NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I GRAĐANSKI RAT

Vladika Nikolaj i Ljotić

O vezama vladike Nikolaja i Ljotića komunisti su pisali mnogo, i zna se kako. Kao što smo već pomenuli, na njih se nadovezao Mirko Đorđević koji je došao dotle da tvrdi kako mu je, posle Ljotićeve smrti, Nikolaj spevao akatist („himnu u tonu akatista“, „Republika“, 130. 9. 2006). Da je vladika Nikolaj pre Drugog svetskog rata cenio Ljotića kao pobožnog i moralnog čoveka, u to nema sumnje; da su neki od Nikolajevih bliskih saradnika prišli Ljotićevom „Zboru“ pre rata – ni u to nema sumnje (prota Aleksa Todorović, Dimitrije Najdanović…). Da je Nikolaj 1940. godine, kad je Vlada CvetkovićMaček gonila „Zbor“, ustao u odbranu svog uhapšenog saradnika, doktora filosofije Dimitrija Najdanovića, i to se zna. Ali, da je u doba puča od 27. marta 1941. vladika Nikolaj bio na strani pučista, a Ljotić zato da se Nemačka ne izaziva, i da se Jugoslavija ne uključuje u rat – i to se zna. Zna se i da je za vreme rata Nikolaj sve vreme bio u vezi sa đeneralom Mihailovićem, kao ministrom vojske Kraljevine Jugoslavije, a da je veze sa Ljotićem prekinuo. Zna se da je govorio na sahrani Dimitrija Ljotića 1945. u Gorici u Sloveniji, obradovan Ljotićevom spremnošću da se stavi pod Dražinu komandu u borbi za povratak kralja Petra II na presto i spasavanje srbskog naroda od komunizma. Zna se i to da je đenerala Mihailovića i Nedića, kao i Ljotića, smatrao ljudima koji su se borili za Srbstvo – Mihailović kao tradicionalni ustanik u duhu Karađorđa, a Nedić i Ljotić kao trpioci u ime naroda, u duhu kneza Miloša. Saradnju s pobožnim i čestitim emigrantima, svojevremeno pripadnicima „Zbora“, nastavio je Nikolaj i posle rata – desna ruka u izdavanju biblioteke „Svečanik“ bio mu je slavni i dostojni prota Aleksa Todorović.
Ali, da ponovimo: Nikolaj je bio, pre svega, čovek hrišćanin, širokih vidika, i ne može se svesti ni na jednu političku ličnost, pa ni na Ljotića. Njemu je, kao narodni čovek i borac za slobodu, za vreme Drugog svetskog rata najbliži bio đeneral Draža.
A što se Ljotića tiče, njegov pogled na svet zahteva ozbiljnije izučavanje no što smo ga do sada imali. U našem kontekstu, pomenućemo samo ono po čemu se Ljotićevo shvatanje razilazilo s Nikolajevim u jednom suštinskom aspektu, koji bismo nazvali političko-mističkim. Jer, za razliku od Ljotića, „integralnog Jugoslovena“, Nikolaj je Jugoslaviju smatrao „prkosom Bogu i Svetom Savi“. Takođe, Nikolaj je bio izrazito antirimokatolički raspoložen, i nije cenio duhovnost Rima; kod Ljotića je bilo obratno.
Da pokušamo da kažemo nekoliko reči o Ljotićevoj duhovnosti.

* * *

Lik Dimitrija Ljotića kod nas, iako strastveno branjen i mnogo ostrašćenije napadan, još uvek nije dovoljno osvetljen. Ova, nesumnjivo značajna figura predratnog političkog života Kraljevine Jugoslavije, kao i čovek sa znatnom ulogom u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, tek čeka ozbiljniji pristup i analizu svog dela. Na stranu treba ostaviti priču o Ljotiću kao hitlerovcu. Ona je ideološki površna. Ali, Ljotić mora biti objašnjen iz različitih uglova i sa raznih stajnih tačaka da bi se o njemu i njegovom delu sudilo trezveno. Čini nam se da ima nekoliko činjenica na koje bi trebalo obratiti pažnju:
1. Ljotić se formirao pod snažnim uticajem moralističkog hrišćanstva Lava Tolstoja, koje je ostavilo trajan pečat na njegovoj misli i delu. Ljotić je kasnije odbacio Tolstojev racionalizam kad je u pitanju hrišćanska dogmatika, ali je zauvek bio obuzet (kao i pisac iz Jasne Poljane) klasično ruskim (i slovenskim) pitanjem: „Šta da se radi?“ rešavajući ga moralistički.
2. Ljotić se Tolstoja oslobađa preko francuskog rimokatoličkog pijetizma i mistike (Paskal, Franja Saleški, itd). Uopšte, njegov pogled na svet i na hrišćanstvo prožet je rimokatoličkim duhom snažne scoljašnje discipline, koja od čula vodi ka razumu, potpuno predatom u poslušnost autoritetu zemaljskih verskih ustanova. Organizovanje „Zbora“ i kasnije srbskih dobrovoljaca kao „militia Christi“, ideja vođenja politike kao mističkog učiteljstva, stroga poslušnost i bespogovorno sledbeništvo jednog viteškog reda zapadnog tipa – sve to ima veze sa rimokatoličkom tradicijom (pri čemu nipošto ne treba zaboraviti jezuite, čiji je osnivač, Ignacio Lojola, bivši ratnik, smatrao da je vojnička disciplina u religioznom životu nezaobilazna).
3. Ljotićevo jugoslovenstvo, koje je bilo najiskrenije (za razliku od politički pragmatičnog jugoslovenstava mnogih srbskih Političara), imalo je svoju mističku osnovu u čvrstom uverenju da su Pravoslavna Crkva i rimokatolicizam samo dve projave jedne iste vere. Zato nije nimalo slučajno što Ljotić svojoj supruzi nije dozvoljavao da pređe u pravoslavlje (ona je to, po svojoj želji, učinila tek posle njegove smrti), niti je čudno što on pravoslavna čuda izjednačava sa mističkim vizijama koje se zbivaju među rimokatolicima (dovoljno je videti njegovo ključno bogoslovsko predavanje, „Svetlo istine“, pa da se u to uverimo: javljanje Gospe u Fatimi i Lurdu za njega je isto kao i javljanja iz višnjeg sveta koja je imao Sveti Serafim Sarovski). U tom istom predavanju, održanom dobrovoljačkim prosvetarima pred samu Ljotićevu smrt 1945, on kaže da je glavni izvor sukoba između četnika i dobrovoljaca bio u tome što je kod prvih više naglašena politika, a kod drugih duhovnost. Jugoslovenstvo je, za njega, bilo više mističko no političko stremljenje narodnih duša Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara (i zato ne može biti prave Jutoslavije dok joj se ne pridruži Bugarska).
4. Čovek ka Hristu stremi podvizavanjem, to jest „nadzorom nad srcem“ (Ljotićev izraz), individualnom borbom za očišćenje od greha i strasti. Ovo prenaglašavanje borbe pojedinca za čistotu takođe je osobina zapadnog pristupa svetosti (pri čemu, naravno, mislimo na stari, nereformisani rimokatolicizam, pre Drugog vatikanskog koncila). Zato kod Ljotića veoma prisustvuje molitva, post i samosavladavanje, ali Pričešće, kao smisao hrišćanskog života, upadljivo odsustvuje (to ne znači da je Ljotić izbegavao Pričešće ili isto izbegavanje preporučivao svojim sledbenicima, nego da je za njega, po svemu sudeći, Pričešće bilo nagrada za individualnu vrdinu, a ne svecelosno učešće u punoti liturgijskog, sabornog spasavanja čoveka u Crkvi). Taj put, u asketskom smislu (jer pravoslavna askeza je nadasve saborno-liturgijska, a ne individualno-pijetistička), može da vodi u prelest. U prelest je ovaj put uveo rimokatoličke mistike, među kojima je bio i Toma Kempijski, omiljeni Ljotićev pisac. Jer, delo „O ugledanju na Hrista“ je, kako je ispravno uočio Sveti Ignatije (Brjančaninov), neka vrsta koketiranja s Bogom, umišljanja blizine Božje, koja vodi u čulnu familijarnost samoobmane. Čovek veruje da se s Hristom sjedinio, da je konačno blažen, a, u stvari, stekao je samo neku vrstu duševno-telesne ravnoteže. U takvom stanju, nekom se može uči“iti da je kadar da sam opšti s Bogom, bez „posrednika“ (recimo, sveštenika), jer je dostigao versko-moralno savršenstvo, pa gleda Boga licem u lice (ni u najuzvišenijim trenucima bogoviđenja pravoslavni Sveti se nisu odricali neophodnosti sveštenika koji nam predaju blagodat Hristovu u Svetim Tajnama; Pričešće je i za Najveće mističare, poput Svetog Simeona
Novog Bogoslova, ostajalo hleb života bez koga se ne može, a koji nam predaju svešteničke ruke).
Iz svega ovde rečenog proizilazio je odnos Ljotićevih pristalica prema ostalim učesnicima našeg nesrećnog građanskog rata. Ljotićevi borci su verovali da su sledbenici jednog Učitelja, koji je znao pravi Put; ostali su bili u zabludi, i to im je trebalo pokazati i dokazati, nekad i silom. Ljotić je bio čovek nesumnjivog ličnog poštenja, snažne vizije i često precizan u predviđanju razvoja političkih događaja. Bio je odan Kralju i Otadžbini, i smatrao je da sav svoj život treba posvetiti služenju idealu. To je veoma snažno uticalo na mlade dobrovoljce da ga prime kao „proroka“. Dimitrije Ljotić se naslanjao i na misao osnivača „Francuske akcije“ Šarla Morasa. Moras je bio paganin, koji nije mnogo voleo hrišćanstvo, smatrajući ga verom koja je razrušila njemu dragu Rimsku imperiju. Međutim, za rimokatolicizam je imao puno poštovanja upravo zato što su rimokatolici preuzeli mnogo od antičkog paganstva, i zato što je Vatikan postao snažni politički i kulturni činilac u istoriji Evrope. Moras je bio monarhista i tvorac ideje „integralnog nacionalizma“, tako drage Ljotiću. Vođ „Francuske akcije“ je govorio: „Integralni nacionalizam ne znači nacional-imperijalizam niti razuzdani nacionalizam. On obeležava jednu vrstu nacionalizma, koji preko kraljevstva odgovara administrativnim, socijalnim, pravnim i političkim potrebama naroda. (…) Takav nacionalizam vrlo je različit i od fašizma i od nacizma. Takav nacionalizam nije ni etatistički ni partikularistički sistem. Integralni nacionalizam smatra da je monarhija neophodna narodu.“ „Mi smo za Kralja, jer se sudbina na glasanje ne stavlja“, pisaće, odlučan kao i uvek, Ljotić 1944, uoči Titovog dolaska na vlast.
Na Ljotića su značajan uticaj izvršili i „beli“ Rusi, monarhisti koji su u Kraljevinu Jugoslaviju izbegli pred krvavim terorom boljševika. Od njih je dobijao podatke o nečuvenom progonu Crkve i zločinima nad pravoslavnim narodom, koji su mu, kao i svakom zdravoumnom čoveku, ledili krv u žilama. Ljotić je svim silama nastojao da spreči pobedu komunizma u Jugoslaviji, i zato je bio spreman da se s komunistima bori na „krv i nož“. Od ruskih emigranata je, po svemu sudeći, primio i snažnu netrpeljivost prema Jevrejima, od kojih su mnogi bili u samom vrhu vođstva boljševičke revolucije.
Kada su Nemci porobili Srbiju, Ljotić je znao da su oni okupatori, ali je, a to se iz njegovih govora i članaka vidi, smatrao da su oni manje zlo od komunista. Mislio je (ili se pretvarao da veruje) da će Hitler ipak voditi odlučnu borbu protiv Sovjetije, i da će u „novom evropskom poretku“ nacionalnih država možda biti mesta i za Srbe. Sličnim putem pošli su i mnogi „beli“ Rusi, koji su verovali da će Staljinova Sovjetija pasti pod udarima Hitlerovim, i da će se tada obnoviti stara Rusija. Plašio se Ljotić nove Evrope, podeljene između bezdušnog kapitalizma i tiranskog socijalizma. Njegovo oslanjanje na Nemce, koje nije bilo potpuno poistovećenje s njima, delimično je slično Morasovom stavu u višijevskoj Francuskoj. To jest, osloboditi se komunista, a Nemci će verovatno sami otići, i tada će opet biti moguće graditi nacionalnu državu.
Dr Marko S. Marković, naš čuveni emigrantski pisac, u jednom ogledu iz 1953. pokušao je da odgonetne tajnu privlačnosti Ljotićevog stvaralaštva, i otkrio je (s punim pravom, što se vidi iz postupka dokazivanja) da je Ljotić bio nadahnut besednik i književno obdaren pisac. Marković uočava da je osnivač „Zbora“ u sebi prigušio književni talenat da bi onima koji pođu za njim mogao da saopšti nešto više i značajnije nego što bi to književno delo moglo. On smatra da se u tome, možda, ogleda i tajna Ljotićeve ličnosti – jer on je političar bio samo zbog želje da posluži bližnjima tamo gde je mislio da je to najpotrebnije. Iz toga su proizilazili i svi nesporazumi i sva surova osporavanja Ljotićeve misli i dela. Osnivač „Zbora“ je video ono što partijski političari nisu mogli (ili nisu hteli) da vide: „kosmičku revoluciju“ koja će izmeniti lice planete, i skoru propast hrišćanske civilizacije, čiji je zatočnik smederevski advokat bio. Naročito je značajno ono što je Marković otkrio o Ljotićevom uticaju na omladinu, kojoj nikad nije laskao, ali koja je za njim išla očarana idealom „sunčanih ljudi“. Taj ideal im je predsednik „Zbora“ ponudio u mnogim svojim besedama, od kojih je najpoznatija „Omladini na Stražilovu“. Marković zapaža: „A mladost gleda i sluša. Neobičan joj izgleda ovaj čovek koji tako govori. Jer je ona navikla na bestidnu i ciničnu demagogiju partijskih političara, čula za ubilačke planove ustaša, poznaje klasnu mržnju komunista. (…) Ko hoće da otkrije prave izvore onoga heroizma koji je ta mladost pokazala u jurišu na Hadžijinim Livadama, gazeći Ibar i Mlavu, u Istri i na Soči, neka prvo pročita dve pesme u prozi: ‘Od Mojkovca do Kajmakčalana’ i ‘Omladini na Stražilovu’. Tada će mu sve postati jasno.“
U sumnju se ne može dovoditi činjenica da je Ljotić nastojao da čitav svoj život zasnuje na načelima vere. U sjajnoj knjizi Stanislava Krakova „Život čoveka na Balkanu“, poznati pisac „Plamena četništva“ i režiser filma „Za čast otadžbine“, opisuje Ljotića kako na prvim borbenim linijama na Rovovskoj kosi (u Prvom svetskom ratu) čita kao molitvu Paskalove reči: „Kako ne znam odakle dolazim, isto tako ne znam ni kuda idem; ja znam samo da ću odlazeći sa ovoga sveta pasti ili u ništavilo ili u ruke rasrđenog Boga.“ U vreme svog drugog susreta s Krakovom (prvi je bio predratni, dok je Ljotić još bio tolstojevac), mladi oficir se već bio oslobodio uticaja grofa iz Jasne poljane. Tolstoj svojim delima nije mogao da ga uteši kad je Dimitriju umro otac, koga je jako voleo. Krakov o Ljotiću veli: „Sada su sv. Avgustin, sv. Franja Salski i Blez Paskal postali njegovi religiozni savetnici. U jednom džepu svoje tesne oficirske bluze nosio je ‘Misli’ Paskalove u jednom izdanju iz 18. veka, a u drugom „Introduction a la vie devote“‘ od sv. Franje Salskog. Nekoliko godina kasnije, mesto ovih knjiga, imao je uvek u unutrašnjem džepu svog kaputa jednu malu ikonu na drvetu. (…) Nas dvojica smo bili toliko različiti po životnim shvatanjima i temperamentu da mi je posle prvog radosnog osećanja što sam sreo nekog bliskog počeo da smeta njegov isposnički stav. Činilo mi se na trenutke da je to poza. Uz to, nikada nije hteo da govori o ženama i jednom prilikom rekao mi je da bi se, da nije bilo rata, po svršenim studijama u Parizu, zakaluđerio.“ Jednom prilikom, da bi ga izazvao, Krakov je u društvu mlađih oficira počeo da priča raspusne povesti o solunskim bludnicama. Ljotić ga je molio da prestane, jer ga je stid da to sluša. To je Krakova još više razdražilo, pa je postajao sve bezočniji. Ljotić mu je, na kraju, stavio ruku na usta, što je Krakov jedva dočekao da se fizički obračuna s „čistuncem“. Svom snagom udario je Ljotića pesnicom i ovaj se teško zateturao i udario leđima u zid. Šta se dalje zbilo? Evo Krakovljevog opisa: „Istog trenutka uplašio sam se svog instiktivnog, ali divljeg postupka. Pogledao sam, zbunjen, na svog rođaka. On je pošao ka meni. Sada sam bio rešen da ga pustim da on mene udari i da se ne branim. On mi je spustio ruku na ra,me:
Ja znam, Staša, da ti to nisi hteo da uradiš. To je bilo izvan tvoje volje… Evo…
I umesto očekivanog udarca, on me je poljubio u obraz.
Kada sam ga udario, ja sam prebledeo, ali u ovom trenutku bio sam tako crven da sam osećao da mi obrazi gore. Nikad se tako nisam stideo sebe.
Od tog trenutka postao sam najbolji prijatelj i drug sa Ljotićem. U meni je stalno budila radoznalost njegova krajnja uzdržljivost prema ženama, čak i kada se o njima govorilo. Jednom mi je odgovorio ozbiljno i kratko:
Za mene će se to pitanje postaviti samo kod one žene sa kojom se budem venčao.“
Tako je bilo na Solunskom frontu. Ali, tako će ostati i uoči Drugog svetskog rata. Poznati predratni novinar Milan Jovanović – Stoimirović, pokretač lista „Vardar“, u razgovoru sa Slobodanom Jovanovićem dotakao se i Dimitrija Ljotića. Slobodan Jovanović je tom prilikom rekao da poznaje Ljotića: „Mi uostalom imamo jednu zajedničku crtu, zbog koje se i interesujem za tog čoveka. To je pobožnost!“ Stoimirović je Jovanoviću rekao da i on ceni Ljotićevu veru, jer je ona negovana, i jer ju je Ljotić gradio čitajući Avgustina i Tomu Akvinskog, imajući čak veću erudiciju od mnogih episkopa; istovremeno, iskazao je da mu kod Ljotića smeta „njegov klerikalizam, njegovo podređivanje popovima, njegovo pevanje za pevnicom, njegova smelost da čita apostol kad se niko drugi ne prihvata te dužnosti…“. Jovanović je neprestano hvalio Ljotićevu pobožnost, koja je u našoj sredini uvek smatrana skoro ženskom slabošću, i za koju Stoimirović veli da čovek mora imati izvesnu kuraž zbog mogućih ismevanja koja prate manifestacije lične religioznosti. Jovanović mu je odgovorio: „Ili se je pobožan, i onda se ide do kraja, ili se nije, i onda se staje na pola puta, i ostaje…“
Predratni levičar Dragoljub Jovanović, u knjizi uspomena „Ljudi, ljudi“ piše da je Ljotić u zatvoru s mladim komunistima delio poslednji komad hleba. On Ljotića ne voli, ali istinu ne prećutkuje.
Dakle, Ljotić je bio čovek koji je nastojao da živi u skladu sa hrišćanskom naukom i svojom savešću. Njegova religioznost je bila duboka i sveprožimajuća. Ali, kao što smo već rekli, ona je sva bila osenčena duhom rimokatoličke mistike, koja ne daje ispravnu osnovu za izgradnju unutrašnjeg čoveka. U tim protivurečnostima treba tragati za Ljotićem, a ne osuđivati ga kao navodnog „hitlerovca“.
Čak i njegov ulazak u saradnju sa okupatorom se može doživeti kao poslednji pokušaj odbrane jednog sveta koji se ruši. To ga, naravno, ne amnestira od istorijske odgovornosti. Ali, to ne amnestira ni njegove kritičare od istoriosofske ozbiljnosti. Treba razumeti tragediju moralno čistog čoveka koji je hteo da se bavi politikom u korumpiranoj sredini predratne Kraljevine, pri čemu je tvrdio da „politika nije blato u kome se prasci valjaju, nego strašna i sveta služba narodu i državi“. Činjenica je da su Ljotićeve ideje i stav umnogome bile tuđe domaćem duhu. Srbi su, listom, bili uz ravnogorstvo. I to je zadatak za jednog budućeg istraživača, ali istraživača nepristrasnog i ozbiljnog, a ne pozera i frazera.

* * * * *

Još jednom da podvučemo: Nikolaj Velimirović je bio izričito ravnogorski nastrojen, iz jednog prostog razloga: đeneral Mihailović je bio Ministar vojni kraljevske Vlade u Londonu, pod komandom kralja Petra II, a Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je legalna vojska Kraljevine Jugoslavije. Kao dosledni monarhista i legalista Nikolaj je za vreme Drugog svetskog rata bio na strani legalne vlasti i legalne vojske. Imao je razumevanja i za đenerala Nedića i njegove saradnike, ali patrijarha Gavrila je, uoči razgovora s Nedićem, izričito upozorio da dotičnog ne naziva Predsednikom Vlade (jer je predsednik naše Vlade u Londonu), nego da ga samo oslovljava kao đenerala.
Komunisti su optužili vladiku Nikolaja da je bio „zboraš“ i na osnovu toga mu oduzeli državljanstvo. Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ oduzelo je državljanstvo Nikolaju 27. 9. 1951. godine zato što je bio „pripadnik protivnarodne političke organizacije Zbor i kao saradnik okupatora pobegao iz zemlje pred oslobođenjem“.
Dakle, povezivanje Nikolaja i Ljotića, kao pripadnika istog političkog pokreta, potiče od komunista! Nikolaj nije bio pripadnik „Zbora“, a sa „zborašima“ je, i pre i posle Drugog svetskog rata, sarađivao kao sa hrišćanima, na pravoslavnim i srbskim poslovima koji su bili iznad ideologije.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *