Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Свети Николај Жички као сведок Истине

Владика Николај у свом спору с “природо-поклоницима” полази од чињенице да у Светом Писму нема нигде ни речи о било каквом “природном закону”. Шта то значи?
Савременици, вели нови Златоуст, имају два односа према природном закону: једни сматрају да природа сама од себе даје законе (то су атеисти), други пак да Бог природи даје законе, а да их природа – прима. И једном и другом табору морају се упутити неке примедбе:
1. Сам појам закона подразумева чињеницу да су и законодавац и законопрималац свесна бића.
2. Природа није свесно биће: она не може ни стварати, ни усвајати законе.
3. Ако је Бог давалац природних закона, онда их је Он дао несвесној твари – а то је у супротности са већ изнетом тезом да и законодавац и законопрималац морају бити СВЕСНЕ ЛИЧНОСТИ. Зар се може давати закон рибама, птицама, дрвећу, стенама или води?
4. И код атеиста и код теиста који верују у “природне законе” у питању је заблуда. Закони иду “од РАЗУМА РАЗУМУ ОД СВЕСНОГ БИЋА СВЕСНОМ БИЋУ, ОД ЛИЧНОСТИ КА ЛИЧНОСТИ, ОД СЛИЧНОГА СЛИЧНОМЕ”. Према томе, Бог је могао дати (и дао је) законе само човеку, створеном по икони и подобију Свете Тројице.
5. Природа има несвесне силе, импулсе којима се креће и управља, али закона нема.
6. Бог, савршена Свест и савршена Светлост, једини је Законодавац; наравствени, пак, Закон – једини закон. (Владика каже “морални закон”; овај појам код њега нема превише људско, већ дубинско, онтолошко значење.)

Одредбе Божијег закона датог Адаму су:

1. Човек је господар природе. Њему је заповеђено да духовно рађа и умножава духовне дарове, што се пројављује телесним рађањем телесног потомства. Синови човечији су иконе Божје: они треба да владају свом творевином Господњом.
2. Бог је Господ (ар) човеков. Он му је забранио да једе од дрвета познања добра и зла да би га сачувао од двоједушности, од греховне шизофреније, од пада у смрт.
Кад је човек пао, духовни закони су попримили телесни смисао. Раније је Адам гледао суштину, а сад површину; раније се сладио срчиком стварности, а сад је почео да куса кору. У Едему се хранио Богом, а у изгнанству зељем; у Едему је обделовао своје срце, а у изгнанству земљу прекривену коровом. Збуњени и уплашени, одвојивши свој поглед од небеске висине, људи су почели да се клањају творевини, заборављајући свог Творца. Уместо Бога Законодавца, семе Адамово је природу прогласило законодавцем, поробљеном својом греховношћу, символисаном у паганским идејама “судбине” (усуда) и карме, у астрологији и другим гатарским вештинама, итд.
Потчинивши се, својом вољом, трулежној “догматици природног”, човек је почео да живи начелима наказне “етике страсти и нагона”. Зато је Господ послао потоп на земљу, оскрнављену безакоњем. Овај потоп је земљу очистио, а преведени Ноје и његова деца продужили су род људски. Међутим, потомство праведниково одбија да живи у складу с Божјим заповестима. Уместо да богом и у Богу владају тварју, они себе обоготворавају и спремају зидање Куле вавилонске да би “стекли себи име”. Тада Господ, да би спречио ово човекоцентрично лудило, свима помете језике и расеје људска племена. Содом и Гомор су страдали од природних стихија, али не ВОЉОМ природних стихија, него одлуком Господњом. Павши у разврат и духовну смрт, били су већ спремни за нестанак са лица земље. Јер, као што каже србски песник Љубомир Симовић: “Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.” А звери људског порекла у Царство Божије не могу ући, нити треба да настањују земљу такмичећи се у зверствима са дивљим зверима – животињама.
После заповести датих Адаму и Ноју, Господ је дао законе пророку Мојсију и преко њега народу Израиља, цркви Старог Завета. Израиљу је обећано да ће му све ићи на добро ако ушчува стазу живота. А то је значило и да ће му се природа покоравати, и да ће у свему напредовати. У обртном случају, Израиљ ће живети у страху, боловати, падати у ропство, патити од суше. Земља ће му бити народна, дрвеће неплодно, звери ће клати људе и стада, непријатељи ће убијати непослушне, помори и глад ће их спопадати, итд. И заиста – тако је било. Бог се и ту увек показивао као Делатељ, а природа као послушно оруђе Божанског промисла.
Владика Николај упозорава на страшну опасност од сцијентистичке заблуде да су природни закони у исти мах и друштвени закони (рецимо, “борба за опстана*.”). По њему, то су измишљотине безбожника. Ако их људи усвоје, неминовно је лудило братоубиства. Као што је говорио епископ будимски Данило – ако прихватимо да смо постали од мајмуна, остаје нам само да се плашимо јачег гориле. (Руски философ Соловјов ругао се дарвинистима, говорећи: “Нема Бога, човек је постао од мајмуна, па хајде, љубите ближње своје!”)

Comments are closed.