NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SVETAC?

Da li je to svetost?

Nacističko vođstvo Nemačke jeste bilo zločinačko, ali nije reč o glupacima. Nacisti su bili zli, ali nisu bili glupi. Oni patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja nisu ni ubili, ni premlaćivali kao što su to činili sa mnoštvom anonimnih žrtava „tevtonskog besa“. U Srbiji, kao i na drugim okupiranim prostorima, njihov cilj je bio da sebe prikažu kao borce za Evropu i evropsku kulturu protiv judeo-masonske plutokratije Engleske i Amerike i varvarskog boljševizma Sovjetskog Saveza. Oni su tvrdili da Srbima i ostalim narodima donese slobodu od dotadašnjeg ropstva, i da svuda gde dođu sprovode nacionalnu revoluciju. U Srbiji su zatekli neprijateljski raspoloženo stanovništvo, spremno na oružani otpor, koji se uskoro i javio. Ubiti ili mučiti srbskog patrijarha i najuglednijeg episkopa značilo bi zauvek razjariti Srbe protiv sebe. Gavrila i Nikolaja trebalo je kazniti za učešće u rušenju vlade Cvetković-Maček i u podršci pučistima. I oni su bili kažnjeni: STAVLJENI SU POD NEMAČKU STRAŽU DO KRAJA RATA, odstranjeni od svih svojih dužnosti i bez mogućnosti za slobodan i neometan arhipastirski rad. U međuvremenu, pokušavalo se da se Gavrilo i Nikolaj privole na saradnju, i da se njihov ugled (zlo)upotrebi u, za Nemce povoljnom, pravcu.
Nemci su, na teritorijama Sovjetskog Saveza koje su osvojili, otvarali crkve koje su Lenjin i Staljin zatvorili, a sveštenstvo je u njima služilo službu. Time su se predstavili kao borci za hrišćanske vrednosti, što je, između ostalog, navelo i Staljina da gvozdeni obruč stegnut oko Crkve malo olabavi, i da počne sa otvaranjem hramova i vraćanjem sveštenika iz logora. Ono što su Nemci hteli da pokažu Srbima bilo je isto: mi smo hrišćani, a komunisti, Staljinovi sledbenici, u Srbiju će doneti ateističko ropstvo.
Ali, Gavrilo i Nikolaj se nisu kolebali.
Ono što su oni preživeli, u terminološki uskom smislu govoreći, nije MUČENIŠTVO, kao prolivanje krvi za Hrista, nego ISPOVEDNIŠTVO, stradanje za Hrista koje ne završava smrću. Evo šta se kaže o ispovednicima u tekstu mitropolita Ruske Crkve, Juvenalija, predsednika komisije za kanonizaciju svetih Moskovske patrijaršije; to su „ljudi koji su za Hrista pretrpeli mučenja i stradanja ili UTAMNIČENJE I PROGONSTVO, ali koji nisu mučenički postradali. Ovde ulaze svi ispovednici, koje su pagani mučili (pre Milanskog edikta 313. godine) i sveti koje su za Pravoslavlje gonili jeretici i raskolnici u poznija vremena (recimo, Sv. Maksim Ispovednik, koji je umro 622. godine).“ U rečniku našeg jezika, u izdanju Matice srpske 1969. godine, pod „mučenik“ piše ovo: „Onaj koji se muči, koji mnogo trpi i pati (zbog bolesti, nemaštine, svojih ili opštenarodnih ideala i sl.), patnik /…/; 2. onaj koji je mučen i ubijen zbog vere; koji uopšte život položi za visoke ideale.“ A glagol „mučiti“ znači: „zadavati, pričinjavati muku (telesnu ili duševnu); prisiljavati na napor, teškoće, truditi; dosađivati, uznemiravati“.
Dakle, crkvenom terminologijom govoreći, Sveti Nikolaj Žički je ISPOVEDNIK vere, jer je zbog PRAVOSLAVNOG SHVATANJA države i naroda, slobode ljudske i otadžbinske, bio utamničen od NACISTIČKIH PAGANA. Što se semantike reči „mučenik“ u srbskom jeziku tiče, on je i MUČENIK – jer se mnogo mučio i patio, zbog svojih i opštenarodnih ideala, bio mučen (zlostavljan – utamničen) zbog vere. Pretrpeo je mučeništvo jer su mu Nemci zadavali muke, pre svega duševne, ubijajući njegov narod i oduzimajući mu pravo na slobodu i upravljanje eparhijom, redovna bogosluženja i učešće u životu Crkve. Mučili su ga dosađujući mu svojim predlozima za saradnju i prisiljavajući ga na napore koji nisu bili u skladu sa stanjem njegovog zdravlja (iznošenje kible u Dahau, loša ishrana, itd.).
I da kažemo još nešto o kriterijumima za kanonizaciju u Pravoslavnoj Crkvi. Mitropolit Juvenalije veli:
„Kanonizaciju je crkvena svest uvek doživljavala kao projavu svetosti Božje u Crkvi, koja deluje kroz oblagodaćene podvižničke pobožnosti. Zato je u sva vremena uslov proslavljanja svetih bila projava istinske osveštanosti, svetosti pravednika.
Svedočanstva o takvoj svetosti mogla su biti:
1. Vera Crkve u svetost proslavljenih podvižnika, kao ljudi, koji su Bogu ugodili i poslužili dolasku na zemlju Sina Božjeg i propovedi Svetog Evanđelja (tako su proslavljani praoci, oci, proroci i apostoli).
2. Mučenička smrt za Hrista ili stradanja za veru Hristovu.
3. Čuda, učinjena svetim po njegovim molitvama ili koja su od njegovih časnih ostataka – moštiju (prepodobni, tihovatelji, stolpnici, mučenici – strastotrpci, jurodivi).
4. Visoko crkveno patrijaraško i episkopsko služenje. (Tako Simeon Solunski veli da su se u velikom hramu Apostola od drevnih vremena arhijereji sahranjivali u oltaru, zbog „BLAGODATI BOŽANSKOG SVEŠTENSTVA“)
6. Velike zasluge pred Crkvom i narodom Božjim (kanonizacija careva, kneževa i ravnoapostolnih).
7. Vrlinski, pravedni i sveti život, koji nije uvek potvrđen čudotvorstvom (tako su proslavljani blagoverni kneževi i kneginje i neki prepodobni). /…/
8. Neretko je svedočanstvo o svetosti podvižnika bilo veliko poštovanje istog u narodu, još i za života. Po smrti podvižnika, hrišćani koji su ga poštovali sastavljali su mu službu, tropar i kondak, slikali ikonu i pisali žitije. U osnovi takvog poštovanja takođe je izvesna natprirodna pomoć od pokojnog podvižnika, pa ipak, u odsustvu zapisa o takvim čudima, Crkva je mogla da kanonizuje podvižnika na osnovu velikog narodnog poštovanja.“
Sve ove kriterijume Nikolaj je ispunio: Crkva (ne samo Srbska, nego i druge pomesne Crkve) verovala je u njegovo služenje propovedi Evanđelja, znala za ispovedništvo pred nacistima, čuda učinjena njegovim molitvama (neka od njih zapisana – recimo, u knjizi „Bez Boga ni preko praga“ (Beograd, 2005), a neka nezapisana), za uzvišenost njegove episkopske službe (najomiljeniji srbski vladika 20. veka), velike zasluge za Crkvu i narod („novi Zlatoust“, „treća srbska armija“ u Prvom svetskom ratu), pravedni život, kao i ogromno narodno poštovanje (još za života su ga stavljali na freske, kao u selu Rataju u Župi aleksandrovačkoj, u hramu podignutom neposredno posle Drugog svetskog rata).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *