NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I NACISTI

Vladika Nikolaj i pastor Nimeler

Već smo pomenuli da je Vladika Nikolaj u „Žičkom blagovesniku“ uoči Drugog svetskog rata pisao o uglednom luteranskom pastoru Martinu Nimeleru, koji je ustao protiv paganskog nacizma, i koji je zbog toga dospeo u zatvor. Jednu veoma zanimljivu činjenicu moguće je otkriti u dnevniku anglikanskog biskupa Džordža Bela, s kojim se Nikolaj video posle rata. Bel svedoči kako muje Nikolaj rekao da je bio u istim barakama u kojima se nalazio i Martin Nimeler. Tako su se, licem u lice, našla dva Hrišćanina, obojica protivnici nacističkog ludila.
Ko je bio Martin Nimeler?
Evo kratke priče o njemu, koja će nam pomoći da još bolje osvetlimo ono što paškvilanti poput Đorđevića, Tomanića i ostalih nazivaju „divljenjem Hitleru“.
Kada je Hitler došao na vlast, među nemačkim luteranima javio se tzv. pokret „germanskog hrišćanstva“. On nije bio plod nacističke zavere, nego samonikli pravac u okviru nemačkog protestantizma.
Nemačka državna protestantska zajednica, tzv. „Nemačka evangelistička crkva“, sastojala se od luterana, reformata i unionističkih grupacija, koje su imale jedinstvenu birokratsku strukturu i čiji su članovi plaćali „crkveni porez“ koji je skupljala država. Kada je Hitler došao na vlast, pokret „germanskog hrišćanstva“ preuzeo je vlast u protestantskoj zajednici. Od neposredne firerove kontrole bili su izuzeti tzv. „slobodni luterani“ i metodisti, a sa Vatikanom Hitler je potpisao konkordat.
Nova vlast u „Nemačkoj evangelističkoj crkvi“ odmah je krenula u „dejudaizaciju“ Hrišćanstva. Osnovan je „Institut za izučavanje jevrejskog upliva na nemački crkveni život“. Jedan od teologa germanskog hrišćanstva, dr Ernest Bergman, držao je predavanja na kojima je tvrdio da Hristos nije bio Jevrejin, nego pripadnik ^arijevske rase“.
Doneta je odluka da se službe liše svi pastori koji ne priznaju nacionalsocijalizam, kao i svi pastori jevrejskog porekla. Čak je traženo da se Stari Zavet izbaci iz upotrebe jer je „jevrejski“, kao i da se crkva očisti od jevrejskog duha.
Naravno, među iskrenim protestantima ovo je izazvalo zgražavanje. Odmah je osnovana „Crkva ispovedajuća“ koja se suprotstavila „germanskom hrišćanstvu“. Oni su pozvali vernike na usrdnu molitvu i poverenje u reč Božiju otkrivenu u Svetom Pismu, i u Bremenu su uvvojili deklaraciju, koja se sastojala od šest tačaka. U prvoj je rečeno da je Hristos Reč Božija, otkrivena nam Svetim Pismom, i odbačena su druga i drugačija otkrivenja o Hristu kao lažna. U drugoj je istaknuto da je Hristos gospodar celog ljudskog života, u trećoj da je On glava Crkve i da Crkva ne sme da se predaje dominantnim ideološkopolitičkim strujama, u četvrtoj da Crkva treba da služi, a ne da se bori za vlast. Peta tačka je bila usmerena direktno protiv nacističke države; Hrišćani verni svom shvatanju slobode i Evanđelja istakli su da država „ne sme postati jedini i totalitarni poredak ljudskog života nastojeći da sobom zameni pozvanje same Crkve“. Šesti član objavljuje da Crkva nudi besplatnu blagodat Božiju kroz Sveto Pismo i sakramente, i da samovolja ne može zameniti Božansko dejstvo u Crkvi.
Vladika Nikolaj o Savindanu 1935. godine sigurno nije do detalja mogao biti upućen u pitanje crkvenih sukoba među nemačkim protestantima, koji su tek počinjali da se zaoštravaju. On je u svom predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ istakao da je Zapad vekovima uzalud pokušavao da stvori nacionalnu crkvu – od Jana Husa i Lutera, preko Paskala, do sadašnjeg nemačkog vođe, „čoveka iz naroda“, ali da to nikom nije pošlo za rukom, a pitanje je da li će poći i sadašnjem nemačkom vođi. „Germansko hrišćanstvo“ mu je izgledalo kao pokušaj stvaranja „nacionalne crkve“. Ali, to je bilo 1935. Čim je Nikolaj shvatio o čemu je reč, on je ustao protiv hitlerizma, o čemu smo pisali u poglavlju o njegovom odnosu prema nacizmu.
Sveti Nikolaj Žički, jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, izvrsno je shvatao da pokušaj paganizacije Hrišćanstva potiče iz mutnih izvoraprotestantske tzv. „biblijske kritike“ i oduševljavanja jeretičkom^Renanovom vizijom Hrista kao sokratovskog učitelja. O tome je pisao u svom ogledu o kuli od slonove kosti, ljudožderskoj kulturi bez Boga. I zaista, ključni ideolog „germanskog hrišćanstva“ bio je dijalektički teolog Emanuel Hirš, koji se i danas smatra jednom od najznačajnijih ličnosti nemačke teologije XX veka. On je bio egzistencijalista, i nije verovao u Vaskrsenje, smatrajući tu priču „kasnijim umetkom“ koji hrišćane iz sadašnjosti okreće u budućnost, lišavajući ih konkretnih ciljeva postojanja. Kritikovao je odvajanje Hrišćanstva od kulture u ime vere; Hirš je bio iskren nacista.
Hitlerov odnos prema hrišćanstvu je jasan. U „Mojoj borbi“ on kaže kako su nemački protestanti uvek pokušavali da budu patriote, ali im to nije uspevalo, jer je njihov odnos prema Jevrejima pozitivan na osnovu dogmatike Hrišćanstva. Zato su nacisti „germanske hrišćane“ smatrali korisnim budalama. Nacistički odnos prema Hrišćanstvu jasno je formulisao Martin Borman: „Nacionalsocijalistički i hrišćanski pogled na svet su nespojivi. Hrišćanske Crkve su zasnovane na narodnom neznanju i nalaze se u naponu da to neznanje održe u što većem delu populacije; samo na taj način hrišćanske Crkve mogu sačuvati svoju vlast. Nasuprot tome, nacionalsocijalizam počiva na naučnim temeljima.“ (Ne podseća li nas ovo na „religiju kao opijum za mase“ na jednoj i „naučni socijalizam“ na drugoj strani?)
Hitler je, posle rešavanja „jevrejskog pitanja“, nameravao da reši „crkveno pitanje“. Govorio je: „Rat će se okončati. Poslednji veliki zadatak našeg doba biće rešavanje crkvenog pitanja. Tek tada će nacija biti sasvim sigurna… Kad sam bio mlad, mislio sam da je jedino sredstvo: dinamit. Tek kasnije sam shvatio da sa takvim stvarima ne treba žuriti. To mora da satruli kao gangrenozni ud. Moramo doći do toga da za predikaonicama nema nikog osim budala, i da među vernicima budu samo babe. Zdravi mladi ljudi su sa nama.“
Hitler se hvalio da ima šest divizija esesovaca ravnodušnih prema religiji, ali koji idu u smrt sa svom ozbiljnošću. Nacisti su nastojali da zamene hrišćanske obrede i simvole svojim: prinudna okupljanja omladine bila su nedeljom ujutru, kad se ide u hram; ko je hteo, mogao je da se venča i sahrani uz upotrebu nacističkih rituala. Jedna od pesama „Hitlerove omladine“ (Hitler Jugend-a) glasila je:

„Mi smo srećna Hitlerova omladina;
Ne treba nam hrišćanska vrlina;
Jer Adolf Hitler je naš posrednik
I naš iskupitelj.
Nema ni popa ni đavola
Koji može da nas spreči
Da se osećamo kao Hitlerova deca.
Ne sledimo Hrista, nego Horsta Vezela!
Dalje sa tamjanom i svetom vodicom,
Uz pesmu idemo za zastavom Hitlerovom;
Samo tako smo dostojni svojih predaka.
Nisam ni Hrišćanin, ni katolik.
Sa SA odredima idem kroz vatru i vodu.
Crkvu mi mogu ukrasti što se mene tiče.
Kukasti krst me usrećuje ovde na zemlji,
Za njim ja idem marširajući
Uzmi i mene, Baldure fon Širah“
(vođa „Hitler Jugend“-a, nap. V. D.).

O vezama okultizma i nacizma kod nas je pisano mnogo (između ostalog, u knjizi koju je priredio potpisnik ovih redova, „Carstvo Božije i Carstvo praznine“, Svetigora, Cetinje 2003). Nacizam je bio surovi paganizam koji se, kao i svaki paganizam, završavao u satanizmu.
Zato su i Vladika Nikolaj i pastor Martin Nimeler bili zatočeni u Dahau.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *