NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SVETAC?

Kakve još svece nudi „sestrinska crkva“?

Kao što primećuje đakon Andrej Kurajev, bogoslovske doktrine bi se možda i mogle usaglasiti na nekim komisijama, ali – šta ćemo sa idealima svetosti Pravoslavlja i rimokatolicizma? Jer, kad bi se Zapad i Istok sjedinili, onda bi u kalendaru bili i „Blaženi“ Alojzije i Sveti Platon Banjalučki… Naime, papa Ivan Pavao II je za svoga pontifikata, beatifikovao i kanonizovao mnoštvo likova rimokatoličke povesnice za koje bismo mogli reći da su, u najmanju ruku, čudni… Nije tu reč samo o Alojziju Stepincu.
Recimo, nedavno je u svetačnik unet osnivač „papine masonerije“, „OPUSA DEI, Hoze Marija Eskriva de Balagvera, novi Ignacio Lojola. „Opus Dei je organizacija koja je stajala iza niza diktatora u Latinskoj Americi, organizacija surove discipline nalik na onu u totalitarnim kultovima. Novi „svetac“ je svojim mladim sledbenicima poručivao i ovo: „Budi instrument. Veliki ili mali, delikatan ili prostački. /…/ Tvoj zadatak je da budeš instrument…“ I još: „Ti si jedan jadni instrument. /…/ Ne treba ostaviti instrument da zarđa.“ „ORŠ BEG i dalje funkcioniše, i ispunjava zadatke svog osnivača, koji ga je predao u potpunu pokornost papi.
Novi blaženici su i Pio IX, koji je na I vatikanskom koncilu uveo dogmat o papinoj „nezabludivosti“, i Ivan XXIII, koji je sazvao II vatikanski koncil da bi taj dogmat, uz ekumenističku retoriku, potvrdio.
Naravno, tu je i Pio XII, papa Alojzija Stepinca. O njemu Džon Kornvel u knjizi „Hitlerov papa“ piše kao o čoveku koji je neformalno, ali svesrdno, podržao Endehaziju, i prstom nije mrdnuo da zaustavi nasilje nad Srbima u doba Ante Pavelića. Još 1939, kada je nadbiskup Stepinac doveo kod pape grupu hodočasnika, papa je Hrvate oslovio starim nazivom, „predziđe kršćanstva“, i izrazio svoju želju za napredak i bolju budućnost. Njegov nadbiskup je, čim se sreo s Pavelićem, zabeležio da mu je poglavnik rekao da neće biti tolerantan prema Srbskoj Crkvi, jer to nije Crkva, nego „politička organizacija“. Papa je znao za zločine prema Srbima. Britanski izaslanik u Vatikanu, Ozborn, prevodio mu je izveštaje BiBiSija, od kojih je jedan, iz februara 1942, glasio ovako: „Najgori zločini se vrše u blizini zagrebačkog nadbiskupa. Krv braće teče kao reka. Pravoslavci se silom pokrštavaju u katoličanstvo. I mi ne čujem oglas nadbiskupa da izražava protest. Umesto toga, izveštava se o njegovom učešću u nacističkim i fašističkim paradama.“ Vatikan je u julu 1941. znao za nasilna pokrštavanja Srba, jer je vatikanska Kongregacija za Istočne crkve tražila da se ne primaju oni koji bi da postanu katolici iz „pogrešnih razloga“ (kao što je izbegavanje noža i malja). Kardinal Tiseran je ustaškom diplomati Rušinoviću rekao da se zna da je 350 hiljada Srba nestalo (1942). Ali, Pio XII je i dalje primao ustaše: jula 1941. sto članova zagrebačke policije; 6. februara 1942. ustašku mladež; 1943. izrazio je, pred ustaškim poslanikom Lobkovićem, svoje zadovoljstvo Pavelićevim pismom i žaljenje što još nije počeo pohod protiv pravog neprijatelja – boljševizma…
Još jednog papinog jerarha čeka beatifikacija: to je negdašnji vrhbosanski nadbiskup Josip Štadler. Kardinal Kreščencio Sepe je posetio Bosnu i Hercegovinu od 6. do 10. juna 2002, kao papin sekretar Komisije za evangelizaciju naroda. U Sarajevuje posetio „misijsku središnjicu“ Rimokatoličke crkve, i, poele govora o ranama minulog rata, poručio je okupljenim fratrima i časnim sestrama da treba da pomognu drugima da sretnu Kristovo lice u „religiozno pluralističnom društvu“. I dodao je da je bosanska rimokatolička crkva mučenica, ali da je papa istakao da nastupa proleće evangelizacije. Mnogi su se posle Sepeove posete upitali ko treba da bude evangelizovan, s obzirom da su rimokatolici u Bosni dobro organizovani i verni svojoj zajednici. Ali, sve je postalo jasno kada je Sepe kao obrazac misije istakao kardinala Josipa Štadlera, čiji je postupak za beatifikaciju pokrenuo sarajevski kardinal Vinko Puljić. Sepe je za Štadlera rekao da je bio „gorljivi pastir, prepoznatljiv po svetosti i mnogim inicijativama delotvorne ljubavi“.
A šta je Štadler u stvari radio kao osnivač reda časnih sestara „Služavki maloga Isusa“? Rođen 1843. u Slavonskom Brodu, studirao u Rimu, profesor u Zagrebu, za nadbiskupa vrhbosanskog imenovan je posle Berlinskog kongresa 1878, kada je AustroUgarska stigla u Bosnu u „mirotvoračku misiju“. Od samog početka, kao verni sin Rima i Beča, radio je na borbi protiv srbskog Pravoslavlja. To je doba kada je ukidana ćirilica, zatvarane srbske škole, potiskivane knjige iz Rusije i Srbije… U saradnji sa okupacionim šefom Zemaljske vlade, grofom Miroševskim, Štadler nudi srbskom mitropolitu Savi Kosanoviću prelazak na uniju s Rimom, što ovaj odlučno odbija. Dolazi do polemike sa Štadlerom i velikog pritiska Beča na srbskog vladiku, koji se 1885. povlači, nemajući snage da se izbori s Rimom i Habzburzima. Bilo je to doba borbe za bošnjaštvo i bošnjački jezik, sa jednim jedinim ciljem: Srbe što više otuđiti od Crkve Istoka.
Štadler je umro 1918. godine, dan posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja mu nije bila po volji. Politički opredeljen kao pravaš frankovačke orijentacije, Štadler je dočekao proces za proglašavanje blaženim. O njemu kardinal Vinko Puljić veli da je „milost koja se nezasluženo pretvara u blagoslov“; imenujući veličasnog Pavu Jurišića za postulatora beatifikacije, Puljić je posredno svima stavio do znanja da očekuje da će Bosna i Hercegovina dobiti svog „blaženog“ Alojzija.
Ako je tako, postavlja se jedno pitanje: šta će pravoslavni Srbi u društvu takvih „svetaca“ i njihovih beatifikatora?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *