Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Још о врху СПЦ у рату

У веома озбиљној студији др Радмиле Радић “Држава и верске заједнице 1945-1970.” (Београд, 2002) о праћењу Владике Николаја и прогонима истог налази се низ веродостојних и значајних чињеница. Од самог почетка, Владика Николај је сматран британским човеком. Од њега је високи нацистички званичник Турнер тражио повлачење из јавног живота. Командант Србије, у време интернације Владике Николаја у Војловицу, доставио је Недићевој власти акт следеће садржине: “Са жаљењем морам констатовати да у последње време свештенство све до највиших врхова узима учешћа у побуњеничком покрету у најмању руку својим симпатијама. Ни под којим условима се не може трпети то што свештеници дозвољавају да буду употребљени на пример као преносиоци вести или да више или мање отворено суделују у англофилској пропаганди или да манастири – чак и манастири калуђерица – буду искоришћавани као скровишта. Епископ Николај је из ових разлога пре неколико дана из његовог места боравка северно од Трстеника доведен у околину Београда. Пре него што се осетим побуђеним да и овде предузмем строге мере, као што сам већ иначе морао да чиним, ја овим опомињем и молим Вас да известите кругове који у томе имају учешћа да их њихов чин нипошто неће сачувати од оних мера које сматрам да су потребне у интересу окупаторске силе. Очекујем да ће у најкраћем року наступити промене.” Немцима Николај никад није био поуздан: чим су дошли у Србију 1941, јавили су Главној управи безбедности Рајха да су запленили архиву СПЦ и саслушали Николаја Велимировића, означеног као главног представника “проенглеске агитације” (због његових веза са англиканцима). Владику Николаја је шпијунирао и негдашњи референт за штампу Патријарха Варнаве, совјетски ухода Миша Брашић, који је Немцима, преко посредника, доставио Владику као сарадника Драже Михаиловића, што је допринело његовом одвођењу из Љубостиње у Војловицу и, касније, у Дахау. (Занимљив податак: један комуниста сарађује са нацистима, а спаја их заједничка мржња према србској слободи и Светом Николају Жичком.)
Ево шта још каже Радмила Радић: “Немачко неповерење према њему није ублажено ни после извештаја пропагандног одељења издавачког предузећа ‘Југоисток’ и да је он пре рата, први у Београду, похвалио Хитлера.” (Очито, неко се позивао на говор из 1935. да би Владики помогао, али Немци су добро знали да тај говор нема никакве везе са Владикиним садашњим ставом и расположењем.) Касније, када је Херман Нојбахер покушао да интервенише да се Патријарх Гаврило и Владика Николај пусте, Хитлер се томе оштро и одлучно успротивио. Нојбахер је почетком 1945. тражио од Рибентропа да му се дозволи да представнике србског свештенства (очито Патријарха и Владику жичког) ангажује у борби против бољшевизма, али Рибентроп му је одговорио негативно. Нојбахер је чак мислио да Владика Николај уместо Недића преузме место на челу владе, али од тога није било ништа. Сужњима није дозвољено да оду у Швајцарску на лечење.
Битни су закључци др Радмиле Радић: “Свети Архијерејски Синод на челу са митрополитом Јосифом покушавао је током окупације да маневрише, одбијајући директну сарадњу са Немцима, позивајући се притом на законско-канонске препреке (Црква се не бави политиком, Патријарх је ухапшен, Синод без Патријарха не доноси званичне мере, итд.). Силом прилика морале су бити одржаване везе са генералом
Недићем, али односи су били далеко од срдачних без обзира на покушаје Недића да их таквим прикаже. Према трећој страни, комунистима, Црква никад није била наклоњена, али је Синод сматрао да се у постојећим околностима Црква не сме окретати против своје заблуделе деце’ и распиривати братоубилачки рат. Основни разлог лежао је у томе што су у западним крајевима Југославије, Срби приступали партизанским јединицама не толико из уверења, колико у настојању да сачувају живот. Осим тога и у осталим крајевима земље православни свештеници су приступали партизанским одредима или помагали покрет на разне начине.”
“Највише симпатија СПЦ је показивала природно за четнички покрет Драже Михаиловића. Заједничко мишљење у погледу практичне политичке делатности и везаност за монархију, били су основни моменти који су их сједињавали. Синод је одржавао стални контакт са покретом Драже Михаиловића и неким његовим функционерима, али је при том настојао да буде врло тактичан и умерен, не желећи да се замери ни Немцима, ни Недићу. Постоје извесне индиције да је Синод и материјално помагао покрет Драже Михаиловића. /…/ По социолошкој дефиницији колаборационизмом у рату назива се ‘добровољна сарадња са окупатором једне земље – државе’, која може имати више облика: сарадња у току успостављања окупационог система, учешће у органима власти окупатора, помоћ окупатору у ратном материјалу, служење у његовој војсци, пропагирање његове идеологије, итд. Такво дело, по дефиницији Кривичног закона, назива се ‘издајом народа’. Међутим, издајом народа или колаборацијом после рата називало се оЛако свако настојање да се сачува неопходна организација живота и посебно организација живота у Цркви и њена администрација. /…/ Основно становиште СПЦ било је да је рат изгубљен привремено и да свака тиранија има свој почетак и крај. У међувремену, требало је сачувати народ и Цркву од уништења и међусобног истребљења, да рат и окупација прођу са Што мање жртава. Патријарх Гаврило је током саслушања у Гестапоу 1941. рекао да је рат изгубљен, али да је образ сачуван. Његово лично држање током рата било је врло храбро и патриотско, као и држање Митрополита Јосифа, који се, иако на слободи, налазио у много тежој ситуацији, носећи на себи одговорност за судбину СПЦ.”

Comments are closed.