NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I NACISTI

Sveti Nikolaj Žički i hitlerovci

Godine 1935, u svom govoru „Nacionalizam Svetog Save“, održanom na Kolarcu, Sveti Nikolaj Žički je istakao da je nacionalizam Svetog Save bio univerzalno hrišćanski, a nikako „uski i glupi šovinizam“. Podsetio je na onu narodnu: „Bogom brate, Suljo Ciganine“ i na to da se u Prvom svetskomratu Srbi na frontovima nisu libili druženja sa „obojenima“, crncima i Indusima, kojih su se njihovi beli kolonijalni gospodari, Francuzi i Englezi, tuđili i koje su gledali s visine. Tom prilikom je istakao da najveća zasluga za takav odnos prema drugima pripada nacionalnoj Srbskoj Crkvi, koju je osnovao Sveti Sava, i koje na papističko-protestantskom Zapadu nema. Jan Hus, Blez Paskal i Martin Luter pokušavali su takvu crkvu da osnuju, ali im to nije pošlo za rukom. Sadašnji nemački vođa (ni ime mu nije pomenuto) pokušava da napravi to isto, od protestantskog dela nemačke nacije, ali je pitanje hoće li uspeti, jer je to posao koji „pripada svetitelju, geniju i heroju“, to jest čoveku kakav je bio Sveti Sava. U svom pismu od 20. februara 1946, upućenom episkopu Dionisiju, Nikolaj kaže: „Sve što je rečeno i napisano u 1935. godini rečeno je u pohvalu Svetoga Save – Svetitelja, genija i heroja, nema u čiju drugu pohvalu. Jer i tad, Paskal i Hitler poslužili su mi kao primer neuspeha u sravnjenju sa sjajnim uspehom Svetoga Save.“ Te, 1935. godine, Nikolaj je dobio i odlikovanje od Hitlera, za obnovu nemačkog vojnog groblja iz Prvog svetskog rata u Bitolju, jer za Srbe mrtav čovek više nije neprijatelj. Hitler mu je zbog toga poslao orden za građanske zasluge. (Ili, možda nije? Možda je to orden za saradnju pri pisanju „Majn kampfa“? Bajford će ga znati.)
Svi predratni Nikolajevi tekstovi bili su antinacistički. U aprilu 1939, Nikolaj je u svom tekstu o tri Rajha (Napoleonovom, austrijsko-prusko-talijanskom i Hitlerovom) rekao da im je sudbina ista, i da se sudbina ovog poslednjeg vidi iz sudbine prva dva – „um za morem, smrt za vratom“. U „Žičkom blagovesniku“ (2/1939), Nikolaj odgovara da pravoslavni ne pripadaju ni demokratskoj, ni fašističkoj osovini, nego osovini od „Soluna do Vladivostoka“, to jest „pojasu pravoslavnih naroda“, „duhovno-moralnoj osovini potrebnoj celom svetu“. Vladika je pratio i sudbinu nemačkih hrišćana koje je Hitler gonio, pa je, prvi u Srbiji, pisao o vođi antinacistički orijentisanih protestanata, pastiru Nimeleru koji se „hrabro borio za luteransku crkvu protiv nemačkih diktatora“ i zato zatočen u logor. On je Nimelera isticao kao primer hrabrosti srbskom pravoslavnom sveštenstvu. Iz broja u broj, u „Žičkom blagovesniku“, čiji je pokrovitelj bio Nikolaj, izlazili su tekstovi protiv fašizma. Ljubomir Ivančević je, u tekstu „Cezar ili Hristos“, pisao da kroz fašizam vaskrsava paganizam, svet Julija Cezara, a ne apostola Pavla, i da je fašizam nespojiv sa hrišćanstvom. Neki Gogović je pisao da „rasno ludilo i nacionalsocijalistički bes“ nisu saveznici Hrišćana. Ne treba zaboraviti ni Nikolajevu borbu protiv „tri aveti evropske civilizacije“, Darvina, Ničea i Marksa, od kojih su prva dvojica glavni inspiratori nacističkih ideja.
Mihailo Konstantinović, otac Radomira, pisca „Filosofije palanke“, u svojim dnevničkim beleškama iz jeseni 1940. godine opisuje susret s Nikolajem u Žiči, kada je Nikolaj oštro istupio protiv „bečkog molera“ Hitlera i vlade sile koju on sprovodi.
Da je bio odlučno, skupa s Patrijarhom Gavrilom, protiv Trojnog pakta, i da je podržao pučiste 27. marta 1941. godine, o tome znaju i vrapci na grani. Čim su Nemci ušli u Srbiju, Nikolaj je stavljen pod prismotru.
Jedan izveštaj „Reichssicherheitshauptammt od 22. maja 1941. godine, piše o prvom pretresu Žiče i prvom saslušavanju Nikolaja sledeće:
„Nikolaj je tip lukavog, brutalnog i tupog Balkanca, koji je kao crkveni političar najvažniji. Njegov uticaj među narodom i među sveštenicima, koji su u velikoj većini na njegovoj strani, veoma je značajan.“ Ustaški „Hrvatski narod“ je 7. maja 1941. objavio tekst u kome je Nikolaj predstavljen kao „crnorukac“ i „engleski agent“.
Nemcima je bilo vrlo stalo da Nikolaja prevuku na svoju stranu. Novembra 1941. nacistički oficir Tajhman ga je ubeđivao da Nemci „ne mrze Srbe“ (posle Kragujevca i Kraljeva!), ali je morao da obavesti svog šefa, Harolda Turnera, da „Nikolaj još nije napustio svoj neprijateljski stav prema Nemcima“. Nikolaj je iz Ljubostinje u Vojlovicu odveden zbog veza sa vođom antinacističkog pokreta otpora, Dražom Mihailovićem, i zbog odbijanja da sa Nemcima sarađuje po bilo kom osnovu.
Dimitrije Ljotić je, od maja do avgusta 1941, uputio tri pisma Feliksu Bencleru, predstavniku nemačkog ministarstva spoljnih poslova kod Vrhovnog komandanta nemačkih snaga u Srbiji. U pismima Ljotić protestuje zbog Nikolajevog stavljanja pod stražu i mogućnosti internacije, čime bi se „komunistima dalo mnogo oružja u ruke“. Ljotić veli da je Nikolaj uvek bio protiv internacionala, od masonske do komunističke, i da bi bio lojalan Nemcima. Ali, Nemci su znali pravo Nikolajevo raspoloženje, i Ljotiću nisu verovali.
Kasnije su Nemci pokušavali da preko đenerala Nedića ponude Patrijarhu Gavrilu i vladiki Nikolaju izlazak iz zatočenja u Vojlovici, sazivanje arhijerejskog sabora i normalizaciju rada Crkve, pod uslovom da osude komuniste. Nikolaj je rekao Gavrilu da on na taj sabor ne bi mogao doći jer su mu nemački vojnici pobili pola Kraljeva, popalili Gornji Milanovac, gonili sveštenstvo i monaštvo, rušili hramove i manastire, pa bi on na saboru morao prvo njih da žigoše. Nikolaj mu je, u vezi s osudom komunista, rekao: „/…/ Mi smo i protiv Hitlerovih bezbožnika isto kao i protiv sovjetskih.“ Upozorio je Patrijarha da Nedića ne zove „predsednikom vlade“, jer „mi imamo svoga legalnog predsednika vlade u Londonu“.
U Vojlovici je, po svedočenju Vasilija Kostića (14. VII 1952), odnos prema zatočenicima bio ponižavajući: „Od ove hrane i namirnica koje su slate iz Banata stražari – Nemci – često su veliki deo zadržavali za sebe, pravili pakete i slali svojima; čak su takve pakete slali u Nemačku. Niko nije smeo da im se suprotstavi. Dešavalo se da su stražari – Nemci – iz jela nošenog zaotočenicima vadili meso i jeli ga, govoreći: nisu oni tu da uživaju, već da u zatvoru ispaštaju, to su neprijatelji Trećeg rajha. Stražari su vrlo grubo postupali prema svima, a naročito prema Patrijarhu Gavrilu i Episkopu Nikolaju. Zato oni nisu nikad koristili dozvoljeno vreme kad su pola sata zatočenici mogli šetati u bašti pored konaka.“ I prepiska im je bila zabranjena.
Esesovac Tajhman je svojoj berlinskoj centrali 8. septembra 1943. godine pisao da je Patrijarh Gavrilo „anglofil i ima dobre veze sa anglikanskim visokim klerom“, a da je Nikolaj „anglofilski nastrojen i daje potporu srpskom otporu protiv Nemačke“, kao i da je održavao veze sa naoružanim grupama (očito, đenerala Draže).
Prilikom sprovođenja Gavrila i Nikolaja za Dahau, Patrijarh Gavrilo je protestvovao jer se prema njemu nečovečno postupa, i jer, iako je bolestan, Nemci dva meseca nisu dozvolili da ga pregleda lekar. Nacistički oficir je rekao da će sve žalbe moći da izjavi sutradan, u Bečkereku, pred višim oficirom.
U pismu koje je mitropolit skopski Josif, u ime Sinoda SPC, uputio Nediću, vidi se da su Nemci Sinod obavestili kako su arhijereji Gavrilo i Nikolaj odvedeni u Vinervald kraj Beča. Međutim, kad je Sinod odlučio da pošalje Gavrilovog sinovca Dušana i lekara Drecuna da ih posete (jer su Nemci to obećali), rečeno je da se ipak ne zna tačno gde su Gavrilo i Nikolaj. Mitropolit Josif je molio Nedića da pomogne da se ova dvojica vrate u otadžbinu. Od toga nije bilo ništa.
Kako su Nemci postupali s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem prilikom odvođenja za Dahau? Evo svedočenja iz „Memoara patrijarha Gavrila“:
„Dok sam bio u Vojlovici u manastirskom zatvoru, zajedno sa episkopom dr Nikolajem, gde su Gestapovci vršili svoju nečovečnu ulogu, gde smo obojica bili kao robovi, nismo mogli da razgovaramo. General Nedić je znao za to. Želeo je da nas poseti i da nas upozna sa stanjem i prilikama u srpskom narodu. Nemci to nisu nikako hteli u početku da dozvole. Tek kad su njihovi neuspesi sve više i više dokazivali da rat ide na njihovu štetu, onda su utoliko popustili da su dozvolili Generalu Nediću da dođe u manastir Vojlovicu da nas vidi. On je dolazio nekoliko puta. Naši razgovori bili su kontrolisani. Ispred sobe u kojoj smo razgovarali bili su gestapovci, naši državljani nemačkog porekla, koji su dobro govorili naš jezik, mada su to u svemu skrivali. Ja želim ovde da iznesem naš poslednji razgovor, kome je prisustvovao i episkop dr Nikolaj. Trudiću se da ga prenesem u celini, onako kako je tekao.
Ovaj naš sastanak, saopštili su nam gestapovci, treba da bude početkom avgusta 1944. godine. Tako isto da će i episkop dr Nikolaj Velimirović prisustvovati tome razgovoru. Tako je i bilo. Nemci su prihvatili molbu Generala Nedića da nas vidi i razgovara sa nama. Predviđenog dana došao je General Nedić. Bilo je oko 16 časova posle podne, kada smo ga ja i episkop očekivali. Ušao je u našu sobu u civilnom odelu. Bio je ozbiljnog izgleda i njegovo lice pokazivalo je zamorenost i čoveka koji je neispavan. Ali njegova uglađenost i ponašanje bili su uvek na svome mestu. U rukama je imao crnu tašnu…
Pošto smo se pozdravili i zauzeli mesta, počeli smo razgovor. Naš susret ličio je na suočenje tri zarobljenika: dvojice lišenih slobode, svojih vernih i svoga naroda, i Generala Nedića koji je bio u nešto boljem položaju, i to samo u pogledu kretanja. U stvari, i on je bio zarobljenik, kao što je bio i ceo narod srpski… /…/
Razbijanje jedinstva srpskog naroda treba smatrati kao najveće zlo… rekao sam tada. Prema tome, budući naš zadatak sastoji se samo u ovom spasonosnom rešenju, da se ide pravim putem i da se ne okreće ni levo ni desno, niti pak razmišljati o onome što je do sad rđavo bilo i što je razaralo jedinstvo i snagu srpskog naroda. To je baš ono što je najpotrebnije za naš opstanak. Jer, ako bi se razbilo srpsko jedinstvo, onda je bez sumnje njegova propast neminovna…
Episkop Nikolaj je bio neobično radostan. U njegovim očima bile su suze. Njegovo rodoljubivo srce kucalo je uvek za srpski narod, njegovu sreću i dobro. Ja ga pogledah. Bio je to uzbudljiv i dirljiv momenat. On se diže, priđe mi ruci i reče:
‘Vaša Svetosti, kroz Vas govori Sveti Sava. To je jedino srpski put i drugoga nema. Vi ste kazali sve ono što mi Srbi želimo i osećamo.’
General Nedić je bio takođe impresioniran, ali se držao čvrsto. Bio je očito zadovoljan sa mojim mišljenjem i episkopa Nikolaja o srpskom putu, pa odgovori:
‘Hvala Vašoj Svetosti i Vašem Preosveštenstvu na Vašim rečima, koje su na moje srce i dušu delovale kao melem na ranu…
Smatram da nam u ovom trenutku jedino ovo treba, i svi drugi imali bi da se sa ovim saglase.’ Zatim uze reč episkop Nikolaj:
Tospodine Generale, hvala Vam što ste pravilno ocenili ono što nam predstoji na putu našega spasenja, koje se sastoji u bratskome izmirenju i zajedničkoj odbrani naših srpskih interesa. Njegova Svetost je to izložio na jedan način, po kome ne može biti nikakve diskusije. U njemu je sve rečeno što je najpotrebnije za našu slogu i jedinstvo.’ Na ovo, general Nedić odgovori:
‘Vaša Svetosti, Vi ste rekli što je za mene najpotrebnije i najvažnije i radi čega sam došao da sa Vama razgovaram…
Meni je takođe drago što i Vaše Preosveštenstvo deli ovo mišljenje, kao jedino spasonosno za dalji tok naše zajedničke srpske saradnje… Naročito Vam zahvaljujem na savetima šta sve treba da činimo, pomažući jedni druge, u odbrani našeg naroda i njegovih interesa.’
(…) Posle nekoliko dana, saopšteno nam je da se spremimo za put, a u kom pravcu, nisu hteli da nam kažu. Osvanulo je divno jutro. Došli su kamioni i u jedan smo ušli ja i Episkop Nikolaj u pratnji oko 20 gestapovaca. Oni su imali dužnost da nas nekud sprovedu. Tako smo stigli do Velikog Bečkereka, gde smo sišli s kamiona. Ovde smo čekali na voz koji je imao da nas odveze u pravcu Budimpešte. Obojica smo bili bolesni i umorni od vožnje u kamionu. Nemac je bio šofer koji je vozio takvom brzinom da smo se celim putem tresli. Naše zdravstveno stanje ovim je bilo pogoršano. Čim smo stigli u Veliki Bečkerek, rekao sam episkopu Nikolaju, pošto govori dobro nemački, da lično protestuje protivu ovakvog postupka vožnje sa kamionima, koja nam je prouzrokovala pogoršanje našeg ionako slabog zdravlja. Nemci su na sve to gunđali i nisu ništa odgovarali, ali su ipak preduzeli da nam dovedu jednog lekara, koji je bio po narodnosti Rus, ali je bio naš državljanin. Uveli su nas u čekaonicu na stanici gde nas je ovaj lekar našao. On nas je pitao šta nam fali. Mi smo mu objasnili svoje zdravstveno stanje, a naročito posledice vožnje kamionom koju je bilo teško izdržati. Lekar nas je dobro razumeo, ali nam je slabo mogao šta učiniti. Dao nam je nekoliko piramidona i aspirina, kako bi nam umirio bolove. Sa ovim lekarom nastavili smo vožnju do Pešte, gladni, žedni i iznureni. U Pešti su nas trpali u željezničke furgone i pod takvim uslovima došli smo do zloglasnog logora Dahau. Lekar nas je u Pešti napustio, a ostala je samo gestapovačka pratnja. Mi smo obojica bili toliko iznureni od puta davšsmo bili ni za šta. Nemci nisu o tome vodili računa, nego su nas po dolasku strpali u zloglasne barake, gde je život bio nemoguć.“
Nemci od patrijarha Gavrila i Vladike Nikolaja ne odustaju ni posle odvođenja u Dahau, gde su obojica bili podvrgavani poniženjima. Dr Stanišić, u svojoj knjizi „Kratak osvrt na životni put i filosofiju Vladike Nikolaja“ (Vest Lafajet, Indijana 1977) priča kako su srbski arhijereji morali da, po dolasku u logor, iznose i prosipaju kible. Kible su nosili na obramici. Vladika Nikolaj je često posrtao pod teretom, dok je patrijarh Gavrilo bio jači. Jednom ih je jedan esesovski pukovnik pitao: „Kako vam je?“, na šta je patrijarh ogorčeno rekao Nikolaju: „Kaži mu: pa zar slepac ne vidi da su propali i da će za ovo biti pravedno kažnjeni?“ Znajući da to može preskupo da ih staje, Nikolaj je esesovcu to „preveo“ ovako: „Njegova Svetost Srpski patrijarh se divi Vašem radu i organizaciji; ovde nam je dosta dobro, ali Vas moli, pošto smo mi verski predstavnici, i stari ljudi, da nas poštedite ovoga posla.“ Esesovcu se odgovor svidi, i srbske vladike od tada nisu iznosile kible.
Mitar Džaković, rođak patrijarha Gavrila, svedoči da su patrijarh i vladika u logoru jeli „čorbu od repe koja je mirisala i imala ukus zemlje“, i da su, na obramici, u svoje sobe nosili i vodu. Jednom je Nikolaj pao i povredio koleno. Lekar je došao da ga previje tek posle šest sati.
Boravak u Beču nije bio ništa bolji: „Dobili smo /…/ hotel koji nije imao grejanja, sem malo mlake vode u ranim jutarnjim časovima. /…/ Kontrola Gestapoa u civilu bila je stalna i danju i noću.“
Džaković piše i o nemačkim kombinacijama, koje su Gavrilo i Nikolaj odlučno odbili:
„Pre dolaska u Beč, patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Nemci su premestili iz Dahaua, južno od Minhena 70 km i smestili ih u jednu gostionicu, u mestu Šlirze, na jednom jezeru, gde su se malo oporavili. Ponovo su ih vratili u Beč…
Stanje njihovog zdravlja bilo je očajno. Bili su obojica oronuli, s tim što se episkop Nikolaj držao bolje. Bili su obojica zamoreni i tužnog izgleda… nisu bili ni slika od one kako su izgledali uoči rata 1941. godine…
Dobili smo (u Beču) hotel koji nije imao grejanja, sem malo mlake vode u ranim jutarnjim časovima. Patrijarh Gavrilo dobio je sobu, sa jednim krevetom, u kojoj je bilo i jedno kanabe, na kome sam ja spavao…
Episkop Nikolaj je (dobio) imao jednu malu sobu. Kontrola Gestapoa, u civilu, bila je stalna – i danju i noću. Kontrola pri ulazu bila je vrlo stroga, kod svih Srba koji su tražili posetu kod patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja.
Prva poseta njima bila je od generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Oni su ih obavestili da su vršili intervencije na Nemce da ih puste iz zatvora… Nemci su uvek obećavali… ali to je ostajalo samo na obećanju…
General Nedić i Dimitrije Ljotić tražili su od Nemaca da im se (P. G. i E. N.) dozvoli da otputuju u Švajcarsku i tamo se oporave i leče. Nemci su to nerado primili i, sa raznim motivacijama, iznosili da je to teško, ali da će pokušati…
Prvi pokušaj Nemaca da ih pridobiju za svoje političke ciljeve bio je ovaj: u februaru 1945. u Salcburgu bio je sazvat kongres crkava, pod okupacijom Hitlerovom… Patrijarh Gavrilo i Episkop Nikolaj su to kategorički odbili…
Drugi pokušaj bio je da razdvoji patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, s tim što bi on (episkop Nikolaj) otputovao u Sloveniju, da obiđe Srbe izbeglice. Međutim, episkop Nikolaj nije želeo da ulazi u zamke, i da se odvaja od srpskog patrijarha Gavrila.
Treći pokušaj Nemaca bio je u ovome: Nemci su sugerisali Milanu Nediću da obrazuje svoju drugu vladu koju je u Beogradu bio napustio, pred polazak u Nemačku. Po njihovom mišljenju vlada bi bila sastavljena od svih srpskih grupa, koje bi se složile u jednom programu. Međutim, sam general Nedić je pričao da nema nikakvo poverenje u Nemce, niti im veruje. Naročito od 23. februara 1944. godine, kad su Nemci pokušali, iza kulisa, da ga smene. On je sve to… pričao patrijarhu i episkopu Nikolaju. Posle njegovog odbijanja, Nemci su pokušali sa episkopom Nikolajem i svojim razgovorima ponudili mu da on lično obrazuje vladu. Episkop Nikolaj je bio protivan gornjoj ponudi, ali je o svemu odmah obavestio patrijarha Gavrila, koji mu je odgovorio da on lično zna šta treba da radi i da mu saveti nisu potrebni. Pogotovu kada mu to nude naši neprijatelji, koji su nas upropastili i rat već izgubili. Episkop Nikolaj je to ponovio Nemcima. Usled bombardovanja, prilike u Beču bile su teške i očajne. Hotel u kome smo bili bio je pola uništen. Bilo je mnogo žrtava. Morali smo da menjamo hotel.
Pošto su sovjetske trupe bile na domaku Beča, to su Nemci u poslednjem momentu rešili da evakuišu Patrijarha i Episkopa Nikolaja. To je bilo 31. marta 1945. godine. Na put smo pošli nešto oko 20 časova. Sa njima sam bio u jednim malim kolima. Nemačka pratnja sastojala se od majora Černija, velikog Hitlerovog pristalice. On je bio glavni koji je u svemu bio nadležan za naše putovanje. Zatim jedan kapetan Gestapoa i kamion sa 20 naoružanih vojnih lica. U jutarnjim časovima stigli smo u Klagenfurt. Treba da dodam da je u pratnji bio i profesor Alojz Šmaus, veliki iskreni prijatelj Srba, koji je uvek želeo da ih zaštiti i pomogne. U Klagenfurtu smo ostali dan i po. Ali toga dana bilo je strašno bombardovanje i Nemci su nas evakuisali u Felden, gde smo ostali sedam dana. Bili smo smešteni u jednoj maloj gostionici tek što smo se odmorili, počelo je bombardovanje… To se ponavljalo svaki dan. Gostionica je bila strahovito oštećena i polupana stakla. Pred veče prvog dana, izašli smo u baštu gostionice i seli. Odmah su došli Slovenci, koji tu stanuju, da pozdrave Patrijarha Gavrila i Episkopa Nikolaja. Samo što smo se pozdravili, major Černi nam je naredio da nemamo pravo da sa njima razgovaramo. Patrijarh Gavrilo bio je ljut i na francuskom jeziku mu je rekao: ‘Mislim da je dosta vaše tiranije. Zašto nas ovako mučite i ucenjujete? Vaš postupak je divljački…’ Nemci su Slovence oterali iz bašte. U toj svađi došao je sa oružanom pratnjom vojvoda Momčilo Đujić. To je Nemce iznenadilo, jer to nije bilo predviđeno. Nemci su se smirili, ali major Černi preduzeo je potrebite korake, sa telefonom. Nastala je svađa između majora Černija i vojvode Ćujića, koji je rekao: da će patrijarha i episkopa Nikolaja da vodi u Sloveniju, gde se nalaze Srbi… Major Černi je to odbio. Tek sutradan, uveče, došao je nemački general Klobočnik (Globočnik, nap. V. D.), iz Trsta, i zahtevao da je nemačka vlada naredila da se patrijarh i episkop Nikolaj vrate u Nemačku, bez pogovora. Oni su obojica odbili drakonsku zapovest Nemaca. Nije bilo sile da ih vrate. U diskusiju se umešao vojvoda Đujić i rekao: ‘Ako Nemci nameravaju da ih vrate u Nemačku, ovako bolesne, onda se varate! Garantujem ako se to desi da ćemo vas napasti svim našim snagama!’ – General Klobočnik našao se u teškoj situaciji. Išao je da telefonira i dugo se zadržao. Oko ponoći je otputovao. Ništa nije rekao, ni jedno ni drugo… Mi smo, najzad, oko jednog sata ujutro pošli u Goricu, sa oružanom pratnjom vojvode Momčila Đujića. Bilo je to teško putovanje preko Brenera, gde je put i saobraćaj bio poremećen bombardovanjem prvog dana. Ali, pored svega neprijatnog, stigli smo u Sveti Petar – Goricu, gde se nalazio štab g. Đujića.
Dočekani smo u svemu dobro i srdačno. Srbi su pozdravljali svuda patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, koji nisu pravili razliku između Srba i njihovih različitih gledišta.
Dočekani smo u svemu dobro i srdačno. Srbi su pozdravljali svuda patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, koji nisu pravili razliku između Srba i njihovih različitih gledišta.
Dimitrije Ljotić, i ostali, pozdravili su ih srdačno. Tako isto i predstavnici Slovenaca, koji su mnogo činili za izbeglice. Patrijarh Gavrilo im je zahvalio na njihovoj bratskoj pažnji i razumevanju u teškim ratnim prilikama.
Boravak patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja (ovde) nije bio nikako po volji (Nemcima), okupljanje Srba i razgovori sa Slovencima, nisu im bili dragi. Major Černi je saopštio da će nemačka vlada da im dadne dozvolu za Švajcarsku.
Na put je trebalo da se krene 23. aprila u ponoć, radi bombardovanja. On je naglasio da će svi potrebiti papiri biti spremni kako to i treba da bude. Patrijarh Gavrilo i Episkop Nikolaj nisu u to verovali: oni su mislili da su to nemačke smicalice, samo da bi ih uklonili iz Slovenije. To je bilo dva dana pred Uskrs, a patrijarh i episkop Nikolaj želeli da posete Srpsku crkvu u Trstu i da održe bogosluženje, major Černi se prvo opirao, ali pred zahtevom Srba morao je popustiti. U Trst smo došli u subotu veče, 20. aprila. Konačili smo u jednom hotelu i sutradan došli u Crkvu Svetog Spiridona, jednu od najlepših i najluksuznijih naših crkava. Patrijarh i Episkop Nikolaj, iako su bili iznureni i slabog zdravlja, odslužili su Službu. Čim je bilo gotovo, CO u Trstu želela je da priredi ručak u njihovu čast. Međutim, major Černi nije hteo da to odobri…
Toga dana došao dr Nojbaher, ministar (i rekao im): ‘Vi idite u Švajcarsku. Svi papiri su u redu.’ Nastala je diskusija, a dr Nojbaher je preklinjao da prime ponudu. Na kraju, morali su pristati. Polazak je predviđen za 24. april u 11 časova… Najzad, smo pošli u 1 čas, 22. aprila i stigli rano u Goricu, kod vojvode Momčila Đujića. Bilo je potrebito da se odmore za putovanje. Međutim, na putu za Goricu, poginuo je Dimitrije Ljotić, koji je trebalo da se oprosti sa patrijarhom i episkopom Nikolajem. To je bilo u zoru 24. aprila. Njegova smrt bila je velika žalost. U njegovim kolima bio je sudija Jovo Sarčević, prijatelj episkopa Nikolaja, koga je čim smo došli tražio da mu bude sekretar. Toga dana izvršeno je opelo nad Dimitrijem Ljotićem, gde je Episkop Nikolaj održao svoj govor. Obojica su prisustvovali opelu. Posle svršenog opela vratili smo se da se odmorimo za put, kod g. Đujića. Patrijarh i Episkop Nikolaj su bili strašno umorni. Želeli su da počinu. Jaša Ljotić je došao da se pozdravi s patrijarhom i da mu objasni smrt svoga brata, kako se desila. Episkop Nikolaj je razgovarao sa Vojvodom Đujićem, skoro sve vreme. Pošto se Jaša pozdravio sa patrijarhom Gavrilom, ja sam prijavio episkopu Nikolaju, koji ga je primio odmah u prisustvu g. Đujića. Na kraju razgovora, Jaša ga je obavestio da su izabrali Đoku Slijepčevića da ga prati na putu, pošto je Saračević bio ranjen i nije mogao putovati. Na to je episkop Nikolaj odgovorio: ‘Dobro Jašo!’ Odmah posle toga prešli smo u veliku salu, gde su čekali ostali Srbi da se pozdrave. Bio je prisutan i general Miodrag Damjanović…“

* * * * *

„Na dan 8. maja 1945. došao je kod patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja američki viši vojni sveštenik, u činu pukovnika, da se informiše o njima i njihovim potrebama. Pošto se upoznao… uzeo je ulogu na sebe da ih pomogne i da podnese izveštaj generalu Kolinsu, komandantu 22. američke divizije. Posle toga… dobili smo lep smeštaj, u jednoj lepoj novoj kući koja je bila lepo nameštena. Prvi sprat dobio je Episkop Nikolaj, sa njegovom pratnjom.
Drugog dana doneo je pun džip namirnica svake vrste…
(Prilikom posete koju im je učinio general Kolins) obojica su ga zamolili da njihovu pismenu molbu uruči generalu Ajzenhaueru, glavnom komandantu američke vojne sile. On je obećao da će sve učiniti. Međutim baš tih dana, pojavio se maršal Gering i razgovarao sa američkim oficirima, što je odmah izazvalo protest sovjetske vojske, tako da je 22. divizija smenjena i došla je 36. divizija…“
Po svedočenju dr Đoke Slijepćevića, kada su se patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj našli u Beču, pored njih je bila nemačka pratnja, „koja nije ograničavala njihovu slobodu“. (Zašto ih onda nisu pustili da odu Anglo-amerikancima?) U Feldenu, gde su iz Beča srbski episkopi stigli, pored profesora Černina i Šmausa (u nemačkim uniformama), bio je i jedan podoficir nacističke državne bezbednosti.
(„Oslobođeni“, zar ne?) I njihov boravak u Sloveniji bio je pod nemačkim nadzorom.
Čak i kad su, navodno, Nemci odobrili srbskim episkopima odlazak do švajcarske granice, preko koje je trebalo da se ilegalno prebace, i dalje ih nisu ostavljali bez svoje pratnje. Slijepčević, povodom njihovog boravka u Kicbilu, kaže: „Kad smo se ovde našli, bilo je raznih kombinacija kako ćemo i kada biti prebačeni u Švajcarsku. Od toga nije, razume se, bilo ništa.“ Jednom rečju – Nemci su lagali kad su Ljotiću obećali da će sve učiniti da srbski episkopi stignu do švajcarske granice.
Kad su stigli Amerikanci, oni nisu obraćali posebnu pažnju na srbske velikodostojnike, tako da su se ovi hranili u izbegličkoj kuhinji austrijskih vlasti.
Vladika Nikolaj je primljen od strane bivših nemačkih zarobljenika, Srba – vojnika iz aprilskog rata 1941, u Salcburgu, i odatle je otišao u Englesku, pa u SAD.
Jovan Bajford u svojoj knjizi „Potiskivanje i poricanje antisemitizma“ sve vreme insinuira da nacisti svoje neprijatelje nisu tek tako puštali na slobodu. Evo šta on kaže: „Žrtve nacističkog terora retko kada su oslobađali njihovi mučitelji, a naročito ne, kao što je to bio slučaj sa Velimirovićem i Dožićem, na osnovu pregovora između Nemačke i nacističkih kolaboracionista.“
O čemu je, zapravo, reč?
Puštanje iz Dahaua nije isto što i oslobođenje od nemačke straže. Kao što je zapisao Života Milenković („Iskra“, 1. decembar 1996):
„(…) O oslobođenju patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja pisano je do sada dosta, a verovatno će se o toj temi još pisati, jer izgleda da još uvek nije sve objektivno razjašnjeno o njihovoj sudbini u vremenskom periodu od aprila 1941. do maja 1945. godine.
Ono što mi se čini da manjeviše u svim dosadašnjim osvrtima na ovu temu nedostaje, to je jedna objektivna analiza pojma oslobođenje, jer baš na ovome se razilaze shvatanja samog patrijarha Gavrila od shvatanja pojedinih člankopisaca na ovu temu.
Da bismo imali jasnu sliku o samom pojmu oslobođenje potrebno je da pođemo od stvarne situacije u vremenskom periodu između aprila 1941. godine Đ. od napada nemačkog Trećeg rajha na Jugoslaviju, pa do 8. maja 1945. godine, kada je Nemačka pobeđena od strane Angloamerikanaca i kapitulirala kao velesila i kao okupator skoro cele Evrope.
Nemačka ratna mašina je razbila Jugoslaviju, rasparčala je na više delova, a Srbiju je okupirala i u njoj zavela surovi okupatorski režim. Od aprila 1941. godine odnos između Nemaca i Srba je bio jasno postavljen: Nemci su okupatori i gospodari života i smrti, a Srbi su robovi, ratni zarobljenici bez obzira gde se nalaze, bilo u zarobljeničkim logorima širom Nemačke, bilo u Srbiji, bez obzira na kakvom su se položaju nalazili i bez obzira čime su se bavili, Srbi su bili počev od generala Milana Nedića, predsednika Vlade narodnog spasa, pa do poslednjeg seljaka, radnika ili deteta u kolevci, nemački zarobljenici na odsustvu. Nemački okupator je mogao sa Srbima da radi što mu se prohtelo, bez obzira da li je to bilo u skladu sa odredbama međunarodnog prava ili ne.
Srbi, nemački zarobljenici, su mogli da govore o oslobođenju samo onda kad više nisu bili pod kontrolomnemačke okupatorske sile.
I patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su bili pritvoreni i stavljeni pod direktan nadzor nemačke vojne sile u manastiru Vojlovica. Kad su Nemci počeli da se povlače iz Beograda onda su poveli sa sobom i njih dvojicu i strpali ih u zloglasni koncentracioni logor u Dahau, kraj Minhena. Kad su general Nedić i Dimitrije Ljotić saznali gde se nalaze patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, odmah su zamolili nemačkog opunomoćenika za Jugoistok Hermana Nojbahera da izdejstvuje njihovo puštanje iz konclogora Dahau. Nojbaher je na sastanku u Beču, 13. decembra 1944. godine obavestio Ljotića da se ‘njegovoj molbi izašlo u susret’ i da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj pušteni iz Dahau i ‘sada se nalaze u jednom mestu u Bavarskoj radi lečenja i oporavka’ (B. Kostić: Za istoriju naših dana, str. 187). Nojbaher je takođe izdejstvovao da se patrijarhu Gavrilu i episkopu Nikolaju ‘dozvoli slobodno kretanje na nemačkom tlu’. (Misli svakako na sve tlo okupirano od strane nemačke vojne sile – Ž. M.) Tako su oni mogli da odu u Beč, da posete nacionalne jedinice u Sloveniji i Istri i da odatle krenu za Švajcarsku, gde je trebalo da obave svoju misiju kod saveznika. Na žalost, stigli su samo do Kicbila i bili su smešteni u Grand hotelu, gde se nalazio i general Milan Nedić.
Dakle, ovde nije reč o oslobođenju iz konclogora Dahau, već o njihovom puštanju iz logora. Nemačka vojna sila ih je dovela u Dahau i ta ista sila ih je pustila iz Dahau, a na molbu generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Oni su, međutim, i dalje ostali nemački zarobljenici na odsustvu, kao što je to bilo i sa ostalim Srbima. Zato je patrijarh Gavrilo mogav da govori o oslobođenju tek kad su američke trupe stigle u Kicbil 8. maja 1945. godine. Angloameričke trupe su potukle i primorale na kapitulaciju nemačku vojnu silu. Tako patrijarh Gavrilo u svojim Memoarima (str. 563) kaže: ‘Ja sam oslobođen od strane 22. američke divizije generala Kolensa, koji im je odmah stavio na raspoloženje jednu vilu za stanovanje. To je bilo u Kicbilu 8. maja 1945. godine.’
Ovakvo shvatanje patrijarha Gavrila je bilo ispravno. Njega je oslobodila 22. američka divizija i na taj način učinila kraj odnosu okupator – rob, zarobljenik na odsustvu. I Dimitrije Ljotić je odnos Nemaca i Srba od aprila 1941. godine do maja 1945. godine okarakterisao kao odnos okupatora i roba, odnosno zarobljenika na odsustvu.“
I, na kraju, da vidimo šta su sami patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj izjavili američkim oslobodiocima o svom boravku među Nemcima (tekst se nalazi u arhivu pokojnog vladike Save šumadijskog, a objavljen je u „Kaleniću“ 13/1995. godine):
„Dvadeset petog aprila 1941. bio sam uhapšen od strane Nemaca i držan u zatvoru od Gestapoa, pod vrlo bednim okolnostima, do kraja januara 1943. Tada su me poveli i premestili u sanatorijum gospodina Živkovića u Beogradu gde sam bio u krevetu devet meseci. Ovde sam morao plaćati sve troškove, ne samo za sebe, već i za vojnike Gestapoa.
U maju 1943. premešten sam iz manastira Rakovice preko Dunava u drugi manastir, Vojlovicu, gde sam zatekao episkopa Nikolaja, koji je bio zatvoren šest meseci ranije. Ovde smo proveli sve vreme do kraja septembra 1944, pod užasnim okolnostima, i posle svega obojica smo odvučeni u Bavariju u koncentracioni logor u Dahau blizu Minhena. Ovde nije potrebno opisivati život koji smo mi imali na ovom mestu, čija je istorija poznata celom svetu. Posle dva meseca ja sam se razboleo, skoro na smrt, i u saglasnosti i na insistiranje dr Untermajera, vojne vlasti logora uputile su nas opet Gestapou. Upravo pred Božić mi smo premešteni u Šlirze u južnoj Bavariji.
Krajem januara 1945. nemački konzul Kronholc došao je sa druga dva činovnika i odveo nas u Beč. Nama je rečeno: ‘Vi ste sada slobodni.’ Ipak, mi nismo bili slobodni u svemu, već smo smešteni u jedan zvanični gestapovski hotel. Tada su nam rekli: ‘Vi ćete biti premešteni u Merienbad gde ćete se moći odmoriti.’ Ubrzo posle toga su nam rekli: ‘Vi nećete ići u Marienbad već u Baden blizu Beča, gde ćete se moći odmoriti i imati sve što je potrebno za lečenje vaše bolesti.’ Od toga nije bilo ništa. Mi smo držani u Beču pod vrlo strašnim dnevnim bombardovanjem preko dva meseca. Više smo živeli u skloništu nego u sobama, što je delovalo vrlo mnogo na pogoršanje našeg zdravlja. Kada smo pitali: ‘Koliko dugo?’ – odgovorili su na: ‘vi ćete biti odmah premešteni u Bad Geštajn u Tirol.’ To je takođe bila jedna obmana. Na kraju nam je rečeno da ćemo biti premešteni u Trst.
Na kraju premestili su nas u mesto Felden, gde smo držani deset dana. To je bilo krajem marta, blizu Vaskrsa (prema zapadnom kalendaru). Posle deset dana mi smo premešteni u Goricu, u društvu gestapovskog policajca pod čijim nadzorom nam je bilo dozvoljeno da vidimo naš izbegli narod, uključujući sveštenike i vojnike. Posle toga otišli smo u Trst svega na jedan dan. Tada opet u Goricu. Odatle smo, po dr Nojbaheru, trebali da idemo u Švajcarsku preko Kicbila. Rečeno nam je da uzmemo hranu za trideset šest sati, što smo i učinili.
Stigavši u Kicbil, 24. aprila, stavljeni smo u Grand Hotel. Ovde smo se našli u sredini svih vrsta ljudi svih zemalja i zanimanja. Umesto da nas jednom upute prema švajcarskoj granici, kao što su obećali, Nemci su nam rekli da treba da čekamo jedan ili dva dana. Posle toga, oni su nastavili da nam govore da će to biti sutra’. Posle jedne nedelje Nojbaher nam je rekao da su putevi prema Švajcarskoj dovedeni u opasnost od američkih i francuskih trupa i da je bilo nemoguće ići dalje od ovog mesta. Mi smo bili srditi i protestvovali smo, ali on je bio ravnodušan.
Tumačenje za ovakvo ponašanje prema nama sigurno mora biti u ovome: Oni su želeli da izvrše pritisak na nas, da nam narede da činimo njihovu volju. Dok smo bili u Šlirzeu, Gestapo je tražio od nas da napišemo poslanicu srpskom narodu i da ga okuražimo da se bori protiv komunizma. Da smo to učinili, mi bismo bili slobodni i idemo gde želimo. Mi smo kategorički odbili da pišemo takvu poslanicu.
Dok smo bili u Beču, oni su predlagali patrijarhu da formira novu srpsku vladu umesto generala Nedića, ili najmanje da formira veliki nacionalni komitet koji bi imao svoje sedište u Ljubljani i pomagao bi Nemcima u borbi protiv jugoslovenskih partizana. Mi smo odlučno odbijali ovo rekavši: ‘Mi smo duhovne i religiozne vođe srpskog naroda, i nemamo ništa sa politikom i vojnim poslovima.’
Tada su oni došli sa drugim predlogom, Đ. pošto je tu trebalo održati Svepravoslavnu konferenciju svih izbeglih episkopa i sveštenika iz Rusije, Poljske, Bugarske i drugih zemalja, pod predsedništvom Srpskog patrijarha u cilju (kako dr Kliber reče) ‘diskutovanja unutrašnjih stvari Pravoslavne crkve’. Preko drugih agenata nama je rečeno da je cilj ove konferencije bio nepriznavanje Svepravoslavne konferencije koja je nekoliko dana ranije održana u Moskvi, koja je donela deklaraciju protiv nacizma i fašizma. Začetnik ideje o ovoj konferenciji je bio izvesni rumunski episkop. Srpski patrijarh i episkop Nikolaj petnaest puta su odbili da prime ovog čoveka zato što je, protivno crkvenom pravu, na molbu dr Pavelića, posvetio novoga srpskog episkopa u Zagrebu[1]. Naravno, mi smo odbili da imamo bilo šta u vezi sa ovom predloženom konferencijom, i zbog toga je ova odložena.
Na kraju nam je dr Nojbaher rekao da ćemo mi biti premešteni iz Beča južnije. Posle nekoliko dana mi smo pokrenuti i sklonjeni u Felden, kako stoji gore, u Goricu i Trst. U ovom mestu je dat patrijarhu jedan automobil. To je bio ‘pakard’ uzet sa benzinom od naših četnika. To je učinjeno u cilju da mi ‘naravno idemo da govorimo protiv svetskog komunizma protiv koga se Nemci bore’. Mi to nismo učinili. U to vreme, videći da je Nemačkoj blizu kraj, dr Nojbaher nam je hitno dao čuvara grofa Černina, koji nas je sa gestapovskim agentom prebacio u Kicbil. On, dr Nojbaher, čekao nas je u Kicbilu i držao nas ovde do kraja. ‘Budite mirni’, rekao nam je jednom, ‘ja ću lično ići sa vama’, – Đ. u Švajcarsku.
Mi verujemo da su Nemci pokušavali sve vreme od Šlirzea do Beča da nas zavaravaju i da nas iskoriste za svoje političke ciljeve. Pošto to nisu postigli, želeli su da nam se osvete vodeći nas u Kicbil među one mešovite strance da bi nas izložili riziku. To je učinjeno možda zato, da bi oni bili pod našom zaštitom kada Amerikanci budu došli.
Ovu izjavu pišemo u cilju da američke vlasti znaju sve mahinacije kroz koje su Nemci želeli da nas iskoriste za sebe i protiv tuđinaca, posle četiri godine mučeći nas.
Oni su nam ponavljali da je Srpska nacionalna crkva bila odgovorna zbog odbijanja poznate prošlosti između Nemaca i Jugoslavije – Đ. odgovorna za rad između ove dve zemlje.
Sada molimo da nam se da mogućnost da popravimo naše oronulo zdravlje i da se odmorimo. Mi takođe imamo potrebe, vrlo neprijatne, za izvesnu pomoć oko nabavke materijala za odeću i druge potrebe.“
Sapienti sat.


NAPOMENE:

  1. Reč je o nekanonskoj, ustaškoj „Hrvatskoj Pravoslavnoj Crkvi“, koju je stvorio Pavelić (nap. V. D.).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *