NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Srbi kao „ratni zločinci“ i Sv. Nikolaj Žički

Kada je srbski narod bio saveznički u odnosu na Englesku i Ameriku, vladika Nikolaj je bio uvažavan kao predstavnik jednog časnog naroda. Kada je vrhuška globalističke hidre rešila da prekroji granice Balkana i Srbe proglasi za hegemone, da bi se separatistički pokreti u SFRJ lakše legitimisali, onda je i Nikolaj postao meta napada. Trebalo je izvršiti „deviktimizaciju“ (lišavanje statusa žrtve) srbskog naroda koji je užasno stradao u Drugom svetskom ratu, da bi se prikrilo da su neki drugi narodi bili Hitlerovi saveznici, a njihovi vođi osnivači konclogora i „Handžar“ divizija u to strašno doba svetske klanice. Srbe je na sve moguće načine trebalo poniziti, a njihove borce protiv Hitlera staviti pod sumnju (đenerala Mihailovića, patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja na prvom mestu).
Nikolaju se to ne dešava prvi put. Prvi put mu se desilo u doba uoči Prvog svetskog rata, kada mu je AustroUgarska onemogućavala ulazak u srbsku Bosnu i Hercegovinu, jer ih je okupirala. Nikolaj im je bio trn u oku, jer je propovedao srbsku slobodu. To je bilo doba kada su Nemačka i Austrija na sve moguće načine ocrnjivale Srbiju.
Predstava o Srbima kao o najkrvoločnijim Balkancima krvoločnog Balkana bila je, već rekosmo, prisutna na Zapadu mnogo pre Balkanskih i Prvog svetskog rata. Istoričar dr Milan Ristović, u svojoj knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici“, analizirajući karikature u nemačkim satiričnim časopisima od početka XX veka do kraja Prvog svetskog rata, pokazuje da su stereotipi o nama danas nastavak jučerašnjih stereotipa o nama. Na tim karikaturama Srbi su predstavljeni kao varvari, čijeg kralja poglavar Crkve „miropomazuje“ praškom protiv vašljivosti. Srbi su pijani gosti u balkanskoj krčmi kojima su neophodni evropski žandari da ih čuvaju. Na karikaturi na kojoj je nacrtan pravoslavni sveštenik, s krstom i kandilom u rukama, kako vodi bandu razbojnika u balkanskim nošnjama, piše: „Ulazak pobedničkih slovenskih nosilaca kulture u Tursku“, čime se izvrgava ruglu pobednička antiturska koalicija iz Prvog balkanskog rata. Karikaturista Brant je predstavio srbskog sveštenika kako mitraljezom „obraća Albance u pravoslavlje“, ubijajući ih stotinu za pola sata. U doba albanske Golgote kralj Petar i njegova vojska crtani su kao potučeni odrpanci… Analizirajući takav pogled na nas i naše prilike, dr Milan Ristović kaže: „Ceo Balkan je – ako je suditi po austrougarsko-nemačkoj propagandi neposredno pred izbijanje rata i u ratnim godinama – naseljen narodima čije su glavne osobine: sklonost ka mučkim ubistvima, prevrtljivost, primitivizam. Oni su kradljivci stoke, siromašnih ili nikakvih sklonosti ka čistoći i urednosti. ‘Anarhičan odnos’ prema spoljašnjem izgledu odraz je njihovog shvatanja politike (terorizam, kraljeubistva, krivokletstvo, itd.). /…/ Srbija je ‘mala, beznačajna, nepripitomljena’ država, koja je ‘zapalila požar na celoj zemaljskoj kugli’, dok je njena prestonica leglo ubica’.“ Istoričar Majneke je pisao: „Mi sa užasom okrećemo glavu od prizora strahota, koje su skrivili pripadnici srpskog naroda; nemački narod nije nikad uprljao svoju nacionalnu svest delima u kojima je toliko životinjskog nasilja i toliko besramne surovosti, kao što su učinili ovi Južni Sloveni.“ I to je tvrdio 1915, kad su Germani u Srbiji činili neviđena zverstva…
Devedesete godine XX veka i raspad bivše SFRJ doveli su do toga da su Srbi postali jedan od najoklevetanijih naroda na kugli zemaljskoj. Od političara do filmadžija svi su se nadmetali u tome ko će više pljunuti po Srbima. (Spilbergov „Mirotvorac“ je snimljen da bi se pokazalo kako od srbskih „terorista“ preti čak i „nuklearna opasnost“.) Evo šta su, između ostalog, govorili predstavnici „zapadne civilizacije“ (kako je to pribeležio Zoran Petrović Piroćanac u svojoj knjizi „Izbrisati srpski virus“). Srbi su predstavljeni kao oni koji „kolju“, „sprovode psihologiju terora“, „vrše serije javnih silovanja i ponižavaju žensko stanovništvo“, „sprovede užase neviđene u Evropi od 1945“, „žele sve da likvidiraju“, „namerno i uspešno uništavaju nacionalne biblioteke, muzeje, arhive“, „narod bolestan, odavno zatrovan, zapao u opasnu paranoju“, oni koji „ugrađuju pseće embrione u bosanske žene“, itd. Filozof Andre Gliksman nas je optužio da imamo „divlje zarobljeničke logore“; Erik Margolis, kolumnista „Toronto Stara“, ustvrdio je da su „srpski nacisti dvadesetih godina XX veka, u toku kampanje etničkog čišćenja, proterali Majku Terezu i njenu porodicu“ iz Skoplja, pa je ona završila u Kalkuti; Dejvid Gompert, potpredsednik RAND – korporacije, rekao je da Srbe treba zatvoriti u karantin dok virus, koji oni nose, ne bude uništen; „Lekari sveta“ su tvrdili da će srpski nacionalisti „ići do kraja svojih zločina“; „zeleni“, šezdesetoosmaš, Danijel Kon Bendit je tražio bombardovanje Srba u Bosni; šef spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel je rekao da Srbe treba baciti na kolena; Medlin Olbrajt, američki državni sekretar, nazvala je Srbe odvratnima; Ričard Holburk ih je proglasio „zločinačkim dupeglavcima“; ser Piter Justinov je rekao da je pripadnost Srba, tih „naopakih stvorenja“, ljudskom rodu – „u velikom zakašnjenju“; senator Džozef Bajden je ustvrdio da su „Srbi nepismeni i degenerisani silovatelji, ubice beba, kasapi“ novinarka ženevskog „Evropljanina“ je smatrala da su Srbi „rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope“, a britanski general ser Majkl Rouz je 1999. podsetio da je NATO spreman da bombardovanjem „Srbe vrati u kameno doba“.
Da jedan narod, preko svog državnog vrha, u stanju koje bismo mogli nazvati opsadnim, može da zaboravi lekcije svoje istorije kao istorije stradanja, i da počne da se ponaša u izvesnoj meri onako kako su se ponašali prema njemu, to nije nepoznato. I ja priznajem da se to desilo sa mnogim Srbima u ratovima 19911995. Mnogi nisu poslušali savet Svetog Nikolaja Žičkog, koji je svojim sunarodnicima poručio da u Jasenovcu podignu spomenhram – žrtvama „najstrašnije inkvizicije“ da se večno sećaju svojih mučenika i da se ne svete, jer „ko se sveti, taj se ne posveti“. „Osveta je Božja, nije naše delo“, obraća se Sveti Nikolaj Žički Majci Božjoj u svojoj službi novomučenicima srbskim, „Đerdan od merdžana“, i vapije: „Daj nam da budemo Hristovi svecelo.“ Ali, nije previše čudno što Srbi u nekim slučajevima nisu bili na visini svoje hrišćanske istorije. Obezboženi su za vreme Tita, i to sistematski. Svaka projava verskog i nacionalnog osećanja gušena im je u korenu. Nije im dozvoljeno da dostojno sahrane i oplaču svoje žrtve iz Drugog svetskog rata. Jame bezdanice u Dalmaciji, Lici, Kordunu, Hercegovini zabetonirane su. A sećanja, opterećena traumama, prenosila su se s kolena na koleno.
I onda su došli ratovi 19911995, ratovi, po Crnjanskovim rečima, „po tuđoj volji i za tuđ račun“, ratovi koje je svesno podstakla tzv. „međunarodna zajednica“ (Zapad, kome Jugoslavija, kao tampon-zona prema Sovjetiji, više nije bila potrebna). Srbi su u Hrvatskoj opet videli šahovnicu, čuli političare koji hvale NDH, u rukama su držali kunu, koja je novac bila samo za vreme Pavelića. U Bosni je na čelo muslimana stao Alija Izetbegović, autor „Islamske deklaracije“. I kad je krv potekla, potekla je potocima. I bilo je zločina, čak i sa srbske strane. To niko ne poriče. Ali, nije suđeno zločinima Srba kao bilo čijim drugim zločinima, niti su Hrvati i muslimani koji su učinili zločine bili tretirani podjednako strogo kao Srbi (setimo se samo Nasera Orića, koji je vodio pokolj nad preko dve hiljade Srba iz okoline Srebrenice i Bratunca, i za to, u Hagu, dobio dve godine zatvora!) Zločini pojedinaca među Srbima iskorišćeni su za satanizaciju celog srbskog naroda, i kao političko oruđe za oduzimanje tom narodu njegovih vekovnih zemalja (od kninske oblasti do Kosova). Srbi su tretirani kao ubice, a ne kao branioci svojih legitimnih državnih i narodnih prava. U tome je problem, a ne u „priznavanju zločina“.
Ali, nije se to desilo samo sa Srbima. To se desilo i sa mnogim drugima. Evo, u ovom času celo čovečanstvo drhti od rata na Bliskom Istoku. Glavni urednik uglednog „^e Mops1e sNr1otai^ie“, Ignasio Ramone, u decembru 2006. izražava svoj strah, i strah celog čovečanstva, u uvodniku „Palestinski lavirint“: „Idemo ka ponoru. Nejasno osećamo da patnje koje trpe Palestinci, solidarnost koju oni izazivaju na Bliskom Istoku i žestoke reakcije odbrane Izraela prete da svet gurnu u ponor.“ I Izraelci i Palestinci žele mir, ali i jedna i druga strana su spremne na rat do istrebljenja. U poslednjih pet meseci 2006. izraelske snage ubile su više od 400 ljudi, od kojih su bar pola civili. Ramone kaže: „Vojnici nisu čak oklevali ni da 3. novembra (2006) ubiju nenaoružane žene, u Bejt Hanunu.“ Generalna skupština UN osudila je zločin i tražila povlačenje izraelskih trupa iz Gaze. No, u vladu Izraela došao je, na mesto „ministra za strateške pretnje“ Avigdor Liberman, vođa jedne ekstremističke partije. Izraelski politikolog, izučavalac evropskog fašizma Zev Šternhel, smatra da je Liberman „možda najopasniji političar u istoriji Izraela“ jer u sebi spaja crte autoritarizma i šovinizma. Akiva Eldar, Jevrejin, novinar dnevnika „Haarec“ o sadašnjem stanju u Izraelu kaže: „Od svog osnivanja, država Izrael o sebi glasno i jasno govori kao o jedinoj demokratiji na Bliskom istoku. Poređen sa Sirijom i Iranom, ili u manjoj meri, Egiptom i Jordanom, Izrael može da se s pravom ponosi svojim poštovanjem demokratskih vrednosti, kao što su sloboda izražavanja, vladavina zakona i održavanje slobodnih izbora. Na strukturalnom i formalnom planu Izrael jeste jedna vrlo razvijena demokratija; međutim, kad se radi o moralnim vrednostima, ova demokratija ostaje slaba i ranjiva – ona je čak pala još niže. Za razliku od zemalja Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država u Izraelu ne postoje kočnica i protivteža koje omogućuju očuvanje demokratske ravnoteže.
Vrednosti demokratije nisu bile ukorenjene u političku kulturu koju su oci osnivači države, među kojima i David Ben Gurion doneli sa sobom iz istočne Evrope. Ovi ljudi su odmah bili suočeni sa egzistencijalnim sukobom Izraela i Arapa i izazovom stvaranja jedne nove nacije. Oni su branili ideje kao što su privrženost državi, jedinstvo i homogenizacija stanovništva. Za njih država je predstavljala jednu veliku posudu za topljenje u kojoj vrlo različito stanovništvo, a pre svega oni koji su pobegli od Šoaha – smatrani „ljudskom prašinom“ – treba da se ujedini oko zajedničkih vrednosti. Zbog toga je ono privrženo spoljašnjim znacima demokratije, kao što je redovno održavanje izbora, a istovremeno ograničava, u ime bezbednosti, slobodu štampe, pre svega preko vojne cenzure. Zbog toga se, u ime bezbednosti, arapskim građanima Izraela, od 1948. do 1966. nametala vojna uprava, praćena značajnim ograničenjem njihove slobode. To je još jedan dokaz neprihvatanja demokratskih vrednosti. Velika većina jevrejskog stanovništva, uključujući i elite, prihvatila je kao nešto normalno politiku institucionalizovane segregacije prema arapskoj manjini.
Sa svoje strane obrazovni sistem prednost daje pitanjima kao što su odanost državi, izraelsko-arapski sukob, antisemitizam i vojna služba. Ispod tankih korica udžbenika građanskog vaspitanja, koji u mlade generacije treba da usade vrednosti jednakosti i demokratije, kriju se stranice prepune stereotipa. Sve do 80ih godina književnost za decu opisivala je Arape kao inferiorna bića lišena nacionalnog identiteta i žedna jevrejske krvi. Isto se ponavljalo i u školskim udžbenicima.
Ove predstave Arapa isto kao i negativno viđenje Gojima – nejevreja, ili izražavanje jednog jakog etnocentrizma predstavljali su važne etape u stvaranju osećaja ‘opsadnog stanja’, raširenog kod Izraelaca. Oni su oduvek jevrejski narod posmatrali kao žrtvu drugih nacija. Ova percepcija je utoliko jača što Jevreji svoju istoriju, naročito svojih 2000 godina dijaspore, vide kao niz pogroma koje su protiv Jevreja činili narodi sa kojima su oni živeli.
Šoah u ovom dokazivanju očigledno konstituiše vrhunac. Svake godine brojne školske ustanove pozivaju svoje đake, dečake i devojčice, na hodočašće u logore smrti u Poljskoj. Ova putovanja u učenike ugrađuju jak osećaj strepnje i doprinose jačanju njihovog opažanja Jevreja kao žrtava. Sa druge strane, njihova nezrelost sprečava ovu omladinu da iz genocida izvuče složenije lekcije, koje bi mogle upravljati njihovim životom a pre svega uticati na njihov stav prema okupaciji, koju treba da brane tokom svoje vojne službe. Oni se uglavnom vraćaju sa simplicističkim porukama tipa: nikada više – što drugim rečima znači: ‘Ako hoćemo da sprečimo novu katastrofu, moramo biti jaki. I mnogi od njih vraćaju se iz Aušvica sa osećanjem da nacistički genocid i, još šire, istorija antisemitizma, Izraelcima daju posebna prava, pa i pravo da krše osnovna prava svojih suseda, i da za to ne trpe kritiku.
Nije slučajno da Liberman pripada onim Jevrejima koji su odrasli u SSSR-u pre nego što su došli u Izrael, i koji imaju značajnu podršku u iseljenicima iz ove zemlje. Više od milion Sovjeta doselilo se u ‘obećanu zemlju’ tokom sedamdesetih a naročito tokom devedesetih godina: oni u većini slučajeva nemaju nikakvo iskustvo zapadne demokratije niti tačno saznanje o suštini izraelsko – arapskog sukoba. Oni su, stoga, posebno podložni žestokim porukama desnice, koja sanja o jakom čoveku, određenom da ‘u Izraelu uspostavi red. Štampa na ruskom jeziku koja neprestano razvija propagandu protiv Arapa i levice, snažno doprinos jačanju ovog tipa mišljenja. Međutim, vrednosti demokratije isto su tako strane ortodoksnim Jevrejima kao i vernicima sa nacionalističke desnice, koji obuhvataju oko 25 odsto izraelskog stanovništva – razmera koja će se povećavati s obzirom na njihov natalitet, tri puta veći od nacionalnog proseka.
Nepoznavanje vrednosti demokratije, ili ravnodušnost prema njima, ne utiče samo na odnos prema arapskoj manjini i sukob sa Palestincima. Oni takođe utiču i na raspravu između levice i desnice kao i između vernika i laika. Ubistvo premijera Jicaka Rabina, pokazalo je meru netolerancije onih Izraelaca za koje je zemlja veća vrednost prema onima koji smatraju da je važnije tragati za mirom.“
Čovek bi rekao da narod koji je toliko stradao neće moći da bude uveden u izvesne forme ekstemizma. Međutim, i to je moguće, i savremena situacija u Izraelu to potvrđuje. Neki put se u netrpeljivosti ide i u kulturi: u Jerusalimu je 6. juna 1998. godine održan skup o sudbini Vagnerove muzike u ovoj sredini. Sve je počelo od momenta kada je ansambl Nove izraelske opere odbio da izvodi Vagnerova dela, jer je dotični bio antisemita i omiljeni Hitlerov kompozitor. Varda Cimerman, predstavnik opere za štampu, izjavila je da će Vagnerova dela biti izbačena iz repertoara ako ansambl bude uporan u svom stavu. Naravno, imamo razumevanje za stradanje jevrejskog naroda. Imamo razumevanje za njegovo osećanje ugroženosti. Žao nam je zbog bratoubilačkog sukoba arapsko-jevrejskog (jer, i Arapi su semitski narod). Ali, podsećamo da su na Srbe primenjeni drugačiji kriterijumi tzv. „međunarodne zajednice“ (Amerika + sateliti) nego na druge. A Srbi vole pravdu.
I ne vole bezakonje. I u svojoj himni se obraćaju Bogu pravde. Zato želimo da se shvate i naše traume, i činjenica da smo i mi preživeli genocid.
Ako, dakle, nema garancije da će neko ko je stradao u istoriji da se uzdigne iznad logike „oko za oko, zub za zub“, onda je jasno da ljudi poput Svetog Nikolaja Žičkog jesu neophodni jednom narodu – da bi ga prosvećivali i vodili, da mu ne bi dozvolili da zaboravi na čovečnost. Da su hrišćanske Nikolajeve poruke u udžbenicima i da ih prosvetari daju svojim đacima, bilo bi mnogo manje opasnosti od osvete i nasilja u užasnom, nasilničkom dobu u kome živimo. Da su ratnici 1991-1995. čitali Nikolaja, a ne Marksa i Engelsa, i da su se hranili svetinjama Žiče i Studenice, a ne filmovima o Rambou, sve bi bilo drugačije. Ali, još nije kasno – Nikolaj nam je i dalje na raspolaganju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *