Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

Још мало о Србима и толеранцији

Сада, када су Срби проглашени од неких за чудовишта и кривце за сва зла овога света збива се и процес претумачивања наше историје, коју треба представити као историју разбојника и убица (од Милоша Обилића до Гаврила Принципа, зар не?). Медији које плаћају разне “међународне кризогене групе” и моћници којима је, по повољним ценама, стало до српске имовине (рудника Трепча, на пример) покушавају србском народу да наметну кривицу за читаву историју, доказујући да је кнез Лазар био занесењак и фанатик, неспособан за “суживот” и “толеранцију”, а да су књиге попут Његошевог “Горског вијенца” малтене “уџбеници геноцида”. Зато нам је важно сећати се историје онакве каква је била, и чувати достојанство свог сећања за будућа поколења.
Зато ћемо, кроз неколико, несистематично поређаних, али смисаоно повезаних записа других о нама, покушати да се вратимо свом историјском лику, од кога недобронамерници хоће да направе карикатуру.
Јесте ли већ чули да:
– је угледни припадник јеврејске заједнице Србије, Јаша Алмули, 2002. године објавио књигу “Живи и мртви: разговори с Јеврејима” (изд. Слободан Машић), у којој се налазе сведочења домаћих Јевреја који говоре о својим страдањима и патњама за време нацистичке окупације, као и о односу Срба према њима у те страшне дане;
– у тој књизи Мориц Марци Леви, резервни официр у краљевској југословенској војсци, описује како су му Срби 1941. помогли да преживи дајући му лажне документе и скривајући га, и тврди да су до 1942. београдски Јевреји страдали само од немачких окупационих снага, а не од “домаћих издајника”, “недићеваца”: “Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислиншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били Немци”;
– у истој књизи, писац Ђорђе Лебовић, родом из Сомбора, вели да је он у средњој школи осећао антисемитизам код Немаца и Мађара, али “КОД СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА НИКАДА ГА НИЈЕ БИЛО” (истицање В. Д.);
– да је професор Јаков Данон за време Другог светског рата живео у србском окружењу и да су се Срби дружили с Јеврејима: “Били су на нашој страни и критиковали и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца”; говорећи о Србину који је спасао његову и још две јеврејске породице, професор Данон каже да је дотични ризиковао своју породицу и помогао им “без икакве материјалне добити”;
– да је познати професор Медицинског факултета у Београду, др Максим Штернић, у разговору са Алмулијем истакао: “За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима”, то јест: “Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе од тога, али у службеној политици тога није било, ни код Двора ни код влада”;
– да др Марко Анаф, чији је брат погинуо као партизан, тврди да су се Немци хвалили како је Београд “био први велики град Европе очишћен од Јевреја” и да ђенерал Михаиловић није био издајник;
– да је др Никола Рот, са Философског факултета Универзитета у Београду, у овој књизи изразио веру да ће поједини Јевреји у свету појмити зло у антисрбској политици тзв. “међународне заједнице”: “Надам се да ће они јеврејски кругови у свету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност. Треба да имају на уму да не може цео један народ бити крив као што Србе окривљују. Пре свега то на уму треба да имају Јевреји, који су два миленијума непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице. Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан”;
Да ли сте чули за Михајла Јанковића из Ниша, кафеџију и трговца, чија је мајка Султанија била дворска дама краљице Наталије, и који је прихватио породицу Јакова Данона и друге јеврејске породице? Познат као Мика Араџија, овај витез човекољубља спасао је многе прогоњене. За време рата бавио се само трговином, јер у кафани није хтео да служи Немце. После рата, комунисти су му одузели имовину и умро је од срчаног удара, без пензије, као “чувар отпада на свом имању, датом у закуп” (“Вечерње новости”, 8. октобар 2002. године). О њему Јаков Данон сведочи: “Дошли смо у Ниш, јавили се Мики Араџији, и одмах од њега добили кућу, џак брашна, пасуља, шећера, дрва за огрев и све то без икакве надокнаде. Мика нам је обезбедио и лажне легитимације.”
Да ли сте знали да је у јединицама ђенерала Михаиловића постојала и јеврејска чета, која се, скупа са Србима, борила против Немаца?
О томе да ли данас има праве антијеврејске мржње у Србији, поготову институционалне (како нам подмећу разни “одбори за људска права”), најбоље сведочи рабин Исак Асиел: “Нема у овој средини озбиљних проблема ове врсте, при чему сам спадам у људе који су склони да о свему суде са добре стране. Недавно је на новосадском гробљу порушено неколико јеврејских споменика, било је тога и у Београду, искрсне понекад непријатан графит… Организованих напада ипак нема – све су то појединачни ексцеси с којим се среће свака верска заједница. У сваком случају, много их је мање него у Мађарској или Словачкој. Има земаља у којима, чим сиђеш с воза и виде твоја јеврејска обележја, повичу: Напоље, Јуде. Овде се то не догађа” (“Новости”, 27. јун 2003).
Знате ли да су Шиптари из Приштине протерали, скупа са Србима, и Јевреје, чија је тамошња заједница била стара пет стотина година? Аца Сингер о томе каже: “Јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена, и то након што су наводно завладали мир и безбедност” (“Експрес политика”, 2324. август 2003)?
Да ли сте чули за др Саву Станојевића из Трстеника, лекара који је спасао трстеничке Роме да их Немци не побију у доба када су нацисти широм Европе огњем ширили идеје “новог европског поретка”? Александар Митровић, својевремено председник заједнице трстеничких Рома, истакао је да они с колена на колено преносе повест о овом племенитом човеку, који је у ромском насељу прогласио лажну епидемију трбушног тифуса и тако спасао све његове житеље од погрома (“Глас јавности”, 17. октобар 2002).
Низ ових чињеница, без уопштавања и анализе, ту су да нас подсете само на једно: Србин није мрзитељ ниједног народа под капом небеском – ако је прави Србин, то јест ако је укорењен у Светосавском завету. Уместо да оваквим примерима буду испуњени наши медији и да се на њима уче ђаци, неки нас оптужују да смо одувек били звери, убице и кољачи, и хоће да читаву нашу историју претумаче у новом, “политички коректном” кључу у коме Свети Николај Србски, заточеник Дахауа, постаје обожавалац Хитлера. Али, нека! Како рече Марко Краљевић:

“Пијте, Срби, у славу Божију,
и ‘ришћански закон испуњујте!
Ако јесмо царство изгубили,
душе наше губити немојмо.”

Comments are closed.