NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

PATRIJARH GAVRILO – Odgovor jednom Moračaninu

Ti mi oštro savetuješ da napišem memoare o svemu što se zbilo sa mnom i blaženopočivšim patrijarhom Gavrilom, tvojim bližim zemljakom, u toku četiri godine našeg sužanjstva pod Nemcima.
Žao mi je što te ne mogu u celosti poslušati. Čujem da mnogi Srbi pišu memoare; pa neka ih neka pišu. Samo ko se poduhvati toga posla treba da zna da ništa nije teže nego pisati bespristrasne memoare sa proverenim i tačnim faktima, koja bi koristila budućim pokolenjima i istoriopiscima.
Ali kako se ove godine o Đurđevdanu navršuje dvogodišnjica od smrti Patrijarha Gavrila, evo izlazim u susret tvojoj želji sa opisom samo jedne od mnogih dramatičnih noći koje smo zajedno proživeli u logoru Dahau. Nekoliko poteza samo, koliko za karakteristiku Trećeg po redu Patrijarha Srpskog od obnovljenja naše Patrijaršije, i to u vremenu svenarodnog stradanja i mučenja.

* * *

Naša baraka bila je duga 100 metara. U njoj je bilo ljudi svakog imena i poziva, od čuvenog dr Nimelera i dva minhenska monsinjora do jednog našeg makedonskog novinara, koji je stalnim plačem bio zadobio retku privilegiju da slobodno šeta po hodnicima i da razgovara sa stražarima. Još i da poručuje i dobija iz Minhena pečeno kestenje i kikirike, što se smatralo u logoru vrhovnom poslasticom.
Kad počeše amerikanski avioni zujati iznad Dahaua, skoro iz noći u noć, malo malo pa čuješ viku stražara iz hodnika: „Alle aus“ (svi napolje).
Tako jedne noći kad je padao mokar sneg povikaše: Alle aus! Moja ćelija bila je treća do Patrijarhove. Baš tada Patrijarh je imao crveni vetar i ležao je u postelji. Bolest zarazna. Niko mu se nije smeo približiti osim onog ko je i sam želeo umreti. A bilo je i takvih. Ko god je prolazio pored njegove ćelije stavljao je maramu na usta i nos, da se ne zarazi. Što čovek kulturniji to plašljiviji od zaraze i smrti. Logorski lekar, dr Obermajer, koji je pregledao Patrijarha, bio je zaista human čovek. On mi je samo rekao da će Patrijarh mučno moći preboleti. „Crveni vetar u njegovim godinama donosi sigurnu smrt.“
– Alle aus! ponavljaše se stražarska vika.
– Šta je opet sad? upita me bolesnik iz postelje.
– Viču da izlazimo svi.
– Kaži ti njima, ja im beli ne izađoh, pa da će me sad ubiti. (Patrijarh je dobro govorio grčki, ruski i francuski, a za nemački ja sam mu služio kao prevodilac.)
Ja to prevedoh komandiru straže. A taj beše neki mizantrop iz Štrasburga, koji je mešao nemačke reči sa francuskim da je bio nerazumljiv kao da govori kineski. On se dakle sav zacrveni od jarosti, pa povika:
– Svi moraju izaći. Nema ovde izuzetka.
Patrijarh ni da čuje. „Neću i neeeću! Doktor mi je preporučio da se toplim. Ova baraka je inače hladna, a oni me još gone noćas na sneg i kišu, u onu blatnjavu jamu. Neću!“
Dozvaše kapetana barake. Sa maramom na ustima poče me pitati. Rekoh mu da Patrijarh ne može izlaziti na hladnoću bez opasnosti po život, a da ja moram ostati da ga uslužujem.
Kapetan: Javljeno mi je da će ove noći biti najveći vazdušni napad, i ova baraka kao veliki objekat biće svakako pogođena i zapaljena.
Patrijarh: Reci mu neka se on ne brine o meni nego o sebi. Ja osećam da neću noćas poginuti. Sačuvaće me Bog a ne ona blatnjava jama.
Kapetan: Najzad, neka Patrijarh ostane na svoj rizik, ali Vi morate izaći. No i on ne sme ostati tako samo u košulji; mora obući mantiju i staviti kamilavku i krst i ostala odličja njegovog čina.
– Budi Bog s nama, sad i to! I na što to? Lakše mi je ležati ovako razdeven. Nego samo žele da me muče, zlikovci i nikogovine!
Kapetan me povuče dalje u hodnik i objasni: ako Patrijarh pogine, kao što ‘oće, neće biti vremena da ga mrtva oblačite. Propis glasi: u toku dva minuta svi leševi moraju biti izbačeni van. A mi hoćemo da mrtva Srpskog Patrijarha izložimo u logoru (svakako i fotografišu) i pokažemo kao žrtvu vaših amerikanskih prijatelja. – I lisice bi se začudile lukavstvu ljudi!
Šga se moglo pred silom. Učinismo po naređenju. Patrijarh osta u ćeliji, kako je i želeo, a ja izađoh pred kapetanom u mrak i – u jamu. U tu jamu sklanjala se kultura dvadesetog veka da se spase od civilizacije dvadesetog veka.
Nastao je tutanj, tresak, ukršteno sevanje, eksplozije, što se ne podaje opisu.
Kraj mene u rupi sedeo je jedan dobri Norvežanin, direktor plovidbe iz Osla. Ja mu šapnuh:
– Kod nas Srba kaže se: grmi kao Sveti Ilija. On mi odšapnu:
– U ovom slučaju ne grmi Sv. Ilija nego Ruzvelt.
U mraku neko me uhvati za kolena. Naš Makedonac. Kroz jecanje progovori:
– Ama, zar tu da umremo, dedo? Ej, Skopje, milo Skopje, što mi ti ne bi grob, pa slatko da umiram!
Norvežanin kao da razumede, pa će reći u šali:
– Lepo je ovako u društvu umreti, jedan do drugog, biće nam toplije u grobu!
Zaista je zagonetan ali ne redak humor ljudi pred očiglednom smrću. To Nemci nazivaju „Galgen humor“ (humor pod vešalima).

* * *

Nikako mi nije išlo u glavu zašto nas Nemci guraju u ovu jamu (a takvih jama bilo je bezbroj) gde nimalo nije sigurnije nego u baraci. Onaj pametni Norvežanin to mi lepo objasni:
– To je sasvim jasno. Ako padne na nas bomba ovde u rupi, niko neće biti ranjen, svi ćemo poginuti. I oni će nas brzo zatrpati ovom zemljom što stoji oko rupe. U baraci pak mnogi bi bili ranjeni od odlomaka čelika (spliters), pa bi ih trebalo vući u bolnicu i lečiti. Znate, Nemci su narod praktičan i ekonomičan. Zbog toga oni ne vole otpor Srpskog Patrijarha. Samo zbog toga. Jevtinije im je zakopati ga mrtva nego lečiti ranjena.
Dok mi tako ćućorismo u očekivanju smrti, najednom diže se ogroman plamen iznad naše barake, koji osvetli i našu jamu.
– Baraka gori! svi povikaše.
Ja skočih i htedoh da vidim Patrijarha. Ali zločesti komandir iz Štrasburga gurne me nazad i dreknu.
– Blajben trankil alle in votr place!
Najzad zajauka sirena. Napad svršen. Svi pojurismo u baraku. Srećom nije gorela naša baraka nego nekakva zgrada pozadi nje, pa se plamen povijao, te se nama činilo da baraka gori. Brzo dođoh do Patrijarha.
– Jesi li živ, sokole? oslovi me on prvi.
– Hvala Bogu te ste Vi živi, Vaša Svetosti.
Patrijarh je ubrzo potom ozdravio, na čudo lekara i stražara. Samo sila duha, vere i molitve, ukrepila ga je i održala.

* * *

Sutradan se naš Makedonac šepurio po hodniku kao paun i kroz plač govorio:
Ne li ja zborim, mori, ima Boga, videću ja moje Skopje! I pričao nam kako se sva baraka divi Patrijarhu zbog njegovog odlučnog i neustrašivog stava prema Nemcima.
Ali nam Nemci to nisu oprostili. Mene su oterali u ćeliju mračnjaču bez prozora. I tako su nas držali razdvojene 48 sati: bolesnog Patrijarha bez usluge a mene bez svetlosti. To nam je bila kazna „za protivljenje vlasti“.

* * *

Tako je to bilo, moj dragi Moračanine. Na završetku mogu ti reći da sam ja pre rata imao načelnih razmimoilaženja sa Patrijarhom Gavrilom, što nije nikakva tajna. No mogu ti posvedočiti ovo: Za četiri godine sužanjstva pod Nemcima Patrijarh Gavrilo se pokazao pravi čovek, veliki Srbin i dostojanstven Prvoprestolnik Srpske pravoslavne crkve. Zbog toga, neka ga se svi Srbi sećaju s poštovanjem i s molitvom, da mu Gospod daruje Nebesno carstvo među četrdeset drugih slavnih patrijaraha i milione slavnih mučenika srpskih.

Sv. Nikolaj Žički
(Amerikanski Srbobran, proleće 1952. godine)[1]


NAPOMENE:

  1. Ovaj tekst je otkrio vredni istraživač g. Željko Jelić. Hvala mu zbog toga!
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *