NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Sveti Nikolaj i evrounijati

Engleski publicista Rodni Etkinson u svojoj knjizi „Začarani evropski krug / Korporatne elite i novi fašizam“ takođe je ukazao na najozbiljniji mogući način, na činjenicu da Hitler nije bio slučajna pojava zapadnog kapitalizma, i da mnoge njegove ideje žive i danas, pre svega prilikom stvaranja Evropske Unije. Ključni nacistički ekonomski teoretičar, Hajnrih Hunke, u delu „Evropska ekonomska zajednica“ (1942) pisao je da „ekonomsko ujedinjenje predstavlja sudbinu svih Evropljana“. Hunke je smatrao da su „budućnost i stepen evropske saradnje uslovljeni uvođenjem jedinstvenog ekonomskog programa“. Dakle, Srbima opet dolaze večni prijatelji, Germani. Ko god je čitao knjigu austrijskog sociologa i istoričara Hanesa Hofbauera „Proširenje Evropske unije na Istok“ (Filip Višnjić, Beograd, 2004) znaće o čemu je reč. Jer, još u doba Četvrtog križarskog rata, umesto borbe sa Arapima, papine germanske i romanske vojske su okupirale Carigrad i osakatile Vizantiju (koja se od tog udarca nikad nije sasvim oporavila). Sredinom 13. veka Germani su počeli da zauzimaju prostore Češke, Moravske, Pomeranije, Panonije i Transilvanije; stigli su i do poljskog Krakova i karpatskog luka. Na Rusiju su, s papinim blagoslovom, jurišali Šveđani i nemački tevtonski vitezovi, koje je, sve skupa, tukao Sveti Aleksandar Nevski. Posle bitke na Mohaču 1526. Habzburgovci su krenuli u invaziju na češki Prag i gornju Mađarsku (Presburg). Kad su Turci pali pod Bečom 1683, cela Mađarska se našla pod germanskom vlašću, a zamalo i Srbija (po kojoj su se, skupa sa vojskom Beča, odmah razmileli katolički „lovci na duše“ da obraćaju „nesjedinjene Srbe“ rimskom prestolu). Polovinom osamnaestog veka, Habzburzi drže Galiciju i Bukovinu. Marija Terezija u Banat dovodi Nemce, a 1878. AustroUgarska okupira Bosnu i Hercegovinu… Sećamo se i Poćoreka i Makenzena: dve germanske imperije, austrijska i nemačka, nasrnule su na malu Srbiju, ubijajući trećinu njenog stanovništva. A Hitler je svom specijalnom izaslaniku za Balkan, Nojbaheru, govorio da narod kakav su Srbi „ne sme da živi uz Dunav“. Nemačka je, po Hofbaueru, u žudnji za širenjem svoje kapitalističke moći, danas potčinila skoro celu istočnu Evropu, nastavljajući Hitlerovu ekonomsku politiku u toj oblasti. Setimo se, nacisti su osnovali „Centralni organ za evropsku privredu velikog prostora“, „Nemačko svetsko ekonomsko društvo“, „Institut za svetsku privredu“, „Rajhs komesarijat za privredu velikog prostora“, itd. Od nacista potiče i ideja o „regionalizaciji Evrope“, kao i ideja o „Ekonomskom savetu evropskih država“. Verner Dajc, jedan od glavnih nacističkih ekonomista, govorio je: „Ako hoćemo da predvodimo evropski kontinent ekonomski, što nužno i bezuslovno proizilazi iz ekonomske snage evropskog kontinenta kao jezgra bele rase, ne smemo, iz razumljivih razloga, javno to proglašavati nemačkim ekonomskim velikim prostorom. Moramo uvek iznova govoriti o Evropi, jer nemačko vođstvo proizilazi samo od sebe i iz političke, ekonomske, kulturne i tehničke ogromne težine koju Nemačka ima, kao i iz njenog geografskog položaja.“
Herman Jozef Aps, član uprave Nemačke banke, koja se mnogo okoristila nacističkim prodorom na Istok, oktobra 1940. je govorio da evropski prostor pruža „bogate i isplative mogućnosti“ zahvaljujući političkom razvoju događaja, jer u tom trenutku Nemačka pod vlašću drži skoro celu Evropu, na ovaj ili onaj način. Taj Aps je ostao u igri dugo posle Hitlerovog pada. Do 1976. je bio predsednik nadzornog odbora već pomenute Nemačke banke, a od 1976. njen doživotni počasni presednik. Joakim fon Ribentrop, nacistički ministar spoljnih poslova, računao je da će u martu 1943. biti stvoren „Savez evropskih država“ čime će se postići trajan mir. A evo nekoliko rečenica Nacrta predstavke Ministarstva spoljnih poslova o stvaranju Saveza evropskih država: „Ujedinjenje Evrope koje se u istoriji već odavno ocrtava predstavlja nužan razvoj. /…/ Evropa je postala suviše mala za međusobno izolovane i zaraćene suverenitete. /…/ Rešenje evropskog pitanja može se naći samo na federativnoj bazi pošto se evropske države mogu ujediniti samo slobodnom odlukom koja proizilazi iz uviđanja neophodnosti ujedinjavanja u zajednicu suverenih država. /…/ Savez evropskih država mora biti zajednica po mogućnosti svih evropskih zemalja.“ Na šta vam ovo liči, braćo Srbi? Da ponovimo: nije ovo RTS propaganda „evroatlantskih integracija“. Ovo je Ribentrop. I nije to 2005, kad je postalo „izvodljivo“; bila je to 1943.
Stari dobri Germani ponovo jašu u Srbiji. Evo šta kaže Hanes Hofbauer o stanju posle „petooktobarske revolucije“ 2000. godine:
„U bankarski sistem u Srbiji od smene režima 2000. umešale su se nove, globalne banke iz inostranstva. Najuspešniji među njima je austrijska Raiffesen Zentralbank (RZB). Već neposredno posle oktobarskog zaokreta 2000. ova banka je bila na licu mesta i u martu 2001. dobila, kao prva inostrana banka, državnu dozvolu za rad. Početkom 2004. ona sa 500 nameštenika već drži 18 filijala u zemlji. Njen uspon počiva u suštini na tri stuba: na bogatom postojećem kapitalu u inostranstvu, na udaljenim potencijalnim konkurentima sa scene i na trenutku nastupa upravo kad je uveden evro. Od zatvaranja velikih državnih banaka Raifajzen banka je izvukla korist već i zbog toga što je mogla da preuzme jednim udarcem na stotine iskusnih i školovanih bankarskih službenika koji su se našli na ulici. Iz njihovih redova Austrijanci su izabrali one najbolje. A uvođenje evra 1. januara 2001. dovelo je u austrijsku banku na hiljade klijenata koji su morali da svoje nemačke marke, do tada skrivane u slamaricama, pretvore u evro. ‘Kad smo došli, bili smo sasvim likvidni jer su nas zbog promene BM u evro preplavile privatne mušterije’ – s ponosom ističe glavni menadžer RZB Oliver Regl. Za nekoliko meseci Raifajzen banka je mogla da saopšti da je pridobila 20% ukupne klijentele u Srbiji, za šta bi u normalnim okolnostima, kako iskreno priznaje Regl, bila potrebna cela jedna decenija.“
Dakle, opet „Ujedinjena Evropa“ i opet Nemačka. Nema, doduše, boljševika kao opasnosti, ali tu su islamski teroristi. Tu je i Amerika koja rukovodi globalnim procesima (opet Vol Strit hoće ekstra profit, kao što je pomagao i Hitlerovom režimu, zarad ekstra profita). U toj i takvoj Evropi, koja je Srbe žigosala kao „virus koji treba uništiti“ (Dejvid Golpert, RAND korporacija) i narod „bez vere i zakona“ (Žak Širak, predsednik Francuske), Srbi će osećati nelagodno (u najmanju ruku). U Evropi koja uključuje Tursku Srbima će biti neprijatno (u najmanju ruku). A ljudi poput Svetog Nikolaja Žičkog su domaćim i stranim evrounijatima opasni jer podsećaju na činjenicu da se svet (i Evropa) moraju posmatrati sub speciae Christi; i da će sve što je sagrađeno u prkos Hristu imati sudbinu Vavilonske kule. Sveti Nikolaj Žički je odbrana Srba od svih laži ovog doba, od ekonomskih, preko političkih, do religioznih. Udario je, smelo i odlučno, na „kartele bogataške“ (čitaj: multinacionalne kompanije), i u svom delu „Srednji sistem“ podsetio Srbe da, pored lične, neguju i zajedničku svojinu kao osnov hrišćanske solidarnosti u društvu, ne dozvoljavajući kapitalizmu da u njihovim dušama ubije pravdu i milosrđe; pokazao je, u „Srbskom narodu kao Teodulu“, da Crkva i država treba da budu u simfoniji (saglasju) zarad dobra sviju; u „Rečima srpskom narodu“ podsetio je da je Evropa bez Hrista – Bela Demonija; u „Žetvama Gospodnjim“ rekao da će poslednja globalizacija biti antihristova obmana koja će ratovati protiv Bogočoveka, „Neujednačitelja i Neujednačivog“; laži teosofije i Nju Ejdža razobličio u „Indijskim pismima“ i „Teodulu“; i, naravno, svuda upozoravao na opasnost rimokatoličke propagande unijaćenja, danas maskirane u priču o ekumenizmu.
Zbog svega ovoga, Srbe treba sprečiti da čitaju Nikolaja; zato njegovo ime treba oblatiti, i pripisati mu kriptohitlerizam, antisemitizam, izbegavanje lične higijene, itd.
Ali, previše je pismenih Srba da bi to tako lako uspelo. I mnogo Nikolajevih knjiga došlo je do pismenih Srba, koji vide bedu svojih političara („A šta Srbi partijaši misle?“ pitao ih je, proročki oštro, Sveti Nikolaj Žički), i znaju da su oni samo sluge jedne uboge ideologije, ideologije siromašnije smislom od komunizma, raspaljenog željom da se „skoči iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Evrounijatska ideologija tupog, životinjskog „potrošačkog društva“ („u se, na se i poda se“). Političari u Srbiji danas govore mrtvim jezikom „javke i odziva“ („otvoreno društvo“, „tolerantnost“, „evroatlantske integracije“, „politička korektnost“, „govor mržnje“, „lustracija“, „ljudska prava“, „Partnerstvo za mir“, „menadžment“, „međunarodna zajednica“, „bela šengenska lista“, „prevazilaženje prošlosti“, itd.). A Nikolaj – Nikolaj govori kao onaj koji ima vlast, a ne kao fariseji, okrečeni grobovi „vrlog novog sveta“, sluge Velikog brata globalizma. I da spale sve Nikolajeve knjige (kao u Bredberijevom romanu „Farenhajt 451“), opet će se njegova poruka, napamet, od srca srcu, od usta do usta, kroz bogomoljačku pesmu i krilatom rečju prenositi. A što se Nikolajevih mrzitelja tiče – samo neka rade svoj posao, posao za koji su plaćeni. Svetitelj Žički će se za njih moliti Bogu – da se prosvetle i urazume.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *