Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Срби као “ратни злочинци” и Св. Николај Жички

Када је србски народ био савезнички у односу на Енглеску и Америку, владика Николај је био уважаван као представник једног часног народа. Када је врхушка глобалистичке хидре решила да прекроји границе Балкана и Србе прогласи за хегемоне, да би се сепаратистички покрети у СФРЈ лакше легитимисали, онда је и Николај постао мета напада. Требало је извршити “девиктимизацију” (лишавање статуса жртве) србског народа који је ужасно страдао у Другом светском рату, да би се прикрило да су неки други народи били Хитлерови савезници, а њихови вођи оснивачи концлогора и “Ханџар” дивизија у то страшно доба светске кланице. Србе је на све могуће начине требало понизити, а њихове борце против Хитлера ставити под сумњу (ђенерала Михаиловића, патријарха Гаврила и владику Николаја на првом месту).
Николају се то не дешава први пут. Први пут му се десило у доба уочи Првог светског рата, када му је АустроУгарска онемогућавала улазак у србску Босну и Херцеговину, јер их је окупирала. Николај им је био трн у оку, јер је проповедао србску слободу. То је било доба када су Немачка и Аустрија на све могуће начине оцрњивале Србију.
Представа о Србима као о најкрволочнијим Балканцима крволочног Балкана била је, већ рекосмо, присутна на Западу много пре Балканских и Првог светског рата. Историчар др Милан Ристовић, у својој књизи “Црни Петар и балкански разбојници”, анализирајући карикатуре у немачким сатиричним часописима од почетка XX века до краја Првог светског рата, показује да су стереотипи о нама данас наставак јучерашњих стереотипа о нама. На тим карикатурама Срби су представљени као варвари, чијег краља поглавар Цркве “миропомазује” прашком против вашљивости. Срби су пијани гости у балканској крчми којима су неопходни европски жандари да их чувају. На карикатури на којој је нацртан православни свештеник, с крстом и кандилом у рукама, како води банду разбојника у балканским ношњама, пише: “Улазак победничких словенских носилаца културе у Турску”, чиме се извргава руглу победничка антитурска коалиција из Првог балканског рата. Карикатуриста Брант је представио србског свештеника како митраљезом “обраћа Албанце у православље”, убијајући их стотину за пола сата. У доба албанске Голготе краљ Петар и његова војска цртани су као потучени одрпанци… Анализирајући такав поглед на нас и наше прилике, др Милан Ристовић каже: “Цео Балкан је – ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама – насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. ‘Анархичан однос’ према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам, краљеубиства, кривоклетство, итд.). /…/ Србија је ‘мала, безначајна, неприпитомљена’ држава, која је ‘запалила пожар на целој земаљској кугли’, док је њена престоница легло убица’.” Историчар Мајнеке је писао: “Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени.” И то је тврдио 1915, кад су Германи у Србији чинили невиђена зверства…
Деведесете године XX века и распад бивше СФРЈ довели су до тога да су Срби постали један од најоклеветанијих народа на кугли земаљској. Од политичара до филмаџија сви су се надметали у томе ко ће више пљунути по Србима. (Спилбергов “Миротворац” је снимљен да би се показало како од србских “терориста” прети чак и “нуклеарна опасност”.) Ево шта су, између осталог, говорили представници “западне цивилизације” (како је то прибележио Зоран Петровић Пироћанац у својој књизи “Избрисати српски вирус”). Срби су представљени као они који “кољу”, “спроводе психологију терора”, “врше серије јавних силовања и понижавају женско становништво”, “спроведе ужасе невиђене у Европи од 1945”, “желе све да ликвидирају”, “намерно и успешно уништавају националне библиотеке, музеје, архиве”, “народ болестан, одавно затрован, запао у опасну параноју”, они који “уграђују псеће ембрионе у босанске жене”, итд. Филозоф Андре Гликсман нас је оптужио да имамо “дивље заробљеничке логоре”; Ерик Марголис, колумниста “Торонто Стара”, устврдио је да су “српски нацисти двадесетих година XX века, у току кампање етничког чишћења, протерали Мајку Терезу и њену породицу” из Скопља, па је она завршила у Калкути; Дејвид Гомперт, потпредседник RAND – корпорације, рекао је да Србе треба затворити у карантин док вирус, који они носе, не буде уништен; “Лекари света” су тврдили да ће српски националисти “ићи до краја својих злочина”; “зелени”, шездесетоосмаш, Данијел Кон Бендит је тражио бомбардовање Срба у Босни; шеф спољних послова Немачке Клаус Кинкел је рекао да Србе треба бацити на колена; Медлин Олбрајт, амерички државни секретар, назвала је Србе одвратнима; Ричард Холбурк их је прогласио “злочиначким дупеглавцима”; сер Питер Јустинов је рекао да је припадност Срба, тих “наопаких створења”, људском роду – “у великом закашњењу”; сенатор Џозеф Бајден је устврдио да су “Срби неписмени и дегенерисани силоватељи, убице беба, касапи” новинарка женевског “Европљанина” је сматрала да су Срби “раса парија, труле јабуке у бурету Европе”, а британски генерал сер Мајкл Роуз је 1999. подсетио да је НАТО спреман да бомбардовањем “Србе врати у камено доба”.
Да један народ, преко свог државног врха, у стању које бисмо могли назвати опсадним, може да заборави лекције своје историје као историје страдања, и да почне да се понаша у извесној мери онако како су се понашали према њему, то није непознато. И ја признајем да се то десило са многим Србима у ратовима 19911995. Многи нису послушали савет Светог Николаја Жичког, који је својим сународницима поручио да у Јасеновцу подигну споменхрам – жртвама “најстрашније инквизиције” да се вечно сећају својих мученика и да се не свете, јер “ко се свети, тај се не посвети”. “Освета је Божја, није наше дело”, обраћа се Свети Николај Жички Мајци Божјој у својој служби новомученицима србским, “Ђердан од мерџана”, и вапије: “Дај нам да будемо Христови свецело.” Али, није превише чудно што Срби у неким случајевима нису били на висини своје хришћанске историје. Обезбожени су за време Тита, и то систематски. Свака пројава верског и националног осећања гушена им је у корену. Није им дозвољено да достојно сахране и оплачу своје жртве из Другог светског рата. Јаме безданице у Далмацији, Лици, Кордуну, Херцеговини забетониране су. А сећања, оптерећена траумама, преносила су се с колена на колено.
И онда су дошли ратови 19911995, ратови, по Црњансковим речима, “по туђој вољи и за туђ рачун”, ратови које је свесно подстакла тзв. “међународна заједница” (Запад, коме Југославија, као тампон-зона према Совјетији, више није била потребна). Срби су у Хрватској опет видели шаховницу, чули политичаре који хвале НДХ, у рукама су држали куну, која је новац била само за време Павелића. У Босни је на чело муслимана стао Алија Изетбеговић, аутор “Исламске декларације”. И кад је крв потекла, потекла је потоцима. И било је злочина, чак и са србске стране. То нико не пориче. Али, није суђено злочинима Срба као било чијим другим злочинима, нити су Хрвати и муслимани који су учинили злочине били третирани подједнако строго као Срби (сетимо се само Насера Орића, који је водио покољ над преко две хиљаде Срба из околине Сребренице и Братунца, и за то, у Хагу, добио две године затвора!) Злочини појединаца међу Србима искоришћени су за сатанизацију целог србског народа, и као политичко оруђе за одузимање том народу његових вековних земаља (од книнске области до Косова). Срби су третирани као убице, а не као браниоци својих легитимних државних и народних права. У томе је проблем, а не у “признавању злочина”.
Али, није се то десило само са Србима. То се десило и са многим другима. Ево, у овом часу цело човечанство дрхти од рата на Блиском Истоку. Главни уредник угледног “^е Мопс1е сНр1отаи^ие”, Игнасио Рамоне, у децембру 2006. изражава свој страх, и страх целог човечанства, у уводнику “Палестински лавиринт”: “Идемо ка понору. Нејасно осећамо да патње које трпе Палестинци, солидарност коју они изазивају на Блиском Истоку и жестоке реакције одбране Израела прете да свет гурну у понор.” И Израелци и Палестинци желе мир, али и једна и друга страна су спремне на рат до истребљења. У последњих пет месеци 2006. израелске снаге убиле су више од 400 људи, од којих су бар пола цивили. Рамоне каже: “Војници нису чак оклевали ни да 3. новембра (2006) убију ненаоружане жене, у Бејт Хануну.” Генерална скупштина УН осудила је злочин и тражила повлачење израелских трупа из Газе. Но, у владу Израела дошао је, на место “министра за стратешке претње” Авигдор Либерман, вођа једне екстремистичке партије. Израелски политиколог, изучавалац европског фашизма Зев Штернхел, сматра да је Либерман “можда најопаснији политичар у историји Израела” јер у себи спаја црте ауторитаризма и шовинизма. Акива Елдар, Јеврејин, новинар дневника “Хаарец” о садашњем стању у Израелу каже: “Од свог оснивања, држава Израел о себи гласно и јасно говори као о јединој демократији на Блиском истоку. Поређен са Сиријом и Ираном, или у мањој мери, Египтом и Јорданом, Израел може да се с правом поноси својим поштовањем демократских вредности, као што су слобода изражавања, владавина закона и одржавање слободних избора. На структуралном и формалном плану Израел јесте једна врло развијена демократија; међутим, кад се ради о моралним вредностима, ова демократија остаје слаба и рањива – она је чак пала још ниже. За разлику од земаља Западне Европе и Сједињених Држава у Израелу не постоје кочница и противтежа које омогућују очување демократске равнотеже.
Вредности демократије нису биле укорењене у политичку културу коју су оци оснивачи државе, међу којима и Давид Бен Гурион донели са собом из источне Европе. Ови људи су одмах били суочени са егзистенцијалним сукобом Израела и Арапа и изазовом стварања једне нове нације. Они су бранили идеје као што су приврженост држави, јединство и хомогенизација становништва. За њих држава је представљала једну велику посуду за топљење у којој врло различито становништво, а пре свега они који су побегли од Шоаха – сматрани “људском прашином” – треба да се уједини око заједничких вредности. Због тога је оно привржено спољашњим знацима демократије, као што је редовно одржавање избора, а истовремено ограничава, у име безбедности, слободу штампе, пре свега преко војне цензуре. Због тога се, у име безбедности, арапским грађанима Израела, од 1948. до 1966. наметала војна управа, праћена значајним ограничењем њихове слободе. То је још један доказ неприхватања демократских вредности. Велика већина јеврејског становништва, укључујући и елите, прихватила је као нешто нормално политику институционализоване сегрегације према арапској мањини.
Са своје стране образовни систем предност даје питањима као што су оданост држави, израелско-арапски сукоб, антисемитизам и војна служба. Испод танких корица уџбеника грађанског васпитања, који у младе генерације треба да усаде вредности једнакости и демократије, крију се странице препуне стереотипа. Све до 80их година књижевност за децу описивала је Арапе као инфериорна бића лишена националног идентитета и жедна јеврејске крви. Исто се понављало и у школским уџбеницима.
Ове представе Арапа исто као и негативно виђење Гојима – нејевреја, или изражавање једног јаког етноцентризма представљали су важне етапе у стварању осећаја ‘опсадног стања’, раширеног код Израелаца. Они су одувек јеврејски народ посматрали као жртву других нација. Ова перцепција је утолико јача што Јевреји своју историју, нарочито својих 2000 година дијаспоре, виде као низ погрома које су против Јевреја чинили народи са којима су они живели.
Шоах у овом доказивању очигледно конституише врхунац. Сваке године бројне школске установе позивају своје ђаке, дечаке и девојчице, на ходочашће у логоре смрти у Пољској. Ова путовања у ученике уграђују јак осећај стрепње и доприносе јачању њиховог опажања Јевреја као жртава. Са друге стране, њихова незрелост спречава ову омладину да из геноцида извуче сложеније лекције, које би могле управљати њиховим животом а пре свега утицати на њихов став према окупацији, коју треба да бране током своје војне службе. Они се углавном враћају са симплицистичким порукама типа: никада више – што другим речима значи: ‘Ако хоћемо да спречимо нову катастрофу, морамо бити јаки. И многи од њих враћају се из Аушвица са осећањем да нацистички геноцид и, још шире, историја антисемитизма, Израелцима дају посебна права, па и право да крше основна права својих суседа, и да за то не трпе критику.
Није случајно да Либерман припада оним Јеврејима који су одрасли у СССР-у пре него што су дошли у Израел, и који имају значајну подршку у исељеницима из ове земље. Више од милион Совјета доселило се у ‘обећану земљу’ током седамдесетих а нарочито током деведесетих година: они у већини случајева немају никакво искуство западне демократије нити тачно сазнање о суштини израелско – арапског сукоба. Они су, стога, посебно подложни жестоким порукама деснице, која сања о јаком човеку, одређеном да ‘у Израелу успостави ред. Штампа на руском језику која непрестано развија пропаганду против Арапа и левице, снажно допринос јачању овог типа мишљења. Међутим, вредности демократије исто су тако стране ортодоксним Јеврејима као и верницима са националистичке деснице, који обухватају око 25 одсто израелског становништва – размера која ће се повећавати с обзиром на њихов наталитет, три пута већи од националног просека.
Непознавање вредности демократије, или равнодушност према њима, не утиче само на однос према арапској мањини и сукоб са Палестинцима. Они такође утичу и на расправу између левице и деснице као и између верника и лаика. Убиство премијера Јицака Рабина, показало је меру нетолеранције оних Израелаца за које је земља већа вредност према онима који сматрају да је важније трагати за миром.”
Човек би рекао да народ који је толико страдао неће моћи да буде уведен у извесне форме екстемизма. Међутим, и то је могуће, и савремена ситуација у Израелу то потврђује. Неки пут се у нетрпељивости иде и у култури: у Јерусалиму је 6. јуна 1998. године одржан скуп о судбини Вагнерове музике у овој средини. Све је почело од момента када је ансамбл Нове израелске опере одбио да изводи Вагнерова дела, јер је дотични био антисемита и омиљени Хитлеров композитор. Варда Цимерман, представник опере за штампу, изјавила је да ће Вагнерова дела бити избачена из репертоара ако ансамбл буде упоран у свом ставу. Наравно, имамо разумевање за страдање јеврејског народа. Имамо разумевање за његово осећање угрожености. Жао нам је због братоубилачког сукоба арапско-јеврејског (јер, и Арапи су семитски народ). Али, подсећамо да су на Србе примењени другачији критеријуми тзв. “међународне заједнице” (Америка + сателити) него на друге. А Срби воле правду.
И не воле безакоње. И у својој химни се обраћају Богу правде. Зато желимо да се схвате и наше трауме, и чињеница да смо и ми преживели геноцид.
Ако, дакле, нема гаранције да ће неко ко је страдао у историји да се уздигне изнад логике “око за око, зуб за зуб”, онда је јасно да људи попут Светог Николаја Жичког јесу неопходни једном народу – да би га просвећивали и водили, да му не би дозволили да заборави на човечност. Да су хришћанске Николајеве поруке у уџбеницима и да их просветари дају својим ђацима, било би много мање опасности од освете и насиља у ужасном, насилничком добу у коме живимо. Да су ратници 1991-1995. читали Николаја, а не Маркса и Енгелса, и да су се хранили светињама Жиче и Студенице, а не филмовима о Рамбоу, све би било другачије. Али, још није касно – Николај нам је и даље на располагању.

Comments are closed.