NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Naučnici i vera

Sveti Nikolaj Žički, novi Zlatoust Pravoslavne Crkve, suočio se sa problematikom tzv. „prirodnih zakona“ u svojoj knjizi „Nomologija / Nauka o zakonu“. U predratnoj Evropi, još uvek opčinjenoj scijentizmom i materijalističkom gordošću začetim u njenim grudima još, u doba „prosvetiteljstva“, „prirodni zakoni“ bili su sveistinita formula stvarnosti u koju se nije smelo sumnjati.
Čovek je sav podređen prirodnim zakonima i, po definiciji, on je neka vrsta lametrijevske mašine koju je priroda stavila u pogon, snabdevši je „pokretačkim nagonima“. Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, svoje tvrdnje o čoveku kao nagonskom biću, slamci u stihiji nesvesnih požuda, temeljio je na takvom odnosu prema svetu. Za njega, medicinara – pozitivistu, psiha nije postojala nikako drugačije do kao zbir fizioloških, pre svega seksualnih, poriva.
Eksperimenti bihejviorista koji su ljude svodili na „antropološki materijal“, na jednu od mnogih životinjskih vrsta takođe su izvirali iz apsolutnog poverenja u „aksiološku lestvicu“ prirodnih zakona. Čovek je postao mreža nerava, pasivno polje primanja nadražaja. Iako je scijentistička oluja prohujala krajem XIX veka (odlučne udarce zadali su joj Šopenhauer i Niče, setne sumnjalice), trećerazredni mislioci i dalje su bili zaneti mogućnošću da se čitava realnost okuje u ledene forme „geometrijskog“ objektivizam.
O toj maštariji svedoči Vladika Nikolaj kad u uvodu svoje „Nomologije“ veli: „Priroda i prirodni zakoni najzvučnije je geslo našeg vremena. Svako drugo geslo, koje jedno evropsko dete sluša od prvog razreda osnovne škole pa do svršetka veka malozvučnije je i slabije… Svevlast prirodnih zakona nad duhovima i umovima belog čovečanstva u Evropi i Americi postala je danas apsolutna.“
Prirodnim zakonima bili su opčinjeni i zapadni teolozi koji su se mučili da dokažu kako Sveto Pismo i Otkrivenje Božje ni u kom slučaju ne protivureče otkrićima prirodnih nauka. Štaviše, Biblija potvrđuje domete modernih naučnih istraživanja. Time su oni samo ubedili naučnike da prirodni zakoni uopšte ne dolaze u pitanje, a nisu ih uverili u istine hrišćanske vere.
Retki naučnici savremenog doba bili su, da tako kažemo, „konfesionalni“ Hrišćani. Oni koji jesu, baveći se naučnim radom, uviđali su da je stvarnost u najvećoj mogućoj meri logosna, hristocentrična, i to su svim srcem ispovedali, tome se radovali, to saopštavali. Luj Paster, poznati medicinski genije, govorio je da, što više radi u laboratoriji, to mu je vera sličnija prostosrdačnoj veri bretonskih seljaka. Fizičar Maks Plank, veliki kritičar pozitivizma, takođe je bio religiozan u „konfesionalnom“ smislu… Međutim, takvih primera je malo, mada slobodno možemo reći da je veliki broj prirodnjaka, pre svega fizičara, ispovedao neku vrstu ličnog osećanja Svetog, Numinoznog, koja je izvirala iz uvida u skladno ustrojstvo proučavanih prirodnih fenomena.
Pođimo od Alberta Ajnštajna. Za njega postoje dve niže vrste religije i jedna uzvišena. Niže vrste su: religija straha, najprimitivniji vid doživljavanja Savršenstva, i moralna religija, koja je razvila pojmove dobra i zla. I jedna i druga su antropomorfne. Samim tim, ne dostižu punotu smisla. Vrhunska religioznost je kosmička: budizam, na primer. Kosmizam ne zna za dogme, ni za čovekolikog Boga. Najbliži su mu bili jeretici svih vremena, a trojica njenih „apostola“ – Demokrit, Francisko od Asize i Spinoza. Što se etike tiče, ona nema potrebe za religijskom osnovom jer se zasniva na saosećanju, vaspitanju i socijalnoj povezanosti. Zbog ovakve kosmičke religioznosti „crkve“ (koje?) su uvek gonile nauku. Religioznost naučnika sastoji se u „zanosnom divljenju pred harmonijom prirodne zakonomernosti, u kojoj se ispoljava jedan takoreći nadmoćan um, da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome jedan potpuno ništavan odsjaj“. Fizičari moraju ići u potragu za najopštijim elementarnim zakonima prirode da bi iz njih dedukovali sliku sveta. Elementarni zakoni ne otkrivaju se logički, no intuitivno.
Drugi veliki fizičar današnjice, Verner Hajzenberg (tumačio princip neodređenosti), religiju je video kao podlogu etičkog delovanja, dok je za njega nauka osnov za „tehnički celishodno delanje“. Prema tome, religija je nešto lično, a nauka ima „objektivni“ karakter. Religija se ne može podvesti pod sudove tipa „tačno“ i „pogrešno“. Ona nastaje usvajanjem određenog tradicionalnog vaspitanja, kao plod pojedinačnih sklonosti, itd. Naravno, pojmovi subjektivno-objektivno u modernoj fizici već su odavno postali problematični; kvantna teorija, ističući neophodnost posmatrača i njegovog upliva na stvarnost ogleda, pomogla nam je da se okanemo „subjekt-objekt“ priče prošlosti. Matematika imaginarnih brojeva i beskrajnih veličina zasnovana je na apstrakcijama koje prevazilaze sve ono što bi se dalo sresti u „objektivnoj“ prirodi. Pa ipak, u formulisanju i iznalaženju novih naučnih rezultata, ova vrsta matematike je neophodna. U jednom razgovoru sa Nilsom Borom, Hajzenberg je čuo priču o čoveku koji je iznad kućnih vrata držao potkovicu „za sreću“. Iako nije verovao u to ipak ju je stavio – „jer donosi sreću iako ne veruješ“. Takav bi mogao biti odnos fizičara prema Bogu. Hajzenberg je verovao u neku bezličnu dušu stvarnosti, u skrivenu nit harmonije s kojom se može doći u dodir.
Dokle su došli postmoderni fizičari, naši savremenici, ljudi koji svakodnevno prevazilaze dojučerašnje zaključke nauke?
Američka spisateljica Renee Veber, autor nekoliko knjiga ogleda o problemima fizike, hemije i biologije kraja veka, napravila je i čitav niz intervjua sa poznatim naučnicima i dalekoistočnim mudracima, jer ona, kao i većina intervjuisanih, smatra da su ishodišta nauke i orijentalne misli veoma srodna. Prema njoj, osnovna osobina nauke sa kojom živimo i induističko-budističke misli je „potraga za Jedinstvom“. S tim u vezi, nauka je pokušaj da se pojmi stvarnost i kao takva „kvazireligijska delatnost u najširem smislu te reči“ (Džordž Bold).
Nauka i mistika imaju isti koren: čuđenje, strah i zaprepašćenost. One skupa svedoče o jedinstvenoj numinoznoj stvarnosti, obezličnoj božanstvenosti koja stoji iz svakog Boga. Vedsko božanstvo Krišna tako i kaže svom sledbeniku Ardžuni: „Kojim god imenom da me nazoveš, ja ću ti odgovoriti.“ Znanje o univerzalnoj povezanosti imali su velikani poput Hermesa Trismegistosa (Triputvelikog), mitskog osnivača antičke alhemije, Parmenida, Pitagore, Platona i Spinoze. Oni su kod sebe razvili KOSMIČKU SVESNOST, koja im je omogućila uvid u strukturu stvari. Savremeni nuklearni fizičar Dejvid Bom, sledeći zaključke ove tradicije, svedoči: „Ljudi u prošlosti su imali uvid u to da postoji nekakva inteligencija koja je organizovala univerzum, personalizovali su je i nazvali ‘Bog’.“
Čuveni teorijski fizičar Stiven Houking, čovek koji istražuje „crne rupe“ (jedna od omiljenih maštarija moderne astrofizike: zvezda koja je zbog mase kolapsirala i sad guta sve oko sebe, čak i svetlost) i pitanja „ranog kosmosa“ smatra da je Bog neka vrsta „ivice kosmosa“ koja je sve stavila u pogon. On nema veze sa moralnim bićem: to je načelo sinonimično sa zakonima univerzuma. „Mi verujemo da je kosmos logičan i prelep, ali izbegavamo reč ‘Bog'“, veli Houking.
Šta se iz navedenih primera može zaključiti?
1. Savremeni naučnici veruju da u kosmosu postoji sklad iza koga je nekakva inteligencija.
2. Ta inteligencija je bezlična.
3. Najviša religioznost je kosmička: osećanje svejedinstva stvarnosti prožete „božanskim načelima“ (dakle, panteizam).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *