NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » ODNOSI IZMEĐU DUHOVNOG OCA I DUHOVNE DECE

ODNOSI IZMEĐU DUHOVNOG OCA I DUHOVNE DECE

<p claARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
ODNOSI IZMEĐU DUHOVNOG OCA I DUHOVNE DECE
 
DEMOKRATIJA
ARISTOKRATIJA
PLUTOKRATIJA
MONARHIJA
DESPOTIZAM
 


 
Odnosi između duhovnog oca i duhovne dece podsećaju na različite oblike vladavine državom, tačnije, demokratsko, aristokratsko, monarhističko i despotsko uređenje.
 
1) Demokratska vladavina
 
Otac i duhovno čedo su pre svega prijatelji. Oni se međusobno savetuju, zajedno analiziraju stvari, zajedno rešavaju probleme itd. Reč duhovnog oca ovde nije imperativ, to je jedan od glasova u opštem horu. Na prvi pogled se čini da ovo nije loše, nema nikakve prinude i nasilja nad ličnošću, ljudi se jedan drugom potčinjavaju po principu ljubavi. Duhovni otac nastupa samo kao dirigent u svom horu. Jednom rečju, mir i radost. Međutim, u stvari se dešava nešto potpuno drugačije, isto što i prilikom demokratskog državnog uređenja. Počinju populizam i intrige, koje duhovni otac ne može da preseče i da spreči. Ovde se odvija skrivena borba za vlast, u kojoj, kao i u demokratiji, pobeđuju oni koji su najviše istrenirani u borbi i ne biraju sredstva, i ujedno su najviše ustremljeni ka cilju i najvlastoljubiviji. Ovde se kao i prilikom demokratskog uređenja, stvaraju međusobno suprotstavljene grupacije, puštaju se u obrt potkupljivanje, laskanje, pretnje, intrige, insceniranje padanja u nesvest i pritajene pretnje, da će se život završiti samoubistvom, što posebno jako deluje na isprepadanog duhovnog oca. On je spreman da pristane na svaku kapitulaciju, samo da ne vidi svoje duhovno čedo kako visi na kanapu ili leži mrtvo u mlazevima krvi, s pištoljem u ruci, a oko njega se muvaju figure policajaca. Umesto duhovnog rukovodstva nastavnik-demokrata trči s flašicom tečnog nišadora oko svoje dece. Finale je uvek isto. Svi zajedno počinju da rukovode svojim duhovnim ocem i on trči iz jedne strane u drugu, bezuspešno pokušavajući da pomiri neprijateljske tabore. Ali, sve ima svoj kraj. Kao što preživljava najjača ajkula, tako pobeđuje duhovno čedo koje ima najjaču volju. Ono zatvara svog duhovnog oca u kuću i lepi na vratima list s rečima: „Otac je bolestan, molim da ga ne uznemiravate.“ Ako duhovni otac poželi da proviri kroz prozor, drsko biva uvučen unutra. A pošto je demokratija tesno povezana s liberalizmom, odnos prema duhovnom ocu postaje apsolutno slobodan. Međutim, nekad dolazi do dvorskih prevrata: duhovna deca, došavši sebi od šoka, dogovaraju se i ugrabivši zgodnu priliku, kradu duhovnog oca i kriju ga od suprotne strane. Posle ovakvih iskušenja oci-demokrate pred kraj života postaju nepopravljivi mizantropi. Neki od onih koji su u mladosti poredili svoju duhovnu decu s mironosicama u starosti kao muslimani počinju da sumnjaju: da li žena uopšte ima dušu iako to ne izgovaraju glasno.
 
2) „Aristokratska“ vladavina
 
Ovde duhovni otac nastupa kao džentlmen. On je prefinjeno pažljiv i ljubazan. Svoje duhovno čedo dočekuje ustajući sa stolice, oduševljava se njenim izgledom, ističe njen ukus u odevanju. Duhovno čedo počinje da se oseća kao dama, kojoj je vitez poklonio svoje srce. Finale je uvek isto. Svako duhovno čedo smatra da vitez-nastavnik gaji platonsku ljubav upravo prema njoj, kao jedinoj dostojnoj ovakvih uzvišenih osećanja. Na drugu duhovnu decu ona gleda s još većom svirepošću nego prilikom „demokratske“ vladavine. Nastavnik aristokrata se zahvaljuje svojoj deci za to što ga posećuju i ispraćajući ih do vrata poprima žalostan izraz lica. On u svemu opravdava svoju duhovnu decu. Vrlo mu je teško da ih prekori; čak i kad je uvređen on kaže: nisam uvređen, već sam ražalošćen. Dok „demokratama“ duhovna deca na poklon donose krompir i makarone, nastavniku – aristokrati donose buket cveća, dajući prednost ljiljanima, a ponekad tortu. Često, okupivši duhovnu decu on izražajno čita neku knjigu, na primer, Martensena „Moralno bogoslovlje“ i zatim je tumači. Kad ide u hram, duhovna deca ga kao svita prate ili ga čekaju na kapiji. Kad služi, svako njegovo čedo se interesuje koga će prvog pomenuti na molebanu i tome često pridaju tragičan značaj. U principu, aristokratska vladavina se pretvara u nekakav viteški roman, u kojem Hristos potpuno odsustvuje, Njegovo mesto zauzima duhovni otac.
Treba reći da prostodušni ljudi nekako instinktivno izbegavaju učene monahe i nastavnike s aristokratskim manirima i osećaju se tu tuđima, ali su zato dame s diplomama oduševljene takvim nastavnicima. Zbog toga se ovde mimo volje duhovnih otaca pojavljuje podela na „plebejce i patricije“: „plebejci“ nekako sami po sebi ostaju s one strane praga. Nastavnik-aristokrata s nekakvim trijumfom dočekuje goste. Ovaj izraz trijumfa se kao pečat zaledio na njegovom licu. Podrasnik koji nosi uvek je čist i ispeglan; prednost daje odeći bele boje. Često se u njegovom stanu nalazi klavir ili pijanino. Obično ovakav nastavnik ima veliku biblioteku u kojoj se pored duhovnih knjiga nalazi beletristika. Ako slučajno, kad traži knjigu, iz ormara ispadne tom Igoa ili Valtera Skota, on govori s pomalo setnim osmehom: „Pa treba da znam psihologiju grešnika da bih ga ispravio.“ Voli da priča o tome da su za njega svi ljudi isti. Međutim, u razgovoru često pravi aluzije na svoje plemićko poreklo – istinsko ili lažno.
 
3) Sledeći oblik vladavine, koji je postao vladajući u svetu jeste plutokratija, odnosno vlast onih kojima pripada bogatstvo.
 
Međutim, ovde treba načiniti opasku. Duhovni otac u ovakvom načinu upravljanja duhovnom decom ne mora obavezno da bude egoista i srebroljubac, on prosto-naprosto smatra da ljudi koji imaju bogatstvo i vlast mogu biti korisni za Crkvu i zato ih posebno ističe. Na siromašne malo obraća pažnju, pravdajući se time da je siromašnima lakše da se spasu, a bogatima je teže. Stoga je bogatima potrebno više brige i pažnje. On utiče na njih da upotrebe svoju vlast i bogatstvo na dobrobit Crkve i siromašnih; ponekad organizuje nešto poput tajnog „fonda“ za siromašne. Međutim, ovde dolazi do prelaska na elastičnu politiku. Orijentiri na spoljašnju silu i položaj u svetu pretvaraju se za njega u duhovno ropstvo. Znaci pažnje i uslužnost koja se pokazuje prema bogatima stavljaju ga u ulogu pravoslavnog jezuite, kad se cilj – lepota hrama, pomoć siromašnima itd. ostvaruje sumnjivim sredstvima. Onaj deo ljudi koji u Crkvi traži pravu istinu videći dvostruki moral sveštenika, njegov različit odnos prema ljudima, može da postane hladan prema samoj Crkvi. Opet ponavljamo: pragmatičar uopšte ne znači samoljubac, jezuiti su često žrtvovali život za svoje ideje, a pravoslavni i katolički jezuita, čak i ako se bore ostaju braća po metodama. Ovo ulizivanje bogatima je takođe jezuitska prodaja savesti u ime materijalnog blaga i ona više od neprijatelja hrišćanstva kompromituje Crkvu u očima samih vernika. Ljudi iz neposredne okoline pragmatičara odmah shvataju s kim i kako treba postupati, koga treba radosno pozdraviti kao najvrlijeg čoveka, kome za vreme službe treba izneti stolicu itd. Pragmatičar smatra da se mogu izvrdavati crkvena pravila, ako od toga bude imao koristi hram ili sirotinja; na primer, može se opojati nekršteni ili samoubica, za vreme liturgije se može pominjati inoverac itd. Plutokrata u zavisnosti od ličnog karaktera može da bude škrt ili darežljiv. Međutim, njegova darežljivost se u većini slučajeva odnosi na ljude koji su mu potrebni. U njegovoj okolini su u većini slučajeva svi zadovoljni. Ali duhovnog života tamo gotovo da nema, glavne snage se troše na spoljašnje. Molitve potiskuju telegrami s čestitkama i izjavama vatrene ljubavi; što je veći prilog, veća je ljubav. Ovde se vodi stroga evidencija i sastavlja se precizna skala.
Ovaj način vladavine je nemoguć bez laži, zato laž u takvim krugovima predstavlja neophodan atribut; na laskanje se gleda kao na ispoljavanje mudrosti. Kod ovih ljudi, ma kako to čudno bilo, Crkva postaje veličina koja je sama sebi dovoljna, pritom ne kao mističko telo Hrista, već kao ljudska institucija i briga za lepotu hrama zaklanja od njih lik Samog Hrista.
Plutokrat može da bude špekulant koji teži ka ličnom bogaćenju, ali može da bude i asketa obuzet duhom taštine koji je zaboravio na to da ljubav treba da bude sjedinjena s istinom.
Dok se demokratski princip u duhovnom svetu pretvara u haos, aristokratski u romantiku, plutokratska forma predstavlja materijalizaciju duhovnog života.
 
4) Četvrti oblik vladavine je monarhija.
 
To je najrazumniji princip u odnosima između duhovnog oca i njegove dece. Monarhija u svom idealnom obliku zahteva razumnost u upravljanju i ljubav prema ljudima. Pred monarhom su svi jednaki. Ona predstavlja vrhovnu vlast, ali vlast, koja nije ograničena spoljašnjim institucijama, već tradicijom. Reč duhovnog oca mora biti bespogovorna, ali istovremeno razumna i pravična. Čovek koji ispunjava zapovest monarha mora da zna da on postupa razumno i da se u ovoj zapovesti sadrži briga za njegovo dobro. Monarh ima neograničenu vlast, ali mu nije tuđ savet i on sluša molbe koje su mu upućene. U naše vreme duhovni otac treba da postupa sa svojom decom pravično i razumno i da na osnovu toga zahteva poslušanje. On može da sasluša i ispuni savete i molbe, ali poslednja reč ostaje njegova. U ovom obliku upravljanja nisu dopustivi prepirke, sporovi itd. Čovek može da zamoli da mu se objasni dati blagoslov, ali ne sme samovoljno da ga ukida ili narušava. Uostalom, i ovde postoje izuzeci. Monarh treba da se rukovodi tradicijom, a duhovni otac – pravilima Crkve. Van toka crkvenog Predanja i jevanđeljskih zapovesti duhovno rukovodstvo gubi snagu – monarh se pretvara u uzurpatora.
 
5) Despotizam
 
On se od monarhije razlikuje po tome što se pojam tradicije, dobra i zla itd. zamenjuje ličnom diktaturom.
Ovde ne postoji pojam pravičnosti i bilo kakvih prava. Sve zavisi od volje despota. Ovaj način rukovođenja može ili da slomi duhovno čedo ili da ga brzo ispravi. Međutim, u naše vreme lek koji ima jako dejstvo ne odgovara slabim organizmima. Bez naročite blagodati koja deluje u duhovnom ocu, despotizam prema duhovnom detetu će ovo dete prosto unakaziti. Bez odlučnosti i poslušanja od strane duhovnog deteta ovaj princip tako može da mu ogadi svako poslušanje. U stara vremena nastavnici su pribegavali jakim sredstvima. Oni su davali teške, gotovo nemoguće zadatke, koji su ponekad protivrečili zdravom razumu, a učenici, koji su se predali na poslušanje starcu, sa spremnošću su ih ispunjavali i njihov duhovni napredak se odvijao vrlo brzo. Uz pomoć takvog poslušanja čovek se uspešno borio s demonom gordosti koji potresa ceo svet. Danas nema ni takvih nastavnika ni takvih poslušnika. I nastavnik poslušanje mora da daje s velikim rasuđivanjem i poštovanjem principa svrsishodnosti i pravednosti. Ljudska gordost, prošavši sve stadijume bolesti, pretvorila se u upaljenu gnojnu ranu, koja mučno boli na svaki dodir. Zato je duhovnom ocu neophodno strpljenje i samilost, ali i jaka volja. On mora da ima, kao hirurg, laku, ali čvrstu ruku.
 


Sa ruskog prevela:
Marina Todić

Izvor: Oficialьnый saйt arhimandrita Rafaila Karelina

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *