NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Delimičnost nauke i celovitost otkrivenja

U „Nomologiji“ je Vladika Nikolaj izvrsno odabranim primerima iz antičke, islamske i induističke tradicije, kao i iz našeg narodnog predanja, pokazao i dokazao da univerzalna svest čovečanstva odlično poima kako od naših postupaka zavise stihije prirode.
Evgenijalni episkop žički, da bi potkrepio svoju tezu, u „Nomologiji“ je izneo čitav niz primera iz savremene nauke koji jasno stavljaju do znanja da fizika, hemija, pa ni matematika, nisu nikakve „objektivne“, apsolutno istinoposedujuće oblasti ljudskog znanja, nego su, kao i svi drugi vidovi horizontalnog znanja, relativne i prolazne, približne i nesigurne, krhke i ranjive. On citira Ajnštajna, Hajzenberga, Lodža, Džinsa, koji, svaki na svoj način, ruše iluzije i pale kulise mehanicističke slike sveta. Već pomenuti Džins, pomalo očajnički, saopštava: „Izgleda da nijedna tvar ne poseduje ma kakvu stvarnost koja bi se razlikovala od mentalne ideje… Naučnici ne govore više o determinizmu, nego o verovatnoći.“ Edington dodaje: „Ima nešto radikalno pogrešno u osnovnim shvatanjima fizičke nauke, i mi ne znamo kako da se snađemo.“
Delimičnost naučnog znanja i njegovu nedovoljnost Vladika Nikolaj u „Nomologiji“ do kraja otkriva i razobličava. A šta o tome kaže Stiven Hoking? Evo nekoliko teza: „/…/ Napredovali smo na taj način što smo postavljali delimične teorije koje su opisivale ograničeni raspon pojava, a zanemarivale ostala dejstva ili im određivale približne vrednosti izvesnim brojevima. /…/ Iz perspektivne uobičajenog naučnog pristupa građenju nekog matematičkog modela nije moguće odgovoriti na pitanje zašto uopšte postoji Vaseljena koju bi taj model opisao. Zašto bi se Vaseljena uopšte upuštala u to da postoji?“
Jedini istinito je Božiji zakon. Nebo i zemlja, dakle sve stvoreno, proći će, ali reč Božja neće proći! „Moralni zakon je večit“, kaže
Nikolaj – a to znači da je večito ono što Večiti predaje svima koji su pozvani za trpezu večnosti.
Vrhunac zakona su Bogom otkrivene zapovesti ljubavi, donete nam u nedrima Hrista Isusa, Vaploćene Istine, Logosa (Slova, Smisla) i Sofije (Premudrosti) čoveka i sveta: ljubi Boga i ljubi bližnjega. Zakon dat Mojsiju bio je posrednik između Boga i ljudi, a ljubav Hristova javljena je kao neposredni put ka susretu Tvorca i tvorevine. Time je prevladan starozavetni odnos prema stvarnosti, ma kako uzvišen bio u odnosu na paganski. Jer, kako veli Sveti Vladika, nigde u Svetom Pismu nije rečeno da je Bog – zakon, ali zato čitav Novi Zavet svedoči da je Bog Ljubav. A to znači: Bog Ljubav služi, spasava, plače nad čovekom, zove ga Ocu Nebeskom, moli Se, ponižava Sebe, raduje se dobru, leči, hrani gladne, bdi, spasava, poučava, ispravlja, ne boji se, trpi, strada, prašta, žrtvuje se do smrti na krstu, pojednostavljuje odnose između Boga i ljudi i ljudi međusobno, obnavlja i pojačava život. Ljubav vaskrsava i pobeđuje. Ona je svetlost, ona je neodoljiva, ona je večna. To jest: Hristos je svetlost, Hristos je neodoljiv, Hristos je večnost! To znaju patrijarsi i proroci kroz praslike i nagoveštaje, to znaju apostoli koji su Ga gledali između sebe, kojima je noge prao, to znaju mučenici i ispovednici koji krv liju za Jagnje Božje, to znaju bogoslovi koji Hristom – Slovom govore o Bogu, to znaju pustinjaci, kojima Hristos, izvor vode žive, osvežava umorne duše, to znaju oci čudotvorci koji Njime čine čuda… To i mi, najmanji i najgrešniji, u trenucima kad nismo živi leševi, osećamo i znamo…
Crkvena pesma blagovesti: „Gde Bog hoće, pobeđuje se prirodni poredak.“ Naš zlatousti vladika nas neprekidno poziva da se toga sećamo, jer je u tome božanskom „Hoću!“ ono božansko: „Volim te!“ ono što je savilo nebesa i Gospoda sviju učinilo Slugom sviju… Ono što je Sina Božijeg učinilo Sinom Djeve. Da je po prirodnom poretku, mi bismo do danas bili sužnji smrti i đavola. Ali nismo, jer je pobeđen poredak prirode, jer Vaskrsli Hristos biva lekom besmrtnosti za sve.
Vladika Duhom Svetim ruši zidine racionalističkog Jerihona, i objavljuje:
1. Nema prirodnog zakona.
2. Zakon je Božji dar čoveku: prvo kao SAVEST, zatim kao Mojsijev Dekalog.
3. Zakon je nedovoljan da nas spase do ropstva palosti;
4. U Hristu, Sinu Božijem, Sveta Trojica nas je obdarila ljubavlju, jedinom silom koja je u stanju da nas preobrazi u decu svetlosti i da nas uzdigne iznad prolaznog i smrtnog.
Pa dobro, ako u prirodi nema zakona, čega ima?
Ima PORETKA, SKLADA, LEPOTE. Svi angeli i sveci, celo Sveto Pismo i sva bogosluženja pravoslavna, slave Boga za predivno ustrojen kosmos, za sjaj i krasotu tvorevine. Ganuti car David kaže: „Kada pogledam nebesa, dela prstiju Tvojih; mesec i zvezde, koje Ti osnova; šta je čovek da ga se sećaš? Ili sin čovečiji da ga pohodiš?“ (Ps. 8,4-5). Sav sklad u prirodi SIMVOL je savršenstva i svetosti Zakona datog angelima i ljudima. Toga mogu biti svesni angeli i ljudi, ali ne i priroda. Nigde nema slučaja: oko Božije vidi svako zrno prašine, vlasi su nam izbrojane, ni vrabac ne pada sa grane bez Očevog znanja, kapi kiše dažde na mesto koje im je određeno. Priroda je hram u kome blistaju ognjevi čistote i čednosti. Kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, sva priroda je Bogojavljenje… A čovek je sveštenik koji je pozvan da Bogu od Božjeg prinosi žrtvu i da blagodari „o svjeh i za vsja“. Čovek je liturg u Prvoliturgu-Hristu, arhijereju po činu Melhisedekovom. Bog je Gostoljubivi Domaćin koji čoveka uvodi u najlepšu gostinsku sobu – ovaj svet, a na dan Svadbe uvešće ga i u bračnu ložnicu. Čovek stoga treba da bude zahvalni gost, onaj koji dobre darove sa radošću i blagodarnošću prima i sa njima postupa onako kako Domaćin blagoslovi.
Ako se naruši zakon Božji, priroda gubi svoj poredak i podvlašćuje se razornim stihijama koje nas podsećaju da smo prestupili normu bitija. Ni tu nema slučaja: sve je po logici Logosa Hrista.
Vladika Nikolaj koren neobuzdanosti i mahnitosti scijentističkog duha Zapada vidi u otpadanju Rimske crkve od istinite dogmatskoetičke stvarnosti Pravoslavlja. Ne živeći Istinom, papski sholastičari su počeli da žive razumom. Utemeljivači savremenih prirodnih nauka brzo su se oslobodili teoloških obrazina i, užasnuti otkrićem kosmičkih bezdana, pomislili da je Bog otišao, da Ga više nema sa nama, da je on nezainteresovani Prvi pokretač, a kada je strava Bogoostavljenosti dostigla vrhunac, Niče je kriknuo: „Bog je mrtav!“ Naučnici su izmaštali prirodne zakone plašeći se da ostanu bez ikakvih zakona. Posledica toga je relativizam koji je razorio sve božansko i uzvišeno u zapadnoj kulturi. (Pri čemu je danas, više ili manje, ceo svet Zapad.) Taj „naturalizam“, to poistovećenje sa prirodnom i njenim „zakonima“, po Svetom Nikolaju, značili su književnost kao opis razvrata, umetnost i modu kao bestidnu golotinju, trpezu kao preziranje posta, porodicu rastočenu samovoljom mlađih, brak kao telesnu vezu koja se brzo kida, poslovnost kao veštinu prevare, politiku kao borbu za vlast i imanje, društvo kao sukobljavanje nepomirljivih klasa i staleža, međunarodne odnose kao nasilje i otimanje tuđeg.
Pokušaj stvaranja humanističke (bolje reći – hominističke) etike bio je promašaj: plitki moralizam nije mogao da zaustavi moralni raspad Evrope. I buknuli su ratovi. Umesto da hitaju ka savršenstvu Oca našeg Koji je na nebesima, Evropljani su počeli da podražavaju prirodu: ozverili se, skamenili, sledili. A to je zahvatilo i negda pravoslavne narode…
Vladika Nikolaj zaključuje svoju studiju priznavanjem nauke kroz njena pouzdana znanja i pronalaske, ali odbija da s tom „jabukom“ guta i „prašinu“ naučnih hipoteza i teorije. Čitav kosmos je velika zgrada pozorišta na čijoj se malenoj bini odigrava drama čovekova, koja je sav smisao te zgrade. Glavni Junak drame je Sin Božji Koji nas je Svojim Krstom usinovio Ocu Nebeskom i obnovio nas Duhom Svetim. Bog je čoveka uzvisio stvorivši ga po Svom liku i podobiju, i obnovivši ga u Hristu, dajući nam život večni. Zato su nam svetac i vitez miliji od Sirijusa, Blizanaca i Vlašića, zvezda i planeta, koje su samo lampioni i dekor za izvođenje veličanstvene predstave. Kad se zavesa spusti, zgrada pozorišta i kulise će biti predate ognju, ali će ostati svi junaci drame da bi oni koji su se borili na strani glavnog junaka primili iz Njegovih ruku večni i neprolazni život. Kaže Sveti Nikolaj: „Kad sva vasiona, dakle, sa celim svojim poretkom iščezne kao senka, dve najveće vasionske vrednosti ostaće i postojaće i nadalje: te dve vrednosti i jesu: pravi ljudi i carski zakon ljubavi.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *