NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Raniji odgovor Jovanu Bajfordu

Jovanu Bajfordu je, na jedan njegov članak, već odgovorio profesor teologije iz Libertivila, Predrag Samardžić, u knjizi „Vladika Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima“. Ukazao je na osnovne pravce Bajfordovog klevetanja, i ukazao kako na njih da se odgovori. Pre svega, uočio je da Bajford koristi komunističke istoričare kao osnovni izvor za svoje napade:
„Tako, dok u izvorima gospodin Bajford navodi, često drugorazredne, nama savremene žurnaliste komunističkog pedigrea, dotle, recimo, ne nalazi za shodno da navede svedočanstvo o Nikolaju njegova savremenika i svetski priznatog pravnika – inače londonskog rezidenta i člana francuske Akademije nauka – Slobodana Jovanovića, kao i mnogih drugih znamenitih i od karaktera i integriteta ličnosti, a Nikolajevih savremenika i poznavalaca. Ovde se prisećamo, recimo, Mihaila Pupina, Isidore Sekulić, engleskog anglikanskog biskupa Bela, Tagore, nastavničkog veća Kings Koledža iz Londona, gde je Nikolaj 1919. godine održao zapaženo predavanje, itd. Nastavnički savet Kings Koledža je bio zadivljen Nikolajevom ličnošću i gotov da mu uruči i počasni doktorat, ali je u tome bio sprečen pravilnikom koledža, po kome se počasni doktorat dodeljuje samo glavi kraljevske kuće.“
Bajford je uočen kao čovek koji pogrešno prevodi odluke Sabora SPC:
„Već u prvim redovima profesorova teksta čitamo namerno, tendenciozno i sračunato naopako preveden tekst Saborske odluke, a u vezi sa kanonizacijom Nikolaja, koju autor prevodi sa ‘jednoglasna i bez rasprave (undisputed) odluka’. O čemu se radi?
Da bi jasnije sagledali šta autor hoće da kaže i kuda nas usmerava, potrebno je da privedemo izvod iz zvaničnog saopštenja Sabora SPC. Evo tog teksta: Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve je 19. maja jednodušnom i jednoglasnom saborskom odlukom uneo episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirovića) u kalendar svetih naše svete Pravoslavne Crkve. Jednodušna i jednoglasna saborska odluka ne isključuje, čak pretpostavlja, prethodnu raspravu. Posle rasprave je, saglasno apostolskoj tradiciji – koja je opet svedok nekih ranijih judejskih tradicija – to posvedočeno po načelu: Izvoli se Duhu Svetom i nama (Dela Ap. 15,28). Ovaj princip podrazumeva i uključuje jednodušnu i jednoglasnu proklamaciju. Jednodušnu i jednoglasnu jer se svedoči o prisustvu Duha Svetog, kojim zajednica, Sabor, u ovakvim situacijama diše’, Duha projavljenog i prisutnog na dotičnom svetitelju, Duha koji uči Istini i Celoj Istini i koji sve objedinjuje. /…/
Prevod gospodina Bajforda, sa njegovom odlukom bez rasprave’ upućuje u pravcu nekih dekretivnih klerikalno-totalitarnih ukaza. To, opet, sasvim isključuje ne samo prisustvo i projavljivanje Duha Svetoga (što je iz jevrejske teološke perspektive razumljivo, jer po njihovom učenju Duh Sveti će doći kada dođe Mesija, a koji po njihovom shvatanju i verovanju još nije došao), nego i isključenje, odnosno odsutnost i svake duše i duševnosti. Ova tendencija Jovana Bajforda – prikazati i sam proces kanonizacije u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u kategorijama totalitarnog i demagoškog poriva – upravo je ona crta i karakteristika koja se u njegovoj studiji javlja kao dominantna u svemu što je u Bajfordovom izdanju srpsko i za Srbe karakteristično. Da bi održao intenzitet svoje tendencije da Srbe i sve srpsko predstavi kao izraz i trajanje totalitarnog i samo totalitarnog u nama, drug Jovan je i počeo odande odakle i sa čime se najlakše i najradije prepoznajemo i identifikujemo.
Najzad, u vidu informacije za publiku treba napomenuti da se u detalje zna da se na Saboru, a povodom kanonizacije Nikolaja, raspravljalo o svim relevantnim aspektima njegovog života. Istini za volju, nije se raspravljalo o ‘njegovom antisemitizmu’. O ‘antisemitizmu’ se nije raspravljalo iz prostog razloga što je malo ko i znao za njegov ‘tekst o Jevrejima’, odnosno što ga niko u Srpskoj Crkvi nije nikad ni smatrao kao definitivno antisemitski tekst. Drugim rečima, dotični tekst nije među Srbima, u Srpskoj Crkvi nikada bio aktuelan, kao ni dotična tematika. Ne zato što ne želimo da vidimo i priznamo i pravim imenom imenujemo antijevrejska-antisemitska delovanja, nego zato što toga u SPC nije ni bilo. Odnosno, antisemitizam kod nas nije bio ono što se na engleskom zove ISSUE. On nije ni dan-danas aktuelan, niti je ‘išju’ (issues) u krilu Srpske Crkve. Jeste, međutim, aktuelan među srpskim neprijateljima i autocenzurisanim srpskim Evropejcima’.
Olakšavajuća stvar pri ovakvom činjeničnom stanju je da inkriminisani Nikolajevi tekstovi nisu tema, pogotovo ne neka inspiritivna snaga u okviru Srpske Pravoslavne Crkve. A budući temom van nje, oni su tako predstavljeni i projektovani da ne prizivaju ni na kakvo zlo ili huškanje protiv Jevreja, dok prizivaju na huškanje – i da li samo huškanje? – protiv Srpske Pravoslavne Crkve. Drugim rečima, tematika je aktualizovana u krugovima van Crkve i istim instrumentalizovana u borbi protiv Srba i njihove Pravoslavne Crkve. Na tome su se poslednjih godina mnogo oprobali, a nemali broj ovajdio.“
Osvrnuo se Samardžić i na Bajfordove tvrdnje da je Nikolaj bio nekakav „fašistički ideolog“:
„Prvu stranicu svoje studije zaokružujete demagoškom tiradom, pa nije ni čudo da je sva izgrađena na citatima dijalektičke demagogije prokomunističkih i antipravoslavnih elemenata i kreatura, recimo, individua – vi biste rekli figura. Evo tog teksta: Kako što su kritičari liberalne levice (sada, da ste priveli imena nekih Engleza ili nekih drugih zapadnjaka, mi bismo dotičnu sintagmu nekako apsorbovali, međutim, pored imena koja privodite, jedino moguće čitanje je: komunistički kritičari. Pretpostavljam da vi protiv ovakvog čitanja nemate ništa, ali pošto ste pisali na engleskom i u propagandističke svrhe, vi ste odabrali efikasniju terminologiju) često ukazivali, Velimirović je bio jedan od glavnih ideologa srpskog fašizma tridesetih godina (1930), čiji klerikalni, nacionalistički, antimodernistički i antisemitski religiozni spisi nastavljaju da inspirišu sile hrišćanske desnice u savremenom srpskom društvu. Slede imena, Popova, Đorđevića, vas samih i Biliga.
Pre svega, srpskog fašizma nije nikada ni bilo. Bilo je profašističkih elemenata tokom Drugog svetskog rata, pri čemu ostaje pitanje: da li su to bili iz nevolje, utilitarne filosofije, ili ideološkog uverenja? Oni su se međutim, opredeljivali kao Jugosloveni, oličeni u pokretu Zbor, koji je okupljao ljude srpskog porekla, hrvatskog i slovenačkog. To su tri dominantne etničke jedinice, koje su tada sačinjavale glavninu naroda Jugoslavije.
Tridesetih pak godina među Srbima je delovao Dimitrije Ljotić. Međutim, u ovom periodu nazivati njegov pokret srpski fašizam je neosnovano, ukoliko zboraški antikomunizam ne smatrate fašizmom. Oni su ovih i potonjih godina bili žestoki i dosta efikasni borci protiv komunjara. Vi, kako su marksisti govorili, zamenjujete teze, odnosno narode. Najzad, sam Dimitrije Ljotić kaže kako njegove političke teorije vuku korena iz artikulisanih političkih stavova i pokreta koji hronološki prethode fašizmu. Pri čemu se i dok se u izvesnim slojevima njihove doktrine podudaraju, dotle se u mnogim sferama mimoilaze.
Sam Dimitrije Ljotić sebe nije smatrao fašistom, niti svoj pokret. Da li su ga nauka i istorija demantovali, otvoreno je pitanje. Uz jedan dobar garant, prihvatio bih se da to istražim, odnosno našao bih vam za taj poduhvat nekog kvalifikovanijeg i zainteresovanijeg. Do tada vam preporučujem da obratite pažnju na tekstove samog Dimitrija Ljotića, pre svega na njegove govore i članke, gde je za početak dobar članak: Onima koji se ljute, kao i knjigu Dimitrije Ljotić u Revoluciji i ratu.
Ovaj pokret na srpskoj političkoj sceni nije nikada mogao da prekorači jedan posto biračkog tela. Uz ovo treba napomenuti da je sam Dimitrije Ljotić govorio kako mu nije potrebna glasačka pleva, nego junaci i svetitelji. Bilo kako mu drago, ovaj pokret je bio brojčano neznačajan u narodu, koji je u borbi protiv fašizma – fašizma koji se prvenstveno dao na likvidaciju Jevreja – proporcionalno dao najviše žrtava. Zauzvrat je pod kraj rata, kada je toliko iskrvavio, dodatno potučen i dotučen od istih Saveznika (recimo: bombardovanje Srbije na Uskrs 1944), kako bi mu lakše ustoličili komunizam. To je onaj isti komunizam, za kojim vi pomalo prigušeno jadikujete, čineći Srbima, posle svih ovih teškoća kroz koje smo prošli i kroz koje prolazimo, isto što su nam činili Saveznici i time nas dotucali. Nadati se da nam nećete ovoga puta, ne dao Bog, ponovo dovesti komunizam i komuniste.“
Samardžić je o Nikolajevom „fašizmu“ rekao i ovo:
„Dimitrije Ljotić u svojim političko-teoretskim razmatranjima tridesetih godina, nije se zalagao ni za fašizam ni za nacizam, nego za Zbor, smatrajući da je to neka treća pozicija i perspektiva. Kada je njegova teorija došla pod udar životnog ispita tokom Drugog svetskog rata, pokazalo se da nije izdržala test. Teorija je i dalje ostala teorija, a Dimitrije i njegovi sledbenici su se jasno delatno i funkcionalno predelili. Nikolaj se opredelio sasvim drugačije, a što je rezultiralo njegovim odvođenjem u Dahau.
Pri ovakvom činjeničnom stanju vaše gatanje o Nikolaju kao glavnom izvoru i inspiratoru srpskog fašizma dodatno degradira vaše akademske akreditive, kao i uglednih akademskih institucija, pre svega jevrejskog Univerziteta i Notingamskog univerziteta. Pretpostavljam da je Sasunov ugled u nekim drugim sferama, a ne u akademskim dostignućima – možda u finansijskim. Pa svejedno, treba voditi računa o tuđim parama. Da skratim, dugujete nam makar jedan dokumenat, izvor za Nikolaja kao glavni izvor i inspiratora srpskog fašizma. Do tada, mi ćemo držati da ste se bezrezervno i nepovratno poneli za preživelom i i živelom komunističkom propagandom, koju biste da preko institucija, pri kojima ste se našli, svetu prodate kao neka naučna istraživanja.“
Samardžić je objasnio da je Bajfordov atentat na Nikolaja nešto sasvim drugo od onoga čime se pravda:
„Vaš pokušaj da Nikolajevu popularnost – o kojoj svedoči i velik tiraž njegovih knjiga, koje se naveliko i nesmetano prodaju po srpskim knjižarama, a na što i sami ukazujete – objasnite prvenstveno kroz ‘socijalni zaborav’ zvuči mi kao literarna uteha i kupovanje vremena kod vaših finansijera. Pri čemu je, nadam se, i vama jasno da niko ništa nije zaboravio. Ono što vi nazivate zaboravom, to su komunističke zabrane za svakim pominjanjem Nikolaja. Kao što vidite, to je prošlo. Međutim, vaša reakcija deluje malo osvežavajuće za ono malo komunista koji su preostali na našim prostorima, svedočeći im da je njihova lozinka: ‘Amerika i Engleska biće zemlja proleterska’ koliko-toliko zaživela i još uvek živi u Engleskoj, u Velikoj Britaniji.
Ako li vi pod ‘socijalnim zaboravom’ podrazumevate Nikolajeve reči o Jevrejima – u kojima vaša zabrinutost nalazi svoje legitimno uporište, kao i kod svakog drugog dobronamernog građanina planete, pre svega Jevrejina – to je očito jasno da ta razmišljanja jednostavno nisu imala nikakvog uticaja na srpski narod, ni u jednom njegovom segmentu. Drugim rečima, nevezano s tim da li su na vlasti komunisti ili neki drugi isti, Nikolajeve inkriminisane reči o Jevrejima u njegovoj knjizi Poted kroz tamnički prozor – reči koje su srazmerno zapremini Nikolajeva opusa jedna trunka prašine – nisu nikada među Srbima bile aktuelne. I ako su za nekoga i imale neko značenje, ono je izranjalo iz sotiroloških perspektiva, perspektiva u koje je Nikolaj bio pogružen celim svojim bićem, a što se opet reflektuje i na njegovo celokupno stvaralaštvo. Tu, dakle, nema nikakvih socijalnopolitičkih i politikantskih poriva, niti evro-perspektiva.
Pomenuti Nikolajevi tekstovi nisu ni danas aktuelni među Srbima, nego među rasrbljenim Srbima i među srpskim neprijateljima. Otuda vaša konstatacija o Nikolajevom naginjanju ka antisemitizmu, kao i prekrivanje tog segmenta iz njegove biografije i zamenom istog prikladnijim delovima i naklonjenijim interpretacijama, ne uklapa se u onaj unutrašnji istorijski proces srpskog trajanja i istorije. Kroz proces istorije i trajanja Srbi su prepoznali, osaznali, prihvatili i predstavili Nikolaja, mnogo pre nego su izvesni socijalni elementi aktualizovali Nikolajeve inkriminisane tekstove, usmerivši i* u pravcu političko-politikantskih evro-potkusurivanja.
Dakle, Nikolajeve reči o Jevrejima nisu nikada među Srbima bile aktuelne, pogotovu ne u nekim socijalnopolitičkim kontekstima. Vaša nastojanja da dotične tekstove stavite u funkciju dnevnog politikanstva su pokušaj degradiranja Nikolaja, i poziv i sablazan slabima i neprosvećenima da za svoje nevolje, kojih nije malo, traže odgovore u teorijama zavere, imaginacijama itd, gde zasigurno neće zaobići Jevreje. To im, međutim, neće ništa pomoći, nego će umnožiti nevolje i frustracije, a što će biti kompletan poraz Nikolajeve ljubavi prema svome narodu i služenja svom narodu. Nikolaj pak zasigurno ne inspiriše i ne upućuje nikoga, pa ni Srbe, u pravcu gomilanja nevolja i frustracija.
Vaše totalitarističko-nihilističko ustremljenje na Nikolaja i na sve što Nikolaj sobom ovaploćava i svedoči, u sklopu čega je i vaše isforsirano aktualizovanje Nikolajevog teksta o Jevrejima, u službi je antisemitizma. Da li je to svesno ili nesvesno, to ostavljam vašoj ekspertizi. Nadam se da će vam se pri pomoći naći i vaši strukovni kamaradi, kako biste izbegli iskušenje naglašenog subjektivističkog pristupa. Ako ne držite do toga što se napadajući Nikolaja svrstavate u red bogoboraca, pretpostavljam da ipak držite do toga da se ne pokažete i antisemita. Na to obavezuju i grand i fondacija.
Drugo, dodatno viđenje vašeg političko-politikanskog instrumentalizovanja Nikolaja je ono koje bi se uklapalo u opštu satanizaciju Srba, koja se u poslednje vreme sve više i više koncentriše na Nikolajevu Crkvu, Pravoslavnu Crkvu. Pravoslavnoj Crkvi nije bilo predviđeno da preživi neman komunističkog ateizma, ali pošto je preživela, ona se sada javlja kao ‘remetilički elemenat’ u ostvarenju već davno zacrtanog novog (svetskog) poretka stvari. Sledstveno tome, treba je ili uništiti ili anestezirati.
I tako ispada, makar za nas Srbe, dok se Hitler zalagao za jedan novi poredak, kome smo platili težak danak, današnji vođi se zalažu za neki, navodno, humaniji novi poredak (ako se radikalno razlikuju, neshvatljivo je, zašto se to ne očituje i u imenu) na životnom polju. Za nas tu neke razlike i nema. Obratite pažnju na raspored okupacionih snaga na Kosovu i Metohiji. On se samo kozmetički razlikuje od onog rasporeda okupacionih snaga iz Drugog svetskog rata. U ovoj, širokoj i multinacionalnoj borbi protiv Pravoslavne Crkve, vi ste izabrali najvidniju metu, ali bez sumnje i najčvršću. Ipak, neka bude po Božijem. Nama pak ostaje teško, skoro nemoguće, shvatiti da bi se u takav posao uključila jedna jevrejska Fondacija i Jerusalimski Univerzitet, indirektno pomagan engleskim Univerzitetom.
Nikolaj vaših informanata nije Nikolaj prihvaćen i prepoznat u organizmu Pravoslavne Crkve, niti u istorijskom organizmu i istorijskom procesu srpskog naroda. Srbi nemaju Nikolaja antisemitu, niti im treba Nikolaj antisemita. Nikolaja antisemitu i Srbe antisemite kreiraju oni koji svoje dvorište, odnosno svoje glave i srca, još nisu oslobodili i očistili od antisemitskog nagona. Pa nam u ovoj opštoj satanizaciji Srba prišivaju i antisemitizam, odnosno tu žeravicu iz svojih ruku sasipaju na glavu nas i dece naše. Neće oni da priznaju i shvate, kao ni vi, da smo mi mali da toliko zlo ponesemo, kao ni da to neće ništa suštinski rešiti kod njih, niti kod same zapremine i sile zla antijevrejstva.
Antijevrejstvo, antisemitizam je ona infekcija koja kada se na drugog prebacuje, u kliconoši se sve više razrasta i rasplamsava. Nije valjda da to ‘prosvećena Evropa’ ne zna? Ako li je pak suditi po statistici i antijevrejskim, antisemitskim aktima na prostorima te iste Evrope, čovek bi pomislio da i ne zna. Vidi poslednji izveštaj, anketu Anti Defamation League, ADL. Po ovoj anketi i izveštaju svaki treći Nemac je izrazio antijevrejska predubeđenja. Odmah do njih su Belgijanci, dok su Francuzi malo pristojniji sa 25% ispitanika koji imaju odbojan (antisemitski) stav prema Jevrejima. Možda nama i nije mesto u ovakvoj Evropi? Evo nekoliko podataka koji će pokazati da mi do ovakve Evrope imamo još veliki put da prevalimo, ako je ikada i dostignemo, odnosno da se sa njom integrišemo. Naš sveti patrijarh Pavle bi rekao: Nikada i igde kao neljudi (pa ni u Evropu – P. S). U ovom kontekstu to bi, pre svega, značilo nikada kao anti-Jevreji.“
Bajfordovo laganje o srbskom antisemitizmu Samardžić vraća u istorijske okvire, i ukazuje da su pravi mrzitelji Jevreja bili u Zapadnoj Evropi:
„Ovo malo redova o odnosima Srba prema Jevrejima bilo bi prikladno staviti u socijalnopolitičku i misaono-hronološku paralelu evropskih naroda naspram Jevreja. U devetnaestom veku, kada se u Srbiji Jevreji slobodno organizuju i udružuju kao slobodni i punopravni građani, dotle, recimo u Švajcarskoj još nemaju pravo slobodnog kretanja. U Nemačkoj se prema njima nastupa iz ravni rasističkih vrednovanja i ponižavanja. Tako sedamdesetih godina 19. veka imamo poznatog antisemitu Adolfa Štekera, koji agituje protiv ‘modernog jevrejstva’. Bio je socijalizam, ali u njemu nikako nije mogao da vidi Jevreje. U to vreme deluje i Konstantin Franc, referent pruskog ministarstva prosvete, sa svojom knjigom Nacionalni liberalizam i vladavina Jevreja. Iako je bio za univerzalni evropski federalizam, u isto vreme je bio protivnik svuda prisutnih Jevreja, koje je smatrao glavnim korisnicima svih političkih stranaka, od konzervativnih do socijaldemokratskih. Na zakuženu klimu, čemu je posebno doprineo Adolf Šteker, oglasili su se i poznati nemački istoričari Hajnrih Fon Trajčke i Teodor Momzen. Trajčke je 1879. godine napisao u pruskom almanahu članak Jedna reč o našem jevrejstvu. U ovom članku on Jevreje naziva ‘Naša nesreća’.
Trajčke kaže još kako su Jevreje mrzeli i klasični autori, kao što su Plinije, Tacit i Juvenalije. On smatra da se Jevreji moraju ili asimilirati ili iseliti. On smatra da je tako ‘prirodno i normalno’ mrzeti Jevreje. Tako se on, kao, pita: Zašto su tako mnogo plemenite i visokoobdarene nacije iskalile svoj podmukli, đavolji bes, koji je tinjao u dubini njihovih duša, baš na jevrejskom narodu i samo na njemu? Trajčkeu je odgovorio Teodor Momzen u svojoj studiji Još jedna reč o našem jevrejstvu. Momzen opominje Trajčkea da njegova razmišljanja otvaraju opasne vidike, i pri tome daje jedno svoje istorijsko viđenje Jevreja: Oni su kvasac kosmopolitizma i nacionalne dekompozicije u Cezarevoj državi, čija politika nije bila ništa drugo do svetsko građanstvo, a narodni karakter ništa drugo do humanitet. Momzenov pozitivan stav i pozitivno viđenje istorijske uloge Jevrejstva zlonamerno su izmanipulisani zbog sintagme ‘nacionalna dekompozicija’. A to govori o realnom, antijevrejskom raspoloženju širih masa. U ovom periodu deluje i već pominjani Mar.
Sedamdesetih godina 19. veka deluje i Eugen Diring, berlinski ekonomista koji je razvio teoriju o materijalističkoj filosofiji zasnovanu na biološkim komponentama, gde je istakao ideju o nerazlučivosti germanskog duha, krvi i rase. Hrišćanstvo je smatrao proizvodom jevrejsko-orijentalne duše i osuđivao ga je kao i samo Jevrejstvo. Ovom duhu su se, po Diringu, prvi isprečili francuski filosofi. Jevreji se ne mogu, po njemu, izmeniti ni pokrštavanjem ni kulturnom asimilacijom. Niže rase se ne mogu izneti, vinuti u više, nego samo i u najboljem slučaju odomaćiti’.
Možda nam najbolje objašnjava ovaj proces i stanje odomaćenja Diringovo označavanje i nazivanje Jevreja ‘Unutrašnjom Kartaginom’. U ovom istom periodu imamo srodne likove i rasističke stavove i teorije u drugim ‘naprednim nacijama’, Francuaima i Englevima. To eu: Eduard Drimon, Pol Delagard, Jozef Gobino, Hjuston Čemberlan i mnogi drugi. /…/
Nikolaj je davno sagledao evropsku netrpeljivost i viševekovnu sklonost ka agresivnosti i totalitarizmu, što se projavljivalo kroz jednu bezmernu akumulaciju zla, čiju su pošast Jevreji najviše osetili. Pa je on pomalo naivno, ali to je često svojstveno svetiteljima Božijim, pozivao Evropljane na suze pokajnice, ispuštajući i sam iz vida da se u njih suzna žlezda davno zasušila. Vaša žalopojka za, kako kazujete, ‘servilnom popularnošću Nikolaja među masama uprkos njegovim zaraznim pogledima’ sračunata je i destruktivna dezinformacija.
Ili bezrezervno verujete novinarima, informantima, što nije najprimerenije jednom istraživaču sa britanskog univerziteta.“ Bajfordu je ukazano i na Nikolajevu popularnost: „Dobro su vas informanti obavestili da je poslednjih godina prodano preko milion Nikolajevih knjiga. Ako je milion i dvesto hiljada knjiga prodano, onda ovo znači da je svaki deveti ili osmi Srbin kupio jednu Nikolajevu knjigu. Ako je svaki osmi Srbin kupio knjigu, onda ju je pročitao, otprilike, svaki šesti.
Pretpostavljam da ovo činjenično stanje odražava 95%-tnu popularnost Nikolaja u svekolikoj srpskoj populaciji. Svaki deveti ili svaki osmi Srbin koji je kupio knjigu, ili onih 95% koji su pročitali knjigu, ne mogu se baš nazivati servilnom masom. Ovo tim pre što nas ovakav procenat čitalaca knjiga svrstava u sam vrh bibliofila, čak i ispred ‘naroda knjige’. Saznanja sa terena, na vašu žalost, potvrđuju da Srbi ovoliko i u svim socijalnim slojevima, čitaju samo Nikolaja.“
Sramne optužbe Srba za kriptofašizam Samardžić je takođe osporio:
„Kada je saveznička pobeda bila na horizontu, za koju smo toliko žrtvovali, dobili smo bombardovanje, dotucanje naših glavnih gradova (i to licem na Uskrs 1944), a onda, povrh svega, i komunizam, za kojim vi toliko jadikujete. Danas komunizma više nema kod nas. Ne preti nam ni neman fašizma u sklopu našeg naroda. Ovde ne sporim o nekim spoljnjim uticajima koji su jači od nas, a o kojima biste, recimo, vi mogli više znati i na koje biste, eventualno, mogli i uticati. Mi smo tu nemoćni, jer, pre svega, skoro i da nemamo države koja bi trebala da nam obezbedi potrebnu logistiku.
Zašto bi Srbi, posebno Srpska Crkva, bili neofašisti i ostalo što Crkvi vi, onako u komadu, a radi gomilanja negativnih efekata, pripisujete? Istorijski rekord naše Crkve i naroda govori, svedoči protiv toga. Teško se oteti utisku da vi ne znate da Pravoslavna Crkva kada postane klerikalna, dobija ovo drugo, a gubi ono prvo. Drugim rečima – nije više Pravoslavna. Isto tako, Pravoslavna Crkva nema nikakvu ideologiju, pa i to što joj spočitavate neke antisemitske i neofašističke ideološke zahteve je kompletno deplasirano. Deluje agitatorski, podsećajući na neku petoljetku iz polovine šezdesetih. Druže/gospodine, toga više nema. /…/
Drugim rečima, vi niste pročitali Nikolaja. Smatram da bi bilo najbolje, kako radi vaših studenata, tako i radi šire publike, i nadasve radi Sasun Fondacije, koja bi mogla finansijski da odradi posao – da izdate Nikolajeva kompletna dela na engleskom i na ivritu. Tako će svet moći videti iz prve ruke i do kraja o kakvom je autoru reč, o narodu iz koga je proizišao i kojeg je nadišao i Crkvi kojoj je pripadao i pripada.“
U stvari, Bajfordov napad na Nikolaja ima samo jedan cilj: da se Srbija ne obnovi na najuzvišenijim svetosavskim temeljima koje je Nikolaj postavio. Samardžić kaže:
„Tačna je procena vašeg sekundarnog izvora (Popov 1993, Subotić 1993, 1996) da je Nikolaj zagovarao uspostavljanje društva zasnovanog na pravoslavno-hrišćanskim tradicijama i prevashodno srpski oblik verskog nacionalizma i monarhizma (mnogo je prikladnije i bliže istini reći srpsko-pravoslavno shvatanje naroda i monarhije – P. S). Ovde biste vi i vaši sekundarni izvori (= informanti) za nas, vašu čitalačku publiku, trebali malo utanačiti u kojoj meri ste vi protiv Nikolaja, a u kojoj protiv uspostavljanja srpskog društva na onim vrednostima i kategorijama kroz koje se ogromna većina Srba najlakše prepoznaje i sa čime se najpre identifikuje? Šta su vaši prioriteti i po kom kriterijumu ih određujete?
Napomene radi, a i da bi se izbegla moguća zamešateljstva, u koja vaše neobaveštene čitaoce uvodite čestim pozivanjem na Nikolajev nacionalizam, treba reći da za Nikolaja takva strana, zapadna kategorija nacije i nacionalizma ne postoji. Pogotovo ne u tako negativnom kontekstu u kojem je vi pripisujete Nikolaju. Za Nikolaja srpski narod je novozavetni LAOS, ono što je na svoj način i u svojoj ravni starozavetni KAHAL. (Nadam se da me, odnosno Nikolaja, nećete dodatno optužiti za antisemitizam zbog ovakvog mog/Nikolajevog shvatanja i poređenja srpskog naroda.)
/…/ Tačno je da je Nikolaj zagovarao društvo na narodnom, opitnom patosu i etosu, pre svega rukovođen poraznim rezultatima dve bezlične Jugoslavije. Nikolaj je video da je to obezličeno zajedništvo pogubno i da nema perspektive. To što je Nikolaj tada video, kao što i vi vidite sada, nedavno se i ostvarilo. Propala je Jugoslavija, a mi Srbi, koji smo se sa propalom Jugoslavijom najviše identifikovali, u njoj i sa njom smo i sami najviše i propali. Nikolaj je želeo da nas zaštiti od ove propasti. Oni Srbi koji se nisu prekvalifikovali u obezličene Jugoslovene ili u internacionalce komuniste, a u čemu im je pomogao Nikolaj svojim mudrim i dalekosežnim viđenjima, s pravom ga i danas poštuju i u njemu nalaze nadahnuća da na razvalinama od pokojne Jugoslavije naprave svoju zajednicu. Po onome što smo videli, vama i to smeta, s tim što pod plaštom ‘antisemitizma’ imate bolju prođu.
Odnosno, vi svoje frustracije prema srpskom trajanju kamuflirate plemenitom i legitimnom zabrinutošću zbog antisemitizma.
U svojoj viziji buduće zajednice srpskog naroda, Nikolaj je očito bio poučen i iskustvom starijih naroda, među njima i Jevreja, koji svojoj državi Izraelu žele da po svaku cenu održe jevrejski karakter.“
Bajfordova priča o Nikolaju kao ideološkom utemeljivaču Ljotićevog srbskog nacionalizma, po Samardžiću, takođe je deplasirana:
„Što se tiče Ljotićevog udela u nekom nacionalizmu, napominjem vam da je Ljotić bio nepopravljivi Jugosloven, velik hrišćanski ekumenista, u divnom braku sa ženom rimokatoličke vere, od koje nikada, koliko je poznato njegovim saradnicima i prijateljima, nije tražio da pređe u njegovu veru, itd. Koliko mi je poznato, ovako je i decu vaspitao. Sve je ovo sa zagovaranjem nekog nacionalizma nespojivo.
Izlišno je dalje komentarisati vaše tzv. ‘očevidne ideološke predratne veze između Nikolaja i Zbora. Ali, eto, kako sami za momenat priznajete (pokušavate da nas uverite u vašu nepristrasnost), kada je došao rat „Nikolaj je odbio da podrži okupacione snage“. Ne govori li ovo, gospodine/druže, da je Nikolajeva takozvana nacističko-nacionalistička ideologija, koju mu stalno spočitavate, životnim testom demantovana, čak da je ikada i postojala? Malo kraće, a jasnije i celovitije: Nikolaj je bio slobodnjak i pre rata i tokom rata i posle rata. To je duh plemstva i duhovne plemenitosti (Ruah Nediva, Ps. 51, Masoretski raspored), koji nije mogao porobiti ni koncentracioni logor u Dahau, a pogotovo ne Zbor Dimitrija Ljotića.
Doduše vi, ne negirajući činjenicu da je Nikolaj bio u koncentracionom logoru Dahau, pokušavate da to predstavite kao neki izlet na odmaralište i zabavu. Otuda takvi eufemizmi u vašem pisanju: budući u Nemačkoj kustodiji (=čuvan, zbrinut od Nemaca) bio je propraćen srpskim patrijarhom Gavrilom Dožićem i transferovan u inostranstvo, prvo u Austriju i posle u Nemačku. Najzad su (da li ovo najzad su, a posle transferovani, pretpostavlja da su do najzad iz neke udobne letilice, iz ptičije perspektive posmatrali prirodne lepote osvojenih teritorija…?) dva starija srpska sveštena lica završila u kampu u Dahau, gde su bili poslani, postavljeni, zvani ‘počasni zatvorenici (Ehrenhaeftling).
Gospodine, ovako, najzad, predstavljen status crkvenih velikodostojnika je krajnji bezobrazluk, kako naspram Nikolaja i Patrijarha Gavrila, tako i Srpske Crkve i srpskog naroda. Da li biste ovako mogli omalovažavati plemenitu i mučeničku prošlost verskog velikodostojnika nekog drugog naroda, recimo engleskog? Opet, recimo, pod pretpostavkom da je takav bio u Dahau, pa makar i sa statusom tzv. ‘počasnog zatvorenika’?
Srbe poslednjih godina svaka šuša bespoštedno i besplatno odstreljuje. Vi ste im se pridružili. Ne želim da razmišljam da li to ide na uštrb vašeg dostojanstva, ali takav površan i zlokoban i ostrašćen pristup tako osetljivoj i ozbiljnoj tematici, koju vi istražujete, zasigurno nije na čast kućama, institucijama i narodima u čije ime, navodno, delujete i predstavljate se.“
Naravno da Srbi s punim pravom boravak u Dahau smatraju mučeništvom Nikolajevim:
„Tačno je da mi poštujemo i vrednujemo zatočeništvo episkopa Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahau i da mi to smatramo stradanjem i poniženjem. Smatram, na ovom polju, da smo imali i da imamo podršku celog plemenitog sveta. Nikolaj i Gavrilo su nam ostavili ono nasleđe koje se rizniči u svetsku istorijsku riznicu časti i dostojanstva. To je nasleđe i priznanje sa kojim se mi zadovoljavamo, jer mislimo i verujemo da je opštečovečansko i Božije, i kao takvo nepropadljivo.
Da li ste pomislili na kakve biste reakcije naišli da su poglavari, recimo, Anglikanske crkve ili Rimokatoličke ili neki drugi verski poglavari doživeli onu ‘počast’ od Nemaca kakvu su doživeli srpski patrijarh Gavrilo i najugledniji episkop Pravoslavne crkve Nikolaj Velimirović, ako biste im pokušali ovako bezočno da omalovažite njihov statut stradalnika i ispovednika? /…/
Ako vi i dalje i iskreno držite da je Nikolaj u Dahau bio u nekoj vrsti preteče Dizni Vorld (01bpeu Uog1s1) zabavišta, neka vam bude. Međutim, toliko ponižavanje i omalovažavanje je slaba i neuverljiva osnova za vašu konstrukciju o mučeničkom mitu, odnosno o svuda prisutnoj priči o mučeničkom aktu, kao ‘zamena mita’ koji odvraća pažnju od značajne kontraverze vezane za ovaj period episkopovog života. Ovo sasvim odstranjuje, potiskuje činjenicu d aje u Dahau iz neshvatljivih razloga, koji nadilaze racionalno objašnjenje, Velimirović napisao deo svojih najantisemitskijih materijala. Da, da, tu u koncentracionom logoru Dahau se razmišlja i o nemislivom i nezamislivom i to može, pre svih, genije kakav je bio Nikolaj.“
Samardžić je ukazao na to da je boravak u Dahau samo jedan elemenat Nikolajeve svetosti:
„Najzad, Pravoslavna Crkva nije u Nikolaju prepoznala svetitelja Božijeg zbog njegovog izleta ili mučenistva u Dahau, jer mi smo takvih mučenika imali mnogo. Da vam ponovo pomenem činom većeg, patrijarha Gavrila, koga Crkva nije prepoznala kao svetitelja Božijeg. Crkva nije Nikolaja prepoznala kao svetitelja ni zato što je, pored ostalih, spasavao i Jevreje. Crkvu, međutim, isto tako u tome nije sprečilo Nikolajevo usputno i nedovršeno razmišljanje o Jevrejima, koje tim pre što je usputno i nedovršeno, pa još kada se izvadi iz konteksta, mnoge iritira. To mi iskreno razumemo i osećamo svojom iskrenom dužnošću da to kako našim vernicima tako i svakom – najautentičnije i najkonstruktivnije prema svakome, a pre svega prema Jevrejima – pojasnimo i kao naslednici Nikolajevog nasleđa na delu posvedočimo.“
Podvučeno je i Bajfordovo osporavanje pravoslavne kanonizacije:
„Ovde je prilika da se kaže i nekoliko dodatnih reči na vaše predstavljanje kanonizacije u Pravoslavnoj Crkvi, konkretno čina i procesa kanonizacije samog episkopa Nikolaja Velimirovića. Vi prenaglašeno i prekomerno zavisno pristupate i posmatrate kanonizaciju u Pravoslavnoj Crkvi od čina kanonizacije u Rimokatoličkoj crkvi. Ovakav pristup u korenu sputava Boga, odnosno stavlja Boga u drugi plan po pitanju projavljivanja svetitelja. Odnosno, vaš pristup nam ne dozvoljava da svetiteljima pristupimo i da ih osaznajemo kao Božije svetitelje (Kodšej Elohim), božije izabranike (nivharim).
Vaš navodni pokušaj da objasnite prepoznavanje i projavljivanje, pa i kanonizovanje svetitelja u Pravoslavnoj Crkvi, pomoću i naspram kanonizacije u zapadnoj, rimokatoličkoj tradiciji je sračunat na degradiranje procesa i kriterijuma kanonizacije u Pravoslavnoj Crkvi. Vi kanonizaciju, zadobijanje statusa svetitelja u Pravoslavnoj Crkvi, smatrate kao bon marche, good deal, bagatelu. Ako je tako, nama je teško shvatiti zašto je ta „bagatela“ predmet vašeg interesovanja. Nije li vaše bogatelisanje, ponižavanje ne samo antisrbizam nego i antipravoslavlje?
Evo vašeg teksta u tom pravcu: Blaža, manje rigorozna (= manje stroga od pravila u Rimokatoličkoj crkvi – P. S.) pravila za kanonizaciju u pravoslavnom svetu smatraju se među mnogim srpskim sveštenicima kao jedina autentična i adekvatna praksa deklarisanja svetitelja (…) Zbog istrajavajućeg i široko rasprostranjenog uverenja da kanonizacija predstavlja malo više od eklezijalne formalnosti, posredstvom koje crkva ratifikuje postojeći kult, uranim slojevima socijalne konstrukcije Velimirovićeva svetiteljstva u poznim 1980im Velimirovićevi podržavaoci su uložili značajan napor da pokažu postojanje ‘živog kulta posvećenog episkopu.
Posle slede vaša kantanja o kampanji u pravcu zadobijanja, osvajanja statusa svetitelja za Nikolaja. U toj, kako kažete, kampanji vođenoj od strane pro-Velimirovićeve klike, nastojalo se na rehabilitaciji Nikolaja, kao i nametanju njegovog kulta i predstavljanju toga kao volje naroda. A u to je ‘klika’ uložila značajne napore, pre svega kroz organizovanje propagandističkih skupova, itd.
Gospodine/druže, mi pravoslavni Srbi u ovoj vašoj analizi vidimo isključivo čekističko-komesarsku demagogiju i dijalektiku. Odnosno, vi prenosite na Nikolaja i Pravoslavnu Crkvu ‘kanonske norme i pravila’ po kojima su kanonizovani: Marks, Lenjin, Mao Cedung, Enver Hodža, Pol Pot i mnogi drugi. Mi takvih svetitelja nemamo i ne trebaju nam. Nikolaj se protiv takvih svetitelja i sam borio, kao što se borio i protiv nacizma. Posle, da se mi ne bismo dosetili, ili vi možda i vidite neku srodnost između ovih svetitelja i procesa kanonizacije u Rimokatoličkoj crkvi, kažete kako je ova propagandistička mašinerija ubrzo svoje rezultate predstavila, ‘kao prvi korak na putu pune kanonizacije’. Ishodeći iz rimokatoličke prakse, hoćete da kažete da je ovo beatifikacija na putu pune kanonizacije. Što tako nešto ne postoji u Pravoslavnoj Crkvi, nije ni važno. Vi i ne pišete nama i o nama, nego drugima, prvenstveno Zapadnjacima, a protiv nas. Od njih i očekujete da vas shvate, i vi ste u tom pravcu ‘investirali značajan napor’.
Govoreći o Nikolajevim sledbenicima, koji su raznim propagandističkim sredstvima prosto nasilno vaspostavili i višim crkvenim vlastima u Srbiji nametnuli Nikolajev kult, propustili ste da nam objasnite kojim propagandističkim sredstvima i ko je nametnuo Nikolajev kult u Evropi, Americi i Australiji. Vi znate da Srbi nemaju neki svoj Sienen, ili neku Al Džaziru, ili nešto tako. Možda vi u vezi sa ovom činjenicom znate nešto što ni same Nikolajeve pristalice, makar one javne koje ste prozvali, ne znaju? Da li ćete nam to otkriti u svojim narednim biltenima? Šta god nam u vašim biltenima, eventualno, otkrili, činjenica je da ste vi duboko zagazili u bogoborstvo, a što opet predstavljate kao neku nauku, ili naučne polufabrikate.
Da skratim – nedostaje vam naučne objektivnosti, gospodine. Ako istinski želite da budete objektivni u ovom vašem poslu, u šta je teško posumnjati, dozvolite mi da vam preporučim naravoučenije izvučeno iz ovakvih situacija još pre dve hiljade godina. Naravoučenije je Božije i opet Božije, a preko dvojice plemenitih Jevreja: jedan je bio član Sinedriona, a drugi ugledni i revnosni član farisejske grupacije. Ovaj je prvi, kada su se njegovi sakrvnici našli u sličnoj situaciji u kojoj ste vi prema Nikolaju danas, rekao: Okanimo se ovog posla. Ako je ovo od ljudi, propašće samo od sebe, a ako je od Boga, da se ne pokažemo bogoborcima. Ovom pak drugom, koji je bio u sličnoj situaciji, sam Bog se javio i rekao: Zašto me goniš, ne vredi ti se protiv bodila ritati (Vidi Dela Apostolska – Maase Hašlihim 5 i 9)?“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *