NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SVETAC?

Kanonizacija u Pravoslavnoj Crkvi

Za razliku od rimokatolicizma, gde je kanonizacija posao juridičke prirode, pa blaženik može da postane i Alojzije Stepinac, u Pravoslavnoj Crkvi izvor proslavljanja svetitelja je Duh Sveti, Koji u narodu Božijem budi srca za molitveno obraćanje prijatelju Gospodnjem, jer Mu je ovaj poslužio mišlju, rečju i delom. Svetac se ne određuje administrativnom odlukom: Sabor episkopa samo „pribraja liku svetih“ nekoga ko je već odavno doživljen kao ugodnik Božiji u narodu. Naš narod je cara Dušana zvao Silnim, ali ga nikad nije osećao kao sveca. I Miloša Obilića smatra junakom nad junacima (čak mu i freska postoji u Hilandaru), ali mu se nije molio za zastupništvo pred Gospodom. A vladiku Nikolaja su još za života zvali „sveti deka“, i osećali blagodatnu pomoć njegovih molitava (u manastiru Nikolju u Ovčaru čuva se maramica nad kojom je Nikolaj u Americi čitao molitvu, i od koje se mnogo ljudi iscelilo. Takvih je čuda bilo ko zna koliko, ali mnoga nisu zapisana). Sveštenici na Ohridu su se ovom smernom čoveku Božijem klanjali do zemlje, iako to niko od njih nije tražio, a obični ljudi su išli peške, čak od Slavonije, da ga vide i poljube mu ruku, kao da idu u Jerusalim. Iz Engleske i Amerike su dolazili inoslavni da uzmu blagoslov od njega. Anglikanski biskup Džordž Bel, govoreći posle upokojenja Nikolajevog o vladiki, rekao je da je on svetitelj Božiji čija je smrt gubitak za čitav svet.
U Pravoslavnoj Crkvi, rekosmo, kanonizacija nije stvar juridička, spoljašnja, nego svetoduhovska. Neki podvižnici su u ranim danima Crkve još za života smatrani svecima, i u njihovu čast su podizani hramovi (tako je car Markijan podigao hram u čast prepodobnog Vasijana još dok je ovaj bio živ). Pošto se broj svetih uvećavao, od IV i V veka episkopi nastoje da nadziru izgradnju i posvećenje novih hramova, da slučajno ne bi počeli da se poštuju jeretici i lažni sveci. Svetitelji su se prvo poštovali lokalno (na nivou manastira, hrama ili eparhije), a zatim su uzdizani za svepravoslavno poštovanje. Krajem X I početkom XI veka, Sveti Simeon Metafrast i Jovan Ksifilin napisali su žitija svetih koji su čestvovani širom Vizantijskog carstva. Iz istorije pribrajanja svetima velikog Grigorija Palame očito je da je vizantijski poredak bio veoma jednostavan. Patrijarh Filotej, koji je pribrajanje obavio, kaže da sveštenici Soluna, dogovorno i u bratskoj slozi, iznose Grigorijevu ikonu, savršavaju praznovanje na dan njegovog usnuća i podižu mu hram, ne čekajući velike Sabore i opšta rešenja, nego su zadovoljni što im je o tome objavljeno od Boga. Patrijarh Filotej ističe da je takva praksa za mnoge upokojene pobožne ljude i žene, istaknute svetim životom, koje vernici praznuju, iako Crkva još nije zvanično rekla svoju reč.[1]
O Svetom Nikolaju Žičkom govore mnoge činjenice: dovoljno je pregledati knjigu vladike Atanasija „Sveti vladika ohridski i žički Nikolaj“ u kojoj se nalaze freske, ikone i službe sa svih strana pravoslavnog sveta, još pre no što je Sveti zvanično unet u kalendar. Na simposionu o Svetom Nikolaju, održanom u Žiči početkom 2003, Andrej Šestakov iz Moskve je potvrdio da je on u Rusiji omiljen bogoslov, a da i najveći podvižnici savremene Rusije vole i čitaju Svetog Nikolaja Žičkog. „On je za sve nas SVETI vladika Nikolaj, i u to niko ne sumnja“, kaže Šestakov pre saborske kanonizacije. U pravoslavnoj Americi, vladikin Prolog na engleskom jedno je od najomiljenijih štiva. Monahinja Nazarija, iz manastira Svetog Pajsija Veličkovskog, rođena Amerikanka, napisala je vladiki stihire u kojima ga proslavlja kao novog „Apostola i Propovednika“, „hrabrog ratnika večnosti“, „milog Oca siročadi i Iscelitelja napaćenih duša“, itd. Francuski bogoslov Žan Klod Larše, jedan od najboljih pravoslavnih teologa na savremenom zapadu, kaže da „Kasijana“ i njen „Stoslov o ljubavi“ stavljaju Nikolaja u red Otaca Crkve, pored Svetog Maksima Ispovednika (Sveti Jovan Šangajski ga je nazivao novim Svetim Grigorijem Bogoslovom). Kao sveca ga poštuju i u Grčkoj. Kao sveca ga je poštovao i jedan od najvećih rumunskih duhovnika XX veka, starac Kleopa, koji je njegovu fotografiju držao u svojoj keliji… Dakle, pribrajanje vladike Nikolaja liku svetih plod je svenarodnog poštovanja Nikolaja kao ugodnika Božijeg ne samo među Srbima, nego i u čitavom pravoslavnom svetu. (Odavno je u manastiru u Eseksu, gde se podvizavao starac Sofronije, naslikana ikona susreta Svetog Nikolaja Žičkog i Svetog Siluana Atonskog; o drugim mestima da i ne govorimo.) On je „predmet sporenja“ samo među zlonamernim inoslavnima (ne svim inoslavnima, naravno, jer su ga i mnogi od njih smatrali za sveca) i srbskim „aktivnim građanima“ o kojima je reč u ovoj knjizi. Da nije trebalo možda sačekati da Mirko Đorđević, koji tvrdi da se svetiteljima lakiraju mošti (komunisti su bili bar vispreniji kad su govorili o balsamovanju svetih, iako je i to laž), oseti da je Nikolaj svetac, pa da o tome obavesti Sveti Arhijerejski Sabor i svoju latinomisleću centralu? Ili da Džejms Lajon iz Međunarodne krizne grupe, skupa sa Sonjom Biserko, zapeva tropar Svetom Nikolaju Žičkom? Naš Arhijerejski Sabor, hvala Bogu, nikad nije ni pomišljao na takve „mudrace“, niti je čekao njihovo „zeleno svetlo“ pa da učini ono što Bog blagosilja.
Nikolaj je kontroverzna ličnost, kažu Đorđević i slični njemu. Naravno! Gospod njegov, Isus Hristos, još je kontroverznija Ličnost, i tako je o Njemu, Spasitelju svih koji to žele, prorokovao i Sveti Simeon Bogoprimac, uzevši Ga kao odojče na svoje staračke ruke i rekavši: „Evo ga ovaj leži da obori i podigne mnoge u Izrailju, i da bude ZNAK PROTIV KOGA ĆE SE GOVORITI“ (Lk 2, 34). Dakle, znak preporečni, znak sporenja, znak kontroverze. Šta sve nisu pričali o Hristu? Talmud Ga je nazivao „sinom bludnice“, Koran prorokom manjim od Muhameda, okultisti su tvrdili da je magiju učio u Indiji, a komunisti da nije ni postojao. Škola „biblijske kritike“ je ustvrdila da su apostoli „halucinirali“ Njegovo vaskrsenje, a Erih fon Deniken da je Isus došao iz letećeg tanjira… I? Šta s tim? Da li je zbog toga Hristos manje Bog ili manje Čovek? Već smo rekli: ako su Domaćina nazivali demonom (Hrista), zar neće ukućane Njegove – dakle, svece poput Nikolaja? Nikolaj je „kontroverzan“ samo onima koji ne mogu ili neće da uđu u dubinu njegove bogožedne duše. Naravno, to ne znači da o Nikolaju ne treba raspravljati; treba, ali mudro, odmereno, ozbiljno, argumentovano. a ne bacanjem prašine u oči. Jer, bezgrešan i savršen je samo Bog, a Nikolaj je bio čovek.
Priča o „dekanonizaciji“ srbskih svetaca koju pominje Đorđević, a koja se zbila za vreme Marije Terezije, jeste laž. Marija Terezija nije dekanonizovala svete, niti je to učinila Srbska Crkva, nego je „prosvećena apsolutistkinja“ naredila i rimokatolicima i pravoslavnima da smanje broj „crvenih slova“ i neradniih dana, iz čisto ekonomskih razloga, a pod uticajem francuskog prosvetiteljstva (setimo se Dositeja: „Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“). Đorđevićevo hvatanje za AustroUgarsku plod je njegovih dubokih simpatija prema „crnožutoj monarhiji“, iskazanih u tekstu „Da li je bilo korisno rasparčavanje Austrije / Spoljnja strana nostalgije“ („Danas“, 45. mart 2000). U tom svom ogledu, Đorđević, koji je svojevremeno imao razumevanja i za Stepinca, ima razumevanja i za habzburšku „tamnicu naroda“. Između ostalog, veli: „Arhitekti moderne Evrope traže ‘model’, on nije nekadašnji austrijski, ali nade ima ako se on bude tražio u smeru nadnacionalnog principa. Kraj svih mana, stara je Monarhija posedovala tu nesumnjivu vrlinu. Ako se danas klasični princip suvereniteta dovodi u pitanje, još više je razlog da se dovedu u pitanje mali balkanski ‘suvereniteti’ koji se glože i opstaju u atmosferi medijevalne mržnje i uzajamnog negiranja, bez ikakvih prostora građanske slobode. /…/ Nije naravno, stara Monarhija neki gotov ‘model’, ali i sve prisutnija nostalgija govori da je imala vrednosti koje se mogu nadgrađivati i dograđivati.“ A to su već ideje, recimo, jednog Ota Habzburga u današnjem Savetu Evrope, koji je godine 1989. u tužnoj povorci otpratio majku – caricu Zitu do njenog večnog doma. Jasno je da Đorđević ne može voleti čoveka koji je o njemu dragoj „K und K“ monarhiji govorio u svojoj besedi „Austrija-maska“: „Šarena je sva spolja kao vašarska šatra, no gde je god prstom dohvatite, tu provali čir od laži. Njena diplomatija, njena žurnalistika, birokratija, hrišćanstva, ceo državni sistem, sve laž, laž. Ona je laž i otac sviju laži koje su se u Evropi čule o nama.“ Nikolaj Habzburšku monarhiju, najblaže rečeno, nije voleo.
A što se Nikolaja kao „pušača“ tiče, vladika Nikolaj jeste pušio kao mlad jeromonah, a možda izvesno vreme i kao episkop. U to vreme, o duvanu se nije znalo ono što se zna sada, a pogotovo ne o njegovoj štetnosti. Duvan je smatran za nešto poput kafe. U delu ruskog sveca XIX veka, Svetog Ignatija Brjančaninova „Doprinos savremenom monaštvu“, preporučuje se monasima koji šmrču burmut da to ne čine u hramu jer prave buku i druge ometaju (dakle, ovo se nije smatralo grehom). Kasnije, međutim, vladika prestaje da puši. U njegovoj ostavštini postoje članci iz novina o štetnosti pušenja, a u pravilima za buduće srbske manastire on veli da u njih ne treba primati iskušenike koji puše.

2003.


NAPOMENE:

  1. Govoreći o Svetom Nikodimu Agioritu, čuvenom bogoslovu sa Svete Gore (XVIII vek), koji za života nije činio čuda, ali je uvršćen u kalendar celokupne Pravoslavne Crkve, jedan savremeni svetac, Jovan Jakov Hozevit (Rumun), čije mošti celoimane počivaju u Svetoj Zemlji, kaže: „Prepodobni Nikodim Agiorit nije tvorio znake i čudesa u životu, ali celi njegov život je bio istinsko čudo, kroz plodove dobrote koji su ispunili svet. Njegova učenja su ozarila hrišćanski narod i ukrepila su Pravoslavnu Crkvu u najtežim vremenima. Po svedočenjima Svetih Otaca čovekova svetost se ne projavljuje u činjenju čudesa nego u vrlinskom životu. Čudesa su Božije stvari i tvore se više radi prosvećenja nevernika i radi okrepljenja slabih u veri, a vrlinska dela jesu plodovi po kojima se prepoznaju svetitelji. Evo šta kazuje Sveti Grigorije Bogoslov u „Slovu na pogrebenju Svetog Vasilija Velikog“: „Čudesa su za nevernike, a ne za one koji veruju. Znaci svetih muževa jesu
    njihov život po Bogu i njihovo sveto stanje.“ A Sveti Jovan Zlatoust kazuje: „Vrlina je iznad čudesa.“ Isto on piše i ovo: „Svetitelji su oni koji imaju pravu veru i čist život, čak ako i ne tvore znamenja, čak ako i ne izgone zle duhove, kao što se za Jovana, najvećega od svih rođenih od žene, nigde ne pominje da je tvorio znamenja“ /…/ Sveti Jovan Krstitelj nije činio čudesa u životu, ali je živeo kao anđeli na zemlji i udostojio se da krsti Spasitelja sveta u vodama Jordana. Isto tako ni prepodobni Nikodim nije tvorio čudesa, ali njegov život je bio anđeoski, i on je krstio milione duša sveštenom svetlošću svoga učenja. Njegove knjige su kao goruće voštanice koje obasjavaju hrišćanstvo.“
    Vladika Nikolaj je svojim delom najveće čudo. On je činio i čini i druga čuda, ali je najveće čudo čudo ljubavi Božije koja ga je prosvetlila i Duhom Svetim vodila da napiše besede i pouke kojima će se pravoslavni hraniti dok je sveta i veka.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *