NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

SVETAC?

Odluka Sabora

Sveti Arhijerejski Sabor Srbske Pravoslavne Crkve na majskom zasedanju 2003. doneo je sledeću odluku, koju je svojom poslanicom obznanio Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srbski G. Pavle: „Izvoli se Svetome Duhu i nama (Dap 14,28) u sveštenom Saboru arhijereja srpske Crkve, a u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga Našega divnog u Svetima svojim, radi duhovnog dobra i sveukupnog napretka naše pomesne Crkve i cele Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Hristove, da pribrojimo Saboru Svetih blaženopočivšeg Episkopa Ohridskog i Žičkog Nikolaja koji je Boga proslavio svojim životom i delima i koga je Gospod već proslavio divnim znamenjima i svenarodnim poštovanjem. Proglašavajući ga Svetiteljem Crkve Pravoslavne, molimo se Gospodu da njegovo svedočenje Jedinog Čovekoljupca i živi primer vere i svečovečanske ljubavi posluži svima nama da hodimo za njim i proslavljamo ga u Crkvi Hristovoj božanstvenim službama i pohvalnim pesmama. Ovo proslavljanje Daruje našoj hristonosnoj Crkvi i svemu Pravoslavlju veliku duhovnu radost i blagodarnost Živome Gospodu. Molitvama Svetog oca našeg Nikolaja Ohridskog i Žičkog Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i spasi nas. Jedinome premudrome Bogu, Ocu, kroz Isusa Hrista, Gospoda našega, u Duhu Svetome, slava i veličanstvo, moć i vlast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“
Unošenju u diptihe Svetih su prethodili napadi raznih „nevladinih organizacija“ i njihovih inspiratora na Crkvu, vladiku Nikolaja i oca Justina. Tako je „Helsinški odbor za ljudska prava“ izveštaj o političkim pretenzijama SPC „ukrasio“ ovakvim „biserima“ Sonje Biserko i njenih saradnika (izveštaj je objavljen 2. aprila 2003, u doba vanrednog stanja, koje, bar za nas Srbe, kako neko reče, ne prestaje od 1945): „Pozivanje na vladiku Nikolaja kao na najviši autoritet u srpskom pravoslavlju karakteristika je u komunikaciji SPC sa pastvom. Vladika Nikolaj je kultna ličnost najkonzervativnije, danas dominantne struje u SPC, čije su temeljne odrednice antizapadnjaštvo u najširem smislu i NACIONALIZAM S ELEMENTIMA FAŠIZMA (podvlačenje V. D.). Mošti vladike Nikolaja prenete su u Srbiju u maju 1991, u danima kada je Srbija otpočinjala rat na teritoriji bivše Jugoslavije, a u skladu s nastojanjem Miloševićevog režima da izvrši što efikasniju mobilizaciju nacionalističke euforije i proratnog raspoloženja. Nakon 5. oktobra, SPC još upadljivije promoviše vladiku Nikolaja. Ona ga kvalifikuje ‘najvećim Srbinom posle sv. Save’, stvarajući od njega mit u narodu i ‘zaštitni znak srpstva i pravoslavlja. Tako, na primer, Crkva, u prisustvu samog vrha vojne hijerarhije, generala Nebojše Pavkovića, na dan 24. marta, na godišnjicu početka NATO intervencije u Srbiji, u manastiru Soko otkriva spomenik ovom kontroverznom vladiki, koji je iskazivao otvoreno poštovanje prema Hitleru i čija je misao, između ostalog, sadržala neuvijeni antisemitizam. Nedavno je Savez jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, konstatujući da je posle 5. oktobra antisemitizam u porastu, naveo knjigu vladike Nikolaja ‘Reči srpskom narodu iza tamničkih prozora’ kao primer ‘najogavnijeg antisemitizma’, u kome su Jevreji sinonim za đavola.“
Međunarodna krizna grupa sa svojim famoznim beogradskim bosom Lajonom prihvatila je stavove Helsinškog odbora za ljudska prava i napala SPC zbog toga što je ona „visokokonzervativno nacionalno telo…“, čiji su „stavovi, često, vrlo antizapadnjački, izolacionistički i defanzivni… Najvećim delom njen sadašnji način razmišljanja ishodi iz pisanja dva antisemitski nastrojena klirika desnog krila, aktivnih tokom Drugog svetskog rata: episkop Nikolaj Velimirović i … arhimandrit Justin Popović“. (U svom komentaru na ovaj tekst, Vladika Atanasije dodaje: „U čemu je ta ‘aktivnost’ tada utamničenog i u logor Dahau sprovedenog Episkopa Nikolaja – nikome nije jasno, osim njegovim starim i novim mrziteljima.“)
Posle kanonizacije, oglasili su se člankopisci naših „nezavisnih novina“. List „Danas“ je objavio tekst Ivane Vušković „Svetac za 21. vek“, u kojem se navode različita mišljenja o kanonizaciji. Evo odlomaka: „Đorđević smatra da je odluka Sabora ishitrena i da se požurilo, ocenjujući da bi motiv trebalo tražiti u kontekstu konsolidacije konzervativnih snaga nakon ubistva premijera Đinđića.“ (Sveti Nikolaj se slavio u šabačko-valjevskoj eparhiji od 1986. godine, uz sveću, kolač i sa ikonom; očito, „konzervativci“ iz SPC su još tada spremali zaveru protiv DOSa!) I još jedno mišljenje nevladinog vojvode Mirka od Šimanovaca: odluka Sabora, kako kaže, deluje mu šokantno, i manje bi se iznenadio da je za sveca proglašen otac Justin Popović. „Nikolaj nije ni svetac ni zločinac, nego kontroverzna ličnost. Zato ovo i jeste iznenađenje, jer, napokon, u ikonostasu imamo jednog ljotićevca i antisemitu, što je dokazano“, kaže Đorđević. Podsećajući da je još 1774. godine, pod pritiskom austrijskog dvora, iz azbučnika srbskih svetitelja izbrisano 36 svetaca srbskog roda, Đorđević objašnjava da je to urađeno zato što za njih nije dokazano da su u ličnom i javnom životu bili besprekorni i bez mana. Prema njegovom očekivanju, čin kanonizacije vladike Nikolaja će za posledicu imati zbunjivanje vernika. On podseća da se svaki Arhijerejski sabor otvara činom epikleze, mističnim činom tokom kojeg se „zaziva Duh sveti“. Duh nije zatajio, „već je zatajila savest naših arhijereja i istorijska svest“. Ivana Vušković kaže i ovo: „Znajući da je vladika Nikolaj bio strasni pušač, što Crkva smatra porokom, patrijarh Pavle se svojevremeno pitao da li Nikolaj može da postane svetac ako se zna za taj njegov porok, dok su drugi crkveni velikodostojnici tvrdili da svetac ipak može biti grešan, odnosno da nema savršenog čoveka među svetiteljima.“ Tim povodom, veli ona: „Mirko Đorđević ističe da svetac ne može da bude grešnik, ali pokajani grešnik može da bude svet, kao i da se za sveca traže određeni kvaliteti. Međutim, kako naglašava, ne postoje dokazi za pokajanje vladike Nikolaja koji je govorio da su ‘Jevreji deca đavolja’ i koji je pisao molitve protiv kulture. On je toliko glorifikovan i osporavan da zbog toga mora da se iščiste brojni pojmovi, jer hrišćanstvo traži besprekornost i perfekcionizam po pitanju morala.“ Komentarišući odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC o kanonizaciji vladike Nikolaja, publicista Milorad Tomanić navodi, pre svega, mišljenje jednog svog prijatelja koji kaže da „u crkvi u kojoj Filaret može biti episkop, zašto i Nikolaj ne bi mogao postati svetac. /…/ Dobar poznavalac i poštovalac lika i dela Nikolaja Velimirovića je i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović. Njemu je poznato da vladika Nikolaj papu naziva ‘arhijeretikom’ i ‘antihristom’. Još mu je poznatije da njegov učitelj, otac Justin Popović ekumenizam smatra zajedničkim imenom za ‘pseudohrišćanstva, pseudocrkve zapadne Evrope’. I pored svih tih znanja, mitropolit Amfilohije je početkom februara ove godine otišao u zvaničnu posetu Vatikanu. Tokom svoje posete, mitropolit Amfilohije se sreo sa ‘antihristom’ i ‘arhijeretikom’ po mišljenju ove dvojice, poznatim kao papa. Mitropolit Amfilohije se u svojoj pozdravnoj besedi obratio sa ‘Vaša Svetosti’, a instituciju u kojoj se nalazio nazvao je ‘Crkvom’. Dakle, odbacio je mišljenja dvojice najvećih savremenih srpskih učitelja pravoslavlja“. Ivana Vašković svoj tekst završava rečima: „Oni koji su skloni da i crkvene odluke sagledavaju u kontekstu širih socijalnih i političkih prilika, ne mogu prevideti da vrh SPC, u vreme kad se Srbija, možda odlučnije no ikad u svojoj istoriji, okreće zapadu i njegovim vrednostima, najviše počasti odaje jednom izrazito antievropski orijentisanom vladici.
Kakav amalgam može nastati iz spoja ovakvih društvenih ciljeva i ovakve duhovne tradicije – teško je zamisliti.“ „Vreme“ se oglasilo (29. maj 2003) čitavim blokom, pod naslovom „Sporno slovo u kalendaru“. Rimokatolik Mirko Vid Mlakar napisao je tekst „Kako postati svetac“, u kome je, onoliko koliko je znao i umeo, izložio princip kanonizacije u rimokatolicizmu i „nečeg sličnog“ u Pravoslavlju. Iz njegovog teksta smo saznali da je „samo u jednom danu, kada je kanonizirao stoosamnaest vijetnamskih mučenika, papa Vojtila za polovinu premašio ukupan broj svetaca Srpske pravoslavne crkve u osam stoljeća, od kanonizacije Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje)“ Zapazio je g. Mlakar da u Pravoslavnoj Crkvi nije sasvim utanačen proces kanonizacije, kao što je to u Rimokatoličkoj crkvi. Saznali smo da bi Vatikan među blaženike mogao uvrstiti i „poslednjeg austrijskog cara Karla“, koji je, među ostalim, bio i hrvatski kralj i grof kotorski. Naime, nedavno mu je kongregacija za svetačke kauze priznala „junački stupanj kršćanskih kreposti“ jer je bio „primjeran kršćanin, suprut, otac i suveren“… Mirko Vid Mlakar ipak je pisao objektivnije od Mirka Đorđevića i Slobodana Kostića koji je ustvrdio da je SPC prihvatila za sveca „nekoga ko je pred Drugi svetski rat veličao Adolfa Hitlera, bio duhovni inspirator Ljotićevog pokreta, zagovarao antievropska osećanja i širio antisemitizam, čime su prekršena elementarna načela morala, da se ne ide do kanonskih pravila Crkve“. Kostić je, poput svog inspiratora Đorđevića, uskliknuo da se „lik Nikolaja Velimirovića još prelama u različitim vizurama, što je dovoljan razlog da se sačeka sa njegovom sakralizacijom“ (sic!).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *