NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

O matematici kao preuprošćavanju stvarnosti

Pojednostavljeno rečeno, nauka svodi stvarnost na matematičke formule. Objektivnost, dovršenost, univerzalna primenljivost, matematiku su učinile kičmenim stubom prirodnih nauka. Čovek se nikad ni ne zapita šta je matematika. Ona je tu, u čovekovom misaonom svetu, prisutna onako kako je u svetu njegovog tela prisutan vazduh.
U svojoj čuvenoj studiji „Propast Zapada“, Osvald Šplengler veli da je „matematika jedna umetnost“ (poglavlje „Smisao brojeva“). A to znači: „Ona nije – kao što laik misli, pa i filosof ako o tome sudi kao laik – po svojoj supstanci nepromenljiva, nego je, kao i svaka umetnost, podložna neprimetnim promenama od epohe do epohe.“ Špenglerovo rasuđivanje zasnovano je na temeljnom izučavanju komparativne istorije matematike. Za njega, sama matematika se ne može definisati, jer je njena osnova vizionarska, intuitivna, a analitičnost dolazi tek kasnije, i dolazi da dovrši, razudi, raskrije do kraja ono što je intuicijom i u viziji otkriveno.
San o broju, meri, količini, odnosu koji se daju svesti na formule drevni je san čovečanstva. Sanjali su ga prvi ljudi, a sigurno će ga sanjati i potonji. Prve civilizacije matematiku nisu odvajale od mistike. Majstori geometrije, Egipćani, svoje najvažnije kultne spomenike, piramide, gradili su na osnovu matematičkih proračuna čiji je cilj bio dosezanje magijskih harmonija kosmosa. Božanstveni faraon sahranjivan je u piramidu kao brod vaskrsenja kojim je plovio svom ocu, bogu sunca Ra. Magijska misao Haldeje porodila je i astrologiju i astronomiju…
Prvi matematičari antičke Grčke, Tales iz Mileta i Pitagora, nisu bili „objektivni naučnici“ u današnjem smislu reči. Naprotiv! Tales, a naročito Pitagora, bili su pre svega tragaoci za sakralnim smislom sveta, koji čovek, po zadatku bogova, mora da dokuči. Pitagorejci su brojeve i geometrijske figure smatrali za sveštene simvole onostranog. Bavili su se matematikom kao natčulnom tajnom postojanja. Ovakav odnos prema matematici od njih je zaimao Platon.
Špengler veli: „Broj je simbol uzročne nužnosti. Kao i pojam o Bogu, on sadrži poslednji smisao sveta kao prirode. U tom smislu smemo da biće brojeva nazovemo misterijom.“ Čitava ljudska stvarnost prožeta je matematikom kao intuicijom sveukupnosti, kao umetnošću i kao filosofijom. „Gotske katedrale i dorski hramovi jesu u kamen pretvorena matematika“, jer broj, „kao znak završnog ograničenja“, „sam po sebi ne postoji i ne može postojati“.
Svaka kultura ima svoj sistem brojeva. To znači da ima onoliko matematika koliko i religijskih, filosofskih, umetničkih intuicija. Za Špenglera, Njutn, Gaus i Riman su, pre svega, umetničke prirode koje su se svojim koncepcijama predavale sa istom onom strašću s kojom se neki pesnik ili slikar predaju rečima ili bojama.
Koliko je matematika čovekolika, vidimo iz odnosa prema broju gajenog u antičkoj Grčkoj i postdekartovskoj Evropi. Za starog Grka, čoveka koji je sebe posmatrao kao telo, svemir je bio sklad, kosmos objekata koji su izronili iz apejrone, onog nemislivo beskonačnog. Upravo zato što je čovek telo, i što se apejron ne da i ne sme misliti (da se ne bi prestupila usudna granica!), Grku je broj MERA ČULNOG. Dušom okrenut prema „sada i ovde“, on rasprostiranje doživljava kao TELESNOST, a ne kao PROSTORNOST. Zato su za Grčku misao pojmovi „iracionalnog“ i „beskonačnog“ broja nemogući. Beskonačno je prestup, nešto što se ne može misliti a da se ne suočimo sa jezivom tamom haosa. Euklidova geometrija je geometrija vidljivog, onoga što se da opipati, u šta se možemo čulima uveriti. Čak je i tačka količina – ali nedeliva. Takođe, antički Grci nisu imali pojam NULE: za njih je nula, kao i apejron, nemisliva. Nula je došla iz Indije, u kojoj bramanizam ima pojam ništavila.
Ako je za antičku Grčku broj bio količina, i.to meriva količina, za postrenesansnu Evropu broj je ODNOS. On je izraz faustovske žeći za onostranim, za beskrajem koji je privlačan kao i ponor, za totalitetom stvarnosti koja ne poznaje granice. Novu ideju broja, apstraktne stvarnosti analitičke geometrije, daje Dekart, filosof koji čoveka određuje kao „MISLEĆE JA“. Dekart time otvara prostor za pojavu kako empirizma, tako i idealizma shvaćenih kao samorefleksija metastaziranog, sveprožidrućeg „JA“ (koje trijumfuje u Hegelovom „Apsolutnom Duhu“ i iskreno se ispoveda kod Štirnera). Nova matematika je, po Špengleru, izraz volje za moć zapadnoevropskog ESO SOS1TO. Treba osvojiti beskrajne prostore u kojima se sam pojam prostornosti gubi. Čulna, euklidovska tačka takođe gubi prostornost. Javlja se ideja prostora sa bezbroj dimenzija. Neeuklidovske geometrije (Lobačevski, Riman, itd.) sasvim raskidaju sa senzualizmom prethodnih epoha. U prostoru Lobačevskog paralelne prave se seku, i mi više skoro da ne znamo šta sve to znači.
U veoma zanimljivoj studiji Filipa Šerarda „Ljudski lik: lik sveta“, ovaj engleski mislilac objašnjava kako je postrenesansno shvatanje matematike kao osnove postojanje uticalo na nas danas: „Matematika je (po tom shvatanju, nap. V. D.) jedini ključ neophodan da bi se otključala priroda, jer pokazi čiste matematike stoje u saglasju sa objektivnom istinom predmeta, inicijalnim pretpostavkama stvaranja kakve su postojale u umu Božjem. Suština stvarnosti je veliki matematički sistem. Apriorna pretpostavka da je struktura univerzuma matematička znači da je fizička stvarnost matematička i da je ono što je stvarno u prirodi samo ono što se može iskazati strogim zakonima matematike. Stvarni svet je svet matematički merivih kretanja u vremenu i prostoru. Ako je Bog stvorio svet u skladu sa strogim zakonima matematike, iz toga nužno sledi da je celokupna oblast fizičkog svodiva samo na matematičke kakvote. /…/ Ono što je u konačnom smislu stvarno u prirodi je samo ono što može da bude matematički izraženo i o čemu je moguće matematičko saznanje. Sve drugo – bilo kakva nematematička kakvota – nije bitno. /…/ Naučnik nastoji da pojmi činjenicu prirode. Ali posledica osnovne pretpostavke moderne nauke jeste da poimanje, ukoliko je tačno, mora da bude izraženo jezikom matematike, jer matematičke kakvote uspostavljaju stvarnost predmete. Stoga svako objašnjenje koje se tiče fizičke stvarnosti može biti istinito samo ako se da izraziti u matematičkoj formi. To znači da je zadatak savremene fizike nešto što se može ostvariti samo ako se prirodne pojave svedu na matematičke formule.“
Posledice ovog svođenja sveta na matematičke formule veoma su ozbiljne. Šererd nastavlja: „Ceo svet prirode je pod vlašću količine: celokupnost njegove realnosti je količinska, i može se izraziti samo matematičkim pojmovima. Čovek se ne može izraziti matematički. Samo ono što za njega nije bitno podložno je kvantitativnom obrađivanju. To jest, on je hrpa sekundarnih kvaliteta, subjektivan, pa samim tim i nestvaran. STVARNI SVET JE VAN ČOVEKA: svet astronomije i svet objekata u mirovanju i kretanju, svet primarnih kvaliteta. U najapstraktnijem i najbezličnijem delu njegovog mozga koji može da se služi matematikom nalazi se ono što je primarno i stvarno o njemu. Samo zahvaljujući tome se može reći da je on stvoren po liku Božjem. /…/ U svemu ostalom čovek je prosto nebitni posmatrač i kvazi – realan predmet /…/ velike matematičke drame koja se odvija izvan njega; i ako se može reći da njegovo postojanje ima ikakvu svrhu, to se može reći samo ukoliko on služi ciljevima teorijske mehanike, samo ako je poklonik matematičke nauke…“
Totalitarnost ovakvog načina mišljenja je očita: priroda mora biti surovo potčinjena shemama matematičke logike, bez ikakve mogućnosti da ih se oslobodi; čak je i Bog neko Koga je moguće potčiniti matematičkim zakonima. (Jedan od najpoznatijih naučnika danas, Stiven Hoking, u svojoj „Kratkoj povesti vremena“, tvrdi da je približavanje sveobuhvatnoj teoriji univerzuma nešto što će, na kraju, i samog Boga „potčiniti“ čoveku. On kaže: „Ako međutim, uspemo da dođemo do jedne celovite teorije, onda bi nju, s vremenom, trebalo u načelu da shvate svi, a ne samo nekolicina naučnika. Tada ćemo svi mi, filosofi, naučnici, kao i obični ljudi, biti u stanju da uzmemo udela u raspravi o pitanjima vezanim za razlog postojanja kako nas samih, tako i Vaseljene. UKOLIKO PRONAĐEMO ODGOVOR NA TO, ONDA ĆE TO BITI VRHUNSKI TRIJUMF LJUDSKOG RAZUMA – JER ĆEMO TADA PRONIĆI U SAM UM BOGA.“)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *