NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

BAJFORDOVE KLEVETE

Šta kaže Bajford?

Bajford u uvodu svoje knjige citira Džordža Orvela, koji u romanu „1984“ kaže da kontrola prošlosti podrazumeva kontrolu budućnosti, a kontrola sadašnjosti podrazumeva kontrolu prošlosti. Zatim ukazuje na to da su posle pada komunizma, u Istočnoj Evropi počela preispitivanja donedavno važećih verzija novijih istorijskih događaja, pa su Stepinac, Pavelić, Antonaesku, Horti i Tiso u Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Slovačkoj postali heroji i žrtve, a bili su zločinci i krivci.
U Srbiji istorijski revizionizam nije podsticao Miloševićev „kvazi-socijalistički režim“ (očito, za Bajforda je autentičan socijalizam bio Titov), nego desničarske partije (SPO, radikali) i „uticajne nacionalne (nacionalističke) organizacije“ (SPC, SANU, Udruženje književnika Srbije). Za Bajforda u Srbiji je „nacionalno“ isto što i „nacionalističko“. Zahvaljujući tome, u svesti društva došlo je do „promena u predstavama o izvesnom broju nacističkih kolaboracionista iz vremena II svetskog rata“ (među njima su, pored Nedića i Ljotića, i Draža Mihailović, Momčilo Đujić i Pavle Đurišić).
Bajford zatim pokazuje kako je od negativnog stava prema Nikolaju, prisutnog u doba SFRJ, izgrađen njegov svetiteljski kult, bez obzira na „kontroverze“ prisutne u Nikolajevom delu (odnos prema Hitleru, antisemitizam). Nikolaj za vreme rata nije pretrpeo nikakvo „mučeništvo“, on je kod Nemaca imao naročito povoljan tretman, a ljudi iz SPC su „izmislili“ mit o njegovom stradanju, da bi pokrili kontroverze koje ga prate. Čak i to što je vladika Nikolaj spasao Jevrejku Elu Najhauz i njenu majku, ne spira ljagu s njega kao antisemite. Na sve moguće načine, Bajford nastoji da antisemitizam neopagana izjednači sa hrišćanskom kritikom judaizma posle Hrista, dakle – onog judaizma koji Hrišćanstvo poriče, a Hrista naziva „lažnim mesijom“.
Tu dolazimo do suštine Bajfordove knjige: ona je poricanje Novog Zaveta kao autentičnog svedočenja o stradanju i vaskrsenju Sina Božjeg, kao i Svetog Predanja nastalog na osnovu istog. Evo šta Bajford veli: „Upućivanje na Bibliju kao na definitivan izvor istine zanemaruje istorijsku prirodu jevanđelja i činjenicu da njih NISU pisali očevici, već ljudi koji su živeli posle uništenja hrama 70. godine nove ere i to na način koji je odražavao konflikte i rasprave vezane za versku politiku prvog veka“ (jedan od izvora za ovu tvrdnju mu je poznati marksistički religiolog, Zenon Kosidovski, čije su „Priče evanđelista“ pune sramnih šupljina).
Jesu, g. Bajforde, pisali OČEVICI: Sv. Matej, Sv. Marko, bliski saradnik Petrov, Sv. Luka, koji je, na putu u Emaus, sreo vaskrsloga Hrista, i Sv. Jovan Bogoslov, koji je s Hristom bio na Tajnoj Večeri i pod Krstom na Golgoti. Bajfordu je cilj da dokaže kako je cilj Jevanđelja bio da se „Jevreji i judaizam omalovaže“, i da se „vernici ubede da su Jevreji, odbivši da prihvate Isusa kao Mesiju, izgubili svoj status odabranog naroda i postali ‘prokleti narod’ koji ne ‘čuje reč Božju’ i prema tome ‘ne pripada Bogu“! Rano Hrišćanstvo je puka „polemika protiv judaizma“, a Jevreji su optuženi za „bogoubistvo“. Evo gde još udara Bajford: „Tabak (2001) tvrdi da je verovanje u nepobitnost jevanđelja – što se pokazalo kao konstantna tema u retorici Velimirovićevih pristalica – možda još jače izraženo u pravoslavnom svetu nego u drugim hrišćanskim veroispovestima. Pravoslavci smatraju da Sveta tradicija, koju čine Biblija, Služebnik i molitvenik, odluke vaseljenskih sabora, tekstovi svetih crkvenih otaca, i ‘celokupno istorijsko iskustvo’ zapisano do isteka osmog veka, dolazi od Boga.
Zbog ‘svete’ prirode Svete tradicije njene verske i kulturne vrednosti su neosporne. Zbog toga u Rusiji i drugi u pravoslavnom svetu, najekstremniji pravoslavni antisemiti mogu logično da tvrde da su njihove monstruozne pogrde na račun Jevreja zasnovane na ‘učenju crkve’.“
Bajford među antisemite ubraja Sv. Jovana Zlatousta, Justina Filosofa, Origena, Avgustina i druge. On kaže da se „Nikolajeve reči o Jevrejima porede sa Isusovim, i predstavljaju kao reči božanske ljubavi. /…/ A što je najvažnije, Jevreji su konstruisani kao oni kojima je potrebno prosvetljenje“. Ali, Bajforde, nisu samo Jevreji!
Učenje Bogom otkriveno Crkvi kaže da je svim ljudima i narodima potrebno prosvetljenje, kroz krštenje, pričešćivanje Hristom i tvorenje zapovesti Božjih. I to je suština reči Gospodnje: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i krstite sve narode u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt. 28,18-20). Zato hrišćanski Sveti Oci ne polemišu samo sa judaizmom, koji je odbacio Isusa Bogočoveka, nego i sa svakim paganizmom (koliko hrišćana je stradalo u doba Rimske imperije jer su ispovedili da su „bogovi pagana demoni, a da je Gospod nebesa stvorio (Ps. 95,5), i sa gnosticizmom (mešavinom paganizma i hrišćanstva u okultno-magijskom ključu), koji je tvrdio da je Hristos u telu došao samo „prividno“, i sa islamom (koji Hrista smatra prorokom manjim od Muhameda, i poriče Svetu Trojicu), i sa komunizmom (koji hoće raj na zemlji, ili raj bez Boga i protiv Boga), i sa nacizmom (rasističko-paganskih hilijazmom „hiljadugodišnjeg Rajha“). Hrišćanstvo je veliko DA svetu i čoveku, ali i veliko NE svim ljudskim zabludama i otuđenjima. No, osnovno hrišćansko načelo je rečeno Svetim Jovanom Zlatoustim: „Jeretičke dogmate, suprotne onima koje primismo, treba razobličavati, a ljude pak štedeti i moliti se za njihovo spasenje.“ Grčka reč „jeres“ potiče od reči „ajreo“, što znači „biram“. Jeretik je čovek koji je izabrao veru suprotnu veri Crkve; ali, on nije za mržnju, nego za saosećanje: „Prosvetli svetlošću Tvoga poznanja one, koji zaslepljeni ubistvenim jeresima, odstupiše od pravoslavne vere, i privedi ih Tvojoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi“, moli se pravoslavni hrišćanin svakog dana.
Budućnost rada Jovana Bajforda i njemu sličnih je zagarantovana. Naime, 16. oktobra 2004. godine, predsednik SAD Džordž Buš Mlađi potpisao je Zakon o praćenju globalnog antisemitizma (Global Anti Semitism Review Act), kojim se, u okviru Stejt Departmenta, osniva posebno odeljenje za praćenje antisemitizma u svetu, s ciljem da podnosi godišnji izveštaj kongresu. Na čelo odeljenja 22. maja 2006, Kondoliza Rajs postavila je Grega Rikmana, zaslužnog za dobijanje procesa jevrejskih žrtava protiv švajcarskih banaka. Stejt Department je antisemitizam u svojim dokumentima, definisao kao:
1. Svaku tvrdnju da „jevrejska zajednica kontroliše vladu, medije, međunarodni biznis i svet finansija“;
2. Svako „snažno antiizraelsko osećanje“ (anti Israel sentiment);
3. „Oštra kritika“ izraelskih lidera, prošlih i sadašnjih, antisemitska je, kao i karikature s kukastim krstom povodom pojedinih njihovih postupaka (napad Arijela Šarona na Zapadnu Obalu raketama, uz stradanje mnoštva nenaoružanih palestinskih civila, 2002, izazvalo je pojedine takve karikature, koje su proglašene za „antisemitske“)
4. Kritika jevrejske religije i njihovih verskih vođa ili literature („Talmuda“ i „Kabale“; da, „Talmuda“, u kome piše da je hrišćanski Bog, Isus Hristos, „sin bludnice“);
5. Kritikovanje vlade i Kongresa SAD da su pod snažnim uticajem cionističkojevrejske zajednice;
6. Kritikovanje jevrejsko-cionističke zajednice zbog širenja globalizma („Novi svetski poredak“);
7. Optuživanje jevrejskih vođa i njihovih sledbenika za učešće u rimskom raspinjanju Hrista je antisemitizam takođe;
8. Poricanje da je u holokaustu stradalo šest miliona Jevreja je antisemitizam;
9. Nazivanje Izraela „rasističkom“ državom je antisemitizam;
10. Tvrdnja da postoji „cionistička zavera“ je antisemitska;
11. Tvrdnja da su Jevreji i njihovi vođi napravili boljševičku revoluciju je antisemitska;
12. Davanje „ponižavajućih izjava“ o jevrejskim ličnostima je antisemitizam.
Po ovim kriterijumima, svi Jevreji koji kritikuju politiku SAD i Izraela na Bliskom Istoku su „antisemiti“ (Noam Čomski), kao i svi Jevreji koji, čuvajući poštovanje prema jevrejskom stradanju od nacista, preispituju ideologiju „holokaust industrije“ (Norman Finkelštajn). Šta tek ostaje za nas, pravoslavne publiciste? Svaki naš tekst biće tumačen kao „antisemitski“. A na NAŠU Crkvu biće vršen pritisak kao na „antisemitsku“, s ciljem da se postigne ono što je urađeno kod američkih episkopalaca, koji su, 15. juna 2006, na svojoj Generalnoj konvenciji osudili Evanđelja kao „antijevrejska“ i zahtevali da se iz službi ove konfesije izbaci sve što je „uvredljivo za Jevreje“. Po kriterijumima Stejt Departmenta antisemiti bi bili i svi jevrejski proroci Starog Zaveta, koji su neprestano kritikovali jevrejske „religiozne lidere“ i svoj narod, zbog odstupanja od Boga.
Ocrnjivanje Svetog Nikolaja Žičkog nastalo je u okviru opšteg ocrnjivanja Srba, koji u novom medijskom poretku ne mogu imati nijednu dostojnu i važnu ličnost lišenu senke (senku baca njihova „politička nekorektnost“, naravno). Nikakvog kompromisa ne sme biti: Bajford se kritički osvrće na stav Davida Albaharija da se s likom Nikolaja Velimirovića u srbskoj kulturi treba pomiriti. Albahari kaže: „Jevrejska zajednica bi morala da prihvati neminovnost nekih različitih tumačenja (kao u slučaju antisemitskih iskaza u delu Vladike Nikolaja), jer religija i kultura, kao i sama istorija, često imaju dva vida koja, izgleda, moraju zajedno da postoje. Ono što je dobro za jednu stranu, ne mora da bude dobro za drugu, a ukoliko su obe strane svesne šta to znači drugoj strani, i uvažavaju razlike, onda je moguće i dalje zajedno živeti. A to je ono što je Srbiji danas najpotrebnije: miran zajednički život, uz spremnost da razumemo druge da bi oni, na kraju, razumeli nas.“ (Ove reči potpisujem, od srca.) Na ovo Bajford odgovara: „Nekritičko obožavanje Nikolaja Velimirovića i pozitivna tumačenja njegovog kontroverznog dela u srpskoj pravoslavnoj kulturi nisu nešto što ima periferan značaj da za problem antisemitizma i zato se ne mogu jednostavno zanemariti radi međusobnog uvažavanja. /…/ Ovo prihvatanje neizbežnosti hrišćanskog antisemitizma ima poguban uticaj na međuverski dijalog, pre svega zato što obezbeđuje da se preispitivanje doktrinarnog stava prema Jevrejima u pravoslavnom hrišćanstvu ne stavlja na dnevni red rasprave o hrišćanskojevrejskim odnosima.“ Bajford ističe da je među Srbima bilo mnogo onih koji, iako nisu bili toliko obrazovani, ipak jesu „zauzeli odnos prema Jevrejima koji je za svaku pohvalu i prihvatili politički stav koji je, nasuprot Velimirovićevom, bio nedvosmisleno antifašistički“ (obratimo pažnju: Nikolaj je bio „dvosmislen“ u odnosu prema fašizmu!)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *