NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Sveti Nikolaj Žički kao svedok Istine

Vladika Nikolaj u svom sporu s „prirodo-poklonicima“ polazi od činjenice da u Svetom Pismu nema nigde ni reči o bilo kakvom „prirodnom zakonu“. Šta to znači?
Savremenici, veli novi Zlatoust, imaju dva odnosa prema prirodnom zakonu: jedni smatraju da priroda sama od sebe daje zakone (to su ateisti), drugi pak da Bog prirodi daje zakone, a da ih priroda – prima. I jednom i drugom taboru moraju se uputiti neke primedbe:
1. Sam pojam zakona podrazumeva činjenicu da su i zakonodavac i zakonoprimalac svesna bića.
2. Priroda nije svesno biće: ona ne može ni stvarati, ni usvajati zakone.
3. Ako je Bog davalac prirodnih zakona, onda ih je On dao nesvesnoj tvari – a to je u suprotnosti sa već iznetom tezom da i zakonodavac i zakonoprimalac moraju biti SVESNE LIČNOSTI. Zar se može davati zakon ribama, pticama, drveću, stenama ili vodi?
4. I kod ateista i kod teista koji veruju u „prirodne zakone“ u pitanju je zabluda. Zakoni idu „od RAZUMA RAZUMU OD SVESNOG BIĆA SVESNOM BIĆU, OD LIČNOSTI KA LIČNOSTI, OD SLIČNOGA SLIČNOME“. Prema tome, Bog je mogao dati (i dao je) zakone samo čoveku, stvorenom po ikoni i podobiju Svete Trojice.
5. Priroda ima nesvesne sile, impulse kojima se kreće i upravlja, ali zakona nema.
6. Bog, savršena Svest i savršena Svetlost, jedini je Zakonodavac; naravstveni, pak, Zakon – jedini zakon. (Vladika kaže „moralni zakon“; ovaj pojam kod njega nema previše ljudsko, već dubinsko, ontološko značenje.)

Odredbe Božijeg zakona datog Adamu su:

1. Čovek je gospodar prirode. Njemu je zapoveđeno da duhovno rađa i umnožava duhovne darove, što se projavljuje telesnim rađanjem telesnog potomstva. Sinovi čovečiji su ikone Božje: oni treba da vladaju svom tvorevinom Gospodnjom.
2. Bog je Gospod (ar) čovekov. On mu je zabranio da jede od drveta poznanja dobra i zla da bi ga sačuvao od dvojedušnosti, od grehovne šizofrenije, od pada u smrt.
Kad je čovek pao, duhovni zakoni su poprimili telesni smisao. Ranije je Adam gledao suštinu, a sad površinu; ranije se sladio srčikom stvarnosti, a sad je počeo da kusa koru. U Edemu se hranio Bogom, a u izgnanstvu zeljem; u Edemu je obdelovao svoje srce, a u izgnanstvu zemlju prekrivenu korovom. Zbunjeni i uplašeni, odvojivši svoj pogled od nebeske visine, ljudi su počeli da se klanjaju tvorevini, zaboravljajući svog Tvorca. Umesto Boga Zakonodavca, seme Adamovo je prirodu proglasilo zakonodavcem, porobljenom svojom grehovnošću, simvolisanom u paganskim idejama „sudbine“ (usuda) i karme, u astrologiji i drugim gatarskim veštinama, itd.
Potčinivši se, svojom voljom, truležnoj „dogmatici prirodnog“, čovek je počeo da živi načelima nakazne „etike strasti i nagona“. Zato je Gospod poslao potop na zemlju, oskrnavljenu bezakonjem. Ovaj potop je zemlju očistio, a prevedeni Noje i njegova deca produžili su rod ljudski. Međutim, potomstvo pravednikovo odbija da živi u skladu s Božjim zapovestima. Umesto da bogom i u Bogu vladaju tvarju, oni sebe obogotvoravaju i spremaju zidanje Kule vavilonske da bi „stekli sebi ime“. Tada Gospod, da bi sprečio ovo čovekocentrično ludilo, svima pomete jezike i raseje ljudska plemena. Sodom i Gomor su stradali od prirodnih stihija, ali ne VOLJOM prirodnih stihija, nego odlukom Gospodnjom. Pavši u razvrat i duhovnu smrt, bili su već spremni za nestanak sa lica zemlje. Jer, kao što kaže srbski pesnik Ljubomir Simović: „Ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver.“ A zveri ljudskog porekla u Carstvo Božije ne mogu ući, niti treba da nastanjuju zemlju takmičeći se u zverstvima sa divljim zverima – životinjama.
Posle zapovesti datih Adamu i Noju, Gospod je dao zakone proroku Mojsiju i preko njega narodu Izrailja, crkvi Starog Zaveta. Izrailju je obećano da će mu sve ići na dobro ako uščuva stazu života. A to je značilo i da će mu se priroda pokoravati, i da će u svemu napredovati. U obrtnom slučaju, Izrailj će živeti u strahu, bolovati, padati u ropstvo, patiti od suše. Zemlja će mu biti narodna, drveće neplodno, zveri će klati ljude i stada, neprijatelji će ubijati neposlušne, pomori i glad će ih spopadati, itd. I zaista – tako je bilo. Bog se i tu uvek pokazivao kao Delatelj, a priroda kao poslušno oruđe Božanskog promisla.
Vladika Nikolaj upozorava na strašnu opasnost od scijentističke zablude da su prirodni zakoni u isti mah i društveni zakoni (recimo, „borba za opstana*.“). Po njemu, to su izmišljotine bezbožnika. Ako ih ljudi usvoje, neminovno je ludilo bratoubistva. Kao što je govorio episkop budimski Danilo – ako prihvatimo da smo postali od majmuna, ostaje nam samo da se plašimo jačeg gorile. (Ruski filosof Solovjov rugao se darvinistima, govoreći: „Nema Boga, čovek je postao od majmuna, pa hajde, ljubite bližnje svoje!“)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *