NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ODGOVOR UREDNIŠTVU SAJTA „BORBA ZA VERU“

ODGOVOR UREDNIŠTVU SAJTA „BORBA ZA VERU“

<p claODGOVOR PROTOJEREJA-STAVROFORA LJUBE MILOŠEVIĆA
UREDNIŠTVU SAJTA „BORBA ZA VERU“

 
Dragi urednici „Borba za veru“,
 
Nadam se da ovaj moj odgovor neće da bude i potvrda onog od čega danas hrišćanin najčešće strada, da ne može da oćuti uvredu i da smiri svog unutrašnjeg čoveka pred mišljenjem bližnjeg pa i onda kada je pogrešno. U tom duhovnom raspoloženju vama ne pišem, inače verovatno ne bih vam ni odgovorio na ove vaše čudne zamerke. A ako se tiče toga da mi samo želimo dobro našem narodu u SPC, sa najiskrenijim pokretima srca da ne bude razdora i podela, a služimo se ljubavlju koja otkriva Gospoda u našem bližnjem, onda bi mi mogli na jednom dozvoljenom akademskom nivou i bez mnogoglagoljivosti – tim našim najčešćim neprijateljem, da ogledamo stvari koje nas razdvajaju a vi ih opširno izneli kao takve.
Bitno je odmah da vam ukažem na psihološko poigravanje sa mojom ličnošću, predstavljanjem javnosti kroz jednu grubu fabrikaciju, dakle neistinu (nešto što nije od Boga), da sam ja telefonom zvao brata Željka Kotoranina. To je pred Bogom neistina! A da li je laž u svom tom smislu pojma, to zna brat kojeg pominjete, a i arhiva okrenutih brojeva mojih telefonskih kompanija koju uvek lako mogu da pokažem. Ko se time služi a posebno zašto – ovde je za mene velika enigma? Kao da mi ovde ne govorimo o Crkvi nego o nečem sasvim Njoj nepoznatom i stranom?
Dopustiću da je to nesporazum, ali brine zašto brat Željko to već jednom ne demantuje?
Zbrka je verovatno u tome što je loše preneta, ili loše prihvaćena informacija sa naših internih radnih listi, jer sam zatražio telefon Vlade Dimitrijevića da ga pozovem, da zatražim dozvolu da uredimo e-knjigu tipa zbornika svih njegovih važnijih članaka i objavimo je na svetosavlje.org uz potrebnu „e“-katalogizaciju . Dakle, brata Željka Kotoranina nikada nisam zvao telefonom, niti sam to nameravao jednostavno zbog toga što čoveka ne poznajem. Dalje, zamolio sam jednog člana radne grupe svetosavlja.org da vam se obrati (putem e-poruke ili telefona, ali iz Beograda a ne Amerike), i zamolio da tekst o „prezviteri“ koji je kompromitujući i neozbiljan, da ga sklonite. To je zaista istina. Bio sam poveden dobrim namerama za uspeh vašeg posla. A da nije tako mogao sam da budem zlurad, grub, nedostojan svog čina, i povedem se lošim pobudama i oportunistički jedva dočekam, iz zasede, da taj članak javno ismejem (jer to ljudi na srpskom „pravoslavnom“ internetu rade – zauzmu busiju i čekaju…).
Ali nisam, jer kako rekoh, bio sam poveden bratskim pobudama i brigom, a i sveštenik sam, pa pogledajte gde vam stoji to ubeđenje da u meni vidite „nadzornika“ nad srpskim pravoslavnim sajtovima. Ali, ako smatrate da je to bilo moje grubo mešanje u vašu uređivačku politiku ja sada tražim izvinjenje, iako to ne zaslužuje da bude javno, kako zbog moje pobude da učinim nešto tiho i bez pompe, tako i zbog poštovanja privatnog dopisivanja. Žalim što sam onom mojom molbom pogrešno procenio situaciju, a i ljude, verujući u njihove dobre namere kada se radi o stvarima za Crkvu.
Moje drugačije mišljenje od uredništva „Borba za veru“ koje sam izneo „pisanjima po raznim sajtovima“ izneto je samo na dva sajta, ranije na verujem.org i sada, ali ponekad, na forumu „Žive reči i utehe“. (Ranije, mnogo ranije, poslao sam poruku – dve na razbojnički sajt gazimestan, koji zbog svog rušilačkog rada nije ni zaživeo što je i „prirodno“). Nije dobro što kažete „po sajtovima“ kao da se ja svuda javljam, i to često!?
Ishod mojih pisanja je uvek pokretao urednike (na poslednjem jedan od urednika) ta dva sajta, većinom studenata i nekih profesora teologije, u ličnu konfrontaciju razvodnjavajući temu; stvarali su napad na moju ličnost zbog jednostavne nesposobnosti suočavanja sa onim što govorim, a i zbog dubokih razlika u poimanju i propovedanju Pravoslavne eklisiologije koju stvaraju sve veći modernistički prilazi prema njoj. Ovde treba da se pomene, i ponudi kao suštinski fakt ovog disputa, da „oni“ u meni ne vide istomišljenika – što je dobro, a kako to ovim i vi isto činite – takođe je dobro, jer to ukazuje na naš put carski (svetosavlje.org), težak, u poslušanju blagorodnom crkvenom poretku a isto tako i kanonima Crkve i njenoj opštoj Istini. Znam da se na ovom izabranom pravcu učenja najteže pada u prelest, a i ako se pojavi greška ona ne može da bude plod gordosti nego samo slabosti ljudske, kada se na momenat odvojimo od onog svetog evanđelskog pravila „budite mudri kao zmije“.
I treba da se „sajt „Borba za veru“ bori „za veru jedanput predanu svetima“ (Jd, 1, 3), a protiv dogmatskih, kanonskih i liturgičkih novotarija, koje ranjavaju Telo Hristovo u njegovoj punoti“. I treba da se to čini dostojno, sa ljubavlju, stvaralački, smireno, u poslušanju a tek onda sa zbirom informacija koje nas svakodnevno obasipaju, koje nažalost, mnogi danas ne vide da su ogromno đavolje iskušenje i preteča Antihrista. Mi se jednostavno ne slažemo i kako se bori za veru „jednom predanu svetima“, zato što sam duboko ubeđen da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“, i ona sveta Reč i nada: „idi i ne greši više“.
„Prezvitera“ na srpskom znači popadija i svaki savet da popadija pretenduje i na zvanje „popa“ (sveštenstvo), jeste grubo neznanje, što u ovom slučaju verovatno nije, nego je jednostavno nesmireni revanšizam sukoba ličnosti, koji privatizuje opšte i javno pitanje – Crkvu, i lični je obračun da čak u njemu ni cena nije bitna. A ona je skupa, jer je ona povela autora, da na nečem što stoji na tako izrazitoj tankoj niti, da on iznosi „vagonsku“ težinu pitanja „ženskog sveštenstva“ koje nikada neće biti ostvarljivo u Crkvi (ili SPC). To je klasičan a često i pokazan oportunizam, kada se samo traži dlaka u jajetu, ili bilo šta, eda li bi ponizili brata svog. To nisu pitanja vere nego nešto drugo. U teologiji „slobode“ a u borbi protiv tzv. „uniformisanosti“ u SPC je zavladala nedisciplina (neposlušanje), skoro do haosa, i samo u tome može da se pronađe odgovor da jedan sveštenik svoju ženu vidi kao „prezviteru“ a ne popadiju. Opet, to uopšte nije nikakva greška nego je sitnica koja ne zaslužuje onakvu pažnju i komentar.
Da sam ja pokrenut „elinizmom“ na uštrb našeg jezika, jeste to zlobno hvatanje za slamku, ili cepidlačenje limitivnog materijala, ili nepoštena primedba u odsustvu nade da se ovaj nesporazum reši nego samo produbi. Ja javno stradam od rusizma: od brkanja ruske i srpske sintakse, gramatičkih pravila; vodim se ruskim i crkvenoslovenskim kovanicama u potpunom odsustvu grčkih, a možda ponegde latinskih, francuskih i engleskih. Zato, reći da sam ja „elinista“, jeste pokret nečijeg iskvarenog unutrašnjeg stanja prema meni. Dakle, „začkoljice koje se traže“ i jesu moj „generalni stav“ prema „Borba za veru“, mislim da zbog ovih stvari njeno Urednišvo „preteruje“? Po mom mišljenju, da nema toga preterivanja i začkoljica većina dobrog materijala bi uspešno ostvarivala težak krst pravoslavne „borbe“, svedočanstva – „martirdoma“ za našu svetu veru nade i ljubavi, u našem zajedničkom zagrljaju duša u Telu našeg Boga.
Samo zbog Vlade Dimitrijevića uzdržavao sam se ovih komentara i to je bio moj izbor.
U privatnoj poruci mi smo izneli naša mišljenja (kopije imam), i u tom vrlo prijateljskom razgovoru, vi dobro znate na šta sam ukazao kao problem i bratski vam poželo uspeh u radu. Kasnije, kada se javio problem oko pozajmice materijala i tzv. „autorskih prava“, završilo se tako da sam našem uredništvu rekao da to ostavimo na stranu, da se ne svađamo, a posebno zbog vaše poslednje ljutite poruke koju ste jednom od naših članova poslali.
Kako ponižavanje visine ikonostasa, isto tako i uzdizanje po našim baroknim crkvama, baroknom ikonografijom – oličenja najgrublje latinizacije našeg svetog Pravoslavlja i bogoslovlja ikona, koje se otkrivaju u spoljašnjem i unutrašnjem izgledu pravoslavnih hramova po Vojvodini, ja potpisujem redove čoveka za kojeg tačno znam šta je govorio. Nisam koristio mogućnost onog „nerečenog“, to što vi sada činite, niti spekulišem, nego sam dao komentar na nešto lepo rečeno. I sigurno je da on, kao i ja, ne misli na osvećeni ikonostas u Somboru, za koji sam pre neku godinu rekao da je nipodaštavanje lika svetih koji obrazom padaju ispod struka služaščih (ne uzimajući u obzir carske dveri koje znače nešto drugo), što je tip svetogrđa, u inferiornom lutanju van davno izgubljene naše originalnosti: nacionalne, bogoslovske, arhitektonske, artističke i političke – kao opšteg izvora postojanja našeg narodnog bića. Potrebno je da se zaviri u Ljevišku, Dečane, Gračanicu…, gde ikonostasi ne kriju neprocenjivo bogatstvo živopisa, nego zajednički ostvaruju harmoniju „prozora“ u Carstvo Nebesko na svakom pedlju pravoslavnog hrama a ne samo ikonostasu. To i jeste pravi obrazac visine ikonostasa, niti tako sramno nizak niti toliko visok, nego jednostavno rečeno „normalan“. Da odgovorim i na ovu vašu čistu „začkoljicu“ koja je sasvim nepotrebna i bez valjanog smisla.
Dakle, ovo što do sada napisah može da bude izazvano nesporazumom sa željom da se on i nekako reši, i u tome mogu da pozdravim vaše odgovorne reči: „Uredništvo sajta „Borba za veru“ uvek je bilo spremno i otvoreno za svaku vrstu crkvenograditeljskog dijaloga i sučeljavanje različitih mišljenja“. Dok opredeljeno i sa oportunističkim entuzijazmom čeprkanje po komentaru svetosavske liste, koji je upućen čoveku koji javno naziva jereticima episkope SPC, ja ne vidim ništa „crkvenograditeljsko“ nego rušilačko, i pozivanjem na delenje i mržnju. To ne pozdravljam.
Ne verujem da se poistovećujete sa dugogogodišnjim brutalnim mislima tog našeg bivšeg člana, kojeg smo godinama ljubavlju pokrivali i praštali sve do te poruke koju citirate? U razgovoru sa njim pozvao sam se na Vladu Dimitrijevića, i očinski mu rekao da je on obrazac ozbiljnosti i „kako treba“, da ako se nešto kritikuje da se to čini sinovski, a u okvirima hrišćanske slobode i evanđelske savesti. Zato što Vlada nigde javno ne naziva episkope jereticima nego ukazuje na neka jeretička učenja. On to ne čini zato što razume Crkvu, koju nažalost, mnogi današnji nadrikritičari ne umeju, kako zbog nedostatka bogoslovskih sposobnosti i straha Božijeg, tako još više zbog neizgrađene žive vere u dinamičnoj crkvenosti i molitvenom podvigu.
Vaš izdvojen citat kada sam pisao o sv. Teofilu, a u vezi učenja o duši, nisam uopšte razumeo. Ako se duša bogotvori u gruboj nesposobnosti zaštite njene besmrtnosti, takvima sam rekao: „hvala“, nemojte nas radi Boga milostivog više štititi. Šokantno je da se iza „bogotvorenja duše“ pronalazi i prepoznaje „Borba za veru“, što nikada nisam ni pomislio, nego je samo moglo da bude obraćanje ljudima koji ne poznaju osnovnu azbuku svoje vere. Ljudi koji grade nepravoslavne misli „one druge vrste“, koje iznose internet skupine tipa „gazimestan“, pa je zapanjujuće da ste se vi osetili prozvanim. I dalje želim da verujem da je ovde posredi samo nesporazum i da „Borba za veru“ ima drugačiji program od ljudi kojima sam se onako obratio. Ako je drugačije onda ja mogu samo da žalim za ovo moje izgubljeno vreme?.
„Borba za veru“, svojim obimnim i neumornim radom treba da zna da jeres i jeretik nije isto. Neke stvari Crkva ne rešava logikom! Molim vas, obratite pažnju na to. Pogrešnim „učenjem“ u Crkvi, ne znači da je neko automatski jeretik koji je kao takav objavljen od Crkve (jedan put…, dva puta…, tri puta…), u tom njenom datom blagorodnom poretku opštenja i pažnje braće i sestara. Ako mi sa „jeretikom“ opštimo od iste čaše onda sa nama nešto nije u redu?! Posebno ako nam je jeretik episkop na čijem antiminsu služimo! Dakle, tu nema ni Crkve! (Naravno, Homjakov je to pitanje drugačije rešio). Razmislite o tome prijateljski vas molim.
Ovim se javlja legitimno teološko pitanje: da li mi treba da nazovemo m. Antonija Hrapovickog jeretikom samo zato što se u jednom momentu zapetljao u njegovom „Dogmatu iskupljenja“? Čoveka kojeg sv. Justin Novi naziva „svetiteljem“, i „najvećim ocem Crkve poslednjih vekova“? Kada su mu „dobronamerni“ sarkastično zadavali pitanje: „krst ili getsimanski vrt, Vladiko?“ – kao naš „srbenda“ Parenta, a i ostali „gazimestanci“ tog vremena. Jer nisu mogli niti umeli, studiozno, pobožno, odgovorno i oprezno, dostojni učiteljstva u Crkvi da pišu kao što su to radili episkopi Teofan Poltavski i Serafim Soboljev, ili potpuno da shvate kao svjatjejši patrijarh Varnava i svešteni Sinod RZPC u Karlovcima. Ili da sv. Teofana Zatvornika nazovemo jeretikom koji je padao u iskušenje (teologoumenu) da duša na sebi nosi tip „materije“. A blaženog Avgustina? Ili to samo „Filikove“ koje je Crkva trpela dva veka, ne prizivajući nikog na ličnu odgovornost shvatajući potrebu za ikonomijom zbog tragedije koja se osećala da dolazi. Ja nikada nisam govorio da ne treba da se govori o modernizmu i šmemanizmu u SPC, ali jesam i kako? Ima kako može a ima kako ne može, u Crkvi.
Poštovani, evo ovde, u ovom rečenom, vi ne razumete moju delatnost na internetu, kao i brigu na jednoj listi, na kojem se trudim da se ne zavede haos i sam budem „kriv paklu ognjenom“ za izrečeno „raka“ i ostalo. Da ne urliče jedan na drugog da je jeretik, i to u bezobrazluku, literalno zapenjenih usta i zakrvavljenih očiju, u potpunoj bogoslovskoj neobrazovansti, i u odsustvu svakog ponašanja ljudske bogoobrazne ličnosti; u poniženju ljudske prirode i dostojanstva u bilo kojem čoveku. Bog se otkriva u čoveku pored nas u svakom momentu našeg života (radi nas), čak u neblagodatnom samarjaninu (dakle i u crncu njujorškog metroa), gde Gospod namerno traži dobar odnos nek je on i „jeretik“ („jer je spasenje samo od judejaca“), pa nije slučajno pomenuo „milostivog samarajanina“ za obrazac našoj milostinji, niti onog „jeretika samarjanina“ (o.LJ.M.) iz desetorice isceljenih, kada se vratio da jedini zahvali Gospodu. Ničeg slučajnog nema, draga braćo!
Tako i nas Gospod uči da čovek nije stoka samo zato što je zabludeo ili pao, ili samo zato što smo mi pravoslavni – t.j. „spasenje od judejaca“. On nas uči da nije naše da mi iznosimo takav individualni strogi sud i nad „jereticima“, osim što treba da se čuvamo njih; a najmanje nas uči da mi možemo da gazimo po grešniku odbacujući na stranu svaku nadu za njega. Još manje nam dozvoljava da van kanonskog ustrojstva Crkve mi vršimo sud Božiji, i samog Njega – Gospoda, dugotrpeljivog i ljubveobilnog potiskujemo na stranu i stvari uzimamo u svoje žestoke ruke. Ovim ja ne razvijam teološki disput sa vama, nego jednostavno štitim moju odluku u odnosu na neprihvatljivo ponašanje na tom slučaju koji ste vi izabrali da zasnivate kritiku moje javne delatnosti.
Nije moj lični proizvol kada kažem: „to samo govori šljam, opančari, tvrdovrati i neposlušni, i gordi, i neznalice istina svete crkve Hristove…“, nego je proizvod dugogodišnjeg provociranja od strane čoveka na kojeg se, nažalost, vi sada oslanjate, koji je posle dugog vremena uspeo da me iznervira i navede na taj greh. Da mi zbog tog sudije i psovača vladika zamerite, mene pravoslavnom svešteniku druge jurisdikcije koji ne može da zamisli taj odnos prema svom arhijereju, zato što mu se prećutno-saglasno nisam pridružio? Kakv bih ja bio sveštenik kada bih dozvolio taj tip prostakluka iz poruke u poruku? O kojoj bi veri ja ovde govorio i pogrešnim učenjima ako ne bih umeo osnovno da zaštitim?
Ovo što kažem i jeste dobronamerna kritika i šaljem je u pisanoj formi da bi je vi pročitali.
 
Sa žaljenjem da je došlo do ovog ja vas sa dužnim poštovanjem i iskrenim molitvenim željama pozdravljam.
 
Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *