NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I NACISTI

Još o vrhu SPC u ratu

U veoma ozbiljnoj studiji dr Radmile Radić „Država i verske zajednice 1945-1970.“ (Beograd, 2002) o praćenju Vladike Nikolaja i progonima istog nalazi se niz verodostojnih i značajnih činjenica. Od samog početka, Vladika Nikolaj je smatran britanskim čovekom. Od njega je visoki nacistički zvaničnik Turner tražio povlačenje iz javnog života. Komandant Srbije, u vreme internacije Vladike Nikolaja u Vojlovicu, dostavio je Nedićevoj vlasti akt sledeće sadržine: „Sa žaljenjem moram konstatovati da u poslednje vreme sveštenstvo sve do najviših vrhova uzima učešća u pobunjeničkom pokretu u najmanju ruku svojim simpatijama. Ni pod kojim uslovima se ne može trpeti to što sveštenici dozvoljavaju da budu upotrebljeni na primer kao prenosioci vesti ili da više ili manje otvoreno sudeluju u anglofilskoj propagandi ili da manastiri – čak i manastiri kaluđerica – budu iskorišćavani kao skrovišta. Episkop Nikolaj je iz ovih razloga pre nekoliko dana iz njegovog mesta boravka severno od Trstenika doveden u okolinu Beograda. Pre nego što se osetim pobuđenim da i ovde preduzmem stroge mere, kao što sam već inače morao da činim, ja ovim opominjem i molim Vas da izvestite krugove koji u tome imaju učešća da ih njihov čin nipošto neće sačuvati od onih mera koje smatram da su potrebne u interesu okupatorske sile. Očekujem da će u najkraćem roku nastupiti promene.“ Nemcima Nikolaj nikad nije bio pouzdan: čim su došli u Srbiju 1941, javili su Glavnoj upravi bezbednosti Rajha da su zaplenili arhivu SPC i saslušali Nikolaja Velimirovića, označenog kao glavnog predstavnika „proengleske agitacije“ (zbog njegovih veza sa anglikancima). Vladiku Nikolaja je špijunirao i negdašnji referent za štampu Patrijarha Varnave, sovjetski uhoda Miša Brašić, koji je Nemcima, preko posrednika, dostavio Vladiku kao saradnika Draže Mihailovića, što je doprinelo njegovom odvođenju iz Ljubostinje u Vojlovicu i, kasnije, u Dahau. (Zanimljiv podatak: jedan komunista sarađuje sa nacistima, a spaja ih zajednička mržnja prema srbskoj slobodi i Svetom Nikolaju Žičkom.)
Evo šta još kaže Radmila Radić: „Nemačko nepoverenje prema njemu nije ublaženo ni posle izveštaja propagandnog odeljenja izdavačkog preduzeća ‘Jugoistok’ i da je on pre rata, prvi u Beogradu, pohvalio Hitlera.“ (Očito, neko se pozivao na govor iz 1935. da bi Vladiki pomogao, ali Nemci su dobro znali da taj govor nema nikakve veze sa Vladikinim sadašnjim stavom i raspoloženjem.) Kasnije, kada je Herman Nojbaher pokušao da interveniše da se Patrijarh Gavrilo i Vladika Nikolaj puste, Hitler se tome oštro i odlučno usprotivio. Nojbaher je početkom 1945. tražio od Ribentropa da mu se dozvoli da predstavnike srbskog sveštenstva (očito Patrijarha i Vladiku žičkog) angažuje u borbi protiv boljševizma, ali Ribentrop mu je odgovorio negativno. Nojbaher je čak mislio da Vladika Nikolaj umesto Nedića preuzme mesto na čelu vlade, ali od toga nije bilo ništa. Sužnjima nije dozvoljeno da odu u Švajcarsku na lečenje.
Bitni su zaključci dr Radmile Radić: „Sveti Arhijerejski Sinod na čelu sa mitropolitom Josifom pokušavao je tokom okupacije da manevriše, odbijajući direktnu saradnju sa Nemcima, pozivajući se pritom na zakonsko-kanonske prepreke (Crkva se ne bavi politikom, Patrijarh je uhapšen, Sinod bez Patrijarha ne donosi zvanične mere, itd.). Silom prilika morale su biti održavane veze sa generalom
Nedićem, ali odnosi su bili daleko od srdačnih bez obzira na pokušaje Nedića da ih takvim prikaže. Prema trećoj strani, komunistima, Crkva nikad nije bila naklonjena, ali je Sinod smatrao da se u postojećim okolnostima Crkva ne sme okretati protiv svoje zabludele dece’ i raspirivati bratoubilački rat. Osnovni razlog ležao je u tome što su u zapadnim krajevima Jugoslavije, Srbi pristupali partizanskim jedinicama ne toliko iz uverenja, koliko u nastojanju da sačuvaju život. Osim toga i u ostalim krajevima zemlje pravoslavni sveštenici su pristupali partizanskim odredima ili pomagali pokret na razne načine.“
„Najviše simpatija SPC je pokazivala prirodno za četnički pokret Draže Mihailovića. Zajedničko mišljenje u pogledu praktične političke delatnosti i vezanost za monarhiju, bili su osnovni momenti koji su ih sjedinjavali. Sinod je održavao stalni kontakt sa pokretom Draže Mihailovića i nekim njegovim funkcionerima, ali je pri tom nastojao da bude vrlo taktičan i umeren, ne želeći da se zameri ni Nemcima, ni Nediću. Postoje izvesne indicije da je Sinod i materijalno pomagao pokret Draže Mihailovića. /…/ Po sociološkoj definiciji kolaboracionizmom u ratu naziva se ‘dobrovoljna saradnja sa okupatorom jedne zemlje – države’, koja može imati više oblika: saradnja u toku uspostavljanja okupacionog sistema, učešće u organima vlasti okupatora, pomoć okupatoru u ratnom materijalu, služenje u njegovoj vojsci, propagiranje njegove ideologije, itd. Takvo delo, po definiciji Krivičnog zakona, naziva se ‘izdajom naroda’. Međutim, izdajom naroda ili kolaboracijom posle rata nazivalo se oLako svako nastojanje da se sačuva neophodna organizacija života i posebno organizacija života u Crkvi i njena administracija. /…/ Osnovno stanovište SPC bilo je da je rat izgubljen privremeno i da svaka tiranija ima svoj početak i kraj. U međuvremenu, trebalo je sačuvati narod i Crkvu od uništenja i međusobnog istrebljenja, da rat i okupacija prođu sa Što manje žrtava. Patrijarh Gavrilo je tokom saslušanja u Gestapou 1941. rekao da je rat izgubljen, ali da je obraz sačuvan. Njegovo lično držanje tokom rata bilo je vrlo hrabro i patriotsko, kao i držanje Mitropolita Josifa, koji se, iako na slobodi, nalazio u mnogo težoj situaciji, noseći na sebi odgovornost za sudbinu SPC.“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *