NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SRBI I JEVREJI

Još malo o Srbima i toleranciji

Sada, kada su Srbi proglašeni od nekih za čudovišta i krivce za sva zla ovoga sveta zbiva se i proces pretumačivanja naše istorije, koju treba predstaviti kao istoriju razbojnika i ubica (od Miloša Obilića do Gavrila Principa, zar ne?). Mediji koje plaćaju razne „međunarodne krizogene grupe“ i moćnici kojima je, po povoljnim cenama, stalo do srpske imovine (rudnika Trepča, na primer) pokušavaju srbskom narodu da nametnu krivicu za čitavu istoriju, dokazujući da je knez Lazar bio zanesenjak i fanatik, nesposoban za „suživot“ i „toleranciju“, a da su knjige poput Njegoševog „Gorskog vijenca“ maltene „udžbenici genocida“. Zato nam je važno sećati se istorije onakve kakva je bila, i čuvati dostojanstvo svog sećanja za buduća pokolenja.
Zato ćemo, kroz nekoliko, nesistematično poređanih, ali smisaono povezanih zapisa drugih o nama, pokušati da se vratimo svom istorijskom liku, od koga nedobronamernici hoće da naprave karikaturu.
Jeste li već čuli da:
– je ugledni pripadnik jevrejske zajednice Srbije, Jaša Almuli, 2002. godine objavio knjigu „Živi i mrtvi: razgovori s Jevrejima“ (izd. Slobodan Mašić), u kojoj se nalaze svedočenja domaćih Jevreja koji govore o svojim stradanjima i patnjama za vreme nacističke okupacije, kao i o odnosu Srba prema njima u te strašne dane;
– u toj knjizi Moric Marci Levi, rezervni oficir u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci, opisuje kako su mu Srbi 1941. pomogli da preživi dajući mu lažne dokumente i skrivajući ga, i tvrdi da su do 1942. beogradski Jevreji stradali samo od nemačkih okupacionih snaga, a ne od „domaćih izdajnika“, „nedićevaca“: „Mi nismo nikakve kontakte imali sa srpskim okupacionim ili kvislinškim snagama u Beogradu. Mi smo imali kontakte samo sa Nemcima, isključivo sa Nemcima. Ja napominjem da na Tašmajdanu nije bila nikakva straža, a kod Topovskih šupa tvrdim da je bila nemačka vojna straža, Vermaht. Nisu bili domaći. U logoru na Banjici to je bilo pod Specijalnom policijom, ali na streljanje su ih vodili Nemci. Ima živih logoraša, postoje tri knjige. Egzekutori svih stradalih Jevreja su bili Nemci“;
– u istoj knjizi, pisac Đorđe Lebović, rodom iz Sombora, veli da je on u srednjoj školi osećao antisemitizam kod Nemaca i Mađara, ali „KOD SRPSKOG STANOVNIŠTVA NIKADA GA NIJE BILO“ (isticanje V. D.);
– da je profesor Jakov Danon za vreme Drugog svetskog rata živeo u srbskom okruženju i da su se Srbi družili s Jevrejima: „Bili su na našoj strani i kritikovali i pokazivali negodovanje prema Nemcima. Izuzetno su bili protiv Nemaca“; govoreći o Srbinu koji je spasao njegovu i još dve jevrejske porodice, profesor Danon kaže da je dotični rizikovao svoju porodicu i pomogao im „bez ikakve materijalne dobiti“;
– da je poznati profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Maksim Šternić, u razgovoru sa Almulijem istakao: „Za Jevreje u Srbiji moglo se često čuti da ih nazivaju Srbima Mojsijeve vere ili srpskim Jevrejima“, to jest: „Bilo je pre rata u Srbiji pojedinaca i ljudi koji su se deklarisali da ne vole Jevreje, možda i gore od toga, ali u službenoj politici toga nije bilo, ni kod Dvora ni kod vlada“;
– da dr Marko Anaf, čiji je brat poginuo kao partizan, tvrdi da su se Nemci hvalili kako je Beograd „bio prvi veliki grad Evrope očišćen od Jevreja“ i da đeneral Mihailović nije bio izdajnik;
– da je dr Nikola Rot, sa Filosofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u ovoj knjizi izrazio veru da će pojedini Jevreji u svetu pojmiti zlo u antisrbskoj politici tzv. „međunarodne zajednice“: „Nadam se da će oni jevrejski krugovi u svetu koji imaju pogrešan stav prema Srbima uskoro uvideti da taj stav treba napustiti, da je vrlo važna borba za pravednost, za časnost. Treba da imaju na umu da ne može ceo jedan narod biti kriv kao što Srbe okrivljuju. Pre svega to na umu treba da imaju Jevreji, koji su dva milenijuma neprestano bili napadani i strašno proganjani, i to celi narod, bez krivice. Ne bi smeli sad da sudeluju u progonu jednog naroda koji isto tako nije kriv i koji je isto tako proganjan“;
Da li ste čuli za Mihajla Jankovića iz Niša, kafedžiju i trgovca, čija je majka Sultanija bila dvorska dama kraljice Natalije, i koji je prihvatio porodicu Jakova Danona i druge jevrejske porodice? Poznat kao Mika Aradžija, ovaj vitez čovekoljublja spasao je mnoge progonjene. Za vreme rata bavio se samo trgovinom, jer u kafani nije hteo da služi Nemce. Posle rata, komunisti su mu oduzeli imovinu i umro je od srčanog udara, bez penzije, kao „čuvar otpada na svom imanju, datom u zakup“ („Večernje novosti“, 8. oktobar 2002. godine). O njemu Jakov Danon svedoči: „Došli smo u Niš, javili se Miki Aradžiji, i odmah od njega dobili kuću, džak brašna, pasulja, šećera, drva za ogrev i sve to bez ikakve nadoknade. Mika nam je obezbedio i lažne legitimacije.“
Da li ste znali da je u jedinicama đenerala Mihailovića postojala i jevrejska četa, koja se, skupa sa Srbima, borila protiv Nemaca?
O tome da li danas ima prave antijevrejske mržnje u Srbiji, pogotovu institucionalne (kako nam podmeću razni „odbori za ljudska prava“), najbolje svedoči rabin Isak Asiel: „Nema u ovoj sredini ozbiljnih problema ove vrste, pri čemu sam spadam u ljude koji su skloni da o svemu sude sa dobre strane. Nedavno je na novosadskom groblju porušeno nekoliko jevrejskih spomenika, bilo je toga i u Beogradu, iskrsne ponekad neprijatan grafit… Organizovanih napada ipak nema – sve su to pojedinačni ekscesi s kojim se sreće svaka verska zajednica. U svakom slučaju, mnogo ih je manje nego u Mađarskoj ili Slovačkoj. Ima zemalja u kojima, čim siđeš s voza i vide tvoja jevrejska obeležja, poviču: Napolje, Jude. Ovde se to ne događa“ („Novosti“, 27. jun 2003).
Znate li da su Šiptari iz Prištine proterali, skupa sa Srbima, i Jevreje, čija je tamošnja zajednica bila stara pet stotina godina? Aca Singer o tome kaže: „Jevrejska kultura je 1999. godine na Kosovu uništena, i to nakon što su navodno zavladali mir i bezbednost“ („Ekspres politika“, 2324. avgust 2003)?
Da li ste čuli za dr Savu Stanojevića iz Trstenika, lekara koji je spasao trsteničke Rome da ih Nemci ne pobiju u doba kada su nacisti širom Evrope ognjem širili ideje „novog evropskog poretka“? Aleksandar Mitrović, svojevremeno predsednik zajednice trsteničkih Roma, istakao je da oni s kolena na koleno prenose povest o ovom plemenitom čoveku, koji je u romskom naselju proglasio lažnu epidemiju trbušnog tifusa i tako spasao sve njegove žitelje od pogroma („Glas javnosti“, 17. oktobar 2002).
Niz ovih činjenica, bez uopštavanja i analize, tu su da nas podsete samo na jedno: Srbin nije mrzitelj nijednog naroda pod kapom nebeskom – ako je pravi Srbin, to jest ako je ukorenjen u Svetosavskom zavetu. Umesto da ovakvim primerima budu ispunjeni naši mediji i da se na njima uče đaci, neki nas optužuju da smo oduvek bili zveri, ubice i koljači, i hoće da čitavu našu istoriju pretumače u novom, „politički korektnom“ ključu u kome Sveti Nikolaj Srbski, zatočenik Dahaua, postaje obožavalac Hitlera. Ali, neka! Kako reče Marko Kraljević:

„Pijte, Srbi, u slavu Božiju,
i ‘rišćanski zakon ispunjujte!
Ako jesmo carstvo izgubili,
duše naše gubiti nemojmo.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *