NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Losev o mitotvorstvu nauke

Veliki ruski filosof Aleksej Losev u svojoj studiji „Dijalektika mita“ uočava mitski način mišljenja naučnika, i pokazuje koliko je on moćan u stvaranju onoga što zovemo „naučnom slikom sveta“. Evo šta veli Losev: „Potpuno je mitologična teorija BESKONAČNE DELJIVOSTI ATOMA. Materija se, kažu, sastoji iz atoma. Ali šta je atom? Ako je on materijalan, onda on ima formu i zapreminu, na primer – kockastu ili okruglu formu. Ako kocka ima stranicu i dijagonalu određene dužine, a krug ima radijus određene dužine. I stranica, i dijagonala, i radijus se mogu podeliti, na primer, na polovinu, pa je, prema tome, atom deljiv i pri tome je deljiv do beskonačnosti. Ako on pak nije deljiv, to onda znači da on nema prostorne forme, a tada sam uskraćen da shvatim šta je atom materije koji nije materijalan.“ O tome je Losev pisao dvadesetih godina XX veka, baš kada je fizika dolazila do saznanja da je atom (nedeljivi) skoro beskonačno deljiv, na druge, još sitnije čestice, da bi na kraju počelo da se govori o talasnoj prirodi materijalnih fenomena.
Hajzenbergov princip neodređenosti u istraživanju fizike uneo je elemenat nasumičnosti, koji Stiven Hoking definiše ovako: „Što tačnije pokuJlavate da izmerite položaj čestice, to manje precizno možete da izmerite njenu brzinu – i obratno.“ To jest: „Ukoliko se preduzme isto merenje na velikom broju sličnih sistema, koji su svi započeli na isti način, ustanoviće se da će ishod merenja biti A u izvesnom broju slučajeva, B u nekom drugom broju i tako dalje.“ Iz svega ovoga može se zaključiti: „Postoji dvojstvo između talasa i čestica u kvantnoj mehanici: za neke svrhe korisno je o česticama razmišljati kao o talasima, dok je pak za druge od koristi talase smatrati za čestice.“
Losev je o mitologiji nauke pisao i ovo: „Nauka sama po sebi nije mitologična. Ali, ponavljam, to je apstraktna, ni na šta neprimenljiva nauka. Čim progovorimo o realnoj nauci, to jest o onoj koja je karakteristična za ovu ili onu istorijsku epohu, onda imamo posla sa PRIMENOM čiste, apstraktne nauke. I eto, baš tu mi možemo da delujemo i ovako i onako. Suština čiste nauke sastoji se u tome da postavi hipotezu i zameni je drugom, savršenijom, ako za to ima osnova. /…/ Svi ti bezbrojni fizičari, hemičari, mehaničari i astronomi imaju POTPUNO BOGOSLOVSKE PREDSTAVE o svojim ‘silama’, ‘zakonima’, ‘materiji’, ‘elektronima’, ‘gasovima’, ‘tečnostima’, ‘telima’, ‘toploti’, elektricitetu’, itd. Ako bi oni bili čisti fizičari, hemičari, itd. oni bi se ograničili jedino na izvođenje samih zakona i ništa više, pa i svako od ‘zakona’, čak i najosnovniji i najpostojaniji, kod njih bi se tumačili isključivo samo kao hipoteze. To bi bila čista nauka.“ (I zaista, trebalo bi da je tako: tridesetih godina XX veka, austrijski logičar Kurt Gedel dokazao je da se svaki naučni sistem mora zasnivati na aksiomatskim pretpostavkama koje se argumentima datog sistema ne mogu dokazati; to jest, svaki naučni sistem POČIVA NA VERI.) O materijalizmu kao fundamentalnoj ideološkoj matrici scijentizma Losev veli (pri čemu ne treba zaboraviti da je za savremenu svest materija = priroda; sve što Losev kaže za veru u materiju, važi i za veru u prirodu): „Materijalizam se zasniva upravo na natčulnoj i pri tome čisto intelektualnoj intuiciji tako da i s te strane moja argumentacija potpuno pokazuje njegovu mitološko-dogmatičku prirodu. Šta je zapravo materijalizam? Kao što sama reč pokazuje, tu materija mora da igra neku posebnu ulogu. Kakvu? Ona mora da leži u osnovi svakog i svakojakog bića i na nju moraju da se svode svi uzroci i prvi uzroci života i sveta. Dobro. Ali šta je materija? Da li je to isto što i materijalne stvari? Naravno, nije to isto. Kao što drveni ormar nije drvo i kao što štampana knjiga nije jednostavno hartija, tako ni materijalna stvar nije jednostavno materija. Ali može biti da je materija sve stvari, uzete zajedno?
Međutim, nepoznate su nam sve stvari, uzete zajedno, a ne znajući ni njihovu količinu niti kvalitete te sume ne možemo određivati materiju pomoću toliko nejasnih osobina.
Sem toga, ako jedna materijalna stvar nije jednostavno materija, onda tim pre sve stvari, uzete zajedno (čak ako bismo i tačno to sve sebi predstavljali) ne mogu da budu materija. Ako ovo čelično pero nije jednostavno čelik, onda uzevši sva pera na svetu koja postoje, koja su postojala ili će postojati, dobićemo takvu masu protivrečnih osobina da će određenje čelika pomoću njih postati jednostavno besmisleno.
Materija nisu stvari koje obrazuju spoljašnji svet, jer bi to bilo određenje jednog nepoznatog preko drugog /nepoznatog/. Šta je spoljašnji svet? Vidim ispred sebe drvo. Da li je to svet ili nije? Jasno je da je to drvo, a ne svet (dopustimo da je to deo sveta). Vidim mesec. Da li je to svet? To je mesec, a ne svet, tj., u krajnjem slučaju, deo sveta a ne svet. Nadalje, vidim sunce, brda, reke, ljude, životinje itd. itd. Gde je tu svet i kako je zapravo moram sebi da predstavim svet? Odvojene stvari nisu svet: gde je onda baš sam svet? Ispred mene je nepregledna količina delova sveta: gde je pak sam svet kao celina? Ne vidim ga niti mi ga materijalista pokazuje. Ali neka čak ja uočavam svet kao celinu, kao ograničeno i određeno telo slično onom kako su ga videli antičko-srednjovekovni mislioci. Ali je tada već i detetu jasno da svet kao celina nipošto nije jednostavna suma svojih delova i ugledati drvo, mesec, sunce, itd. ne znači još i ugledati svet. A sem toga, pitanje materije tada se već sasvim zapetljava, jer se pokazuje da je ne samo o materiji nego čak i o materijalnim stvarima i čak o čitavoj njihovoj sumi nedovoljno govoriti kao se već postavlja pitanje o svetu kao celini.
Dakle, materija nije
– ni materijalna stvar,
– ni njihova suma, mehanička ili organska,
– ni spoljašnji svet kao celina. Šta je još ostalo da materijalisti kažu? Evo šta oni još kažu.
Materija je ono što mi primamo spoljašnjim čulima. E pa ta definicija je veoma zanimljiva. Ona potpuno odaje mitološko-dogmatičku prirodu materijalizma.
1. Prvo, to je bespomoćni poziv na spasenje pomoću subjektivizma. Šta je to ‘mi’ i šta su spoljašnja čula’. Svakom đaku je poznato da je postojao beskonačan lanac uspona živih bića i beskonačno raznovrsna evolucija njihovih čulnih organa. Gde ste, darvinisti? Svakoj životinji i svakom organu na svakom stupnju njegovog razvoja odgovara određeno opažanje i određena slika spoljašnjeg sveta. Gde je tu materija koju materijalisti uz to shvataju kao nešto večno i postojano? Jedna je slika opažanja kod pauka, druga kod raka, treća kod riba, četvrta kod različitih sisara, peta kod čoveka (kod jednog čoveka može se nabrojati stotine i hiljade različitih tipova opažanja), šesta kod onih savršenijih bića do kojih će se verovatno čovek razviti i koja, može biti, već postoje na drugim planetama. Jasno je da gorenavedena definicija materije pati od subjektivizma, a shodno tome i relativizma, uzdanjem u slučajnost i koprcanjem u puzećem i slepom empirizmu.
2. Sem toga, ni u suštini uopšte nije tačno da je materija ono što opažamo spoljašnjim čulima. Spoljašnjim čulima mi ne opažamo materiju nego materijalne stvari. ‘Materiju’ mi pak potpuno apstraktno izdvajamo iz stvari kao i ‘crvenost’ iz crvenih stvari, ‘loptastost’ iz loptastih stvari itd. Nemoguće je videti ‘crvenost’ kao takvu, nego samo crvene stvari; crvenost se pak može samo apstraktno misliti, ona je apstraktan pojam. Isto tako je nemoguće videti, čuti, opipati materiju kao takvu. To je apstraktni pojam. Materija se može samo misliti.
3. Međutim, šta mi to mislimo u pojmu materije? Može biti da je bar ovde sadržano nešto što je povezano sa spoljašnjim čulima? Drugim rečima, može biti, materija je apstraktni pojam povezanosti stvari s našim sponjašnjim čulima? Ni sa ovim se nije moguće saglasiti. U pojmu materije se zapravo ne misli ništa subjektivno, pa i sami materijalisti tvrde da je materija večna i da je ona postojala pre života i živih bića sa svim njihovim opažajima i samim organima. Znači da ukazivanje na vezu sa spoljašnjim čulima ni u kom smislu ništa ne pomaže.“
Losevljevom razmišljanju o principu materijalističke mitologije pridružuje se savremeni srbski pisac i esejista Svetislav Basara koji u veoma zanimljivom ogledu pod naslovom „Ideologija heliocentrizma“ veli: „Materijalistička doktrina se, paradoksalno, pokazala kao apsolutna apstrakcija koja svojim delovanjem umanjuje realnost. Ili, možda je bolje reći, umanjuje realnost čoveka. I to u najdoslovnijem smislu. Plotinovo upozorenje da je materija neuhvatljiva i da zavodi istraživača na nebrojene stranputice nije dovoljno ozbiljno shvaćeno. Ćorsokak u kome se našao svet usko je povezan sa ćorsokakom u kome se našla subatomska fizika.
Ukazujući na aporije kvantne teorije, američki teoretičar Hejnc Pejgels tvrdi: „Besmisleno je da se govori o fizičkim svojstvima kvantnih objekata bez tačne specifikacije oglednog metoda kojim želite da ih merite. Kvantna stvarnost je deo posmatračem stvorene stvarnosti. Kad je kvantna teorija u pitanju, ljudska namera utiče na strukturu fizičkog sveta.“ Manje uvijeno govoreći, došli smo do saznanja da je struktura univerzuma zasnovana na partikulama koje za svoje postojanje zahvalnost duguju istraživačima. Osim što su fizičare povukli za nos, kvanti i kvarkovi upućuju poruku da je struktura sveta prvenstveno noetička i nadasve fluidna. Nema sumnje da te partikule postoje, ali je isto tako izvesno da ih ne bi bilo da su istraživanja krenula u nekom drugom pravcu. Međutim, konačni smisao naučne radoznalosti nije u osnovi imao znatiželju, čak ni korist; to je bilo traganje za tačkom oslonca, za bilo čim stabilnim i nepromenjivim. Kvantna teorija je prikrivena aksiologija.“ Tako Basara.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *