Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

Одбори за сва људска права, изузев србских

У извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији (извештај је објављен 2. априла 2003, у доба ванредног стања, које, бар за нас Србе, како неко рече, не престаје од 1945), тзв. “невладине организације” која се свим силама труди да докаже како Србијом влада нацизам, истиче се да је “српски национализам кроз конфузијску и дубоку фрустрацију добио само нову форму и окренуо се новим идеолошким изворима”… Поред осталих, по овим нарученим извештајима, ти извори су: Владика Николај и Отац Јустин. Као симпатизер владике Николаја помиње се чак и Добрица Ћосић, али и Душан Батаковић. О СПЦ се вели да има “изузетно значајно место у промовисању српског национализма, који се дефинитивно учвршћује као нова доминантна идеологија. У њој централно место заузимају идеје и вредносни систем Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и Јустина Поповића. Та идеологија и тај вредносни систем већ су ушли у уџбенике” (Које?!?).
“Хелсиншки” убоги галиматијас, прављен по старом комунистичком обрасцу напада на “србски национализам”, сведочи о једној ствари: “невладине организације” се плаше чињеница да се омладина све више окреће Богу својих отаца и Цркви Христовој, а то значи и Светом Николају Србском. Због тога они отворено позивају тзв. “међународну заједницу” (еуфемизам за избациваче уранијума на просторе србског народа године 1995. и године 1999) да се обрачуна и са тзв. “либералним национализмом”, јер “Србија нема снагу и потенцијал да се сама избори са новим таласом популизма и национализма”. (Демократија мора доћи, као и 1944, на тенковима: она стара на тенковима совјетским, иза којих су ишли очеви данашњих првобораца “грађанског друштва”, а ова нова на тенковима америчким, иза којих смело ступају деца партизанских генерала, убица и удбаша, служинчади Јосипа Броза). Један од најважнијих закључака Хелсиншког одбора је да се хитно мора створити “нова елита” тако што ће се изменити наше основно и средње школство…
Тако је “Хелсиншки одбор за људска права” свој извештај о политичким претензијама СПЦ “украсио” оваквим “бисерима” Соње Бисерко и њених сарадника: “Позивање на владику Николаја као на највиши ауторитет у српском православљу карактеристика је у комуникацији СПЦ са паством. Владика Николај је култна личност најконзервативније, данас доминантне струје у СПЦ, чије су темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и НАЦИОНАЛИЗАМ С ЕЛЕМЕНТИМА ФАШИЗМА (подвлачење В. Д.). Мошти владике Николаја пренете су у Србију у мају 1991, у данима када је Србија отпочињала рат на територији бивше Југославије, а у складу с настојањем Милошевићевог режима да изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења. Након 5. октобра, СПЦ још упадљивије промовише владику Николаја. Она га квалификује ‘највећим Србином после св. Саве’, стварајући од њега мит у народу и ‘заштитни знак српства и православља’. Тако, на пример, Црква, у присуству самог врха војне хијерархије, генерала Небојше Павковића, на дан 24. марта, на годишњицу почетка НАТО интервенције у Србији, у манастиру Соко открива споменик овом контроверзном владики, који је исказивао отворено поштовање према Хитлеру и чија је мисао, између осталог, садржала неувијени антисемитизам. Недавно је Савез јеврејских општина Србије и Црне Горе, констатујући да је после 5. октобра антисемитизам у порасту, навео књигу владике Николаја ‘Речи српском народу иза тамничких прозора’ као пример ‘најогавнијег антисемитизма’, у коме су Јевреји – синоним за ђавола.”
Међународна кризна група, са својим фамозним београдским босом Лајоном, прихватила је ставове Хелсиншког одбора за људска права и напала СПЦ због тога што је она “висококонзервативно национално тело”, чији су “ставови, често, врло антизападњачки, изолационистички и дефанзивни… Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић и … архимандрит Јустин Поповић”.
Срби су преживели и Турке, који су им децу одводили у јаничаре; преживели су и Латине, који су им, као Пилипенди, нудили да промене веру за вечеру. Преживели су и Југословенство пре Другог светског рата, када су им одузимали национално име и покушавали да наметну конкордат са Ватиканом; преживели су и нацисте и НДХ-зију; преживели су Тита и Милошевића, а преживеће и “Хелсиншки одбор за људска права” и њему сличне организације, које зарађују за живот пишући о силним “опасностима” које нам прете од владике Николаја и оца Јустина. Јер, Срби су, иако грешни, иако понижени, иако свесни својих слабости и пропуста, ипак народ Божији, народ светосавски и светониколајевски.

Comments are closed.