Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Владика Николај и Запад

Владика Николај није био острашћени “непријатељ Запада” и инославних конфесија. Напротив! У књизи др Мјуриел Хепел, познатог британског слависте, “Џорџ Бел и Николај Велимировић – прича о једном пријатељству” (Светигора, 2003), налази се низ сведочанстава о Владикином односу према англиканским Хришћанима и западном Хришћанству уопште, коме је Владика приступао с великим поштовањем и љубављу. Предговор за књигу написао је надбискуп Велса Рован Виљемс, садашњи надбискуп кентерберијски, који каже за владику Николаја да је за неколико генерација британских англиканаца био “један од неоспорних моралних и духовних великана који су Западу посведочили нешто од дубине и изазова православног света”. За њега је “лик епископа Николаја један значајан лик у причи о модерном европском Хришћанству”. Тај Николај, кога непрестано оптужују да је мрзео Запад, кумовао је са чувеним Ситоном-Вотсоном, који је у време Првог светског рата био једна од кључних личности Европе; тај Николај је био први јерарх неке друге конфесије коме је надбискуп кентерберијски дозволио да се у храму Св. Павла обрати англиканским верницима; био је носилац крста – одликовања које су му енглески црквени делатници уручили због великог поштовања које су га гајили према њему и његовој земљи и народу; током 1921, на позив Американаца, одржао је преко 140 предавања у разним крајевима САД, од храмова до универзитета; носио је почасни докторат универзитета Колумбија, који му је додељен после Другог светског рата, као “великој моралној снази”; о њему је Ребека Вест говорила као о чаробној личности чији је енглески био диван “као што и доликује ономе који је некада проповедао у катедрали Св. Павла”. Индијски песник, нобеловац Рабиндранат Тагоре, дубоко је ценио Николаја, који га је беседом поздравио средином двадесетих година прошлог века кад је Тагоре посетио Београд. Године 1957, 14. јануара, амерички Конгрес својом резолуцијом број 98 изјављује саучешће србском народу: “Представнички дом САД је примио са дубоком жалошћу смрт епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата и духовног вође српског народа у Јутославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и достојног сина.”
А што се православних на Западу тиче, Свети Јован Шангајски сматрао је Николаја “новим Григоријем Богословом”, протојереј Александар Шмеман “најеминентнијим православним епископом двадесетог века”… Николајев “Охридски пролог” најомиљеније је духовно штиво православних Американаца (на енглески га је превео православни Енглез, владика Калист Вер). Чак и римокатолички теолог Томас Бремер, у својој књизи “Вера, култура и политика” (Градина, ЈУНИР 1997), каже: “Велимировић уопште није имао намеру да створи властити еклезиолошки приступ. Његова настојања лежала су у пасторалној области, где је покушао да нађе жив, динамичан начин да оживи православље. Но, из тога су произашле форме православне црквености унутар српског православља које су постале важне за историју еклезиологије и теологије те цркве.”
Такав Николај се урезивао у срца западних људи, а наши јадни паланачки мудраци то или не знају или прећуткују.
Али, Николај се никад није додворавао људима на Западу. Он је њима говорио (сведочи бискуп Џорџ Бел): “Ми поштујемо вашу демократију – то је добро; она је заснована на хришћанским начелима, али то није довољно. Ви треба да се обратите Богу.” За разлику од извесних еврољубивих европофила (није плеоназам, него указивање на врсту драге им валуте), којима је свака, па и ова, американизована и понижена Европа, боља од свега што је србско наслеђе, Николај је био заточник праве, хришћанске Европе, која треба да ишчезне са хоризонта савремене историје, јер тако желе њени комесари испод жутих петокрака, исто онако како су бољшевички комесари испод петокраке црвене настојали да уместо Русије направе Совјетски Савез.

Comments are closed.