НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Ранији одговор Јовану Бајфорду

Јовану Бајфорду је, на један његов чланак, већ одговорио професор теологије из Либертивила, Предраг Самарџић, у књизи „Владика Николај и Нови Завет о Јеврејима“. Указао је на основне правце Бајфордовог клеветања, и указао како на њих да се одговори. Пре свега, уочио је да Бајфорд користи комунистичке историчаре као основни извор за своје нападе:
„Тако, док у изворима господин Бајфорд наводи, често другоразредне, нама савремене журналисте комунистичког педигреа, дотле, рецимо, не налази за сходно да наведе сведочанство о Николају његова савременика и светски признатог правника – иначе лондонског резидента и члана француске Академије наука – Слободана Јовановића, као и многих других знаменитих и од карактера и интегритета личности, а Николајевих савременика и познавалаца. Овде се присећамо, рецимо, Михаила Пупина, Исидоре Секулић, енглеског англиканског бискупа Бела, Тагоре, наставничког већа Кингс Колеџа из Лондона, где је Николај 1919. године одржао запажено предавање, итд. Наставнички савет Кингс Колеџа је био задивљен Николајевом личношћу и готов да му уручи и почасни докторат, али је у томе био спречен правилником колеџа, по коме се почасни докторат додељује само глави краљевске куће.“
Бајфорд је уочен као човек који погрешно преводи одлуке Сабора СПЦ:
„Већ у првим редовима професорова текста читамо намерно, тенденциозно и срачунато наопако преведен текст Саборске одлуке, а у вези са канонизацијом Николаја, коју аутор преводи са ‘једногласна и без расправе (undisputed) одлука’. О чему се ради?
Да би јасније сагледали шта аутор хоће да каже и куда нас усмерава, потребно је да приведемо извод из званичног саопштења Сабора СПЦ. Ево тог текста: Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 19. маја једнодушном и једногласном саборском одлуком унео епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) у календар светих наше свете Православне Цркве. Једнодушна и једногласна саборска одлука не искључује, чак претпоставља, претходну расправу. После расправе је, сагласно апостолској традицији – која је опет сведок неких ранијих јудејских традиција – то посведочено по начелу: Изволи се Духу Светом и нама (Дела Ап. 15,28). Овај принцип подразумева и укључује једнодушну и једногласну прокламацију. Једнодушну и једногласну јер се сведочи о присуству Духа Светог, којим заједница, Сабор, у оваквим ситуацијама дише’, Духа пројављеног и присутног на дотичном светитељу, Духа који учи Истини и Целој Истини и који све обједињује. /…/
Превод господина Бајфорда, са његовом одлуком без расправе’ упућује у правцу неких декретивних клерикално-тоталитарних указа. То, опет, сасвим искључује не само присуство и пројављивање Духа Светога (што је из јеврејске теолошке перспективе разумљиво, јер по њиховом учењу Дух Свети ће доћи када дође Месија, а који по њиховом схватању и веровању још није дошао), него и искључење, односно одсутност и сваке душе и душевности. Ова тенденција Јована Бајфорда – приказати и сам процес канонизације у Српској Православној Цркви у категоријама тоталитарног и демагошког порива – управо је она црта и карактеристика која се у његовој студији јавља као доминантна у свему што је у Бајфордовом издању српско и за Србе карактеристично. Да би одржао интензитет своје тенденције да Србе и све српско представи као израз и трајање тоталитарног и само тоталитарног у нама, друг Јован је и почео оданде одакле и са чиме се најлакше и најрадије препознајемо и идентификујемо.
Најзад, у виду информације за публику треба напоменути да се у детаље зна да се на Сабору, а поводом канонизације Николаја, расправљало о свим релевантним аспектима његовог живота. Истини за вољу, није се расправљало о ‘његовом антисемитизму’. О ‘антисемитизму’ се није расправљало из простог разлога што је мало ко и знао за његов ‘текст о Јеврејима’, односно што га нико у Српској Цркви није никад ни сматрао као дефинитивно антисемитски текст. Другим речима, дотични текст није међу Србима, у Српској Цркви никада био актуелан, као ни дотична тематика. Не зато што не желимо да видимо и признамо и правим именом именујемо антијеврејска-антисемитска деловања, него зато што тога у СПЦ није ни било. Односно, антисемитизам код нас није био оно што се на енглеском зове ISSUE. Он није ни дан-данас актуелан, нити је ‘ишју’ (issues) у крилу Српске Цркве. Јесте, међутим, актуелан међу српским непријатељима и аутоцензурисаним српским Европејцима’.
Олакшавајућа ствар при оваквом чињеничном стању је да инкриминисани Николајеви текстови нису тема, поготово не нека инспиритивна снага у оквиру Српске Православне Цркве. А будући темом ван ње, они су тако представљени и пројектовани да не призивају ни на какво зло или хушкање против Јевреја, док призивају на хушкање – и да ли само хушкање? – против Српске Православне Цркве. Другим речима, тематика је актуализована у круговима ван Цркве и истим инструментализована у борби против Срба и њихове Православне Цркве. На томе су се последњих година много опробали, а немали број овајдио.“
Осврнуо се Самарџић и на Бајфордове тврдње да је Николај био некакав „фашистички идеолог“:
„Прву страницу своје студије заокружујете демагошком тирадом, па није ни чудо да је сва изграђена на цитатима дијалектичке демагогије прокомунистичких и антиправославних елемената и креатура, рецимо, индивидуа – ви бисте рекли фигура. Ево тог текста: Како што су критичари либералне левице (сада, да сте привели имена неких Енглеза или неких других западњака, ми бисмо дотичну синтагму некако апсорбовали, међутим, поред имена која приводите, једино могуће читање је: комунистички критичари. Претпостављам да ви против оваквог читања немате ништа, али пошто сте писали на енглеском и у пропагандистичке сврхе, ви сте одабрали ефикаснију терминологију) често указивали, Велимировић је био један од главних идеолога српског фашизма тридесетих година (1930), чији клерикални, националистички, антимодернистички и антисемитски религиозни списи настављају да инспиришу силе хришћанске деснице у савременом српском друштву. Следе имена, Попова, Ђорђевића, вас самих и Билига.
Пре свега, српског фашизма није никада ни било. Било је профашистичких елемената током Другог светског рата, при чему остаје питање: да ли су то били из невоље, утилитарне философије, или идеолошког уверења? Они су се међутим, опредељивали као Југословени, оличени у покрету Збор, који је окупљао људе српског порекла, хрватског и словеначког. То су три доминантне етничке јединице, које су тада сачињавале главнину народа Југославије.
Тридесетих пак година међу Србима је деловао Димитрије Љотић. Међутим, у овом периоду називати његов покрет српски фашизам је неосновано, уколико зборашки антикомунизам не сматрате фашизмом. Они су ових и потоњих година били жестоки и доста ефикасни борци против комуњара. Ви, како су марксисти говорили, замењујете тезе, односно народе. Најзад, сам Димитрије Љотић каже како његове политичке теорије вуку корена из артикулисаних политичких ставова и покрета који хронолошки претходе фашизму. При чему се и док се у извесним слојевима њихове доктрине подударају, дотле се у многим сферама мимоилазе.
Сам Димитрије Љотић себе није сматрао фашистом, нити свој покрет. Да ли су га наука и историја демантовали, отворено је питање. Уз један добар гарант, прихватио бих се да то истражим, односно нашао бих вам за тај подухват неког квалификованијег и заинтересованијег. До тада вам препоручујем да обратите пажњу на текстове самог Димитрија Љотића, пре свега на његове говоре и чланке, где је за почетак добар чланак: Онима који се љуте, као и књигу Димитрије Љотић у Револуцији и рату.
Овај покрет на српској политичкој сцени није никада могао да прекорачи један посто бирачког тела. Уз ово треба напоменути да је сам Димитрије Љотић говорио како му није потребна гласачка плева, него јунаци и светитељи. Било како му драго, овај покрет је био бројчано незначајан у народу, који је у борби против фашизма – фашизма који се првенствено дао на ликвидацију Јевреја – пропорционално дао највише жртава. Заузврат је под крај рата, када је толико искрвавио, додатно потучен и дотучен од истих Савезника (рецимо: бомбардовање Србије на Ускрс 1944), како би му лакше устоличили комунизам. То је онај исти комунизам, за којим ви помало пригушено јадикујете, чинећи Србима, после свих ових тешкоћа кроз које смо прошли и кроз које пролазимо, исто што су нам чинили Савезници и тиме нас дотуцали. Надати се да нам нећете овога пута, не дао Бог, поново довести комунизам и комунисте.“
Самарџић је о Николајевом „фашизму“ рекао и ово:
„Димитрије Љотић у својим политичко-теоретским разматрањима тридесетих година, није се залагао ни за фашизам ни за нацизам, него за Збор, сматрајући да је то нека трећа позиција и перспектива. Када је његова теорија дошла под удар животног испита током Другог светског рата, показало се да није издржала тест. Теорија је и даље остала теорија, а Димитрије и његови следбеници су се јасно делатно и функционално пределили. Николај се определио сасвим другачије, а што је резултирало његовим одвођењем у Дахау.
При оваквом чињеничном стању ваше гатање о Николају као главном извору и инспиратору српског фашизма додатно деградира ваше академске акредитиве, као и угледних академских институција, пре свега јеврејског Универзитета и Нотингамског универзитета. Претпостављам да је Сасунов углед у неким другим сферама, а не у академским достигнућима – можда у финансијским. Па свеједно, треба водити рачуна о туђим парама. Да скратим, дугујете нам макар један докуменат, извор за Николаја као главни извор и инспиратора српског фашизма. До тада, ми ћемо држати да сте се безрезервно и неповратно понели за преживелом и и живелом комунистичком пропагандом, коју бисте да преко институција, при којима сте се нашли, свету продате као нека научна истраживања.“
Самарџић је објаснио да је Бајфордов атентат на Николаја нешто сасвим друго од онога чиме се правда:
„Ваш покушај да Николајеву популарност – о којој сведочи и велик тираж његових књига, које се навелико и несметано продају по српским књижарама, а на што и сами указујете – објасните првенствено кроз ‘социјални заборав’ звучи ми као литерарна утеха и куповање времена код ваших финансијера. При чему је, надам се, и вама јасно да нико ништа није заборавио. Оно што ви називате заборавом, то су комунистичке забране за сваким помињањем Николаја. Као што видите, то је прошло. Међутим, ваша реакција делује мало освежавајуће за оно мало комуниста који су преостали на нашим просторима, сведочећи им да је њихова лозинка: ‘Америка и Енглеска биће земља пролетерска’ колико-толико заживела и још увек живи у Енглеској, у Великој Британији.
Ако ли ви под ‘социјалним заборавом’ подразумевате Николајеве речи о Јеврејима – у којима ваша забринутост налази своје легитимно упориште, као и код сваког другог добронамерног грађанина планете, пре свега Јеврејина – то је очито јасно да та размишљања једноставно нису имала никаквог утицаја на српски народ, ни у једном његовом сегменту. Другим речима, невезано с тим да ли су на власти комунисти или неки други исти, Николајеве инкриминисане речи о Јеврејима у његовој књизи Потед кроз тамнички прозор – речи које су сразмерно запремини Николајева опуса једна трунка прашине – нису никада међу Србима биле актуелне. И ако су за некога и имале неко значење, оно је израњало из сотиролошких перспектива, перспектива у које је Николај био погружен целим својим бићем, а што се опет рефлектује и на његово целокупно стваралаштво. Ту, дакле, нема никаквих социјалнополитичких и политикантских порива, нити евро-перспектива.
Поменути Николајеви текстови нису ни данас актуелни међу Србима, него међу расрбљеним Србима и међу српским непријатељима. Отуда ваша констатација о Николајевом нагињању ка антисемитизму, као и прекривање тог сегмента из његове биографије и заменом истог прикладнијим деловима и наклоњенијим интерпретацијама, не уклапа се у онај унутрашњи историјски процес српског трајања и историје. Кроз процес историје и трајања Срби су препознали, осазнали, прихватили и представили Николаја, много пре него су извесни социјални елементи актуализовали Николајеве инкриминисане текстове, усмеривши и* у правцу политичко-политикантских евро-поткусуривања.
Дакле, Николајеве речи о Јеврејима нису никада међу Србима биле актуелне, поготову не у неким социјалнополитичким контекстима. Ваша настојања да дотичне текстове ставите у функцију дневног политиканства су покушај деградирања Николаја, и позив и саблазан слабима и непросвећенима да за своје невоље, којих није мало, траже одговоре у теоријама завере, имагинацијама итд, где засигурно неће заобићи Јевреје. То им, међутим, неће ништа помоћи, него ће умножити невоље и фрустрације, а што ће бити комплетан пораз Николајеве љубави према своме народу и служења свом народу. Николај пак засигурно не инспирише и не упућује никога, па ни Србе, у правцу гомилања невоља и фрустрација.
Ваше тоталитаристичко-нихилистичко устремљење на Николаја и на све што Николај собом оваплоћава и сведочи, у склопу чега је и ваше исфорсирано актуализовање Николајевог текста о Јеврејима, у служби је антисемитизма. Да ли је то свесно или несвесно, то остављам вашој експертизи. Надам се да ће вам се при помоћи наћи и ваши струковни камаради, како бисте избегли искушење наглашеног субјективистичког приступа. Ако не држите до тога што се нападајући Николаја сврставате у ред богобораца, претпостављам да ипак држите до тога да се не покажете и антисемита. На то обавезују и гранд и фондација.
Друго, додатно виђење вашег политичко-политиканског инструментализовања Николаја је оно које би се уклапало у општу сатанизацију Срба, која се у последње време све више и више концентрише на Николајеву Цркву, Православну Цркву. Православној Цркви није било предвиђено да преживи неман комунистичког атеизма, али пошто је преживела, она се сада јавља као ‘реметилички елеменат’ у остварењу већ давно зацртаног новог (светског) поретка ствари. Следствено томе, треба је или уништити или анестезирати.
И тако испада, макар за нас Србе, док се Хитлер залагао за један нови поредак, коме смо платили тежак данак, данашњи вођи се залажу за неки, наводно, хуманији нови поредак (ако се радикално разликују, несхватљиво је, зашто се то не очитује и у имену) на животном пољу. За нас ту неке разлике и нема. Обратите пажњу на распоред окупационих снага на Косову и Метохији. Он се само козметички разликује од оног распореда окупационих снага из Другог светског рата. У овој, широкој и мултинационалној борби против Православне Цркве, ви сте изабрали највиднију мету, али без сумње и најчвршћу. Ипак, нека буде по Божијем. Нама пак остаје тешко, скоро немогуће, схватити да би се у такав посао укључила једна јеврејска Фондација и Јерусалимски Универзитет, индиректно помаган енглеским Универзитетом.
Николај ваших информаната није Николај прихваћен и препознат у организму Православне Цркве, нити у историјском организму и историјском процесу српског народа. Срби немају Николаја антисемиту, нити им треба Николај антисемита. Николаја антисемиту и Србе антисемите креирају они који своје двориште, односно своје главе и срца, још нису ослободили и очистили од антисемитског нагона. Па нам у овој општој сатанизацији Срба пришивају и антисемитизам, односно ту жеравицу из својих руку сасипају на главу нас и деце наше. Неће они да признају и схвате, као ни ви, да смо ми мали да толико зло понесемо, као ни да то неће ништа суштински решити код њих, нити код саме запремине и силе зла антијеврејства.
Антијеврејство, антисемитизам је она инфекција која када се на другог пребацује, у клицоноши се све више разраста и распламсава. Није ваљда да то ‘просвећена Европа’ не зна? Ако ли је пак судити по статистици и антијеврејским, антисемитским актима на просторима те исте Европе, човек би помислио да и не зна. Види последњи извештај, анкету Anti Defamation League, ADL. По овој анкети и извештају сваки трећи Немац је изразио антијеврејска предубеђења. Одмах до њих су Белгијанци, док су Французи мало пристојнији са 25% испитаника који имају одбојан (антисемитски) став према Јеврејима. Можда нама и није место у оваквој Европи? Ево неколико података који ће показати да ми до овакве Европе имамо још велики пут да превалимо, ако је икада и достигнемо, односно да се са њом интегришемо. Наш свети патријарх Павле би рекао: Никада и игде као нељуди (па ни у Европу – П. С). У овом контексту то би, пре свега, значило никада као анти-Јевреји.“
Бајфордово лагање о србском антисемитизму Самарџић враћа у историјске оквире, и указује да су прави мрзитељи Јевреја били у Западној Европи:
„Ово мало редова о односима Срба према Јеврејима било би прикладно ставити у социјалнополитичку и мисаоно-хронолошку паралелу европских народа наспрам Јевреја. У деветнаестом веку, када се у Србији Јевреји слободно организују и удружују као слободни и пуноправни грађани, дотле, рецимо у Швајцарској још немају право слободног кретања. У Немачкој се према њима наступа из равни расистичких вредновања и понижавања. Тако седамдесетих година 19. века имамо познатог антисемиту Адолфа Штекера, који агитује против ‘модерног јеврејства’. Био је социјализам, али у њему никако није могао да види Јевреје. У то време делује и Константин Франц, референт пруског министарства просвете, са својом књигом Национални либерализам и владавина Јевреја. Иако је био за универзални европски федерализам, у исто време је био противник свуда присутних Јевреја, које је сматрао главним корисницима свих политичких странака, од конзервативних до социјалдемократских. На закужену климу, чему је посебно допринео Адолф Штекер, огласили су се и познати немачки историчари Хајнрих Фон Трајчке и Теодор Момзен. Трајчке је 1879. године написао у пруском алманаху чланак Једна реч о нашем јеврејству. У овом чланку он Јевреје назива ‘Наша несрећа’.
Трајчке каже још како су Јевреје мрзели и класични аутори, као што су Плиније, Тацит и Јувеналије. Он сматра да се Јевреји морају или асимилирати или иселити. Он сматра да је тако ‘природно и нормално’ мрзети Јевреје. Тако се он, као, пита: Зашто су тако много племените и високообдарене нације искалиле свој подмукли, ђавољи бес, који је тињао у дубини њихових душа, баш на јеврејском народу и само на њему? Трајчкеу је одговорио Теодор Момзен у својој студији Још једна реч о нашем јеврејству. Момзен опомиње Трајчкеа да његова размишљања отварају опасне видике, и при томе даје једно своје историјско виђење Јевреја: Они су квасац космополитизма и националне декомпозиције у Цезаревој држави, чија политика није била ништа друго до светско грађанство, а народни карактер ништа друго до хуманитет. Момзенов позитиван став и позитивно виђење историјске улоге Јеврејства злонамерно су изманипулисани због синтагме ‘национална декомпозиција’. А то говори о реалном, антијеврејском расположењу ширих маса. У овом периоду делује и већ помињани Мар.
Седамдесетих година 19. века делује и Еуген Диринг, берлински економиста који је развио теорију о материјалистичкој философији засновану на биолошким компонентама, где је истакао идеју о неразлучивости германског духа, крви и расе. Хришћанство је сматрао производом јеврејско-оријенталне душе и осуђивао га је као и само Јеврејство. Овом духу су се, по Дирингу, први испречили француски философи. Јевреји се не могу, по њему, изменити ни покрштавањем ни културном асимилацијом. Ниже расе се не могу изнети, винути у више, него само и у најбољем случају одомаћити’.
Можда нам најбоље објашњава овај процес и стање одомаћења Дирингово означавање и називање Јевреја ‘Унутрашњом Картагином’. У овом истом периоду имамо сродне ликове и расистичке ставове и теорије у другим ‘напредним нацијама’, Француаима и Енглевима. То еу: Едуард Дримон, Пол Делагард, Јозеф Гобино, Хјустон Чемберлан и многи други. /…/
Николај је давно сагледао европску нетрпељивост и вишевековну склоност ка агресивности и тоталитаризму, што се пројављивало кроз једну безмерну акумулацију зла, чију су пошаст Јевреји највише осетили. Па је он помало наивно, али то је често својствено светитељима Божијим, позивао Европљане на сузе покајнице, испуштајући и сам из вида да се у њих сузна жлезда давно засушила. Ваша жалопојка за, како казујете, ‘сервилном популарношћу Николаја међу масама упркос његовим заразним погледима’ срачуната је и деструктивна дезинформација.
Или безрезервно верујете новинарима, информантима, што није најпримереније једном истраживачу са британског универзитета.“ Бајфорду је указано и на Николајеву популарност: „Добро су вас информанти обавестили да је последњих година продано преко милион Николајевих књига. Ако је милион и двесто хиљада књига продано, онда ово значи да је сваки девети или осми Србин купио једну Николајеву књигу. Ако је сваки осми Србин купио књигу, онда ју је прочитао, отприлике, сваки шести.
Претпостављам да ово чињенично стање одражава 95%-тну популарност Николаја у свеколикој српској популацији. Сваки девети или сваки осми Србин који је купио књигу, или оних 95% који су прочитали књигу, не могу се баш називати сервилном масом. Ово тим пре што нас овакав проценат читалаца књига сврстава у сам врх библиофила, чак и испред ‘народа књиге’. Сазнања са терена, на вашу жалост, потврђују да Срби оволико и у свим социјалним слојевима, читају само Николаја.“
Срамне оптужбе Срба за криптофашизам Самарџић је такође оспорио:
„Када је савезничка победа била на хоризонту, за коју смо толико жртвовали, добили смо бомбардовање, дотуцање наших главних градова (и то лицем на Ускрс 1944), а онда, поврх свега, и комунизам, за којим ви толико јадикујете. Данас комунизма више нема код нас. Не прети нам ни неман фашизма у склопу нашег народа. Овде не спорим о неким спољњим утицајима који су јачи од нас, а о којима бисте, рецимо, ви могли више знати и на које бисте, евентуално, могли и утицати. Ми смо ту немоћни, јер, пре свега, скоро и да немамо државе која би требала да нам обезбеди потребну логистику.
Зашто би Срби, посебно Српска Црква, били неофашисти и остало што Цркви ви, онако у комаду, а ради гомилања негативних ефеката, приписујете? Историјски рекорд наше Цркве и народа говори, сведочи против тога. Тешко се отети утиску да ви не знате да Православна Црква када постане клерикална, добија ово друго, а губи оно прво. Другим речима – није више Православна. Исто тако, Православна Црква нема никакву идеологију, па и то што јој спочитавате неке антисемитске и неофашистичке идеолошке захтеве је комплетно депласирано. Делује агитаторски, подсећајући на неку петољетку из половине шездесетих. Друже/господине, тога више нема. /…/
Другим речима, ви нисте прочитали Николаја. Сматрам да би било најбоље, како ради ваших студената, тако и ради шире публике, и надасве ради Сасун Фондације, која би могла финансијски да одради посао – да издате Николајева комплетна дела на енглеском и на ивриту. Тако ће свет моћи видети из прве руке и до краја о каквом је аутору реч, о народу из кога је произишао и којег је надишао и Цркви којој је припадао и припада.“
У ствари, Бајфордов напад на Николаја има само један циљ: да се Србија не обнови на најузвишенијим светосавским темељима које је Николај поставио. Самарџић каже:
„Тачна је процена вашег секундарног извора (Попов 1993, Суботић 1993, 1996) да је Николај заговарао успостављање друштва заснованог на православно-хришћанским традицијама и превасходно српски облик верског национализма и монархизма (много је прикладније и ближе истини рећи српско-православно схватање народа и монархије – П. С). Овде бисте ви и ваши секундарни извори (= информанти) за нас, вашу читалачку публику, требали мало утаначити у којој мери сте ви против Николаја, а у којој против успостављања српског друштва на оним вредностима и категоријама кроз које се огромна већина Срба најлакше препознаје и са чиме се најпре идентификује? Шта су ваши приоритети и по ком критеријуму их одређујете?
Напомене ради, а и да би се избегла могућа замешатељства, у која ваше необавештене читаоце уводите честим позивањем на Николајев национализам, треба рећи да за Николаја таква страна, западна категорија нације и национализма не постоји. Поготово не у тако негативном контексту у којем је ви приписујете Николају. За Николаја српски народ је новозаветни ЛАОС, оно што је на свој начин и у својој равни старозаветни КАХАЛ. (Надам се да ме, односно Николаја, нећете додатно оптужити за антисемитизам због оваквог мог/Николајевог схватања и поређења српског народа.)
/…/ Тачно је да је Николај заговарао друштво на народном, опитном патосу и етосу, пре свега руковођен поразним резултатима две безличне Југославије. Николај је видео да је то обезличено заједништво погубно и да нема перспективе. То што је Николај тада видео, као што и ви видите сада, недавно се и остварило. Пропала је Југославија, а ми Срби, који смо се са пропалом Југославијом највише идентификовали, у њој и са њом смо и сами највише и пропали. Николај је желео да нас заштити од ове пропасти. Они Срби који се нису преквалификовали у обезличене Југословене или у интернационалце комунисте, а у чему им је помогао Николај својим мудрим и далекосежним виђењима, с правом га и данас поштују и у њему налазе надахнућа да на развалинама од покојне Југославије направе своју заједницу. По ономе што смо видели, вама и то смета, с тим што под плаштом ‘антисемитизма’ имате бољу прођу.
Односно, ви своје фрустрације према српском трајању камуфлирате племенитом и легитимном забринутошћу због антисемитизма.
У својој визији будуће заједнице српског народа, Николај је очито био поучен и искуством старијих народа, међу њима и Јевреја, који својој држави Израелу желе да по сваку цену одрже јеврејски карактер.“
Бајфордова прича о Николају као идеолошком утемељивачу Љотићевог србског национализма, по Самарџићу, такође је депласирана:
„Што се тиче Љотићевог удела у неком национализму, напомињем вам да је Љотић био непоправљиви Југословен, велик хришћански екумениста, у дивном браку са женом римокатоличке вере, од које никада, колико је познато његовим сарадницима и пријатељима, није тражио да пређе у његову веру, итд. Колико ми је познато, овако је и децу васпитао. Све је ово са заговарањем неког национализма неспојиво.
Излишно је даље коментарисати ваше тзв. ‘очевидне идеолошке предратне везе између Николаја и Збора. Али, ето, како сами за моменат признајете (покушавате да нас уверите у вашу непристрасност), када је дошао рат „Николај је одбио да подржи окупационе снаге“. Не говори ли ово, господине/друже, да је Николајева такозвана нацистичко-националистичка идеологија, коју му стално спочитавате, животним тестом демантована, чак да је икада и постојала? Мало краће, а јасније и целовитије: Николај је био слободњак и пре рата и током рата и после рата. То је дух племства и духовне племенитости (Руах Недива, Пс. 51, Масоретски распоред), који није могао поробити ни концентрациони логор у Дахау, а поготово не Збор Димитрија Љотића.
Додуше ви, не негирајући чињеницу да је Николај био у концентрационом логору Дахау, покушавате да то представите као неки излет на одмаралиште и забаву. Отуда такви еуфемизми у вашем писању: будући у Немачкој кустодији (=чуван, збринут од Немаца) био је пропраћен српским патријархом Гаврилом Дожићем и трансферован у иностранство, прво у Аустрију и после у Немачку. Најзад су (да ли ово најзад су, а после трансферовани, претпоставља да су до најзад из неке удобне летилице, из птичије перспективе посматрали природне лепоте освојених територија…?) два старија српска свештена лица завршила у кампу у Дахау, где су били послани, постављени, звани ‘почасни затвореници (Ehrenhaeftling).
Господине, овако, најзад, представљен статус црквених великодостојника је крајњи безобразлук, како наспрам Николаја и Патријарха Гаврила, тако и Српске Цркве и српског народа. Да ли бисте овако могли омаловажавати племениту и мученичку прошлост верског великодостојника неког другог народа, рецимо енглеског? Опет, рецимо, под претпоставком да је такав био у Дахау, па макар и са статусом тзв. ‘почасног затвореника’?
Србе последњих година свака шуша беспоштедно и бесплатно одстрељује. Ви сте им се придружили. Не желим да размишљам да ли то иде на уштрб вашег достојанства, али такав површан и злокобан и острашћен приступ тако осетљивој и озбиљној тематици, коју ви истражујете, засигурно није на част кућама, институцијама и народима у чије име, наводно, делујете и представљате се.“
Наравно да Срби с пуним правом боравак у Дахау сматрају мучеништвом Николајевим:
„Тачно је да ми поштујемо и вреднујемо заточеништво епископа Николаја и патријарха Гаврила у Дахау и да ми то сматрамо страдањем и понижењем. Сматрам, на овом пољу, да смо имали и да имамо подршку целог племенитог света. Николај и Гаврило су нам оставили оно наслеђе које се ризничи у светску историјску ризницу части и достојанства. То је наслеђе и признање са којим се ми задовољавамо, јер мислимо и верујемо да је општечовечанско и Божије, и као такво непропадљиво.
Да ли сте помислили на какве бисте реакције наишли да су поглавари, рецимо, Англиканске цркве или Римокатоличке или неки други верски поглавари доживели ону ‘почаст’ од Немаца какву су доживели српски патријарх Гаврило и најугледнији епископ Православне цркве Николај Велимировић, ако бисте им покушали овако безочно да омаловажите њихов статут страдалника и исповедника? /…/
Ако ви и даље и искрено држите да је Николај у Дахау био у некој врсти претече Дизни Ворлд (01бпеу Уог1с1) забавишта, нека вам буде. Међутим, толико понижавање и омаловажавање је слаба и неуверљива основа за вашу конструкцију о мученичком миту, односно о свуда присутној причи о мученичком акту, као ‘замена мита’ који одвраћа пажњу од значајне контраверзе везане за овај период епископовог живота. Ово сасвим одстрањује, потискује чињеницу д аје у Дахау из несхватљивих разлога, који надилазе рационално објашњење, Велимировић написао део својих најантисемитскијих материјала. Да, да, ту у концентрационом логору Дахау се размишља и о немисливом и незамисливом и то може, пре свих, геније какав је био Николај.“
Самарџић је указао на то да је боравак у Дахау само један елеменат Николајеве светости:
„Најзад, Православна Црква није у Николају препознала светитеља Божијег због његовог излета или мучениства у Дахау, јер ми смо таквих мученика имали много. Да вам поново поменем чином већег, патријарха Гаврила, кога Црква није препознала као светитеља Божијег. Црква није Николаја препознала као светитеља ни зато што је, поред осталих, спасавао и Јевреје. Цркву, међутим, исто тако у томе није спречило Николајево успутно и недовршено размишљање о Јеврејима, које тим пре што је успутно и недовршено, па још када се извади из контекста, многе иритира. То ми искрено разумемо и осећамо својом искреном дужношћу да то како нашим верницима тако и сваком – најаутентичније и најконструктивније према свакоме, а пре свега према Јеврејима – појаснимо и као наследници Николајевог наслеђа на делу посведочимо.“
Подвучено је и Бајфордово оспоравање православне канонизације:
„Овде је прилика да се каже и неколико додатних речи на ваше представљање канонизације у Православној Цркви, конкретно чина и процеса канонизације самог епископа Николаја Велимировића. Ви пренаглашено и прекомерно зависно приступате и посматрате канонизацију у Православној Цркви од чина канонизације у Римокатоличкој цркви. Овакав приступ у корену спутава Бога, односно ставља Бога у други план по питању пројављивања светитеља. Односно, ваш приступ нам не дозвољава да светитељима приступимо и да их осазнајемо као Божије светитеље (Кодшеј Елохим), божије изабранике (нивхарим).
Ваш наводни покушај да објасните препознавање и пројављивање, па и канонизовање светитеља у Православној Цркви, помоћу и наспрам канонизације у западној, римокатоличкој традицији је срачунат на деградирање процеса и критеријума канонизације у Православној Цркви. Ви канонизацију, задобијање статуса светитеља у Православној Цркви, сматрате као bon marche, good deal, багателу. Ако је тако, нама је тешко схватити зашто је та „багатела“ предмет вашег интересовања. Није ли ваше богателисање, понижавање не само антисрбизам него и антиправославље?
Ево вашег текста у том правцу: Блажа, мање ригорозна (= мање строга од правила у Римокатоличкој цркви – П. С.) правила за канонизацију у православном свету сматрају се међу многим српским свештеницима као једина аутентична и адекватна пракса декларисања светитеља (…) Због истрајавајућег и широко распрострањеног уверења да канонизација представља мало више од еклезијалне формалности, посредством које црква ратификује постојећи култ, ураним слојевима социјалне конструкције Велимировићева светитељства у позним 1980им Велимировићеви подржаваоци су уложили значајан напор да покажу постојање ‘живог култа посвећеног епископу.
После следе ваша кантања о кампањи у правцу задобијања, освајања статуса светитеља за Николаја. У тој, како кажете, кампањи вођеној од стране про-Велимировићеве клике, настојало се на рехабилитацији Николаја, као и наметању његовог култа и представљању тога као воље народа. А у то је ‘клика’ уложила значајне напоре, пре свега кроз организовање пропагандистичких скупова, итд.
Господине/друже, ми православни Срби у овој вашој анализи видимо искључиво чекистичко-комесарску демагогију и дијалектику. Односно, ви преносите на Николаја и Православну Цркву ‘канонске норме и правила’ по којима су канонизовани: Маркс, Лењин, Мао Цедунг, Енвер Хоџа, Пол Пот и многи други. Ми таквих светитеља немамо и не требају нам. Николај се против таквих светитеља и сам борио, као што се борио и против нацизма. После, да се ми не бисмо досетили, или ви можда и видите неку сродност између ових светитеља и процеса канонизације у Римокатоличкој цркви, кажете како је ова пропагандистичка машинерија убрзо своје резултате представила, ‘као први корак на путу пуне канонизације’. Исходећи из римокатоличке праксе, хоћете да кажете да је ово беатификација на путу пуне канонизације. Што тако нешто не постоји у Православној Цркви, није ни важно. Ви и не пишете нама и о нама, него другима, првенствено Западњацима, а против нас. Од њих и очекујете да вас схвате, и ви сте у том правцу ‘инвестирали значајан напор’.
Говорећи о Николајевим следбеницима, који су разним пропагандистичким средствима просто насилно васпоставили и вишим црквеним властима у Србији наметнули Николајев култ, пропустили сте да нам објасните којим пропагандистичким средствима и ко је наметнуо Николајев култ у Европи, Америци и Аустралији. Ви знате да Срби немају неки свој Сиенен, или неку Ал Џазиру, или нешто тако. Можда ви у вези са овом чињеницом знате нешто што ни саме Николајеве присталице, макар оне јавне које сте прозвали, не знају? Да ли ћете нам то открити у својим наредним билтенима? Шта год нам у вашим билтенима, евентуално, открили, чињеница је да сте ви дубоко загазили у богоборство, а што опет представљате као неку науку, или научне полуфабрикате.
Да скратим – недостаје вам научне објективности, господине. Ако истински желите да будете објективни у овом вашем послу, у шта је тешко посумњати, дозволите ми да вам препоручим наравоученије извучено из оваквих ситуација још пре две хиљаде година. Наравоученије је Божије и опет Божије, а преко двојице племенитих Јевреја: један је био члан Синедриона, а други угледни и ревносни члан фарисејске групације. Овај је први, када су се његови сакрвници нашли у сличној ситуацији у којој сте ви према Николају данас, рекао: Оканимо се овог посла. Ако је ово од људи, пропашће само од себе, а ако је од Бога, да се не покажемо богоборцима. Овом пак другом, који је био у сличној ситуацији, сам Бог се јавио и рекао: Зашто ме гониш, не вреди ти се против бодила ритати (Види Дела Апостолска – Маасе Хашлихим 5 и 9)?“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *