NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Dva Nikolaja – Trubeckoj i Velimirović

Dvadesetih godina dvadesetog veka, ruski plemić, knez Nikolaj Trubeckoj, objavio je, posle užasa Prvog svetskog rata, knjigu „Evropa i čovečanstvo“, koja je i danas nezaobilazna lektira za sve izučavaoce složenog i bolno tragičnog problema evropocentrizma, koji je čovečanstvu doneo toliko nevolja i koji još uvek nije razrešen. Kad se njegove reči pročitaju, one zvuče aktuelno kao nikada. Na Zapadu već decenijama postoji humanistička disciplina zvana „studije kulture“, koja se, uglavnom iz levičarskih perspektiva, bavi kulturnim paradigmama i njihovom (zlo)upotrebom u borbama za društvenu moć. Pravoslavni preteča „studija kulture“ svakako je knez Trubeckoj, koji je prvo otkrio i dokazao da su zapadnoevropski šovinizam i zapadnoevropski kosmopolitizam lice i naličje iste stvarnosti: egocentrizma Romano-germana koji tvrde da je njihova kultura najviša i univerzalna.
Evo kako knez Trubeckoj ocenjuje zapadnoevropski kosmopolitizam:
„Pri oceni evropskog kosmopolitizma treba uvek imati u vidu da su reči ‘čovečanstvo’, ‘opšteljudska civilizacija’ i njima slične krajnje netačni izrazi i da se iza njih skrivaju sasvim određeni etnografski pojmovi. Evropska kultura nije kultura čovečanstva. To je proizvod istorije određene etničke grupe. Germanska i keltska plemena, koja su se u različitoj proporciji podvrgavala uticaju rimske kulture i silno se izmešala među sobom, stvorila su izvestan zajednički način života od elemenata svoje nacionalne i rimske kulture. Ona su usled opštih entografskih i geografskih uslova dugo živela jednim opštim životom, a u njihovoj su istoriji i svakodnevici, zahvaljujući stalnoj međusobnoj komunikaciji, zajednički elementi bili toliko značajni, da je osećanje Romano-germanskog jedinstva nesvesno uvek živelo u njima. S vremenom, kao i kod tolikih drugih naroda, i kod njih se probudila želja za proučavanjem izvorišta svoje kulture. Upoznavanje sa spomenicima rimske i grčke kulture izbacilo je na površinu ideju nadnacionalne, svetske civilizacije, ideju svojstvenu grčkorimskom svetu. Znamo da je i ta ideja takođe bila zasnovana na etnografsko-geografskim uzrocima. Pod ‘celim svetom’ u Rimu su, naravno, podrazumevali samo orbis terrarium,[1] to jest narode naseljene oko Sredozemnog mora, ili na njemu gravitirajućim područjima, koji su usled stalne međusobne komunikacije izgradili niz opštih kulturnih vrednosti i koji su se, na kraju, ujedinili blagodareći nivelirajućem uticaju grčke i rimske kolonizacije i rimske vojne vladavine. Bilo kako bilo, antičke kosmopolitske ideje postale su u Evropi osnov obrazovanja. Pavši na pogodno tlo nesvesnog osećanja romano-germanskog jedinstva, one su izrodile teorijske osnove takozvanog evropskog ‘kosmopolitizma’, koji bi pravilnije bilo otvoreno zvati opšte-romano-germanskim šovinizmom.
Eto realnih istorijskih osnova evropskih kosmopolitskih teorija. Psihološka osnova kosmopolitizma ista je, dakle, kao i osnova šovinizma. To je vrsta one nesvesne predrasude, one posebne psihologije, koju je najbolje nazvati egocentrizmom. Čovek s jarko izraženom egocentričnom psihologijom nesvesno smatra sebe centrom vaseljene, krunom stvaranja, najboljim i najsavršenijim od svih bića. Između dva druga bića, bolje je ono koje mu je bliže i koje više liči na njega, a lošije ono koje mu je dalje. Zbog toga svaku prirodnu grupu bića kojima sam pripada, ovaj čovek smatra najsavršenijom. Njegova porodica, njegov stalež, njegov narod, njegovo pleme, njegova rasa – bolji su od svih ostalih, njima sličnih.“
A kako Romano-germani nameću svoj kolektivni egocentrizam i kako ostvaruju svoju premoć u svetu?
Jednostavno: silom. Jer, „silom je moguće pobediti svaki narod, ali je čitavo romano-germansko pleme u celini toliko fizički snažno, da ga silom ne može pobediti niko“.
Trubeckoj ističe da ruska i druge nezapadne kulture nisu ni bolje, ni gore od romano-germanske; one su, prosto, različite. Pravo na DRUGAČIJOST je osnovno pravo ljudi i naroda, jer, po ruskom knezu – filosofu, „nijedan normalan narod u svetu, a naročito narod s državnom organizacijom, ne može dobrovoljno dopustiti uništavanje svoje nacionalne fizionomije u ime asimilacije, pa makar i sa nekim savršenijim narodom“.
Ali, ako niko ne želi da prihvati Romano-germanski šovinizam, zašto prihvataju Romano-germanski kosmopolitizam?
Stvar je, kako kaže knez Trubeckoj, u „hipnozi reči“. Romano-germani su bili toliko uvereni da su oni čovečanstvo, i da je njihova kultura – „univerzalna civilizacija“ da su uspeli da uz proizvode svoje materijalne kulture („predmete vojne opreme ili mehaničke naprave za kretanje“), podmeću svoje „univerzalne“ ideje, maskirajući njihovo parcijalno, Romano-germansko poreklo.
Trubeckoj je ukazao na to da su Romano-germani i pojam evolucije izgradili da bi nametnuli svoju imperijalnu moć. Evo šta o tome veli ruski filosof:
„Već je ukazano na to kako je shvatanje da je Romano-germanska kultura najsavršenija od svih kultura koje su ikada postojale na zemlji zasnovano na egocentričkoj psihologiji. Kao što je poznato, u Evropi je pretpostavka o najvišem savršenstvu evropske civilizacije dobila tobože naučno utemeljenje, ali je naučnost ovog temelja samo prividna. Stvar je u tome da je predstava o evoluciji u onom vidu, u kojem ona postoji u evropskoj etnologiji, antropologiji i kulturnoj istoriji, i sama prožeta egocentrizmom. ‘Evolutivna lestvica’, stupnji razvoja’ – sve su ovo duboko egocentrički pojmovi. U osnovi njihovoj nalazi se predstava o tome da je razvoj ljudskog roda iŠao i ide putem takozvanog svetskog progresa. Ovaj se put zamišlja kao određena prava linija. Čovečanstvo ide po toj pravoj liniji, ali su se pojedini narodi zaustavljali na određenim njenim tačkama i ostajali na njima ‘tapkajući u mestu’, dok su drugi narodi uspevali da se probiju dalje, zaustavljali se i ‘tapkali’ na sledećoj tački itd. Iz ovoga sledi da, bacivši pogled na opštu sliku danas postojećeg čovečanstva, možemo da sagledamo čitavu evoluciju, jer na svakoj etapi puta, kojim je prošlo čovečanstvo, još uvek stoji poneki zaostali narod, stoji i ‘tapka’ u mestu. Na taj način kao da savremeno čovečanstvo u celini predstavlja razmotanu i na komade izrezanu filmsku traku evolucije, a kulture raznih naroda razlikuju se jedna od druge baš kao različite faze opšte evolucije, kao različite etape zajedničkog puta svetskog progresa.“
Trubeckoj takođe ističe da objektivno istraživanje kultura može da ih grupiše samo po sličnosti i razlikama, a ne po nekakvom „evolutivnom nizu“. Čeka i ako je predstava o evoluciji kultura tačna, odakle evropskim naučnicima pravo da tvrde da je baš zapadnoevropska kultura vrh evolucionog niza? To jest, „Evropljani su jednostavno za vrhunac evolucije čovečanstva proglasili same sebe“. Ispod Evropljana, tvrde sami Evropljani, nalaze se narodi koji su sasvim usvojili njihovu kulturu. Zatim, drevni kulturni narodi slični Evropljanima, pa kulturni Azijati, pa južnoameričke drevne kulture – Maje i Inke. Posle toga su „divljaci“. Ocena nečije civilizovanosti vrši se u skladu sa sličnošću Romano-germanskoj civilizaciji. Tu je egocentrična psihologija odigrala ulogu ključnog činioca „naučnog posmatranja“. Glavni argument za to je, ponavljamo, sila – pobeđujemo „divljake“ jer smo bolji od „divljaka“.
Drugi argument je isto tako „ubedljiv“ – „divljaci“ ne razumeju izvesne Romano-germanske pojmove, i zato su „glupi“. Ali, kako kaže Trubeckoj, „ni Evropljani takođe nisu u stanju da proniknu u kulturne pojmove divljaka. Život jednog lovca u afričkoj prašumi toliko je pun znanja nedostupnog Evropljaninu da je Evropljanin često ubogiji u odnosu na ‘tobožnjeg divljaka“!
Osnovna teza kneza Nikolaja je jasna: mi, nezapadni narodi, nismo ni bolji, ni gori od Romano-germana. Mi smo drugačiji, i dužnost nam je da se borimo protiv sveopšte evropeizacije. Ili, kako je govorio Ivan Iljin, jedan od najvećih umova ruskog XX veka: „Mi nismo ni učenici, ni učitelji Zapada. Mi smo učenici Hristovi i učitelji samima sebi.“
Zato je svoju studiju „Evropa i čovečanstvo“ Nikolaj Trubeckoj završio pozivom za obračun sa majmunskim podražavanjem zapadnoevropskih vrednosti. Njegovi zadaci, dati kao zaključak, i danas su aktuelni:
„Inteligencija evropeiziranih naroda morala bi sa svojih očiju da strgne povez koji su joj nametnuli Romano-germani i oslobodi se bunila Romano-germanske ideologije. Ona mora da razume sasvim jasno, čvrsto i nepovratno:
– da su je do sada obmanjivali:
– da evropska kultura nije nešto apsolutno, nije kultura čitavog čovečanstva, već samo tvorevina ograničene i određene etničke ili etnografske grupe naroda, objedinjenih zajedničkom istorijom:
– da je samo za tu određenu grupu naroda, koji su je stvorili, evropska kultura obavezna;
– da ona ni u čemu nije savršenija, nije ‘viša’ od bilo koje druge kulture, stvorene od strane druge etnografske grupe, jer ‘viših’ i ‘nižih’ kultura i naroda uopšte nema, već ima samo kultura i naroda koji su više ili manje slični jedni drugima;
– da stoga usvajanje Romano-germanske kulture od strane naroda koji nisu učestvovali u njenom stvaranju ne predstavlja apsolutno dobro i nema nikakve bezuslovne moralne osnove;
– da je potpuno organsko usvajanje Romano-germanske kulture (kao i svake tuđe kulture uopšte), usvajanje koje bi omogućilo da se i dalje tvori u duhu ove kulture ukorak s narodima koji su je stvorili, moguće samo preko antropološke mešavine s Romano-germanima, štaviše samo pri antropološkom utapanju datog naroda u Romano-germane;
– da je bez takve antropološke mešavine s Romano-germanima moguć samo surogat potpunog usvajanja kulture, pri kojem se usvaja samo ‘statika’ kulture, ali ne i njena ‘dinamika’, tj. narod koji je usvojio savremeni stupanj evropske kulture biva nesposoban da je dalje razvija i svaku novu izmenu elemenata ove kulture mora iznova da preuzima od Romano-germana;
– da se u takvim uslovima ovaj narod mora u potpunosti odreći samostalnog kulturnog stvaralaštva i živeti kao odraz Evrope, pretvoriti se u majmuna koji neprestano podražava Romano-germane;
– da će usled takvog razvoja dati narod uvek ‘zaostajati’ za Romano-germanima, Đ. usvajaće i ponavljati pojedine etape njihova kulturnog razvoja uvek sa zakašnjenjem, te će se u odnosu na prirodne ‘Evropljane’ naći u neugodnom, potčinjenom položaju, u materijalnoj i duhovnoj zavisnosti od njih;
– da na taj način evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki neRomano-germanski narod;
– da se s ovim zlom može, a kako izgleda, i treba boriti svim silama. Svega toga treba postati svestan ne površno već dubinski; ne samo postati svestan, nego i osetiti, doživeti, pretrpeti. Potrebno je da se istina pokaže u svoj svojoj nagoti, bez bilo kakvih ukrasa, bez ostataka one velike obmane, od koje je treba očistiti. Potrebno je da jasna i očevidna postane nemogućnost bilo kakvih kompromisa: kad je rat nek je rat.
Sve ovo, kako smo napred istakli, pretpostavlja potpuni preokret, revoluciju u psihologiji inteligencije ne-romano-germanskih naroda. Suštinu ovog preokreta predstavlja shvatanje relativnosti onoga što se ranije činilo apsolutnim – dobara evropske ‘civilizacije’. Ovo mora da bude sprovedeno krajnje radikalno. To je teško učiniti, čak veoma teško, ali je istovremeno i apsolutno neophodno.
Preokret u svesti inteligencije ne-romano-germanskih naroda neizbežno će postati sudbonosan za stvar sveopšte evropeizacije. Jer sve do sada je upravo ta inteligencija i bila sprovodnik evropeizacije, upravo ona, koja je poveravala u kosmopolitizam i dobra civilizacije’ i sažalivši se nad ‘zaostalošću’ i ‘stagnacijom’ svoga naroda nastojala da priključi taj narod evropskoj kulturi, nasilno rušeći sve vekovima utvrđene oslonce njegove sopstvene, samobitne kulture. Intelektualci evropeiziranih naroda išli su i dalje u ovom pravcu i bavili se privlačenjem evropskoj kulturi ne samo svoga, nego i susednih naroda. Na taj način oni su bili glavni agenti Romano-germanstva. Ako sada shvate i duboko spoznaju kako evropeizacija predstavlja apsolutno zlo, a kosmopolitizam bezočnu obmanu, prestaće da pomažu Romano-germanima i trijumfalni pohod ‘civilizacije’ će morati da se prekine: sami Romano-germani bez podrške već evropeiziranih naroda neće biti u stanju da nastave poduhvat duhovnog porobljavanja svih naroda sveta. Jer, shvativši svoju grešku, intelektualci već evropeiziranih naroda ne samo da će prestati da pomažu Romano-germanima, nego će se postarati da ih ometu, otvarajući i drugim narodima oči u vezi prave suštine ‘dobara civilizacije’.“
Knjiga Svetog Nikolaja Srbskog „Kroz tamnički prozor“ je, poput knjige Nikolaja Trubeckoja, „antievropska“. U njoj je bivša rimokatolička i protestantska Evropa čak nazvana „Belom Demonijom“. Uostalom, uoči Drugog svetskog rata, tajnu Evrope kao tajnu bogoodstupništva i antihrišćanskog racionalizma prozreli su mnogi.
Jedan od njih bio je i pravoslavni Nemac, Verner Šubart, autor knjige „Evropa i duša Istoka“, koga su nacisti ubili upravo zbog njegovog svetopoglednog i životnog stava. Knjiga Šuberotva se prvi put pojavila 1939. godine u Švajcarskoj, i u nekoliko navrata ilegalno je izdavana u Hitlerovoj Nemačkoj.
Osnovna tema Šubartove knjige je sukob Zapada i Istoka, Evrope i Rusije. Pribaltički Nemac, autor ovog dela, nedvosmisleno staje na stranu Rusije, tvrdeći da će užasi komunizma proći, i da će nastupiti doba u kome će ona ponovo zablistati: „Zapad je poklonio čovečanstvu najsavršenije forme tehnike, državnosti i komunikacija, ali ga je lišio duše. Zadatak Rusije je da povrati dušu u ljude“, kaže on.
Šubart je verovao da Evropa, ugušena svojom krtičnjačkom civilizacijom, stremi Rusiji, makar i podsvesno, još od doba Napoleona. Ratovi i revolucije imaju nekakav providencijalni smisao; boljševizam u Rusiji stremi da uništi evropsku kulturu, ali ako bi se Evropa zagledala u lice boljševizma, „otkrila bi u idejama boljševika svoje sopstvene ideje“.
Savremeni evropski čovek je prometejski – on „stremi da isključi čudo i slučaj, da iracionalno rastavi na izmerive veličine, da iščupa iz prirode njene tajne. On gleda na svet kao na mašinu kojom se upravlja i kao na organizaciju kojom se rukovodi. On ceni tehniku, a prezire religiju“.
Šubart je verovao da je prometejska epoha Evrope pri kraju, a da počinje epoha Sv. Jovana Bogoslova, koju će oblikovati narodi skloni mesijanizmu kao svečovečanskom bratstvu. Najupadljiviji predstavnici naroda prometejskog tipa su Anglosaksonci, Nemci i Jevreji, a nosioci Jovanovog duha su Sloveni, i njima pripada budućnost. Jer, po ovom pravoslavnom Nemcu, „Englez hoće da vidi svet kao fabriku; Francuz kao salon; Nemac kao kasarnu, Rus kao crkvu. Englez traži profit, Francuz slavu, Nemac vlast, a Rus – žrtvovanje“.
Sveti Nikolaj Žički je, poput Nikolaja Trubeckoja, ustao protiv kulture Romano-germana kao opšteobavezujuće, a, poput Šubarta, verovao u misiju pravoslavnih Slovena. On ističe da drevni Indusi i Kinezi imaju „kulturu mnogo lepšu, razrađeniju i utančaniju od evropske kulture, zbog čega oni i mrze i preziru evropsku kulturu“. Po Svetom Nikolaju, „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“. On smatra da su tri najkulturnije zemlje u istoriji bile stari Egipat, Indija i Kina, u kojima su „ljudi svojim naporom došli do mnogih i mnogih znanja, domaćinskih, pravnih, matematičkih, astronomskih, fizičkih i psihičkih; do tolikih znanja da je zaista za divljenje i stid i ukor Evropi“. Zbog toga što se Evropa hvališe „nametljivom kulturom“, nehrišćanski narodi su „omrzli Hrista i hrišćanstvo“: „Omrznuvši evropske proizvode i ljude, omrzli su i evropskoga Boga“.
A zašto? Zato što kultura nije sve. Naprotiv, kultura je ispod onoga najvažnijeg – ispod vere u Boga i življenja po zakonu Božjem. Da je Evropa ostala hrišćanska, hvalila bi se Hristom, a ne kulturom, i Azija i Afrika bi je pojmili, jer se i drevni narodi Azije i Afrike ne hvale „delima ruku svojih, svojom kulturom, nego nečim što smatraju višim od sebe, upravo najvišim u svetu“.
Po Svetom Nikolaju, Bogom zapoveđena misija Evropa bila je svedočenje Hrista svim narodima. Umesto toga, Evropa je krenula putem imperijalnog nametanja svoje volje, i potčinjavanja ostatka sveta. I misionarenje reči Božje tu je shvaćeno kao nametanje SVOG KULTURNOG OBRASCA, uniformisanje sveta. Knez Trubeckoj je o tome pisao u svom ogledu „Vavilonska kula i pometenost jezika“. Bog je pomeo jezike narodima i rasejao ih posvuda upravo da bi sprečio unifikaciju u zlu. Zato su kulture različite – i treba da budu različite. Zato Pravoslavna Crkva nikad nije nametala neki totalitarni kulturni model: ona je donosila samo veru, a lokalne kulture su ostajale samobitne, preobražavajući se svetlošću Hristovom.
Greh Evrope je u odstupanju od Jedine Crkve Hristove – Pravoslavne. Pavši u jeres papizma i luteranstva, Evropa je prekinula svoju vezu sa Hristom, izvorom života, i potonula u tamu antropocentrizma. Onda se odrekla i pape i Lutera, i čovek evropski je obogotvorio sebe i svoj razum, imenujući nove idole „kulturom“ i „naukom“. Jer, kultura je „hvalisanje ljudi svojim delima“, koja su prolazna. Prošle su sve velike kulture – egipatska, feničanska, haldejska, persijska, jelinska, rimska, a ostao je Onaj Koji Jeste, Večni Bog nad svime.
Što se nauke tiče, ona je pokušaj da se istina nađe u tvorevini, a ne u Tvorcu: „Istina je lična, a ne bezlična. Istina je Bog, a ne stvar. Istina je Onaj, a ne ono.“ Po Nikolaju, stari i novi pagani „ispituju suštinu stvari (kao da stvari imaju neku suštinu izvan reči Božije)“ Evropljani su poludeli od lažnog znanja – „ukoliko su više poznavali mikrobe, utoliko su manje znali za Boga“.
Sveti Nikolaj Žički se dugo borio protiv ideologije scijentizma, jer sve što je bilo bezbožničko u Evropi odevalo se u „nauku“ i pokušavalo da se nametne kao „naučno“: od „biblijske kritike“ do darvinizma. Zato se on okrenuo istraživanju tzv. „prirodnih zakona“ u ogledu „Nomologija“.


NAPOMENE:

  1. Krug zemalja (lat.).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *