NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

„Zapadne demokratije“ i Hitler

Henri Ford, ugledni industrijalac i jedan od ključnih američkih bogataša, veoma je uticao na nacistički pokret svojom knjigom „Međunarodni Jevrejin“. Godine 1923. Hitler je izjavio da Forda doživljava kao „vođu fašističkog pokreta koji raste u Americi“. Pomenuo je njegovu knjigu i u „Majn Kampfu“, kao delo koje je veoma uticalo na firerov misaoni svet. Ford je tvrdio da su Jevreji lukavi i podmukli upropastitelji, a da je obdarena i vešta anglosaksonska rasa „predodređena da vlada svetom“. Hitler je, još u ranoj mladosti, odbacio religiozni antijudaizam kao bezvredan. Jevrejin je Jevrejin – po rasi, makar se obratio u Hrišćanstvo.
Henri Ford je, zbog svega toga, usrdno počeo da finansira naciste. Sin Riharda Vagnera, Zigfrid, i njegova žena učestvovali su u prebacivanju Fordovog novca Hitleru. (Nimalo slučajno: Hitler je obožavao Vagnera, i govorio da onaj „ko hoće da shvati nacionalsocijalističku Nemačku, mora poznavati Vagnera“) Godine 1938, Hitler je odlikovao Henrija Forda Velikim krstom nemačkog orla najvišeg reda. Bio je to prvi Amerikanac koji je dobio najveće odlikovanje što ga je moguće dati nekom ko nije Nemac. Hitler ga je odlikovao zbog stvaranja „automobila potrebnih masama“.
A Britanci?
Alfred Rozenberg se, početkom tridesetih godina XX veka, u Engleskoj sastajao sa Džofrijem Dosonom, izdavačem i najuticajnijim čovekom „Tajmsa“. Rozenberg i Doson su smatrali da Britanci i Nemci treba da sarađuju. Članci u „Tajmsu“ nisu dugo čekali da prijateljstvo potvrde; recimo, 3. februara 1933, ova ugledna engleska novina pisala je: „Niko ne sumnja u iskrenost her Hitlera. Već to što ga skoro 12 miliona Nemaca slepo sledi govori mnogo o njegovom ličnom magnetizmu.“ Rozenberg je stupio i u vezu sa Montagju Normanom, koji je 21 godinu bio na čelu Engleske banke – najduže u njenoj dotadašnjoj istoriji.
Ovaj moćni čovek bio je „nagonski pronemački nastrojen“ (Endrju Bojl). Norman je kumovao sa ključnim čovekom Hitlerovih finansija, čelnikom Rajhsbanke, Hjalmarom Šahtom. Čim je Hitler došao na vlast, 1933, Norman je nacističkom režimu počeo da daje zajmove.
Londonska Šreder banka takođe je pomagala Hitlera.
Rozenberg se sreo i sa lordom Biverbrukom, vlasnikom „Daily Express“, „Sunday Express“ i „Evennv Standard“, trudeći se da ga pridobije za nacističke stavove.
U to vreme, Britanija je smatrala da bi „nacistički režim u Nemačkoj uspostavio stabilnost u srednjoj Evropi, upravo ono što je Britaniji trebalo“ (Džejms i Suzan Pul).
Vikont Rotermer, vlasnik „Daily Mail“, kovao je nove nemačke vlastodršce u zvezde. On je 1930. hvalospevno pisao o nacistima i uradio intervju s Hitlerom. Ovaj engleski plemić, snažno antikomunistički nastrojen, novčano je pomagao „Britanski savez fašista“ i veličao vođu istog, ser Osvalda Mozlija. Prestao je da javno hvali nacističke ideje tek kad su Jevreji zapretili da kod njega više neće davati oglase. No, 10. jula 1933, „Daily Mail “ je pisao da će se „manja dela pojedinih nacista utopiti u velikoj dobrobiti koju novi režim donosi Nemačkoj“. Rotermor je verovao u savez Nemaca i Britanaca, a njegove novine su se, svakog dana, prodavale u dva miliona primeraka!
Britanski kralj Edvard VIII, posle abdikacije vojvoda od Vindzora, takođe je bio Hitlerov simpatizer. Ser Henri Čenon je u svom dnevniku zapisao: „I on ide putem diktatora, nastrojen je pronemački, protiv Rusije je i protiv suviše labave demokratije. Ne bih se čudio da on namerava da postane umereni diktator.“ To je bio ključni razlog za njegovu, iznuđenu, abdikaciju, a brak sa građankom Simpson samo povod. Hitler je to dobro znao. U jesen 1937. u Lajpcigu, bivši kralj je rekao da je ono što je video u Nemačkoj čudo koje je nemoguće shvatiti osim kad se pojmi da je iza toga „jedan čovek i jedna volja – Adolf Hitler“.
Ser Henri Deterding, moćnik iz naftaškog lobija, sastao se u maju 1933. sa Rozenbergom u Londonu. Bio je na čelu Royal Dutch – Shell kompanije, i imao udeo u mnogim naftnim poduhvatima – od Rumunije do Iraka i Irana. Deterdingovi ekonomski interesi u Rusiji bili su, dolaskom boljševika, ugroženi, pa je i on bio spreman da finansira naciste, koji su mu obećali pomoć u vraćanju monopola na naftna polja u, od Nemaca okupiranoj, Rusiji. Druga naftaševa žena bila je nacistkinja, a on je i 1936. godine pomagao Hitlerov režim. Britanski državljanin holandske krvi bio je pravi primer arijevca zainteresovanog za pobedu „arijevske ideologije“.
Ne treba zaboraviti ni velike finansijere sa Vol Strita. Vol Strit je dvadesetih godina XX veka, sa dobrom zaradom za sebe, podstakao stvaranje bankarskog komiteta čiji je čelnik bio američki bankar Čarls Dju. Da bi Nemačka platila ratnu odštetu, bili su raspisani međunarodni zajmovi. Nemačka je od 1924. do 1931. platila 36 milijardi maraka odštete, a dobila je zajmove u vrednosti od 33 milijarde maraka. Vol Strit je uložio pare u „IG Farben“ (hemijska industrija) i „Ferajgnite Štalverke“ (industrija čelika), koje su bile glavni proizvođači Hitlerovih ratnih potrepština. Entoni Saton, u svom klasičnom delu „Vol Strit i uspon Hitlera“ kaže da je nemačka ratna industrija nastala „na osnovu američkih zajmova i, u izvesnom smislu, američke tehnologije“.
Nezaboravni „Standard Oil“ dao je Nemačkoj tehnologiju za dobijanje sintetičke nafte iz uglja. (Čak pogodite koliko je to Hitleru značilo u odnosu na jednu rečenicu Nikolajevog govora iz 1935. godine!)
Pol Varburg, iz „Ameriken I. G.“, sa svojim kompanjonima, dao je za „IG Farben “ 400 hiljada dolara; „Dženeral Ilektrik“ je priložio 60 hiljada dolara, itd.
Averel Hariman, iz „Garanti Trast kompanije“, čovek od poverenja Lenjina i boljševika i prvi ambasador SAD u Sovjetiji, učestvovao je i u prebacivanju novca mladom nacističkom režimu, preko Hitlerovih finansijera Hendrika Jozefa Kouvenhovena i Johana Greningera.
Tu je i Ernest Sedžvik Hanfštengl (zvani Puci), Amerikanac nemačkog porekla, koji se na Harvardu družio sa budućim predsednikom SAD, Frenklinom D. Ruzveltom. On je komponovao SS marševe i finansirao „Felkiše Beobahter“. Kad je, 1941, pao u nemilost nemačkog režima, vratio se na severnoamerički kontinent. Kanađani su ga zarobili, ali je Ruzvelt intervenisao da ga puste.
Američki ambasador u Nemačkoj, Viljem Dod, zapisivao je u svoje dnevnike mnogo zanimljivih pojedinosti tog doba. Entoni Saton kaže: „Mi iz dnevnika Viljema Doda /…/ znamo da je u toku 1933. godine, niz bankara i industrijalaca sa Vol Strita prošlo kroz ambasadu SAD u Berlinu, izražavajući svoje divljenje Adolfu Hitleru – nestrpljivo da pronađe načine za vođenje poslovnih aktivnosti sa novim totalitarnim režimom. /…/ Ajvi Li, Rokfelerov agent za odnose sa javnošću, se, prema Dodu, „istovremeno pokazao kao kapitalista i kao branilac fašizma“.
I za vreme Drugog svetskog rata, Fordova kompanija je bila u poslovnim vezama sa nacističkim poretkom; Rokfelerova ,Nejs banka“ u
Parizu sarađivala je s Nemcima, a klan Rokfelera je imao veze sa „IG Farben“ do 1942. godine.
Svi ovi podaci su pažljivo uklonjeni od očiju javnosti, da se na suđenju u Nirnbergu ne bi znalo šta se stvarno zbivalo. Nacisti su u Nirnbergu predstavljeni kao marsovci, a ne kao plod zapadnog kapitalizma i njegovih metastaza.
A šurovanje „zapadnih demokratija“ s Hitlerom? Olimpijada u Berlinu 1936? A Čemberlen i Daladje?
I, naravno, veliki mag evropske politike, Vinston Čerčil, koji je Srbe prodao Titu. Setimo se šta je ovaj pisao u prvom tomu svojih memoara („Drugi svetski rat“), o Hitlerovim ranim danima: „Ove nedaće nisu ga odvele u komunističke redove. Sasvim suprotno, i to mu služi na čast, gajio je snažno i abnormalno osećanje rasne lojalnosti i strasno i mistično divljenje za Nemačku i nemački narod.“ O Musoliniju Čerčil veli: „Od Dučea sam primio najtoplije izraze zahvalnosti. Štaviše, u sukobu između fašizma i boljševizma nije bilo nikakve sumnje na čijoj su strani moje simpatije i ubeđenja. U dvema prilikama, 1927. godine, kad sam se sastao sa Musolinijem, naši lični odnosi su bili prisni i neusiljeni.“
Dakle, Čerčil se divio Hitlerovoj „rasnoj lojalnosti“ i srdačno se družio sa Musolinijem. Ljupko, nema šta. Ali, Bajford je ipak uhvatio glavnog mračnjaka – Nikolaja Velimirovića. Čestitamo! Ovaj Simon Vizental novog engleskog intelektualnog establišmenta, lovac na pokojne kriptohitlerovce, nije se nimalo slučajno opredelio da živi u zemlji koja je Čerčila izabrala za svog najuglednijeg državnika, u jednoj od mnogih anketa krajem XX veka.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *