NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I GRAĐANSKI RAT

Zašto je Sveti Nikolaj Žički bio antikomunista?

Ovo pitanje je toliko retoričko da mu je i retoričnost izanđala. To je isto kao i pitanje: „Zašto je hrišćanin protiv satanizma?“ Po zvaničnim podacima ruske državne komisije, objavljenim 1995, za vreme Sovjetije ubijeno je, u ime revolucionarne pravde, dvesta hiljada samo sveštenih i monaških lica! Nikolaj je sve to znao, i svim svojim bićem bio je protiv komunističke nemani u Srbiji, pošto je poticala iz Sovjetije.
Zar nije bio u pravu?
Komunisti su odmah pokazali ko su i šta hoće, već 1941. U Bogatiću su, avgusta meseca, ubili sreskog načelnika i njegovog pomoćnika, lekara Mladena Miloševića, advokata Nemanju Stankovića, činovnika Uroša Pekovića. Ubili su jeromonaha Mitrofana Matića, starešinu manastira Čokešine, 11. avgusta 1941, a narod sprečili da ga sahrani. Iz Mačve su ubistva krenula dalje, a sama Mačva je, zbog komunističkih napada, u crno zavijena. Nemci i ustaše su uzeli 7000 talaca iz Šapca i odveli ih u selo Jarak u Sremu. Ljudi su četiri sata morali da trče, a usput su streljani – oni koji bi zastali. Takođe, mačvanski komunisti su odmah pokazali kakav će biti njihov odnos prema veri; posle osvajanja Prnjavora, oskrnavili su lokalni hram.
„Naša Borba“ od 30. novembra 1941. je pisala: „Ovako izgleda prnjavorska crkva: ikonostas razbijen, sve svetačke slike su sa njega skinute i unakažene, časna trpeza preturena, a svi objekti, koji na tom svetom prestolu stoje, rastureni, a delom nestali. Crkvene knjige su upropaštene, a sva drvenarija (sto za sveće i stolice, vladičina, vladareva, kao i sve druge stolice, koje stoje sa strane) izlomljena i bačena po sredini crkve. Prozori porazbijani, polijeji isto tako, slika ktitora crkve nožem izbodena, itd. Kulminacija svega je to, što su komunisti izmet vršili unutra, i što su konje držali unutra.“
Kakva je logika komunista u Srbiji bila, pričao je njihov bivši zarobljenik, Živorad Veličković; on je slušao partizanovog komandanta, Ištvana Borotu, koji je na narodnom zboru u Miroslavcima govorio: „Mi moramo voditi borbu protiv fašizma, pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno, sama Kina ima preko 400 miliona ljudi, a Indija ima oko 500 miliona. Glavno je da – pobedi naša ideja, a naše proleterske ruke sagradiće sela i gradove, koje fašisti poruše.“
Za vreme „Užičke republike“, komunisti su pobili preko 300 ljudi. A evo kako je, prema pisanju „Naše borbe“, izgledala 1941. vlast crvenih dželata u Čačku: „Seljaci su bili na silu, pod pretnjom smrtne kazne, odvođeni u partizanske odrede… Da bi onemogućili svaki otpor protiv zločina partizani su na nekoliko javnih mesta ubili desetinu uglednih domaćina. Ubijali su ih na najzverskiji način. Nekoliko njih žive bi zakopali do pasa u zemlju, a onda su im noževima kidali uši, nos, jezik, ruke i tako ih do najstrašnije smrti mrcvarili. Desetine drugih seljaka vezanih ruku morali su posmatrati ove jezive scene…
Varoš pusta, srušena, praznih dućana i pijaca…
Zverstva i mučenja vršena su na raznim mestima, pa i u zatvoru. To je činjeno obično noću. U zatvoru je stalno bilo oko 50 osoba, među kojima i ženskih. Banditi su vršili saslušanja, prebijajući nevine žrtve žilama, toljagama, kundacima i šakama. Noću su bili ubijani nevini ljudi. Leševi žrtava bacani su obično u klozete. Strašno je bilo slušati jauk i vrisak mučenih žrtava. Ubijena je, među ostalim, i jedna žena koju su partizani osudili na smrt radi toga što je prala rublje nemačkim vojnicima. Pre ubistva ova je žena poludela od straha i mučenja. Sa njom je, po svoj prilici, ubijen i njen muž. U svakom slučaju on je nestao i posle pogibije njegove nesrećne žene više ga nisu videli.“
Mladog srpskog dobrovoljca Dušana Pašića ubili su komunisti, pucajući mu u glavu, uz uzvik: „Ovo ti je za Boga“, u grudi, s desna, uz uzvik: „Ovo ti je za Kralja“, i u srce, uz uzvik: „Ovo ti je za Otadžbinu!“ Komandir Rasinske partizanske čete, naterao je uhvaćenog pisara Acu Kamperelića da pojede sopstveno oko, koje mu je nožem izvadio.
Evo opisa žrtava komunističkog terora, ubijenih 6. decembra 1941. u okolini Rudog:
1) Ilić Vojislava, činovnik pošte iz Priboja, stara 20 godina, ćerka sreskog načelnika Milovana Ilića, ubijena u Rudome od strane partizana. Njen leš unakažen. Ruke izbodene i isečene, butina desne noge rasečena do kosti, od kolena do bedra, desno oko izvađeno, obe dojke probodene, lobanja razmrskana.
2) Jovanović Desa, učenica 6 razreda gimnazije, stara 18 godina, ćerka upravnika pošte iz Priboja, odvedena kad i Vojislava Ilić. Njen leš, pored ogromnih modrica po telu, ima prosek ispod leve dojke i prelomljenu desnu ruku.
3) Ignjat Kačar, hotelijer, star 50 godina; njegov leš nađen u sedećem stavu, ruke vezane na leđima. Desno uho odsečeno, koža oparena vrućom vodom, kosa počupana, svi zubi povađeni; dotučen nekim tupim oruđem.
4) Vladimir Otašević, seljak iz Pribojske Banje, star 50 godina, nađen u ležećem stavu, licem okrenut zemlji, sa svezanim rukama na leđima, razmrskane lobanje tupim oruđem.
5) Rajko Nestorović, sudski pisar iz Priboja, star 25 godina. Njegov leš nađen u sedećem stavu, sa svezanim nogama i rukama, po celom telu isprobadan kamom, zubi povađeni.
A kad je ubijen kontrolor pošte u Podgorici, Minja Brajović, u leto 1942. godine, komunistički monstrumi su naterali njegovu ženu Anđu i osmoro njihove dece da igraju kolo oko ubijenog i pevaju: „Stiže pismo iz Spuža – osta Anđa bez muža.“
Vukosav Radović, u svojoj knjizi „Od sudije do čistača“, navodi još jedan slučaj crnogorskih partizanskih „podviga“. (Crna Gora je po svemu sudeći, uz Hercegovinu, bila predeo najužasnijeg komunističkog divljanja; neki zločini crnogorskih ubica mogu se, po čudovišnosti, porediti samo sa ustaškim): „…Da bi strah u narodu bio što veći i da bi zadovoljili svoje sadističke nagone, oni su ubistva vršili na najgrozniji način. Od mnogobrojnih takvih grozota navešću radi primera, jednu koja se odigrala u Lijesci, zaseoku sela Srednjeg Sela u srezu bjelopoljskom.“
„Baš u tim danima kada se držao zbor u Šahovićima, navratila su tri partizana u kuću Stevana Mrdaka i upitali ga da li im može što dati za ručak, rekavši da su dugo na putu i da nose poštu od Podgorice za glavni štab Sandžaka; koji se nalazio na Kovrenu. Stevan, kao uvek gostopriman, uveo je ljude u kuću i izneo preda njih sve kao o slavi… Kad su ‘gosti’ krenuli da idu iz njegove kuće, zamolili su ga da im pokaže put za Šahoviće, što je uvek dobrodušni Stevan i činio svima koji su ma kakvu uslugu tražili od njega. Kad ih je ispratio do jednog šumarka u blizini svoje kuće, tu su ga stavili na najgroznije muke. Prvo su mu prebili noge i ruke, a onda iščupali kleštama sve nokte. Onda su mu odsekli uši i nos, a potom oči izvadili. Kad je izdahnuo na mukama, delovi tela su zbijeni u gomilu sa jednom ceduljicom: ‘Ovako će proći svi, od kmeta do kralja’. Ova tri zlikovca nisu bili kuriri od Podgorice za glavni štab, već ‘Nebeska policija’, koju su iz Šahovića poslali Tomaš i Sava, da pokažu svoju ‘moć osvete’, jer im je Stevan hrabro rekao na Rovinama: ‘Imamo mi koga slušati, da ne slušamo baš vas dvojicu’…“
U drugom delu svojih dnevnika, Vladimir Dedijer opisuje kako je ubijen izvesni Račić, stariji čovek, saradnik vojvode „Eujića iz Splita. Ubice su ga sačekale u njegovoj kući, i „kad je ušao kroz vrata, udaren je čekićem, a zatim je dobio nož u srce!“
Krsto R. Vlahović, četnik Pavla Đurišića, opisuje „Pasje groblje“, kod Kolašina, „zadužbinu“ Moše Pijade („Ispunjena zakletva“, „Amerikanski Srbobran“ 10291/51):
„… Naša i Lašićeva grupa spajaju se i Pavle naređuje pohod na Kolašin, 20. februara 1942. Na teritoriji sleza kolašinskog – na frontu PlaninicaKljuč, naišli smo na jak otpor, gde nam ginu, od mojeuže grupe, stari junak pukovnik Nikola Bulatović i Janko Šćepanović, naše prve dve žrtve. Ali, pri svemu, naš elan nije bilo lako ustaviti, tako da smo na dan 23. februara posle podne satrli i poslednje ostatke Mošinih bandi i na juriš zauzeli Kolašin… Stanovništvo Kolašina živelo je pod Mošinom strahovladom 49 dana, čiji je rezultat: ubijene, masakrirane 373 osobe…
U traganju za komunističkim zločinima, sutradan sa grupom naših ljudi, dođosmo do reke Tare pored samog grada. Pored reke nalazi se jedna baruština bez snega, na čijoj se sredini nalazio pobijeni stub u visini oko tri metra, na kome je stajala drvena tabla sa natpisom: ‘pasje groblje’. Iznad table na stubu nalazilo se obešeno mrtvo pseto. ‘ Oko stuba po baruštini nalazili su se unakaženi ljudski leševi na gomilama od 20 do 50. Komisija od dva lekara i jednog studenta medicine, pored broja drugih članova, počela je sa uviđajem. Broj ubijenih oba pola iznosio je 373, od kojih niko ne bijaše ubijen vatrenim oružjem, već ili maljem u glavu, ili zaklan nožem ispod grla. Svaki leš je bio masakriran i unakažen. Oči izvađene, zubi polomljeni, nos otsečen, jezik otsečen, stomak izvađen, srce izvađeno i stavljeno u usta, itd. Noge i ruke beu razlike bijahu svima žrtvama polomljene i glave tupim predmetom – maljem razbijene. Komisija je utvrdila imena i broj žrtava, način ubijanja, dželate i naredbodavce, fotografisala skupa i naosob žrtve i podnela izveštaj vojvodi Pavlu…“
Sve je vršeno po naređenju odozgo, od vrhuške. Sam Tito je preporučio Đilasu, kada ga je u leto 1941. slao u Crnu Goru da organizuje gerilske akcije: „Streljaj svakoga, pa ma to bio i član Pokrajinskog komiteta partije, ako se koleba ili pokazuje nedostatak discipline.“ (M. Đilas, „Ratno doba“ – „Wartime“ – Harcourt Brace Jovanovich Inc., 757 Third Avenue, New York, 1977).
I?
Da li je Nikolaj mogao biti „simpatizer“ komunista ili neutralan prema njima? Makar intelektualno neutralan? Čak i najveći „intelektualci“ među komunistima, poput Titovog nadrealiste Koče Popovića, bili su krvoloci. Nemački istoričar Verner Brokdorf je u svojoj knjizi „Kolaboracija ili otpor u okupiranim zemljama“ (Werner Brockdorf Kollaboration oder Wiederstand in den Besetzten Landern, Werlag Welsermuhl, Munchen 1968) opisao kako je ovaj komandant Prve proleterske divizije krajem rata 1945. u Bosni naredio da žive zakopaju nemačke zarobljenike, tako da im samo glava viri iz zemlje, a zatim da se preko njihovih glava prelazi drljačama, čiji su čelični zupci cepali glave nesrećnika. Isti ovaj nadrealista naredio je spaljivanje živih oko 400 Nemaca.
Komunisti su i pre Drugog svetskog rata bili neprijatelji srpskog naroda, koji je Kominterna proglasila za hegemonistički. Četvrta zemaljska konferencija KPJ 1934. osudila je „okupaciju Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od strane srpskih trupa“. KPJ je, u 23. broju svog glasila „Proleter“ 1932, podržala ustanak ustaša u Lici, naglašavajući da se, ipak, sa „velikosrpskom vojno fašističkom diktaturom“ konačno mogu obračunati samo komunisti.
Godine 1943, s Nemcima u Zagrebu su se dogovarali i pregovarali Vladimir Velebit i Milovan Đilas. Velebitov otac, Ljubomir, austrougarski general, bio je, još od I svetskog rata, prijatelj nemačkog generala Gleza fon Horstenau, pa se Velebit, prilikom svojih poseta ustaškom Zagrebu, slobodno kretao. Osnovna pregovaračka pozicija partizana u razgovoru s Nemcima bio je: „NOV Jugoslavije smatra četnike kao glavne svoje neprijatelji.“
I zaista; komunisti nikad ne bi osvojili Srbiju da im nisu pomogli Sovjeti, s Čerčilovim „blagoslovom“. A kad su osvojili Srbiju, napravili su neviđeni pokolj. Komunista i „Španac“, Petko Panović iz Požege, ubio je, iz ideoloških razloga, svog sina Radojicu! A koliko je srpskih Kaina ubilo svoje Avelje – ni broja se ne zna. Srbija još nije sahranila žrtve komunističkog terora, a Titovi dželati slobodno šetaju Beogradom i primaju, od naših poreza uzete, svoje krvave penzije. Komunisti – Srbi, Titove sluge, krivi su za sve poraze Srbstva posle Drugog svetskog rata. Setimo se samo šta su radili 1944-1945, kad su se svetili Srbiji zato što ih nije htela. Koliko je domaćina ubijeno samo da bi im bila oduzeta imovina! U koliko je sela pucano u litije (vidi knjigu Dragiše Božića „Crveni metak“, Moravci 2002)! Koliko je nevinih ljudi oterano na robiju zbog vida na račun Josipa Broza! Koliko je dece zlostavljano zato što poste da se pričeste ili recituju u crkvi za Savindan! Koliko je kuća srpskih osramoćeno dok su muževi od udbaša silovanih žena, bili na robiji!
Zato je Nikolaj bio antikomunista. Zato je podržavao antikomunističku borbu svog naroda. Zato su ga komunisti mrzeli. Ali, kao hrišćanin, kao srbski episkop, on u ratu nije hteo da potpiše nemački apel za borbu protiv komunista, jer nije hteo da raspiruje građanski rat i da na bilo koji način posluži okupatoru.
No, čim je rat prošao, Sveti Nikolaj Žički je nastavio svoju pastirsku borbu protiv komunističkih vukova i njihovog vođe, Josipa Broza.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *