NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I NACISTI

Memoari mitropolita Josifa

Godine 2006, jerej mr Velibor Džomić, vredni istraživač SPC, objavio je memoare mitropolita Skopskog Josifa (Cvijovića) koji je bio na kormilu Srbske Crkve za vreme Drugog svetskog rata. Ovaj mudri Užičanin sa svih strana je bio izložen nasrtajima da Crkvu uvuče u prizemne političke igre ili je potčini interesima okupatora, ali je svakom iskušenju dobro odoleo, držeći se, pre svega, one narodne: „Sve slušaj, svoje sviđaj.“ Na mnogobrojna navaljivanja da vrh SPC pozove narod u borbu protiv komunista, mitropolit je odgovarao: „Nemci pak nemaju prava tražiti od naše Crkve ono što nisu dobili od svoje ni katoličke, ni protestantske crkve. /…/ Nisu Srbi izmislili komunizam, nego baš Nemci, pa neka ga oni ugušuju, a mi ćemo u svojoj kući činiti ono što nama konvenira.“
U svakom razgovoru sa Nemcima, Nedićem i njegovim ministrima, mitropolit je nastojavao na tome da je SPC obezglavljena, da joj je patrijarh zatočen, a s njim i njen najugledniji episkop, Nikolaj (inače Josifov školski drug). Još u julu mesecu 1941. jedan gestapovac saopštio je vladiki zvorničko-tuzlanskom Nektariju da Nemci ne žele saradnju sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem, i da oni moraju biti svrgnuti sa svojih položaja. Episkopu bačkom Irineju rečeno je da Sinod treba da „svrgne“ ovu dvojicu i uputi proglas protiv komunista.
Đeneral Nedić je imao sastanak sa slobodnim episkopima u SPC u Beogradu 20. oktobra 1941. godine, kada je tražio oglašavanje Sinoda protiv komunizma. Mitropolit Josif je rekao da je Crkva protiv bezbožnika, ali da se „ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, naročito u one koje odudaraju od naših evanđelskih i svetosavskih principa“. I još: „Bog je naš otac, a Crkva mati. Ona, kao majka svoje srpsko-pravoslavne dece, ne može i ne sme reći: Ovaj mi sin ne valja, i ga ubite! Kad bi to ona, ne daj Bože, rekla, ne bi više bila majka. /…/ Vojnici neka vrše svoj posao, a Crkva ima samo da miri, a nikako da razbuktava plamen razdora unesrećenom narodu, koji je najmanje kriv za ovakvu svoju žalosnu sudbinu.“
Mitropolit Josif je Nediće rekao i da su partizani u Hrvatskoj uglavnom Srbi, koji su se digli na oružje da od ustaša spasu gole živote. Kada bi ih Crkva proglasila za komuniste, Hrvati bi to uzeli kao još jedan razlog za pokolj Srba. Osudio je i licemerje Nemaca, koji su razoružali Srbe „do seljačke britve“, a sad od njih traže da ginu u borbi protiv komunista. Tada je ovaj mudri srbski vladika svetosavlje definisao kao „miroljublje, pravilnu primenu Hristove nauke u život, oplemenjivanje narodne duše Hristovim duhom, dovođenje srboljublja u harmoniju sa Hrišćanstvom, utkivanje u narodnu dušu evangelskog smisla života, otupljivanjem životinjskoga i elementarnoga instinkta u čoveku, sprovođenje pravde i pravičnosti u stremljenju Srbina i čoveka uopšte, izbegavanje svih oštrina“. Zbog toga Crkva mora da smiruje, a ne raspiruje, bratoubilačku borbu.
Bilo je i drugih kombinacija. Nemci su lagali kako bi proširili teritoriju okupirane Srbije pod uslovom da se Sinod oglasi protiv komunista, nudili da se sastane nekakva srbska Skupština i izabere novog kralja, jer Nemci neće kralja Petra. Na to je mitropolit Josif odgovorio da ni „Srbi neće Nemce, ni njihove kandidate“.
Kada je Nikolaj oteran iz Ljubostinje u Vojlovicu, mitropolit Josif je posetio đenerala Nedića, koji mu je pokazao „akt od okupatorovog zapovednika Srbije u kome se, bez izuzetka, svim pretstavnicima Crkve, od najmanjega do najvišega, preti strogim represalijama ako ne odustanu od službe okupatorovom neprijatelju. Pored optužbe protiv sviju pretstavnika Crkve najviše se ističe slučaj episkopa Nikolaja“.
Ministar prosvete i vera u Nedićevoj vladi, Jonić, rekao je mitropolitu Josifu da je vladika Nikolaj ušao u politiku, pa i Sinod mora da uđe u politiku, samo na suprotnoj strani. Mitropolit Josif je vešto izbegao zamku, navodeći da su Nemci izjavili kako su Nikolaja sklonili iz Ljubostinje zarad njegove bezbednosti, a ne zbog politike.
Godine 1943, mitropolit Josif i članovi Sinoda posetili su đenerala Nedića i molili ga da se patrijarh Gavrilo pusti na slobodu, ali je Nedić rekao da Nemci na to ne pristaju. A 13. XII 1943. godine, Jonić je došao na sednicu Sinoda, izlažući da bi Nemci pustili patrijarha Gavrila, pod uslovom da se oglasi protiv komunista (to jest, po saznanjima Sinoda, trebalo je oglasiti se protiv izbora mitropolita Sergija (Stragorodskog) za patrijarha moskovskog). Sinodalci su odgovorili da se o tome mora razgovarati sa samim patrijarhom. Ovako se nastavilo i kasnije. U septembru 1944. priča je bila da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj budu pušteni da bi u Beograd pozvali kralja Petra i držali red u prestonici dok ne dođe legalna vlast. Mitropolit Josif je rekao da Crkva ne može na sebe prihvatiti vlast u haotičnom j.šegge8pšpu. I đeneral Nedić je tvrdio da je oslobođenje ove dvojice na pragu – ali od toga nije bilo ništa. Polovinom septembra, Gavrilo i Nikolaj su poslati u Dahau, a đeneral Damnjanović je, u ime Nedića,
obećavao da će morati da šalju kurira Hitleru da bi ova dvojica bila puštena na slobodu. Sve je bilo uzalud.
Mitropolit Josif svoju povest o pritiscima na Crkvu završava sledećom konstatacijom: „Takoreći, svaki dan pritiskivani smo i molbama i pretnjama, i preduzimali sad jedni, sad drugi, da nam slome kičmu, dajući sva ‘dobronamerna’ obećanja ‘po Crkvu i srpski narod spasonosna’… Stalno besmo na krst razapeti, a mi ne klonusmo od toga da nam ne bi ‘strah od smrti obraz okaljao’.“
Što je važilo za mitropolita Josifa, važilo je i za patrijarha Gavrila i Sv. Nikolaja Žičkog. Ni njima strah od smrti nije obraz okaljao.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *