NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I GRAĐANSKI RAT

Vladika Nikolaj i đeneral Draža

Za vreme poznatog monstruoznog procesa đeneralu Draži Mihailoviću nekoliko puta je pomenuto i Vladikino ime, kao ime čoveka bliskog Ravnogorskom pokretu i samom đeneralu. Mihailović je rekao da je sa Nikolajem držao vezu preko čoveka „koji je usmeno mogao da zapamti svaku reč koja mu se kaže i ništa nije govorio. Ja govorim, on zapiše to u mozgu“. Đeneral Mihailović je pomenuo pisma koja je primio od patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja, ističući da je „Nikolaj bio protiv komunista“.
Ove oskudne izjave, ipak, ne otkrivaju značaj odnosa koji je Nikolaj imao sa ravnogorcima i njihovim komandantom.
Jedan od boraca JVuO, Jovan Kontić, iz srbskog vojnog logora na Sinaju, pisao je 15. marta 1947. godine vladiki Nikolaju o Dražinom odnosu prema njemu, episkopu Žičkom, sledeće: „Krajem marta 1943. godine bio sam poslednji put kod srpskog prvoborca za slobodu Draže Mihailovića. To je bilo u sklopu planine Sinjavine, u Crnoj Gori, u jednoj planinskoj kolibi. Sedeo je on, Dragiša Vasić i ja. Nešto docnije, pošto je sa mnom, novodošlicom, završio glavni deo razgovora, uđoše pukovnici Lalatović, Ostojić i još neki, meni nepoznati, članovi Štaba.
Spuštala se noć. Onako tmurna i sanjiva i nehotično nas je podsećala na neizvesnu sudbinu mučeničkog srpskog naroda. Svi smo ćutali. Iz zemunice, pri bregu, dopirala je pesma vojnika Gorske garde:

Planino majko ljubavi,
Planino cvete ubavi,
U tebi život provode
Sinovi naše slobode.
Planino majko ljubavi,
Planino cvete ubavi,
Čuvaj nam Dražu junaka,
Narodnog borca prvaka.
A kada bude pred zoru,
Svi ćemo s Dražom u goru,
U ime Kralja i Boga,
Da nam se vrati sloboda.

Neko od prisutnih reče: ‘Ovu je pesmu ispevao vladika Nikolaj.’ Čiča je, kao i uvek, nerazdvojan od svoje lule, pušio i zamišljeno ćutao. Najedanput odvoji lulu od usana i, dok mu je iz očiju izbijala duboka seta, izgovori: ‘Samo da nam ga Bog sačuva, da preživi ovaj strašni rat, jer smo mnogo osiroteli.’
On, Draža Mihailović, ne reče ni da ste, niti da niste Vi napisali gornju pesmu, koju sam verovatno neverno reprodukovao, jer sam je docnije zabeležio, ali iz dubine svoje plemenite i viteške duše uputi molitvu Bogu da Vas sačuva jer smo mnogo osiroteli’. U ljudima, razume se.“
I zaista, od samih početaka rata odnos đenerala Mihailovića i vladike Nikolaja bio je sinovsko-očinski. Nikolaj je uspevao da pošalje poneku poruku Draži, a Draža je pokušavao da ga oslobodi nemačkog ropstva i starao se da posluša savete zatočenog žičkog episkopa.
Iz Ljubostinje, a u toku opsade Kraljeva, Nikolaj je 1941. molio Dražu da narod ne izlaže surovim nacističkim represalijama. Pisao mu je da nam zemlja neće koristiti ako se istrebi narod. Upozorio je Dražu da se čuva ostrašćenog partijaštva i da mu uzor bude „patriotska Bosna“, u kojoj su se Srbi, kao jedan, okupili oko zajedničke borbe protiv ustaških istrebitelja. Tu je Nikolaj Draži ukazao i na strategiju: „Ujedinimo ovo malo svežih narodnih snaga, ne da se s nekim daleko jačim od sebe borimo sada, nego samo da očuvamo što više roblja srpskog u životu do boljih dana i za bolje dane.“ Kako kaže sveštenik Velibor Džomić u svom tekstu „Prilozi za biografiju Sv. vladike Nikolaja u Drugom svetskom ratu“: „Komunisti su ovo pismo Vladike Nikolaja posle rata tumačili kao Vladikin poziv protiv borbe s Nemcima, prenebregavajući činjenicu da su oni zagovarali napad na Kraljevo, a zatim u borbi izdali četnike i ubijanjem kapetana Jovana Deroka započeli građanski rat u Srbiji.“
Po svešteniku Džomiću, razlozi premeštanja Vladike Nikolaja iz Ljubostinje su višestruki: kontakt Nikolajev sa „dražinovcima“, učešće srbskog sveštenstva u trupama đenerala Mihailovića, kao i mogućnost da trupe JVuO upadnu u Ljubostinju i oslobode Nikolaja, što bi dovelo do šireg antinemačkog narodnog pokreta. Sam Nikolaj je molio da ga ne oslobađaju, jer bi to uzrokovalo nemačku odmazdu nad sestrinstvom Ljubostinje i narodom Trstenika i okoline.
Draža je već 20. decembra 1942. godine, od strane komandanta Srbije, đenerala Miroslava Trifunovića, obavešten o tome da je Nikolaj odveden iz Ljubostinje. Trifunović je 31. januara 1943. godine preneo poruku Nikolajevu Draži: „Oni koji su uhapšeni bez krivice, ako budu oslobođeni bez ikakvih uslova, produžiće, kao i do sada, Svetosavskim putem, a vremenom – ostale kombinacije. Deda – Čiči!“ To znači da su Nikolaju Nemci nudili slobodu pod određenim uslovima, ali on to nije prihvatao (uslovi su svakako podrazumevali izvestan vid kolaboracije). A 3. januara 1943. đeneral Draža preko Kalabićevog kurira pozdravlja Nikolaja, obaveštava ga o tome da Italijani i dalje drže u ropstvu vladiku dalmatinskog Irineja Đorđevića), Nikolajevog prijatelja, i poručuje: „Držimo tačno svoj put i na tom putu ćemo istrajati Božjom pomoći.“ Četnici su planirali oslobađanje patrijarha Gavrila i Sv. Nikolaja Srpskog iz Vojlovice i 1943. godine. Ovi su na to bili pristali, ali od plana, zbog nemačkih mera čuvanja zatočenika, nije bilo ništa.
Jula 1944, u četničkom listu „Šumadija“, pojavio se Nikolajev tekst „O junaštvu“. U februaru 1945, Nikolaj je, iz nemačkog ropstva, poslao blagoslov Draži, „velikom vojvodi i junaku našem“, ukazujući da je zemaljska Srbija malena, a nebeska sve veća i veća, da su jači mrtvi od živih, da se vodi velika bitka Hrista protiv antihrista. Upozoravao ga je da ide svetim putem, da se Bog ne psuje, da bude „sveta vojska“ i „sveti put“.
Đeneral Mihailović je odobrio da se u Sloveniji objedine nacionalne snage pod vođstvom Dražinih oficira; za to je bio i vladika Nikolaj. U jednom pismu upućenom objedinjenim nacionalnim snagama, đeneral Draža kaže: „Ako izvučete patrijarha (Gavrila Dožića) i episkopa Nikolaja (Velimirovića), mogu nam mnogo koristiti, ali pazite da se oni nigde ne pojavljuju gde bi se mogla tumačiti ma i najmanja korist za Nemačku. Oni moraju svoje ime sačuvati potpuno svetlo za budućnost. Ako stignu do Vas, pozdravite ih i molite blagoslov.“
Nikolaj je svim srcem bio na strani Jugoslovenske vojske u Otadžbini – kao monarhista, legitimista i rodoljub, i kao poštovalac ličnih vrlina đenerala Mihailovića. On je i u emigraciji nastavio da se bori za istinu o Đeneralu i njegovoj borbi. Prilikom svog susreta sa anglikanskim biskupom Džordžom Belom, 16. novembra 1945, Nikolaj ga je obavestio o svom stavu prema Mihailoviću i komunistima: „Pitao sam ga za Mihailovića – da li sam bio u pravu kad sam ga pohvalio 1941. (on je znao za tu moju besedu)? Da, rekao mi je on, nema ničeg što bi se moglo odbaciti: hvalite ga i sada, s pravom – on je dobar čovek, pobožan čovek – on želi ustavnu monarhiju. Ali, Tito (za koga se Čerčil u govoru 1944. hvalisao da je njegovo otkriće) je satanistički čovek, kao i Lenjin. Staljin je još gori: njegov režim je užasan. Jugoslavija je sada, poput Ukrajine, deo Sovjetske države – a ovi boljševici postupaju prema hrišćanima isto kao što su oni boljševici 1917-18. postupali prema hrišćanima u Rusiji.“
Već 1946. Nikolaj je napisao deseteračku pesmu „Dražin duh govori“, u kojoj se Draža iz Nebeske Srbije obraća Srbima, okružen narodnim borcima – Pavlom Bakićem, Jakšićima, hadži Prodanom, đakonom Avakumom, Karađorđem, Aleksom Nenadovićem, Ilijom Birčaninom, Zekom Buljubašom i Hajduk Veljkom, Zmajem od Noćaja i Jovanom Kursulom, Milošem Obrenovićem i kneginjom Ljubicom, junacima sa Kumanova i Kajmakčalana. Draža najavljuje da će Srbija biti uskoro slobodna, a njegov grob otkriven.
Nikolaj je držao i vezu sa ostacima vojski đenerala Mihailovića. Čuveni komandant četnika sa istoka Srbije, Siniša Ocokoljić-Pazarac, koji je u Italiji pokušavao da organizuje borbu protiv komunista, pisao je vladiki moleći ga za pomoć (imao je ilegalnu radiostanicu „Suvobor“ preko koje je emitovao program sa italijansko-jugoslovenske granice, sve dok ga UDBA nije kidnapovala i ubila). Iz pisama koje je Pazarac uputio Nikolaju vidi se da ga je Nikolaj smirivao i govorio mu da će se teško šta postići. Pazarac je, u pismu od 25. aprila 1953, rekao da je svestan gorke istine da „Amerikanci podržavaju Tita i komuniste“, ali treba se boriti i širiti glasove da Amerikanci podržavaju nacionalne borce.
U svom delu „Zemlja Nedođija“ Nikolaj je dao istoriosofski osvrt na četničku borbu protiv nacista. Glavni junak dela je Spaso Spasović, koji se našao u nemačkom logoru i koga nacisti muče. On četničku borbu tumači kao borbu za srbsku slobodu, a protiv krvožedne utopije „Trećeg Rajha“. Ta je borba u skladu sa srbskom istorijom i predanjem.
Govoreći o đeneralu Mihailoviću 18. jula 1954, u hramu Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, Sveti Nikolaj je rekao: „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim, time što je položio život svoj za narod svoj. Ljubav koja premaša i tu ljubav, nije za čoveka, nego za Boga. (…) Draža je bio narodni čovek. (…) Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, pričešćivao se i držao krsnu slavu. (…) Draža je bio u zakonitom braku s venčanom ženom. (…) Draža je činio sva usilja da ujedini i složi srpski narod. (…) Draža Mihailović je bio legendarna ličnost m za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol Svetog ratnika. S vremenom će taj oreol biti sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podražavaju Dražu.“
Sveti Nikolaj Srbski je prekorevao one koji su se kleli u Dražu, a živeli nemoralno, nepobožno i širili neslogu među Srbima. Za njega je Draža bio čovek dostojan podražavanja upravo jer je bio pravi sin svetosavske Majke Crkve.
Komunisti su đenerala Mihailovića proglasili izdajnikom i slugom nacizma, kao i Svetog Nikolaja Srbskog. Oni koji, poput Jovana Bajforda, nastavljaju komunističku priču među Srbima, treba da znaju da im poduhvat neće uspeti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *