apel za borbu protiv komunista (čak ni protiv komunista, iako su oni bili zlbtvori Crkve i naroda), niti je to učinio patrijarh Gavrilo, ni njegov zamenik mitropolit skopski Josif, za koga je poručnik Majer, zadužen u beogradskom Gestapou za poslove Crkve, predlagao da se internira, jer je glavni vinovnik pasivnog otpora Crkve prema okupacionim vlastima. Srbskim episkopima nije dozvoljavano da putuju i stalno su špijunirani. U logoru na Banjici je bilo 38 sveštenika SPC, od kojih je 15 streljano, zbog anti-nacističkog stava i saradnje s pokretom đenerala Mihailovića. Što se progona Jevreja tiče, vlada đenerala Nedića nije izdala uredbu o tom progonu, za razliku od Pavelićeve monstrum-države, i zločin uništenja Jevreja u Srbiji na sebe su preuzeli Nemci. Evo šta o tome kaže Nora Koen u svojoj knjizi „Holokaust: Uništenje evropskog Jevrejstva 1933-1945“ (Toman Kroul and comp): „Posle nemačkog osvajanja Jugoslavija je prestala da postoji kao država i njeno predratno jevrejsko stanovništvo od oko 75 000 izdeljeno je novim gospodarima/…/ Uništenje srpskog Jevrejstva bilo je brzo/…/ Postupak je skoro sličan ubijanjima u Rusiji putem Ajnzac trupa, samo što su u Srbiji uloge bile obrnute. Ajnzac trupe su spremale žrtve, a samo ubijanje su izvršile trupe redovne vojske. Prethodno su ljude saterivali u geta/…/ Najmanje 6 000 jevrejskih žena i dece iz logora u Zemunu bilo je ubijeno gasom u metalnim oklopnim teretnim vozilima. U maju 1942, preuranjeno, K5NA je bio izvešten da je Srbija očišćena od Jevreja/…/ U Hrvatskoj su nacisti takođe postigli svoje rešenje. Marionetska država Hrvatska obrazovana je veoma brzo – 10. aprila 1941/…/ Ante Pavelić, osnivač terorističkog ustaškog pokreta, postao je poglavnik države/…/ Ustaše su bile fanatici, odlučno predani uništenju i Srba i Jevreja/…/ Jedan od najzloglasnijih logora u Hitlerovoj Evropi, Jasenovac, bio je u Hrvatskoj/…/ Jedan izvor procenjuje da je 777 000 Srba, 40 000 Roma i 20 000 Jevreja umoreno u Jasenovačkom logoru (David Alkalaj: „Sudbina Jevreja Jugoslavije“, „Jad Vašem“, bilten br. 405, oktobar 1959, str. 18)“
Koji srpski patrijarh je hvalio Hitlera? Patrijarh Gavrilo? Zbog toga ga je Hitler zatočio u Dahau, kao svog hvalitelja?! Ako je reč o intervjuu patrijarha Varnave, on je dat 1935, mnogo pre početka Drugog svetskog rata (patrijarh Varnava je, po svemu sudeći otrovan zbog anti-konkordatskog stava, umro 1937), i u doba kad je Hitler glumatao „hrišćanstvo“. Ali, najveći falsifikat Velikog Falsifikatora jeste da je mitropolit Josif zabranio prekrštavanje Jevreja. Evo šta kaže Milan Ristović u svojoj studiji „U potrazi za utočištem: jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941-1945“: „Sklapanje brakova tokom rata Srba sa Jevrejima, kao i pokrštavanje, bilo je takođe zabranjeno naredbom nemačkog vojnog zapovednika. Uprkos tome, takvih slučajeva je bilo. Pre svega udavale su se Jevrejke za Srbe, a ovakve brakove su sklapali sveštenici, zavodeći u matične knjige mladu pod lažnim imenom… Magda Fenje se venčala u manastiru Studenici 1942. Uz dozvolu izmoljenu u Patrijaršiji od Vladika Krulja (Nektarija) i Jovana Ilića, hitno je početkom decembra 1941. sklopljen brak Jevrejke Ane Šoten i Alekse Kurtovića…“ Dakle, nije prekrštavanje zabranio vladika Josif, nego nacistička okupaciona vlast! A Srbska Crkva je spasavala Jevreje onoliko koliko joj je to bilo moguće. Turnerovo pak pismo Hitleru o „rešenju“ jevrejskog pitanja nema nikakve veze sa Srbskom Pravoslavnom Crkvom.
Što se tiče vladike Nikolaja i njegovog „antisemitizma“, treba da se podsetimo i pogledamo činjenice. U Srbiji je od 1941. na snazi bila najstroža zabrana skrivanja Jevreja, koju su doneli nemački okupatori. Vojni zapovednik Srbije je 22. decembra 1941. propisao smrtnu kaznu za sva lica koja skrivaju Jevreje, primaju ih na prenoćište, uzimaju i čuvaju njihove stvari. Vladika Nikolaj, budući pod prismotrom okupatora u Ljubostinji, nije se obazirao na opasnost koja mu je pretila, i lično je spasao dve Jevrejke, majku i ćerku. On, nemački rob, spasao je dva života koja su mogla stradati u logorima!
U Đorđevićevom stilu, čak da nam Bifon to nije rekao, zaista se može videti lik ovog „teoretičara teologije“. Pišući, u svojoj knjižici „Sloboda i spas“ (po obimu, ali i po intelektualnoj dubini, reč je o knjižici pamfletu), o ličnosti, Đorđević veli da ličnost „nije nešto, već neko“, a to je „stajaće mesto“ personalizma (izraz „stajaće mesto“ označava ustaljenu formulu epske narodne poezije); zatim tvrdi da ličnost „baca izazov Tvorcu“ (gde ga baca?); govori o „velikoj tajni – misteriji“ (a misterija je, svakako, isto što i tajna). Po Đorđeviću, ljudska drama ima, „rečeno Faustovim rečima, prolog na nebu“ (te reči nisu Faustove, nego Geteove, jer „Prolog na nebu“ je napisao Gete, a ne Faust, koji, kao lik dramskog speva, čak ni ne zna da se taj prolog odigrao pre no što je on došao u dodir sa Mefistom). Đorđević pominje i „dinamičnu snagu“ (a „dinamis“ je isto što i snaga, na grčkom). Umesto ikonomije (domostroja), Đorđević govori o „ekonomiji spasenja“; po njemu, Berđajev je, kao da je animirdama „animirao eećanja“, a personalisti su „animirali svoju sredinu“… Za Đorđevića je misao Svetog Zlatousta „stvaralački kreativna“ što znači „stvaralački stvaralačka“, itd. Kakvo mu je poznavanje nijansi srbskog jezika, takve su mu i rečenice, pune banalnih komparacija, kao što je poređenje eshatologije sa „četvrtom dimenzijom“. Ali, ovaj pamfletista, koji Svetog Nikolaja Srbskog proglašava polupismenim provincijalcem, vrhunac svoga provincijalizma dostiže u diletantskom „teologisanju“, koje liči na to „kako mali Perica zamišlja učenje Hrišćanstva“. Pišući o ličnosti, i nastojeći da prikaže teologiju personalizma, Đorđević o Bogu, Koji je Sveta Trojica, i čoveku sazdanom po liku Trojice, kaže: „Čovekosobaličnost jedina na sebe prima dar milosti po volji jedne nadpersonalne strukture koja se zove Bog“ (evo novog „teološkog otkrivenja“: Bog je „nadpersonalna struktura“, ili kad se na srbski prevede, „nadlična građa“). Naročito je „stvaralački kreativan“ „Đorđevićev disput o isihazmu, u kome pravi razliku između isihazma i tihovanja (a tihovanje je, na srbskom, isto što i isihija na grčkom, pa su se kod nas isihasti nazivali molčalnicima ili tihovateljima). Evo šta je, po Đorđeviću (koji se, izgleda, načitao Rajmonda Mudija i njegovog „Života posle života“) tihovanje: „Na isihastički mir i mirovanje podseća jedna češća praksa poznata pod imenom tihovanje. U mučnim trenucima ili u predsmrtnom času postoji jedan trenutak kada fizički bolovi kao da nestanu ili se barem umire na način koji omogućuje nekim vernicima posebno suočenje sa božanskom svetlošću (podvlačenje naše, BD), odnosno sa poslednjim istinama koje nam se upravo otkrivaju u tom predsmrtnom času. U tim trenucima tihovanja ne čuje se više ni reč molitve jer miruju i telo i duh pa su reči suvišne.“ Zamislkte da je neko od onih koji Đorđevića smatraju horifejem bogoslovlja čitao makar Svetog Jovana Damaskina, i u njegovoj Dogmatici, umesto „nadpersonalne strukture“ sreo istinske bogoslovske reči o Bogu Živome i Istinitome, o Svetoj Trojici, o ličnom javljanju i vaploćenju Sina Božijeg, Gospoda Hrista, i tako redom, kako hrišćani veruju i teološki ispovedaju! Zar ne bi rekao da je Đorđević pravi diletant u teologiji i pritom provincijalac iz palanke? Ili, da je redakcija „Republike“ obaveštenje o tihovanju dobila od pravog teologa, a ne od svog člankopisca! Evo, npr, kako tihovanje definiše veliki savremeni bogoslov, mitropolit Jerotej Vlahos: „Isihija (bezmolvije, tihovanje) ima suštinski značaj za čovekovo očišćenje i za njegovo savršenstvo, koje ujedno znači i čovekovo spasenje.“ Sveti Grigorije Bogoslov lakonski kaže: ,Novek treba da bude molčaljiv (= tihovatelj) da bi jasno besedio sa Bogom i da bi um udaljio od prelašćenih.“ Kakve to veze ima sa Đorđevićevom vizijom „tihovanja u mukama“?
Posle ovoga, shvatamo da pisac dela „Sloboda i spas“ ništa nije shvatio. Za njega je i isihazam povod da priča političku priču, i da usvoji ili odbije ono što se njegovom političkom ukusu sviđa ili ne sviđa. I tako naš „filozof palanke“ ne zna ni isihazam, ni Sv. Grigorija Palamu, ni episkopa Nikolaja. Đorđevića je naročito pogodilo to što grčki mislilac Hristo Janaras (koga on, neznano zašto, stalno zove „Janarisom“) ističe Svetog Grigorija Palamu daleko iznad, Đorđeviću omiljenog, „Svetog“ Tome Akvinskog, koji, po Janarasu, nije znao za pojam nestvorenih Energija Božijih, jer je Toma učio da je blagodat Božija, dakle, energija Božija, tvarna, stvorena! Uostalom, Đorđevićev izlaz i izlet iz palanke u Evropu bio je samo do Vatikana. Zato on samo to i toliko zna.
Tako bi, dakle, Veliki Falsifikator govorio o Nikolaju na sastanku redakcije „Republike“, koja mu je 1999. objavila pomenutu knjižicu „Sloboda i spas“, i za koju je recenziju pisao još jedan od predstavnika „građanske opcije“, profesor Čedomir Čupić, tvrdeći da su Đorđevićevi pristupi filosofiji, teologiji i antropologiji „plodno i izazovno realizovani“… U toj knjizi se nalaze navedene reči o Nikolaju, smeštene ispod naslova „Populistički zaklon ličnosti“.
Na Legendu o Velikom Inkvizitoru bi mogao da liči prikaz Đorđevićeve „plodne i izazovne misli“ da potpisnik ovih redova ima bar deo talenta Dostojevskog. Ali, pošto ga nema, ostaje nam samo da prepišemo Đorđevićeve stavove o Svetom Nikolaju, i da damo poneki, usputni, komentar. A čitaoci neka sami prosuđuju.
Đorđević se u našoj „građanskoj“, inače po mnogo čemu neznavenoj i nedoučenoj, javnosti smatra za vrhunskog „stručnjaka iz oblasti crkvenih pitanja“ pa čak i „teoretičara teologije“ (Milanka Šaponja-Hadžić, „Danas“, 2021. jul 2001). Čovek se „proslavio“ napadima na Svetosavlje, kao doktrinu koju nam je, veli on, nametnula Ruska Zagranična Crkva, ali i poređenjem despota Đurđa Brankovića sa Slobodanom Miloševićem, samo zato što mudri srbski despot nije hteo da pošalje svoje delegate na pregovore s papistima u Firenci i Ferari, kada je zablistao atlant Pravoslavlja, Sveti Marko Efeski. „Borđević je despota Đurđa proglasio pretečom Miloševićevog izolacionizma i antizapadne politike (Više od pravoslavlja, „Danas“, 56. februar 2000).
Poznat je Đorđević i po tome što ne priznaje svetost već pomenutog Marka, mitropolita Efeskog, Ispovednika Pravoslavlja, za koga uvek piše da je tobož Sveti, i dodaje da je Marko Efeski „sve one koji nisu pristali na njegovo mišljenje“ proglašavao „plaćenicima koji se prodadoše za šaku srebra“. Te reči se, po Đorđeviću, koriste i danas za „svakog ko se usudi da o nečemu, hrišćanski savesno, razmišlja svojom glavom“ („Republika“, 175-176/1997). Đorđević piše kao da je Sveti Marko Efeski imao podršku sile i svetovnih vlasti, da silu i vlast nagoni protiv jeretika, odnosno, kao da nije bilo sasvim suprotno od onoga što on želi da čitalac primi na znanje. Istina je da je svetitelj ostao sam sa Hristom, Vaploćenom Istinom, sam i hrabar protiv svih okupljenih na lažnim saborima u Firenci i Ferari: od pape Eugena IV i cara unijate Jovana Paleologa, do onih episkopa carigradskih koji su primili uniju s Rimom i papu priznali za „Hristovog namesnika“… Carska vlast je Svetog Marka dve godine držala u tamnici!
Na jednom drugom mestu, kada kleveće Rusku Zagraničnu Crkvu, Đorđević tvrdi da je njen osnivač, mitropolit Antonije Hrapovicki, pisao poslanice Hitleru, nazivajući ga spasiocem Evrope (a Hrapovicki je umro 1936, pre nego što je Hitler krenuo u svoje ratove), ili da je Ruska zagranična crkva Paveliću dala svog episkopa Germogena da bude poglavar „Hrvatske pravoslavne crkve“ (Ruska Zagranična Crkva je istog Germogena odmah osudila i izbacila iz svojih redova). Ako se o Đorđeviću to sve zna (a znaju svi, osim predstavnika „građanske opcije“, koji u Đorđeviću vide vaploćenje „teorije teologije“), nije čudno što dotični takve svoje metode primenjuje u blaćenju Svetog Nikolaja.
Međutim da mi krenemo redom, dokazujući da Đorđević ne zna činjenice.
U tekstu „Povratak propovednika“, Đorđević piše da je Nikolaj svoje delo „Nacionalizam Svetog Save“ objavio 1938, a to je u stvari bilo tri godine ranije; piše o nekakvoj nepostojećoj poslanici Vaseljenskog Patrijarha iz 1923, usvojenoj u manastiru Vatopedu, koju je Nikolaj odbio (a skup u Vatopedu, na kome je bio i Nikolaj, bio je 1930, i nije bilo na dnevnom redu nikakve „poslanice ); piše o tome da Nikolaj nije bio dogmatičar, i da nema „dogmatskih spisa“ (a celo Nikolajevo delo prožeto je uzvišenom dogmatikom – doksologijom pre svega hristologijom – zar nije doktorirao sa temom o Vaskrsenju Hristovom?); piše da je Nikolaj bio pod uticajem ideja Šarla Morasa (a Nikolaj sa Morasom nije imao nikakve ni lične, ni intelektualne veze), itd, i t sl.
Đorđević se, takođe, pravi da ne zna o čemu govori Vladika Nikolaj. Najbolji je primer stalno napadanje Nikolajeve tzv. „molitve protiv kulture“, koju Vladika opisuje u „Rečima srpskom narodu kroz tamnički prozor“. Đorđević se iščuđava i pita kako je „čovek vaspitavan na tom Zapadu i u krilu njegove kulture mogao tako da misli o kulturi i molitvi“. O kakvoj kulturi je reč i kakvu molitvu protiv kulture je vladika Nikolaj želeo usred Drugog svetskog rata?
To je potpuno jasno iz konteksta njegove knjige „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“. Sveti Nikolaj Srbski je u Drugom svetskom ratu konačno osetio gađenje pred zapadnom Evropom kao Belom Demonijom, koja je, umesto kulture koja izvire iz kulta Hristovog, počela da se klanja delima svojih ruku, materijalnoj kulturi, i tako postala idolopoklonička. Evo šta kaže Sveti Nikolaj (a to Đorđević stalno prećutkuje), govoreći o Evropi 20. veka: „Odbacila je Boga u čije ime se krstila i koji je izveo iz satanskog Misira gluposti i nemorala, odbacila ga je potpuno, a napravila sebi idole od kamena i drveta, i hartije i zemlje, i bezbroj drugih nemuštih i mrtvih tvari zemaljskih. Sve je to Evropa nazvala jednim imenom, sav taj nemušti mrtvi panteon imenovala je ona rečju: kultura. Što je Zlatno tele bilo za Izrailj u pustinji, to je kultura za Novi Izrailj, to jest krštenu Evropu (podvlačenje naše, V. D). Kultura je proglašena od zaluđenih i sumašedših Evropejaca za majku svih bogova naših. Kultura iznad svega. Može neko odbaciti živoga Boga, neće mu se zameriti, ali kulturu ne sme odbaciti, zameriće mu se. Može neko grditi Hrista do mile volje, neće se smatrati nesavremenim i neukim, ali ako kulturu bude ružio – smatraće se nesavršenim, neukim i neuračunljivim. A kultura nije drugo do materija, prašina, blato, pepeo…“
I onda tu pristiže g. Đorđević, da kaže da ne može da razume kako je Nikolaj bio protiv kulture kad je „molitva najrafiniraniji vid ljudske duhovne kulture“. (A zna li Đorđević koliko se Nikolaj molio i koliko molitava napisao i izgovorio?). Ali, g. Đorđeviću, Nikolaj nije bio protiv duhovne kulture, nego protiv kulture kao materijalističkog idola ljudi otpalih od Boga, koji su zbog te i takve svoje „kulture“ napravili Aušvic i Jasenovac, i gasne komore, i atomsku bombu, i koji su od kože mrtvih Jevreja, zguljene u logorima, pravili abažure za lampe… To je ona kultura zbog koje je srbski narod smislio reč „bitange“, jer su njegovi okupatori, Germani, u Prvom svetskom ratu, kad su od Srba otimali, stalno vikali „bitte“ („molim“) i „danke“ („hvala“!).
„Bitte-danke, „bitte-danke“ (srbski: bitange) na jednoj strani, a na drugoj streljanja talaca, ruganje srbskim crkvama i oltarima, maroderstvo i zločin… Nikolaj je protiv kulture bio isto kao i direktor jedne škole, koji je preživeo Drugi svetski rat, i koji je svojim nastavnicima na početku rada poručivao: „Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor! Moje su oči videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koju su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.“ Da li je ovaj čovek bio protiv čitanja, pisanja i aritmetike? Ili on govori o nečemu drugom?
Da li je Nikolaj protiv kulture ili govori o nečemu drugom? Zna Đorđević o čemu je reč, ali se pravi naivan, i istrže Svečeve reči iz konteksta, da bi „opsenio prostotu“, a pre svih one koji ga smatraju vrhunskim „teoretičarem teologije“. Nije li upravo to tipično palanački mentalitet, koji Đorđević pripisuje Nikolaju?
Ostatak Đorđevićevog repertoara je poznat: Nikolaj je iskazivao simpatije prema Hitleru i totalitarizmu; Nikolaj je bio antisemita; Nikolaj je bio ljotićevac (mada, ako je već bio za neku „stranku“, bio je „dražinovac“, i priči o Dražinoj borbi protiv nacizma posvećena je cela njegova knjiga „Zemlja Nedođija“); Nikolaj je svoje misli preuzimao od ruskih „evroazijaca“, itd. Đorđević dalje rafalno pali: Nikolajeva misao nije bila „stvaralački kreativna“, Nikolajev boravak u Dahau nije mučeništvo („Koliko sam ja to razumeo, ni o kakvom se mučeništvu tu ne radi. Nikolaj jeste bio u Dahau, bio je jedan od zatvorenika, ali je zanimljivo da je upravo u tom svom delu napisao ono što je najneprihvatljivija antisemitska kvintesencija“), Nikolaj se „bojao kulture“, njegovu misao je preuzeo, ni više ni manje, nego Dobrica Ćosić, a, po Đorđeviću, i Mira Marković „ima izvesnih sličnosti“ s Nikolajem; imao je „bundžijsku potrebu“ koja je kod njega bila jača od „intelektualnih polazišta“, itd. itsl. Veliki Falsifikator Đorđević uvek ide dalje. Tako se oglasio i predgovorom za knjigu svog kolege po peru i jednomišljenika po „građanskom stavu“ Pavla Raka, koji je u knjizi „Nacionalistička internacionala“ (Forum pisaca, 2002) na veoma vešt način, skoro poput neprevaziđenog majstora, legionara časti Ivana Čolovića, uspeo da poveže ruske naciste i skinhedse, izdanke jednog bolesnog vremena i teških okolnosti u koju su Rusiju doveli „zapadnjaci“ – reformatori (Jeljcin, Čubajs, Gajdar i ekipa), sa ruskim pravoslavnim rodoljubima i monarhistima. Naravno, tu je i ruganje Srbima i njihovoj vezanosti za Ruse. Đorđević u predgovoru sav „blista“: njegove dugogodišnje tvrdnje našle su još jedno potkrepljenje. Predgovor ne bi mogao da prođe bez pominjanja vladike Nikolaja, koga je Đorđević, po stavu prema ljudskim pravima, uporedio sa Trockim: „Srbima je žički vladika N. Velimirović preporučio da se čuvaju kao od vatre svega što se imenuje kao ljudska prava“ (u kojoj knjizi sabranih dela Nikolaj piše o ljudskim pravima i opasnosti od njih, ne zna se).
Ali, ako Đorđević nema razumevanja za Nikolaja, za koga ima? Ima, recimo, za „blaženog Alojzija“ (Stepinca). Evo nekoliko rečenica iz teksta „Beatifikacija i neke senke“ („Republika“, 200/1998), gde se vidi prema kome Đorđević ume da bude objektivan: „Pedeset godina već pokojni kardinal stoji u kolektivnoj svesti širom Balkana kao mitski lik sa promenljivim predznakom; za jedne je bio svetac i pre beatifikacije, za druge ‘ustaša’ i zločinac, iako na posleratnom suđenju ni jedno ni drugo dokazano nije; kardinal je osuđen i robijao je zbog svog odlučnog antikomunističkog stava, ali sve do danas ga prate – umesto analize njegove istorijske uloge – obične legende… Kardinal je bio ubeđeni antikomunista, ali je Stepinčev udes bio upravo u prevelikoj bliskosti sa jednim drugim totalitarnim režimom za vreme rata; i tu nije bio – valja to istaći – jedini; crkveni kalendar je prepun još gorih slučajeva, kako u Istočnoj, tako i u Zapadnoj Crkvi; papa Jovan Pavle II je, naravno, znao sve to jer je on upravo otvorio proces kritičkog osvetljavanja ‘mračne prošlosti u Crkvi’ – to su njegove reči – kao da je znao da antikomunizam nije dovoljan za iskazivanje takve časti…“ Navedosmo Đorđevićevu uzgrednu misao, tj. izvinjenje Stepinca, tek toliko da se zna i uporedi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *